Dakle, bavim se trčanjem već neko vreme jer se u toj aktivnosti pronalazim i prija mi u svakom smislu. Ali nakon određenog vremena shvatila sam da mišići mojih nogu rastu, što se za gornji deo tela baš i ne bi reklo jer, iako stoji da prilikom trčanja radi celo telo, to baš i nije tako u mom slučaju. U nekom momentu počinjem da primećujem da su noge sve snažnije, a da gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog (ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj koji počinje da se objektivizuje u ogledalu). U prevodu, kao da nosim sve vreme nekog ortaka koji je odustao od trke i nema snage da nastavi dalje, pa noge ne daju maksimum zbog opterećenja i sve vreme se oseća teret koji utiče na snažnu volju koja dolazi iz snage donjeg dela tela. Prostim jezikom: noge u klin, ostalo u ploču ili obrnuto. Bilo je krajnje vreme da se ovo dvoje izjednače – ovako više ne ide!

Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite

U potrazi za vežbama koje će napraviti balans i spojiti dva kao odvojena tela u jedno nailazim na gomilu fotografija gde snažne žene drže celo telo u vazduhu na rukama i, naravno, bilo je jasno kao dan da bi trebalo testirati jogu. Ali joga kao takva meni koja je do tada nisam probala, delovala je kao potpuna suprotnost onom što je meni srodno i u čemu uživam čak i kada je teško – u trčanju.
Ali kako je to još jedan izazov i, kako kažu ljudi: ne znaš dok ne probaš, dodatno mi je probudila interesovanje. Spremna sam da mi se ne svidi i da mi ne ide, i da mi bude dosadna, i ….

Ok, došlo je vreme za test. Po preporuci biram Hatha joga časove nekoliko puta nedeljno po dva sata. Razmišljam u sebi: „Dva?“ i već u startu se pitam kako ću izdržati dva sata nečega što mi se možda neće dopasti i biti mi dosadno? Mogu da trčim dva i po sata bez prestanka, ali dva sata nečeg potpuno suprotnog ne mogu da zamislim u tom trenutku. Ok, preživeću, bar jedan čas. Sledeće pitanje je oprema? Šta treba da ponesem i obučem? Mali peškir, prostirku koju već imaju tamo, helanke, majicu i grudnjak sa slabom potporom, a sve može biti od pamuka. I to je sve! Poređenja radi, za trčanje su stavka broj jedan prave patike sa dobrim đonom, i to naročito ako trčite po betonu koji bi apsorbovao udarce pri svakom koraku. Ako govorimo o ostatku opreme, tu su majica i helanke ili šorts od materijala koji nikako ne treba da bude pamuk, dakle – od onog koji se brzo suši jer dovoljno je samo da zamislite da je neko na vas prosuo kofu vode i da morate da trčite u toj mokroj odeći.

Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze

Složićete se, nije neki prizor, niti doživljaj. A da ne govorimo o tome da vas težina mokre odeće dodatno opterećuje i usporava. Ne, ne preterujemo, verujte, jer – znojite se kao da ste u bazenu. I u tome se ove aktivnosti razlikuju. Prednost trčanja jeste u tome što možete odmah u startu birati da li želite da vežbate sami, u društvu, unutra, na traci, pored reke ili u šumi. A još jedna njegova prednost jeste što vam ne treba nikakvo posebno predznanje da biste počeli – radnja vam je u osnovi poznata, a najveći luksuz je što možete da birate vreme. Da ustanete u šest i krenete na trčanje pre svih aktivnosti ili da se aktivirate u osam uveče kada završite s poslom. Takođe, vi birate dužinu distance i koliko ćete vremena za nju odvojiti. Ako ste jogi početnik, kao ja, važno je da pronađete nekog ko će vas naučiti osnovama i voditi vas kroz pravilno disanje, položaje i mantre, dakle, ništa solo-luksuza u smislu vremena, mesta i svega vezanog za trčanje.

No, nema smisla porediti sve unapred, jer razlika je mnogo a već je došlo vreme za prvi čas. Moram priznati da mi je pre časa dva sata zvučalo kao večnost, ali kada je nakon Ommmm ispevavanja mantre, za kraj, jogina rekla – hvala, nisam ni primetila kako je vreme proletelo. Bila sam iznenađena kako tako, na prvi pogled jednostavne vežbe mogu da nas upoznaju s kapacitetima našeg tela koje mislimo da poznajemo. Zanimljivo je iz minuta u minut otkrivati koje su granice mog tela, koliko su moji mišići elastični i koliko nisu, koliko su izdržljivi, a šta im je previše, pa otkrivanje novih jer ih do tog trenutka nisam konstatovala i tako redom…. Kao dete koje se tek upoznaje sa svetom, sada sa svojim unutrašnjim svetom, najpre onim opipljivim – telom, ali onda i onim neopipljivim mentalnim delom. Onda sam počela da shvatam da joga, iako deluje kao potpuno kontrastna aktivnost, zapravo nije mnogo različita od trčanja.

Kad malo razmilim, ja se najpre zagrevam, pa sledi trčanje, a zatim se uvek istežem na kraju, što dođe kao neka mini-joga seansa. Tako da je delić joge već u startu bio sastavni deo moje kardio-aerobne aktivnosti, samo to do sada nisam posmatrala na ovaj način. Ali, najveća srodnost između njih je zapravo mentalna vežba. Trčanje nakon nekog vremena i nekoliko desetina kilometara, kada se tempo ustali i dah smiri, postaje meditativna aktivnost iako je istovremeno fizički jedna od najzahtevnijih. To jeste paradoks, meditirate dok trčite. Joga ima sličan efekat. I drugo, ono što im je zajedničko već u startu jeste da je važno pravilno disati.

Gornji deo tela nije u baš balansu sa donjim i kao da se sve više udaljavaju jedno od drugog, ako vam je potrebna vizuelna potpora priče, zamislite kentaura – gore čovek a dole konj, to je neki subjektivni osećaj

Iz časa u čas pronalazila sam sve više sličnosti između ovih dveju, na prvi pogled apsolutno različitih aktivnosti. Kada sklonim sa strane tehničke stvari kao što je prostor, oprema i radnje koje telo obavlja kroz jednu ili drugu, suštinski su vrlo slične, neko bi možda rekao iste. I rade međusobno.

Posle samo mesec dana ovo su moji rezultati:
‒ Nakon što prođe upala leđnih mišića, leđa i ramena postaju jača i samim tim je stav prilikom trčanja bolji. Dakle, nemam više utisak da nosim nekoga na nogama.
‒ Mišići ruku, ramena, vrata, trbušnog zida, grudi, celih leđa i unutrašnjih mišića dodatno su osnaženi zahvaljujući jogi, pa je odnos između gornjeg i donjeg dela tela muskulature u balansu, izjednačeniji.
‒ Izdržljivost, snaga i istrajnost koja proizilazi iz trčanja daju startnu prednost kada radite zahtevnije poze u jogi.
‒ Kroz obe aktivnosti upoznajete mogućnosti i limite svog tela, s tim što u jogi postajete svesniji jer vođen trening baca fokus na osvešćivanje određenih reakcija mišića i tela u nekim pozama, pa jednostavno počinjete svesno da primećujete što se dešava, a nekad je to tek tako prolazilo kraj vašeg uma. Recimo, dišete da toga niste ni svesni, a ako mislite o tome, onda tu radnju osvešćujete. To je zgodna stvar kada trčite uzbrdo – možete da se fokusirate na to i pokušavate da svesno smirite dah. Ovo je jedna od stvari u kojoj obe aktivnosti rade međusobno, jedna za drugu i obrnuto.
‒ Nivo stresa je smanjen, opuštenost je veća, terapeutske prednosti obe aktivnosti su pojačane. Obe su meditativne.
‒ Sveukupna fizička i mentalna slika je poboljšana.
‒ Nema umora, ima više energije u toku dana.
‒ I poslednje, ali ne i najmanje važno – jedete više, a imate manje kilograma.

Tako da bi moj odgovor bio – da, ove dve suprotnosti se privlače i rade sinhronizovano u paru na mišićima jer se uspešno dopunjuju. Trčanje radi u korist joge i obrnuto, a zajedno stvaraju jedan jači, zdraviji i atraktivniji organizam koji ima potencijal da radi na duge staze, a telo više ne izgleda kao kentaur, biće koje ostaje u mitu, gde mu je i mesto :).

The post Joga i trčanje: da li se suprotnosti privlače? appeared first on 42 magazin.

Bivša atletičarka, magistar komunikologije, žena iz čijeg se CV-ja izdvajaju Olimpijske igre, Pesma Evrovizije i adidas u Nemačkoj i, kada tu zastanete, sve izgleda kao da ona korača uzlazom putanjom koju je sama osmislila, ali ako nastavite, sledi povratak u Srbiju. Pitali smo je zašto, a ona s osmehom, spontano, odgovara zato što tamo nije imala dovoljno onog što želi. Onda postaje deo Mikser festivala, Urbanog inkubatora, Krokodila, a paralelno otpočinje svoj najveći projekat – osnivanje Atletskog kluba Running sa idejom da promeni svest ljudima u Srbiji kada je reč o sportu. Kada žena sa takvim iskustvom počinje od nule i gradi brend, onda je zadovoljstvo razgovarati o njenim desetogodišnjim ciljevima, a već za nekoliko godina ostvarila je gotovo nemoguće, trčanje je postalo trend u Srbiji!

Radila si na velikim projektima kao što su Olimpijske igre u Atini 2004. Pesma Evrovizije 2006, u centrali adidasa u Nemačkoj između ostalog, a zatim se vratila u Srbiju. Šta je uticalo na tvoju odluku?
To se nije desilo planski, jer da se desilo planski, ne bi bilo tako. To je bilo pre deset godina. U tom trenutku su stvari ovde izgledale optimistično, izgledalo je kao da će se krenuti u nekom boljem pravcu. Tada mi se činilo da sa svim svojim iskustvom mogu ovde da napravim promenu. I nije mi odgovaralo da imam kancelarijski posao u inostranstvu – imala sam stabilan posao od devet do pet i osećala sam se kao u zatvoru, da gubim vreme i da ne doprinosim dovoljno. Nije mi bilo dovoljno da imam lepu platu s kojom mogu sebi i svom partneru da obezbedim lepši život, kola, letovanje… To mi nije bilo dovoljno. Sasvim slučajno odlučila sam da ne obnovim ugovor i da to stavim na stand by. Došla sam ovde na poziciju direktora u konsultantskoj kompaniji gde sam se zadržala pet dana. Zatim me je drugarica, producentkinja Maja Đulić, sada Maršićević, pozvala da pomognem revitalizaciji gradske četvrti Savamale, odnosno prvom Mikser festivalu i od tog trenutka počinje posao koji traje 24 sata, a nije usmeren na honorar već na društveno angažovanje.

Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju u nekom periodu kada shvate da to nisu

To je prelomna godina budući da si tada osnovala Atletski klub Running.
Da, u novembru te godine osnovan je Running. Nekada sam se bavila profesionalno atletikom i odrasla sam na Partizanovom stadionu. Ono što je dobro u Nemačkoj jeste što sam se vratila trčanju, s obzirom na to da tamo postoji kultura trčanja i oprema mi je bila na raspolaganju (smeh). Polako sam se spremala za Beogradski maraton u aprilu te 2012. godine. Tada su već u Nemačkoj postojali road-running klubovi i ljudi koji trče. U Beogradu je tada je bilo svega stotinak rekreativnih trkača. Njih dvadesetak se okupljalo oko sajta Trčanje.rs koje je osnovano na jesen 2011. Njima sam se priključila i pomagala svojim znanjem i iskustvom jer sam mislila da kroz trčanje ljudi ovde mogu da postanu mentalno zdraviji, a onda i fizički. Paralelno su se dešavali projekti revitalizacije Savamale, Mikser festival, potom Urbani inkubator sa Goethe Institutom, koji je obuhvatao 10 projekata.

Kako nastaje Running?
Na preporuku glavnog trenera Trčanje.rs u novembru osnivam Running sa idejom da ponudim nešto drugačije. Da inkorporiram svoje iskustvo i ekspertizu u komunikaciju u sportu. Kod nas ne postoji neki profesionalni pristup u komunikacijama u sportu, pa se ljudi ili deca uključuju u sport kako bi bili Novak Đoković, a onda se isključuju kada shvate da to nisu i nikad se sportom više ne bave. Moja ideja je bila da se to promeni, da trčanje i sport učinim pristupačnim širim narodnim masama na njima blizak način – moderan i zabavan. U trenutku osnivanja Runninga želela sam dve stvari – prvo, da pokrenem besplatan program za decu kako bismo im trčanje predstavili kao omiljenu obavezu koja se neguje kroz život. To je trend u svetu, a kod nas to mora da počne da se dešava paralelno sa drugim promenama u Srbiji. Druga stvar je bila da rekreativnim trkačima obezbedimo prostor za presvlačenje, tuševe i trenersku podršku. To je falilo u tom trenutku. U saradnji sa opštinom Savski venac i Dečjim kulturnim centrom Majdan pokrenula sam program za decu i obezbedili smo trkačima da koriste prostorije. Nakon toga pokrenuli smo program za odrasle 10 Running, ali ovo su bile osnove.

Kakve je bio odziv ljudi te prve godine, a kako je danas s obzirom na to da je sada trčanje trend? Kako je to izgledalo prve godine?
Rekla si da se ljudi sada uključuju jer je trčanje kul. E to je rezultat onoga što smo tada radili. To je upravo to što sam želela da postignem, da ljudima trčanje postane kul obaveza. To smo postigli, a kako? U toj prvoj godini najbitnije je bilo vrlo jasno planiranje onoga što želite da postignete i kako. Tada smo imali kampanju Trčanje je. Želeli smo da kažemo da to nije samo atletika već je ljudima i revolucija u životu, vrsta meditacije… svakome je nešto drugo. Želeli smo da kroz online i offline kampanju te prve godine prbližimo trčanje na kul način pre svega mladim ljudima, a onda i starijim. Bilo je bitno planiranje, ali i prepoznavanje stvari i dalja modifikacija planova u skladu sa tržištem i društvom. U stvari, prvih godinu dana ništa drugo nismo radili osim što smo gradili vizuelni identitet, pravili jasne ciljeve, planove, kratkoročne i dugoročne, saradnje, ugovore, dizajn i komunikaciju. To traje! Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme za to. To vreme sam omogućila tako što sam radila druge stvari, pa nisam živela od toga i moglo je vrlo temeljno i profesionalno da se radi.

Zatim je nastao dečji program.
Ljudi misle da će odmah da se prijavi gomila dece, ali to nije tako. Ono što u realnosti igra najveću ulogu jeste reputacija i preporuka i prepoznavanje po senzibilitetu. Što se tiče dece, imamo između 10 i 20 klinaca koji prolaze kroz školu. Kod nas je, nažalost, mentalitet takav da ljudi ako ne plate, misle da ne dobijaju kvalitetnu uslugu, a mi angažujemo najbolje trenere na tržištu, biramo ih po visokim kriterijumima, tako ih i plaćamo i trudimo se da taj nivo kvaliteta održimo.

Kako izgleda dečji program?
On se sastoji iz treninga i radionica o ishrani. Treninzi su prilagođeni uzrastima. Počinje zagrevanjem, pa se radi tzv. poligon gde deca rade na koordinaciji tela kroz kolut napred, trčanje… osim na kondiciji, radi se i na motorici. Trening se završava igrom, sakrije se predmet recimo, pa ga oni traže i za kraj ide istezanje. To se održava za vikend, subotom i nedeljom. Volela bih da ovo raste jer je ovaj program osnovan kako bismo roditeljima, pored svega što plaćaju, knjiga, škola, odeće, obuće i ostalog, mogli da omogućimo nešto besplatno.

Uključila si i roditelje da ne moraju da čekaju da klinci završe s treningom već da to bude porodična aktivnost.
Pratili smo šta je nabolja praksa u inostranstvu kako bismo je primenili i ovde. U isto vreme primetili smo da roditelji, kad dovedu decu, sede ispred sale, pa ih dovedu kad im odgovara, a ne dovedu ih kad im ne odgovara. Želeli smo da postoji kontinuitet i da to bude zajednička obaveza jer smo znali da, ako to bude obaveza roditelja, oni će povesti i dete. Pa smo uveli program Running mama i Running tata uz nadoknadu od 800 dinara mesečno, što je 100 dinara po treningu, gde dobiju individualni trening u odnosu na kapacitete koje procenjujemo testiranjem. Oni odrade svoj trening i vrate se na rastezanje s decom i to postaje zajednička aktivnost.

Trčala sam sve trke Beogradskog maratona osim onih kada sam živela van Srbije. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala je kiša

Kakav izgleda program za odrasle?
Program 10 Running nastao je sasvim slučajno u februaru 2014. Mi smo koorganizator trke s preprekama Challenge Race na Košutnjaku i, odlazeći tamo, razgovarala sam sa glavim trenerom Igorom Čurovićem. Oboje smo se spremali za Beogradski maraton i razmišljali zašto ne spremamo još neke ljude za ovaj program. Sećam se da je on rekao da to ne može da bude da se samo skupimo i trčimo zajedno, već mora da bude prilagođenu kvalitetu koji želimo da postignemo. Da to bude manja grupa ljudi sa tri treninga nedeljno, da imaju kabine i tuševe, da jedan trening bude stabilizacija snage i rastezanja u sali, a zatim trčanje sa detaljnim planom ishrane. Onda smo se složili da tako krenemo i napravili smo prvi vizual. Trčali smo 10 Running Beograd, Novi Sad, Budimpešta, zatim Rim. Najdirljivije je to da imamo ljude od 16 do 60 godina. Jedna 16-godišnjakinja spremala se za maraton, a kada smo išli u Rim, ona i još neki mladi ljudi su sa našim programom prvi put putovali u inostranstvo i leteli avionom. Tada sam shvatila šta zapravo radimo! Dvoje dece leti s nama avionom, jedno prvi put ide u inostranstvo, drugo prvi put leti avionom – a razlog je trčanje!

To je dobar osećaj.
Jeste, zato smo 2013. počeli s programom međunarodne saradnje, a to je pregovaranje s međunarodnim trkama za povoljnije uslove za učešće trkača iz Srbije. Maraton i polumaraton u Stokholmu, gde smo bili prošle godine, košta skoro 100 evra, a nama je to mnogo. Nakon pregovora dobili smo popust i to ne samo za ljude iz Runninga već za sve ljude iz Srbije koji se prijave preko nas, a plaćali su 25 evra za trku. Za Rim smo takođe dogovorili odličan popust i poveli preko 70 ljudi iz Srbije u Italiju. Svi mediji su tada objavili da je to rekordni broj trkača iz Srbije na bilo kojoj maratonskoj trci u Italiji.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Nakon Košutnjak Challenge Race, koji je svake godine drugačiji, sledi Color Running, otkud ideja?
Košutnjak Challenge Race nastao je isto spontano, nekoliko rekreativnih trkača sa kojima sam trčala poželelo je da organizujemo trku s preprekama. Mi smo to organizovali za nas i prijatelje i to je skroz neplanirano preraslo u značajnu trku u Srbiji. O trci s bojama pričam otkad sam osnovala Running. To je najpopularnija tematska trka na svetu. Ona upravo uključuje decu i mlade ljude u sport na prezabavan način. Moja želja je bila da zvanični The Color Run dovedem u Srbiju, to je ogroman brend. Kontaktirala sam sa njima, ali licenca za naše tržište koštala je oko pola miliona evra. Tada sam shvatila da ne možemo zvanični Color Run da dovedemo već da napravimo našu tematsku trku u Srbiji, pa smo je nazvali Color Running, po našem Runningu. Boje su naravno najvažnije ali su preskupe – 100 grama te boje košta jedan evro, a na trci bacite oko 200 kilograma. Boje treba da budu organske i jestive, da ako nekom upadne u usta, ne bude problema, da se lako ispiraju. One moraju da prođu sve sanitarne kontrole, pa je procedura organizovanja ove trke mnogo komplikovanija od drugih.

Ovo je već treća po redu trka, što znači da ste ipak uspeli.
Prve godine kada smo je organizovali nismo imali glavnog sponzora – glavno sponzorstvo je nakon potpisanog ugovora bilo otkazano, tako da sam svu svoju ušteđevinu uložila da se desi prva trka, uz pomoć prijatelja i partera, među kojima je Savez za rekreaciju i fitnes Srbije. Boje, reći ću vam otvoreno, uzela sam od dečka koji u Mađarskoj organizuje žurke s bojama, a meni je 50 kilograma boje dovezao preko Horgoša. Bukvalno uz pomoć prijatelja i volontera uspeli smo da organizujemo prvu trku. Imali smo ogromnu medijsku pažnju i u Srbiji i u regionu. Tada sam znala da sa dobro obavljenim poslom možemo da nađemo sponzora za sledeću godinu, iako sam tada iskreno rekla da ja to više nikad neću raditi. Teško iskustvo u svakom smislu – vremena, emocija i finansija, svega!

Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče

Kako je onda došlo do druge trke?
Sledeće godine me je pozvala bivša koleginica iz agencije u kojoj sam radila pet godina i rekla „Dobar dan, da li je to Running? Da li će biti trke ove godine, mi želimo da budemo sponzor.“ Napravila sam prezentaciju uz ogromnu muku i poslala je i kompanijama koje se bave bojama. Ujutru sam poslala i bukvalno me je popodne zvala Tikkurila i rekli su da žele da rezervišu glavno sponzorstvo. Da jure ovu trku otkad je održana i da žele da budu glavni sponzor. To je ono kad ljudi kažu moraš nešto da daš da bi dobio. Trka je doživela neverovatan uspeh i sada mi je želja da samo raste. I ove godine je Tikkurila sponzor, oni proizvode boje organskog porekla, a ljudi koji imaju problem sa alergijama isključivo koriste Tikkuriline boje jer su antialergenske. Sada i drugi to prepoznaju, pa nam je ove godine sponzor i opština Stari grad jer je svake godine druga lokacija trke, a ove je na Dorćolu.

Šta mogu da očekuju 16. septembra oni koji se prijave za trku?
Ova trka sastoji se od dve trke – za decu i za odrasle. Ona je i pet friendly, pa smo prošle godine imali dve kuce, a ove godine imamo zvaničnu prijavu kako bismo mogli brojeve da uradimo i za kuce i mace. Za sada imamo blizu 10 prijavljenih. U 10 časova počine trka za decu na 300 metara, a u podne trka za odrasle. Manifestacija ne uključuje samo trku, već i aktivnosti pre trke koje naši partneri i sponzori organizuju i oni su zabavnog karaktera. Tako će na raspolaganju biti Jeep Renagede za avanturističku test vožnju kroz gradsku sredinu, ali i mnogi drugi, pa ljudi mogu da dođu ranije i da uživaju pre trke, ali i posle trke kada kreće žurka.

Kada pokrenete nešto od nule da biste stvorili brend koji ima identitet, morate da odvojite vreme

Kad si trčala svoj prvi maraton?
Kada je osnovan Beogradski maraton. Trčala sam sve maratone osim onih kada sam živela van Srbije. Kao mala pet kilometara, kao malo starija polumaraton, a jednom i ceo maraton. Sećam se i ’99. godine kada je bilo bombardovanje i pljuštala kiša. Tako da trčim ceo život sa jednom ogromnom pauzom, zbog koje mi je žao, a to je kada sam otišla u Atinu da radim i otprilike pet godina do Nemačke bila sam isključena. Kroz uključivanje u sport se sve menja, okruženje i poslovi, navike. Mislim da su ljudi efikasniji u svojim poslovima, ako se bave sportom, generalni menadžeri velikih svetskih kompanija najčešće trče. Ljudima se jednostavno promeni život kada počnu da trče, a kako se oni menjaju iznutra, to se vidi i spolja. Ja to vidim kod nas u Runningu, bukvalno na našem primeru, ne moram da gledam dalje – to su ljudi koji sada dobro izgledaju i sebi i drugima i dobro se osećaju.

Kakvi su dalji planovi?
Da Color Running raste zdravo. Da svake godine pružamo više trkačima i društvu, da naši partneki budu svake godine zadovoljni sa nama. Da se uključuju i drugi koji to prepoznaju, da budžet raste i da možemo da kažemo da ćemo imati na Ušću trku za 5.000 ljudi, da ćemo imati 1.000 kilograma boja, da će to biti regionalni događaj u isto vreme u nekoliko država, da ćemo imati video-bim gde u isto vreme svi startuju… Imam viziju te trke kako raste i već sada dogovaramo šta će biti za dve godine jer ona mora da raste i nema nazad. Volela bih da 10 Running naraste da imamo pet Running programa i da odemo na neke lokacije koje nismo videli, a da razlog putovanja bude trčanje. Ove godine idemo u Bejrut. Da dečji program nastavimo i da skupimo sredstva za još radionica o ishrani. A desetogodišnji cilj za Running jeste da aktiviramo tinejdžere kroz teen program, a ideja je aktivacija dece, pogotovo devojčica koje se isključuju iz sporta u tom periodu. To je već ispričana priča u Evropi, a kod nas je to sada aktuelna tema.

U vašoj kampanji ljudi su odgovarali na pitanje šta je za njih trčanje – a šta je ono za tebe, šta bi ti dodala na kraju rečenice: Trčanje je…
Život!

The post Milena Berić: Trčanje je revolucija u životu! appeared first on 42 magazin.

Dina Vitorović i Srđan Zdravković su mladi bračni par u šestom mesecu trudnoće. Oboje se bave marketingom, oko koga se često kreativno raspravljaju, ali ono što nikada ne dovode u pitanje jesu njihovi proizvodi iza kojih apsolutno stoje i jedva čekaju da ih proba njihova ćerka koja će na svet doći za par meseci. Njihov poslovni i privatni život sastao se sasvim spontano kada su odlučili da koncept sirove hrane kroz četiri različita bara (iliti slatke zdrave sirove štanglice) podele sa drugima jer, kako kažu, on im je poboljšao život, a na pitanje kakvog je on sada ukusa, jednoglasno odgovaraju – sladak!

Kako ste došli na ideju da stvorite Wild Bar?
Dina: Ideja je potekla od mene. Tri, četiri godine pre nego što smo se nas dvoje upoznali počela sam da vodim računa o svojoj ishrani. Promenila sam totalno režim ishrane ne zato što sam bila debela već zato što su mi neke stvari smetale. Lagano sam uvodila promene u svoju rutinu uz redovne treninge. Imala sam viziju u svojoj glavi da želim nekad u budućnosti da otvorim prodavnicu zdrave hrane – dućan dva sa dva, u kom ću moći da pravim svašta nešto zdravo i gde će neko da dolazi i proba nešto novo i proćaska sa mnom.
Srđan: Onda je to počelo da utiče i na mene. U tom trenutku mi je bilo strano i pored Dine sam počeo da učim malo, pomalo. Onda smo otputovali u Barselonu i otišli na hipi pijacu na kojoj je sve bilo organsko. Pomislio sam kako ću ostati gladan, međutim, tamo je bilo svega. Slučajno smo naišli na štand sa sirovim proizvodima. Držao ga je bračni par koji na licu mesta sprema hranu i bilo je baš super stvari – grickalica, torti, svežih sokova i salatica, ali i nečega što je ličilo na ovo što sada radimo. Pomislili smo kako bi bilo super kada bismo mogli da to jedemo i kad se vratimo kući. Napravili smo nešto slično čim smo se vratili naravno.

Kada radiš sa nepoznatim ljudima, uvek neko popušta iz nekog razloga, a u našem slučaju niko ne popušta nego se sve izgura do poslednjeg detalja, a to daje dobre rezultate

Kako je to izgledalo u početku?
Srđan: Počeli smo da pravimo hranu za sebe. Gledano sa strane, Dina je postigla neverovatne rezultate uvodeći barove u svoju rutinu. Ranije je dugo radila, išla na treninge, malo jela i onda kada se prebacila na taj režim ishrane, desili su se rezultati i mogla je da prilagodi svoj život nekom ritmu koji njoj više odgovara. Za dva meseca imala je bolje rezultate nego nakon dve godine treniranja sa pređašnjim režimom ishrane koji je već bio dosta strog. Poboljšala je probavu, koža joj se sredila, dovela je kilažu do mere koju je oduvek želela i to su ljudi primetili. Počeli su da se raspituju šta jede, ona im odnese i, kada probaju, odmah pitaju kako to mogu da jedu stalno. Tako da smo odmah dobili reakciju koja je govorila da bi od toga mogao da se napravi posao.

Kako su nastali recepti?
Dina: Mi smo na ovome radili godinu dana pre nego što smo pokrenuli priču. Mislim da sam napravila jedinstvene recepte. Sada kad odeš na bilo koji portal koji se bavi zdravom hranom naići ćeš na gomilu recepata u toj kategoriji, ali mislim da ove kombinacije koje mi imamo nigde nisam videla. Vodila sam se time da nađem nešto što je tradicionalno kod nas – kao što je muskatni orah koji se koristi za slavsko žito, a koji je sada jedan od sastojaka u jednom našem baru – pa da to spojim sa nečim novim. Svake nedelje pravili smo po jednu turu jednog ukusa. Iz nedelje u nedelju testirali smo sve dok nismo došli do savršenih kombinacija.
Srđan: Dosta smo naučili u tom procesu o hrani, o ljudskom organizmu, ali i o poslu, o prodaji, pakovanjima, standardima, proizvodnji, distribuciji, o tome kako ljudi gledaju na hranu, o čemu razmišljaju kada je kupuju itd.

A otkud naziv Wild Bar?
Srđan: Ovo što radimo leži na principima paleo načina ishrane. Paleolitski čovek jeo je samo sirovu hranu, pa nam je mamut na vizualu i zaštitni znak brenda jer je takođe pripadao tom vremenu, a i biljojed je. Stvari koje dolaze iz divljine su zdrave i uvek sveže, pa smo se dodatno vezali za to. Kad god probaš nešto novo u životu, imaš tu dozu adrenalina i to nešto divljačko proradi u tebi, i to smo hteli da kažemo našim imenom – kad budeš probao ovo, osetićeš nešto buntovno jer radiš nešto što do sada nisi.

Koncept sirove hrane je internacionalno uzeo maha, a kod nas tek postepeno dolazi, da li mislite da smo adekvatno podneblje za to?
Dina: Ljude više vodi trend nego svest o tome koliko ovakav koncept ishrane (superfood koncept) donosi benefita. Ispostavilo se da smo odabrali proizvod u dobrom trenutku, kada se dosta govori o sirovoj i zdravoj hrani. Nama je najvažnije da stvorimo kvalitetan proizvod, a sada nas tek čeka deo kada ljudima treba da objasnimo zbog čega je on dobar za organizam. Zašto je dobra spirulina, zašto je dobra čia, zašto smo uzeli mrvljeni kakao a ne u prahu, to je posao koji je pred nama. Ali sada, kada smo napravili kvalitetan proizvod, možemo da ga ponudimo bilo kome – aktivnim ljudima, detetu, majci, trudnici, ljudima koji treniraju… i da garantujemo kvalitet.

Zašto baš barovi iliti štanglice?
Dina: Zato što je to vrsta zdrave užine. Uvek može da ti bude pri ruci, da ga poneseš bilo kud sa sobom – praktično je! Može da se konzumira kao zamena za doručak. Ja sam uzimala po tri-četiri za doručak u kombinaciji sa određenom vrstom voća i nekim čajem. Kad god sam bila gladna, između obroka mi je bilo super da mogu da gricnem nešto zdravo što neće da me ugoji. Hrana u pokretu za ljude koji žive dinamično i energično i često nemaju vremena da obrate pažnju na to šta sve treba da unesu u organizam.

Kad god probaš nešto novo u životu, imaš tu dozu adrenalina i to nešto divljačko proradi u tebi, pa smo to hteli da kažemo našim imenom

Mnogi energetski barovi su najčešće šećerne bombe, kod vas to nije slučaj.
Srđan: Ovo nije čist ugljeni hidrat, polovinu čine ugljeni hidrati, a drugu polovinu proteini, biljni šećeri, vlakna i biljne masti. Sve je od prirodnih i sirovih namirnica, bez dodatih šećera, boja, aroma, emulgatora, stabilizatora i slično. Proizvod je potpuno sirov, od prirodnih sastojaka bez glutena. Što se nutritivne strane tiče, gledali smo da napravimo jedan izbalansiran obrok. Naš bar čine antioksidanti, prepun je vlakana i daje energiju. Jedan bar ima 40 grama, u proseku je u njemu oko 20 grama ugljenih hidrata, oko šest-sedam grama proteina, oko dva-tri grama vlakana i ostalo su biljne masti. I to nam je ideja – da ostane ukusan, a da zadrži dobre nutritivne strane.

View this post on Instagram

Za početak je potrebno najviše energije! #ponedeljak #energija #dorucak #zdravahrana #maline #badem #wildbar #proteini #pravahranaimaboljiukus #uveksvežeuvekdivlje #vegan #paleo #dijeta #cokoladica

A post shared by Wild Bar 100% RAW (@wildbarsuperfood) on Jun 5, 2017 at 12:13am PDT

Koliki vam je izazov da dođete do kvalitetnih namirnica?
Dina: Godinu dana smo opipavali tržište. Išli smo bukvalno od vrata do vrata, od jedne do druge zdrave hrane, pričali s ljudima koji drže svoje radnje. Uradili smo ogromno istraživanje i probali gomilu sastojaka. Sa svima smo razgovarali i svima se dopala ideja. Onda smo počeli da ih pitamo da li bi stavili naš proizvod kod njih u radnju i svi su bili za, pa je to presudilo da se upustimo u posao.

Po čemu se razlikuju barovi?
Dina: Imamo četiri različita ukusa i svaki od njih ima drugačije efekte. Osnova svakog su urma i badem, a onda se razlikuju po ostalim sastojcima. Jedan je urma, badem, kakao i čia, on je najbliži čokoladici. Čia je odlična za probavu, cirkulaciju, krvotok, srce ima dosta proteina. Druga kombinacija je đumbir, cimet i indijski orah. Đumbir i cimet su jaki antioksidanti, a kombinacija je baš interesantna jer đumbir daje ljutkast ukus, a cimet podseća na bakin sutlijaš, pa malo vraća u detinjstvo, a mnogo je zdravo (smeh). Treća kombinacija je spirulina i kokos. Spirulina je čudotvorna biljka, prikuplja sve otrove iz organizma i izbacuje ih. Ukus je neobičan jer je spirulina dosta jaka, ali s kokosom je napravljen balans. Super je za one koji žele da smršaju, izbace višak tečnosti iz organizma i detoksikuju se. Četvrti je konoplja, maka i muskatni orah. S tim što nije ta konoplja na koju svi pomisle. Ona odlično deluje na probavu i pritisak i prepuna je proteina, dok muskatni orah daje tu mističnu notu i nadograđuje ukus.

Cimet podseća na bakin sutlijaš, malo vraća u detinjstvo, a mnogo je zdrav

Šta je sledeći korak?
Radimo na pojedinačnom tipu pakovanja da bismo mogli da se plasiramo šire na tržištu. Zasad ovo funkcioniše kao online kupovina – neko nas pozove i mi mu isporučimo. Dosta ljudi pita da li imamo neko prodajno mesto gde mogu da dođu i vide. Upravo radimo na pronalaženju pravog mesta za radnju, ali uskoro ćemo pokrenuti online shop. Držimo se Facebooka i Instagrama zasad.

Vi ste i poslovni i bračni par, kako to funkcioniše?
Kroz druge poslove koje smo radili znamo da nije baš najpametnije raditi sa porodicom i prijateljima, ali mislimo da smo mi imali sreće da se poklopimo i da nas ovo još više spoji u životu. Pošto se oboje bavimo marketingom, uglavnom se polemiše oko njega, nikad oko proizvoda. Kada radiš s nekim nepoznatim, uvek neko popušta iz nekog razloga, ovde niko ne popušta i onda se izgura do kraja, što daje dobre rezultate. A to samo govori da ti je stalo. Gde bih ja stao, ona me pogura i obrnuto, pa uvek odemo korak dalje. Kada se tu ispucamo, ostatak dana provedemo vrlo smireni i to je super kombinacija.

Koji bar ćete prvo dati novom članu porodice?
Stavićemo sva četiri ispred nje, pa za koji se uhvati.

The post WILD BAR: Kad god probaš nešto novo u životu, u tebi proradi divljina appeared first on 42 magazin.

Nevena Zelunka Cvijetić, autorka gastro-bloga Hleb i lale

Ah taj novi online gastro-svet, odeš na mrežu i diviš se, a oči od miline ogladne. Takav jedan kulinarski prozor u beskonačni svet hrane stvara i Nevena Zelunka Cvijetić na svom food blogu Hleb i lale, gde kao da je uvek proleće i gde su sve recepture osmišljene tako da konačni proizvod – jelo – bude zdrav za organizam i neodoljiv za oči.

Kada vas jedna Nevena pozdravi sa Hello!, ulazite u jedno kulinarsko carstvo u kojem je kuvanje kul, gde je život jednostavan, a gastronomska putovanja ljubav. Taj komad veba zove se Hleb i lale, po istoimenom italijanskom filmu Pane e tulipani koji govori o najvažnijim stvarima u životu – ljubavi i prijateljstvu. Nevena živi u Bačkom Petrovcu sa mužem Miljanom, tri crna psa Simkom, Rudijem i Prepelićem, mačorom Žutim i macama Darmom i Megi, zbog čega je na blog uvrstila i poneku deliciju za ljubimce.

Another working weekend is upon me and I'm actually happy about it #lovemyhobby ☺️

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Nov 18, 2016 at 3:41am PST

Od 2012. Nevena sa fanovima finih zalogaja deli malo drugačije vegetarijanske recepte, a poseban put našla je do ljudi koji zbog zdravlja odluče da promene ishranu i koji na ovom blogu mogu otkriti fenomenalne recepte tzv. celovite ishrane.

Nas su odavno već privukle Nevenine fenomenalne fotografije hrane, priče koje ih prate, te sastav recepata, a iznad svega optimizam koji je utisnut u svako slovo koje je važno za život punim plućima.

Zato smo kontaktirali sa Nevenom i pozvali Hleb i lale na online gostovanje u 42 magazinu.

#september you were both wonderful and horrible to me Nevertheless you're still my favourite month. Till next #fallstories

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Sep 30, 2016 at 3:45am PDT

Holistički pristup životu i redovno vežbanje, meditacija i kvalitetna ishrana naučili su je da prihvati i voli život u potpunosti – i ono dobro i ono loše u njemu. Zato način na koje priprema jela prikazuje u emisiji Hleb i Lale na Kitchen TV.

Osim što uživa u hrani i kreiranju fotografija, Nevena vozi bicikl i putuje, a na blogu možete saznati gde se najbolje jede u Parizu, u Zagrebu, Kopenhagenu, pa čak i šta je kulinarska tajna Glazgova i Kolumbije.

Sve fotografije na blogu su autorske, Nevenine i njenih gostiju, a mi prenosimo samo neke od receptura koje su nas oduševile, a verujemo da će i vas kada odete na Hleb i lale.  A ovo su recepti koje smo mi isprobali i koje ćemo tek isprobati – jer smo uživali i znamo da ćemo uživati.

Čokolibrium – topla čokolada za balans hormona

Čokolibrium ❤ Na blogziki ✌ #vegan Link u profilu

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Jan 24, 2017 at 2:51am PST

Ovaj napitak ublažiće sve vaše životne turbulencije. Savršen je za dane kada se osećate ranjivo, jer kakao i čokolada utiču na proizvodnju hormona, dopamina i seratonina i odmah ćete biti ispunjeniji i srećniji… I da, toplu čokoladu dobro je piti i kad grane sunce.

Sladoled od višanja i banana

Cherry banana ice cream #vegan , refined sugar free and beach body friendly On the blog ✌️

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Jun 30, 2016 at 12:59am PDT

Kada želite da uvedete red u život, kuhinju ili spavaću sobu, možete poput Nevene da pročitate vodič za borbu protiv haosa ili da napravite ovaj fantastičan sladoled po njenoj recepturi. Hmmm, njam.
Šakšuka fokaća

Seize the season Shakshuka is on the blog ✌️ #hlebilale

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Aug 29, 2016 at 10:48pm PDT

Loving the sound of my feet walking away from things not meant for me, ističe Nevena pošto je potvrdila svoje sumnje da je „kamper u duši“. I preporučuje šakšuku, njeno omiljeno letnje jelo kome je dvema sitnicama – kuminom i korijanderom – apgrejdovala sataraš. A ima ona još neke tajne koje morate da otkrijete

Pizza testo od kinoa brašna/Pizza salata

Novi post je na blogziki 🦋 Isprobala sam @kitchenaidserbia mlin za žitarice, pravila sam #glutenfree testo za pizzu I #pizza salatu ‍ Link u profilu #hlebilale

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Apr 13, 2017 at 5:54am PDT

„Uživajte dok možete, vreme je čudo, ljudi se razbeže na sto strana…“, a ova bezglutenska pica je brz i zdrav obrok za kuću punu familije ili gostiju. Vreme je za zrnevlje i ukuse koji prijaju stomaku.

Pasta sa spanaćem i graškom

Covered with holes but #organic – first mangold directly from our garden

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Jun 14, 2016 at 6:55am PDT

„Pijaca je procvetala, sa svih strana sve mlado. Zeleno, hrskavo, slatkasto… Izvukla sam sanadale iz kofera. Tanke haljine i ranac na ciklama cvetove. Kao da onog perioda sa kišom nije ni bilo. Eto, da nema te rupe u stomaku, mogla bih da se zakunem da sam sve sanjala“, piše Nevena dok nas uvodi u proleće, u zeleno, u recept koji morate da isprobate kada se vratite sa pijace.

A evo još inspiracije u slikama – recepte potražite na blogu.

3 vrste energetskih kuglica su na blogu Matcha&Limun&Mak; Borovnice&Acai&Bademi; Narandža&Đumbir&Lešnici 🤘#hlebilale Link u profilu

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Mar 16, 2017 at 3:21am PDT

Dobro jutro! Ako razmišljate šta biste mogli za doručak predlažem vam ove jako fine (i za čas posla gotove) palačinke sa bananama i makom po receptu @natanjiru Na blogziju je recept #gf #canon6d #hlebilale

A post shared by Nevena Zelunka Cvijetić (@hlebilale) on Jul 24, 2016 at 12:08am PDT

The post Gastro-gost u 42: Hleb i lale i jedna Nevena koja nas hrani optimizmom appeared first on 42 magazin.

U susret novoj sezoni: pre neki dan sam slučajno naišla na ovaj naslov koji me je zaintrigirao: biohemičar Frank Madeo sa Univerziteta Karl-Franzens u Gracu vodi Interfast istraživanje, odnosno post u intervalima koji – po rezultatima istraživanja – reguliše metabolizam, čini telo zdravijim i punim energije.
Primera radi, on jede na svakih 20 sati – odnosno preskače doručak i ručak, te je večera jedino jelo koje konzumira u toku 24 časa. Vrlo kontradiktoran pristup u odnosu na uvreženi zdrav način ishrane koji nalaže da je doručak najvažniji obrok u toku dana. Dok većina nutricionista preporučuje od pet do sedam manjih obroka tokom celog dana, rezultati Madeovog istraživanja dolaze od nejela.

Šta je zapravo post u intervalima?
Po Madeu, formula uspešnog i zdravog gladovanja meri se 16:8, odnosno u vremenskom okviru od 24 sata, dozvoljeno je konzumiranje hrane u periodu od osam sati, a u preostalih 16 njegovo istraživanje nalaže da se suzdržimo od konzumiranja hrane i pića (voda se pije tokom celog dana). Kada govori o postu 5:2, to znači da se tokom sedmice pet dana normalno jede, dok su dva dana u nedelji rezervisana za post.

Profesor ističe da je mršavljenje samo propratni efekat interfasta – glavni su obnova metabolizma i zdrav organizam. Kada jednom uvedete post u svoju rutinu, nećete poželeti da se vratite starim navikama…

Šta kažu rezultati istraživanja?
Biohemičar Frank Madeo je u svoje istraživanje uključio 100 osoba. Njih 50 je minimum šest meseci primenjivalo princip 1:1 – jedan dan se normalno jede, drugi se posti, i tako šest meseci. Ostalih 50 su mogli da jedu šta i koliko hoće. Na svakih mesec dana pravljen je medicinski presek – te je ispitivano stanje svakog pacijenta, počevši od nivoa insulina, pritiska, gustine koštane srži itd.

Rezultati su obećavajući: u osnovi, krvni pritisak pada, kao i nivo šećera, a padaju i vrednosti koje ukazuju na neki upalni proces u organizmu. Činjenica koja izaziva wow efekat jeste ta da se menja i ćelijsko obnavljanje (jer ćelije bez hrane troše svoje rezerve). Tako se raspadaju stare, oštećene ćelije koje mogu izazvati teške bolesti poput kancera ili neurodegeneracije, a istovremeno se dobija na energiji. Ovaj proces zove se Autofagija. Sudeći po ovim podacima, post u intervalima čini čuda.

Da li se sa interfastom tope kilogrami?
Profesor ističe da je mršavljenje samo propratni efekat i ne preuzima glavnu funkciju interfasta – to su obnova metabolizma i zdrav organizam. Kada jednom uvedete post u svoju rutinu, nećete poželeti da se vratite starim navikama. Na vama je da odaberete koji interfast program vam najviše odgovara i samo krenete…

Po Madeu, formula uspešnog i zdravog gladovanja jeste 16:8, odnosno u vremenskom okviru od 24 sata dozvoljeno je konzumiranje hrane u periodu od osam sati, a u preostalih 16 njegovo istraživanje nalaže da se suzdržimo od konzumiranja hrane i pića (voda se pije tokom celog dana)

The post Post u intervalima appeared first on 42 magazin.