Sigurno ste i vi bar jednom poželeli da se zauvek odjavite sa Facebooka, Instagrama, Twittera… jer tamo je toliko toga, toliko svega a ponekad toliko ničega. Možda ste se i isključili, a onda se ipak vratili u online stvarnost koja vas baš nervira.
Teško je danas napustiti paralelni život, koliko god vam se činilo da nije vaš.
I poznajete li nekog ko prema društvenim mrežama nema ambivalentan odnos? Koje mrzi, voli, voli da mrzi, mrzi da voli…
Jedan dizajner ima grafičke komentare na neke situacije koje bi mogle svakog stanovnika mreža pomalo da tište.

Zove se Vito Ansaldi, ima 38 godina i živi u Torinu, u Italiji. Dugo radio kao serviser računara, a onda je odlučio da promeni posao u želji da iskoristi svoju kreativnost. Još kao dete voleo je da crta i ideja da to radi i kao odrasla osoba učinila mu se perfektnom. Počeo je sam da proučava ilustraciju i da objavljuje svoje radove na Instagramu.

Budući da voli konceptualnu umetnost, Vito i dalje eksperimentiše sa različitim stilovima i temama. „Zabavljam se, verujem da kreativnost ne bi trebalo da ima previše pravila.“
Kako god, on voli da posmatra i da svoja razmišljanja o životu, ljubavi, sudbini i društvu prevodi u ilustracije. Između ostalog, neke od njih govore o društvenim mrežama.
„Često u ilustracije prenosim efekte koje društvene mreže ostavljaju na naše živote, uticaj koji imaju na decu, odrasle, na roditelje i parove.“
Mogu li društvene mreže da nas transformišu?
„Apsolutno da“, kaže on. „Postajemo ‘lepi’, radoznali, rastrojeni, sebični, a ponekad čak oni ljude mrze – mrzitelji. No, ako se koriste na pametan način, one su moćan i pozitivan instrument.“
Ovo su Vitovi komentari:

The post Problemi društvenih mreža u nekoliko slika appeared first on 42 magazin.

Carl Lavia zvani Sketch (Skica) karikaturista je koji živi u Londonu. Od svoje pete godine uživao je da reprodukuje arhitektonske ilustracije i složene prikaze velikih gradova, iako su u početku njegove reprodukcije bile fiktivne urbane sredine. Njegovi radovi uglavnom nastaju mastilom na arhivskom papiru, što posmatračima daje utisak da se nalaze ispred prave mape s pogledom iz vazduha.
U jednom trenutku započeo je saradnju sa fotografkinjom Lornom Le Bredonchel i njih dvoje uradili su projekat #69Cities sastavljen od prikaza čitavog Ujedinjenog Kraljevstva kroz 69 gradova.
Dvojac sada želi da razvije aplikaciju koja će posetiocima omogućiti da istraže svaki 3D rad za iskustvo bez presedana.

The post Neverovatne 3D mape britanskih gradova appeared first on 42 magazin.

Sara Radojković je dramaturškinja po struci, ali se oduvek trudila da pisanje usavršava u što više žanrova, pravaca i formata. Kaže da je, što se pisane reči tiče, ona jedan pravi multipraktik – radila je u brojnim redakcijama kao novinarka, u agencijama kao kopirajterka, pisala je za pozorište i film, zanima se za pisanje scenarija za VR i igrice, a mi smo je pozvali da nam priča o njenoj najnovijoj knjizi baš sjajne poezije – Vežbanka za strah.

Sonja je po struci arhitekta, ali je svi znaju kao ilustratorku. Živi u Parizu, ali s vremena na vreme svrati u rodni Novi Sad ili Beograd kako bi ispromovisala neki svež, genijalan i vizuelno bogat ilustratorski projekat. U jednoj od takvih akcija uspela sam i da je uhvatim – zajedno sa Sarom, ona je koautorka pomenute knjige Vežbanka za strah. Dok nas je Sara omađijala rečima, Sonja je to uradila svojim sada već prepoznatljivim ilustratorskim stilom.

Saro, kažeš da si multipraktik kada je o pisanju reč. Kako takva karijera izgleda?
S jedne strane je uzbudljivo, ali, s druge strane, nisam sigurna da je to najbolja poslovna strategija (smeh). Čini mi se da živimo u vremenu poslovnih niša i da ljudi koji se opredele za usavršavanje u jednom smeru brže dolaze do uspeha. Uspeli su da se profilišu i postanu prepoznatljivi. Ne znam koliko ja mogu da budem prepoznatljiva kao multipraktik (smeh).

Sonja, ti, takođe, radiš dosta raznovrsnih projekata.
Jeste, ja sam ilustratorka, čini mi se da ljudi najpre prepoznaju mape gradova koje sam radila, ali sam i dizajnerka brendiga ili vizuelnih identiteta, pozivnica za venčanja, radim sa dosta različitih klijenata… Držim radionice…To je do osobe, čini mi se. Neko prosto hoće da koordinira različite stvari, neko ne. I to je sve u redu.

Meni je totalno okej da se još uvek pronalazim u raznim poslovima

Nedavno sam dobila ponudu da uredim jedan Instagram profil, što se meni dopalo. Tako da odjednom postajem i neka vrsta content kreatorke. Uzbudljivo!

Kada je reč o Vežbanci za strah, čini mi se da vas je tu spojila crta zajedničkog interesovanja za ženska pitanja. Saro, ti si pisala o problemima s kojima se kao žene susrećemo u današnjem društvu, dok je Sonja imala nekoliko projekata na slične teme. Meni je omiljen Kakva ženska, knjiga koja govori o ženama iz 19. i 20. veka koje su na našem području ostavile istorijski trag.
Sara: Da nije bilo knjige Kakva ženska, verovatno ne bih bila upoznata sa Sonjinim radom. Upravo tako sam je otkrila i napisala članak o njoj. Kada sam razmišljala o objavljivanju knjige poezije i crtežima koji tu poeziju prate, pomislila sam kako bi bilo dobro da te dve stvari budu u konrtapunktu. I setila sam se Sonje, kao devojke koja se bavi nekim ozbiljnim pitanjima, ali na jedan lep, drugačiji i krajnje prijemčiv način. To mi se baš dopada.
Sonja: Kažu mi često da je to što radim „ženskasto“. Ne znam da li je to zaista tako, ali nemam problem sa tim. Za mene je to jedan lični stil izražavanja, a percipiranje istog ostavljam svima ostalima. Otvorena sam za konstruktivne komentare (smeh).

View this post on Instagram

morning faves

A post shared by Dunja Jovanović (@third_girl) on Feb 10, 2019 at 12:03am PST

Važbanka za strah je prepuna divnih ilustracija. Kako ste izabrale onu za koricu?
Sara: Na koricama se nalazi ilustracija ogledala, što je vrlo sugestivno. Brzo smo se oko toga dogovorile, prosto – smisleno je, a ne naročito proračunato. Iako imam iskustva u advertajzingu, za potrebe ovog projekta vodila sam se isključivo intimnim osećajem.

Pa da, ova zbirka poezije treba da nađe svoje kupce, a ne da ih namami.
Sonja: Za sve one koje imaju hrabrosti da se suoče sa svojim strahovima. Iako, eto, kažem da moje ilustracije opisuju kao ženskaste, ja bih volela da je poruka koju one prenose univerzalna i razumljiva baš svima.
Sara: Naravno, ovu vrstu stvaralaštva ne treba opterećivati rodnim pitanjima.

Saro, kako izgleda baviti se poezijom u Srbiji? Danilo Lučić, urednik Kontrast izdavaštva, rekao nam je da je izdavanje poezije danas antikapitalistčki čin.
Zaista Kontrast ima taj altruistički momenat, gde niko što se objavljivanja poezije tiče ne računa na profit.

To je pre svega stav, da ulažu u poetsku scenu i ne dozvoljavaju joj da nestane

Iako se te knjige ne prodaju u ogromnim tiražima. Danas nije teško objaviti bilo šta – svako može biti samizdat. Prvu zbirku poezije koju sam napisala sama sam objavila. Naravno, ona je prepuna stvari koje danas ne bih sebi oprostila, ali eto – tada sam poželela da imam knjigu i zaradila sam dovoljno da sam mogla sebi to da priuštim. Te knjige sam besplatno podelila, nisam ih prodavala i zarađivala na njima. Naravno, s Vežbankom za strah je potpuno druga priča. Tu je uložen ozbiljan rad, i spisateljski i urednički, kriterijumi i ciljevi bili su mnogo viši.

Pitam to zato što je, iako se to na promociji vaše knjige nije videlo, publika koja u Srbiji posvećeno čita poeziju – veoma uska.
Sonja: To je tačno. Evo, polazim od sebe. Volim da čitam, nije mi važan žanr, a naročito volim ilustrovane knjige, što je sasvim logično. Ipak, teško pristupam poeziji. Kada sam dobila priliku da sa Sarom radim na ovoj knjizi, morala sam da se suočim sa njom, a u tom suočavanju sam je i zavolela. Rekla bih da je poezija, pre svega, veoma lična. Ipak, mislim da se ovde poezija najpre vezuje za neka prošla vremena, pogrešno je koncipiramo, uglavnom ne znamo kakva je zapravo savremena poezija.
Sara: Poezijom sam počela da se bavim nakon jedne književne radionice, na kojoj sam upoznala mnoge ljude koji pasionirano pišu pesme. Iako dramaturgija i književnost nisu sasvim bliske oblasti, mene su oni zadivili svojom željom da uopšte formiraju poetsku scenu, a kasnije je održavaju živom i rade na njenom rastu i razvoju. I uspevaju. Danas za npr. pesnika Marka Tomaša možemo da kažemo da je neka vrsta zvezde, kao i za pesnikinju Milenu Marković. Tu je i Ognjenka Lakićević… Dakle, publike ima, samo joj se treba obratiti na jasan i razumljiv način.

Sara Radojković i Sonja Bajić na promociji knjige “Vežbaka za strah”

Kakav je fidbek vaša knjiga zasada dobila?
Sara: Pozitivan, baš. Najviše od te ekipe pasioniranih pesnika koju sam malo pre spomenula, što mi je posebno drago. Rekli su da je – sve na svom mestu. Taj komentar mi se posebno dopada. A super mi je i što mi je par ljudi reklo da sam ih prevarila – da su ih korice navele na nešto lagano, kao da će unutra naći pop pesmice za relaksaciju, a da su ih pesme onda sasvim neočekivano raznele. A to smo baš i očekivale – da spojimo tu neku pop prijemčivu formu, jednostavne reči, uglavnom kratke pesme, divne nežne pametne ilsutracije i da cela stvar onda polako krene da se otvara u hiljadu nevidljivih slojeva. Na prvi pogled mala slatka knjižica iz koje neočekivano samo grune neka sila.

Primetila sam da je dosta slikana i deljena na društvenim mrežama, što je dosta važno.
Sara: Verovatno je to zbog ilustracija. Moja poezija nije previše hermetična, ali nije baš najkomunikativnija, barem ne u onoj meri u kojoj je to, na primer, ona koju piše Rupi Kaur. Sa njenom svakom pesmom može da se poistoveti skoro svaki čovek, moje su jednostavne, direktne i otvorene ali nekada malo teže. Na par njih baš svi odreaguju i one su se najviše i vrtele po mrežama, ali nije baš da će svaki čovek, kao na Rupi, klimnuti glavom i usvojiti je kao mudru izreku. Eventualno onaj mnogofejvovani citat na Kontrastovom instagramu „Danas te boli ono što će sutra biti plodna zemlja“. Milim da u životu nisam imala 3k fejva kada bi se sve moje objave sjedinile ikad.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Sonja: Dobila sam fidbek od nekih ljudi koji čitaju poeziju i rekla bih da ih je emotivno probudila, a to je upravo ono što se i meni dogodilo kada sam počela da sarađujem sa Sarom na zbirci. Presek poezije i crteža doprinosi dopadljivosti knjige nadam se, pa će i oni koji nisu preterano zainteresovani za poeziju možda eto uživati u ilustracijama. Uglavnom, to je jedna mala knjiga koja zaista puno toga nudi.
Sara: Mi smo poželele da ta knjiga postane nečiji lični predmet – da je čitaju, da po njoj zapisuju svoje misli, crtaju, dopunjuju je, boje, menjaju i prilagođavaju sebi. Poezija jeste ličan, intiman čin i jako mi je zanimljivo na koji način će je razni i različiti ljudi doživeti.
Sonja: Kada mi je Sara dala rukopis, moram priznati da sam se automatski povezala sa njim. Pročitala sam ga čak tri puta pre nego što sam počela da ilustrujem. Kada sam osvestila način na koji se čitaju i razumeju pesme, kada sam ih doživela, poželela sam da napravim crteže koji će raditi istu stvar – biti različito percipirani od svakog ko ih posmatra.

I, naravno, dajem vetar u leđa svima onima koji žele da docrtaju, oboje, izbrišu nešto sa svake strane u knjizi

Saro, na koju pesmu si dobila najviše komentara?
Sara: Na Prosto rečeno, jer je tačna a prosto rečena, očigledno(smeh) Ali i na pesmu San o prečici. Tu pričam o nekoj vrsti samoubistva, zamišljenom samoubistvu i odmoru od života. Moja majka je to vrlo emotivno doživela. Svako ko oseti težinu te pesme pozvan je da se iskali na knjizi, da je ižvrlja, dopiše, pocepa… Meni je prijalo da neku frustraciju iskalim kroz pesmu, sigurna sam da će i drugima prijati da se oslobode svojih upravo kroz našu knjigu. Mračne misli su najtoksičnija stvar na svetu i nikome ih ne želim, ali hajde da od njih pravimo barem lepu poeziju.
Sonja: Ona je neka vrsta dnevnika, a znate šta se sa dnevnikom radi – uništava se (smeh)!

The post Sara Radojković i Sonja Bajić: Vežbanka za strah je slatka knjižica iz koje neočekivano grune sila appeared first on 42 magazin.

Na ovom mestu izložila je nekoliko fotografija po svom izboru i ponešto rekla o tome kako ovim medijumom kreira sasvim emotivne i prepoznatljive vizuelne narative.
[See image gallery at 42magazin.rs]

Počela si da fotografišeš i te fotografije kačila na tada popularne mreže – Flickr, Tumblr… Iako su lične, najčešće prikazuju ljude kojima si okružena, postaju li one, na neki način, depersonalizovane onda kada su viralne?
To i jeste suština, istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku. Preokretanje razmere na raznim nivoima – ta igra mi je oduvek bila zanimljiva. Fotkam sve što me okružuje, a onda u tome pronalazim neka opšta mesta i trudim se da ih povežem u foto-priče, koncepte, narative, čak i u klišee. Takođe, volim kad uslikam nešto iz samo meni znanih pobuda, a to nađe drugačija značenja kod posmatrača. To je ta depersonalizacija koju pominješ, a do koje izgleda dolazim upravo – personalizacijom.

Koliko se tvoj fotografski senzibilitet promenio od tog vremena pa do danas?
Promenio se pre svega u tome što sada prvo osmislim temu kojom bih se bavila, pa joj onda pristupim kao fotograf – dok je pre bio obrnut slučaj. Prvo sam fotografisala pa onda iz toga dolazila do tema. Ko zna, možda se ponovo vratim tome.

Fotografijom istražujem put iz ličnog u zajedničko, iz intimnog u javno, iz lirike u epiku

Na kojoj si društvenoj mreži (ili bilo gde na internetu) najaktivnija u smislu objavljivanja radova, serija i projekata?
Najaktivnija sam definitivno na mom Instagramu koji koristim kao neku vrstu javnog dnevnika, a na svom sajtu se malo koherentnije odnosim prema onome što radim i kačim samo završene projekte, zaokružene stvari.

Marija Strajnić, fotografisao: Marko Ajković

Da li se češće iznenadiš rezultatom kada razviješ film/ pogledaš u ekran ili unapred isplaniraš sliku koju želiš da dobiješ?
Volim da planiram, znam šta želim da vidim na slici i najčešće to i dobijem, ali definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film. Mogu da planiram koliko hoću, ali uvek će biti iznenađenja. Zato i volim da radim sa filmom. 

Tvoj pristup fotografiji je, čini mi se, sirov – prikazuje ljude, uključujući i tebe samu, neretuširane, u emotivnim situacijama, nekad bez odeće. Često je i tvoj rođeni brat subjekt na slikama. Šta roditelji misle o tome?
Hvala, drago mi je ako ti je to utisak. Sirovost za mene znači da sam uspela da prenesem neku autentičnost tih osoba, pojava i događanja koje fotografišem. Na mojim fotografijama su zaista samo ljudi prema kojima imam neki odnos, bilo da traje od majčinog stomaka, u slučaju mog brata kog si spomenula, ili par samo par minuta, ako sam nekoga tek upoznala. Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost, nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva. Roditeljima valjda to nije problem :)!

Rekla bih da si i najpoznatija po portretima. Na koji način pokušavaš da fotografijom uhvatiš energiju različitih ljudi? Da li to uopšte radiš ili se, jednostavno, dogodi?
Mislim da to mora spontano. Uz blage instrukcije, haha.

Definitivno je jedan od najuzbudljivijih momenata taj kad pregledam tek razvijen film

O seriji fotografija sa Tajvana, koji si posetila u okviru Pier-2 Art rezidencije, dosta se govorilo. Iako se same fotografije, koje su opet prikazi svakodnevice, ne razlikuju previše od tvojih ostalih projekata, subjekti su stranci, nepoznanici iz druge kulture. Zašto nam je drugost često zanimljivija?
Ta drugost mi je bila jako značajna jer sam po prvi put istupila iz svoje zone komfora i fotografisala ne samo strance već i meni potpuno nepoznate ljude. Na primer za foto-seriju Made in Taiwan upadala sam bez kucanja u male radionice i fotkala maltene bez gledanja šta je ispred mene. Tek posle toga objašnjavala ljudima, kako znam i umem, da nisam potpuni manijak i da je to za projekat. Za seriju In Hiding prilazila sam desetinama motociklista na semaforu i fotografisala ih dok traje crveno svetlo.

In Hiding

Sve to je mnogo uticalo na moj pogled na intimnost kao takvu.

Ima li razlike u tvom ličnom izrazu između digitalne i analogne fotografije?
Digitalno slikam komercijalnije stvari, a svoje projekte najčešće analogno. Al’ volim da mislim da suštinski to ne menja izraz. Od sebe se teško pobegne.

Ogoljavanje pred kamerom je obaveznost – nekad to znači bez odeće, a nekad nema veze sa izgledom onoga što mi je ispred objektiva

Da li si nekada uradila projekat kojim nisi bila zadovoljna ili morala da praviš veeelike kompromise?
Jesam, to najčešće i jesu projekti kod kojih se prave kompromisi. A kompromisi su posledica nepoverenja na liniji fotograf-klijent, pa onda bude sve na pola i, naravno, da niko nije zadovoljan. Ali, na sreću, sve ređe se to dešava jer više ni ne uzimam poslove koji me ne ushićuju na nekom nivou.

Jedno kliše pitanje – nekoliko omiljenih fotografskih projekata koje si uradila i neke koje bi tek volela da ostvariš?
Pre tri meseca postala sam majka, tako da mi je trenutno sve orijentisano ka bebi, a pogotovo fotografije. Nikad nisam više slikala. Skoro sam objavila seriju Hey Mama Wolf, kojom sam zabeležila svoju trudnoću, а trenutno radim na dve serije fotografija o majčinstvu koje ću objaviti čim se budem malo naspavala! Van toga, omiljeni projekti su mi moje tri foto-knjige – Fifth Element, Lit (sa Anom Kraš) i A Chord (sa Katarinom Šoškić).

Više Marijinih fotografija, ilustracija i projekata pronađite na:
marijastrajnic.com
maj.rs
lovers.rs

The post VIRTUELNA GALERIJA: Marija Strajnić appeared first on 42 magazin.

Izložba će biti postavljena do kraja meseca.
Radno vreme galerije je 24/7!
Dobro došli!

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako bi opisao svoj pristup dizajnu?
Dizajn je pre svega funkcija pa tek posle, ako baš mora, lični potpis dizajnera kao umetnika. Kad stvaram, trudim se da sve što imam kažem uz što manje poteza, elemenata, detalja. Less is more je možda otrcana fraza, ali, zaista, ako artikulišeš s minimumom objašnjenja, onda stvarno umeš da se izražavaš.

Šta je tvoj dizajnerski adut i kako si ga razvio tokom dosadašnje karijere?
Uh, preteško pitanje. Možda sam pristup rešavanju određenog zadatka. Uverenje da se sve može razložiti na milion članova i onda posle, mic po mic, sklopiti u konačan odgovor. Kao i u svemu ostalom u životu, iskustvo je glavni alat za usavršavanje, razvijanje, pa je tako i u grafičkom dizajnu. Kad svaki dan na nečemu radiš – neminovno je da će sutra biti bolje nego juče.

Less is more je možda otrcana fraza, ali, zaista, ako artikulišeš s minimumom objašnjenja, onda stvarno umeš da se izražavaš

Radio si i radiš u marketinškim agencijama, za različite klijente. Kakav brif najviše voliš da dobiješ?
Iskreno, najviše pogrešno adresiran J.

Kako ostati kreativan kada radiš pod pritiskom?
Pod pritiskom kreativnost često zna da ispari i tada se pretvoriš u bager koji razgrće sve šta treba usled nedostatka vremena. Snalaziš se kako znaš i umeš. Kolege su obično tu da te podrže, usmere i oraspolože. Ali, svakako, taj osećaj prestane kada se sve završi i kad si opet slobodan da radiš ono što te radi. I onda se pune baterije kreativnosti.

Kako reaguješ na fidbek? Kada si poslednji put dobio negativnu kritiku na rad? A kada pozitivnu?
Fidebek je super. Ako je smislen i argumentovan. Onda može i da obori koncept skroz i da budeš skroz okej sa tim. Fidbek dođe kao neka brusilica koja te natera da to što si stvorio pogledaš još jednom, ali iz druge perspektive, i onda nađeš način da ga dodatno izbrusiš. Svaki dan se susrećem i sa pozitivnim i sa negativnim fidbekovima jer na mestu gde ja radim fidbek je osnovna jedinica građe i funkcije svih živih brendova.

Cilj ka kom težim u poslednje vreme jeste da naučim da posao ne nosim kući, u krevet, u izlazak, na odmor…

Projekti kojima si najzadovoljniji?
Oni projekti za koje ni ne pomisliš da tražiš novčanu naknadu. Oni koji te u startu rašrafe. Kada radiš sa ljudima koji su potpuno drugačiji od tebe, a delite istu strast prema tome što zajedno stvarate. Projekti zbog kojih ne spavaš jer želiš da ih prečešljavaš i iznova pronalaziš neke zabavne ćoškove. Ima ih, baš retko, ali se dese.

…a neki u kojima bi baš voleo da učestvuješ?
Voleo bih da budem deo kreativnog tima nekih veliki festivala, televizijskih spektakla… Evrovizija, Olimpijske igre, dodele nagrada… Nešto na čemu se radi bar godinu dana unapred. Tu me interesuje na koliko zapravo strana može da se grana i razvija to što se prvobitno pojavilo samo kao skica od par linija u vidu logotipa, ispisa, naziva…

Online resursi koji u ovom momentu utiču na tebe i sve što stvaraš?
Instagram, Pinterest, Behance, Vimeo.

Dizajn je pre svega funkcija pa tek posle, ako baš mora, lični potpis dizajnera kao umetnika

Otkrij nam neke poslovne ciljeve koje bi želeo da ostvariš u budućnosti?
Cilj ka kome težim u poslednje vreme jeste da naučim da posao ne nosim kući, u krevet, u izlazak, na odmor. Da ga pustim da ostane na mestu gde bi trebalo da ostane bar do sutra. Volim da učim stalno nešto novo, na dnevnom nivou, na ćelijskom, zato što onda nije važno gde si jer si u stalnom pokretu uvek bliže cilju.

Branko Tmušić na Behance

The post VIRTUELNA GALERIJA: Branko Tmušić appeared first on 42 magazin.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kako se osećaš kada crtaš?
Crtanje me ispunjava. Čini me srećnom, pomaže mi da iskažem svoje emocije i budi dete u meni. Najsrećnija sam kada vidim da kroz crtež oživljavam svoju maštu.

Tvoj rad je tako dinamičan. Možeš li objasniti kako biraš boje, teksture i koje alate, medijume koristiš?
Obično se trudim da koristim vedre i vesele boje, Naravno, na dosta toga utiču i emocije koje imaš dok stvaraš ilustracije. Osim veselim bojama, trudim se da raznim četkicama ostavim zanimljive teksture koje bi doprinele dinamici. Najviše radim na kompjuteru, koristim Photoshop i, naravno, grafičku tablu, to sve doprinosi brzini izvođenja rada.

Da li postoji neko ko je posebno inspirisao da izgradiš sebe i svoj rad?
Tokom odrastanja i školovanja imala sam veliku podršku, pre svega porodice. Uočili su moju ljubav prema crtanju i podržali su me u tome. Naravno, kasnije sam imala sreću da su mi podršku pružali prijatelji i profesori tokom školovanja…

Rad u gejming industriji zahteva veliko prilagođavanje trenutnom tržištu, podrazumeva timski rad i veliku fleksibilnost

Pre svega se baviš ilustracijama za decu, ilustrovanjem dečjih knjiga. Reci mi malo više o takvim projektima, iskustvima i osmišljavanju likova?
Tokom školovanja na fakultetu u meni se probudila posebna inspiracija za ilustraciju knjiga za decu. Takva vrsta rada mi se jako svidela i uživam dok to radim. Svaka knjiga je avantura za sebe, vrlo je zanimljivo – ali je veliki izazov. Treba doživeti priču, svaki lik ponaosob i sve to preneti u knjigu, vodeći računa o svakom liku, njegovoj poziciji i boji.

Da li postoji neki lik koji ti je omiljen?
Likovi iz dečjih bajki sa kojima sam odrastala su mi jako dragi. Tu emociju iz detinjstva stalno nosim i trudim se da je iskažem u svom radu i likovima koje crtam.

Kakve su reakcije klinaca na crteže? Koliko ti je važan fidbek?
Svaki fidbek je važan. Posmatram ljude i pokušavam da vidim kako oni doživljavaju moj rad, šta im se posebno sviđa, a šta ne, kako bih znala na čemu još da radim i usavršavam svoj rad. Najoštriji kritičari su deca i kada vidim da su oni zadovoljni, onda znam da sam uspela.

Radiš i u gejming industriji, razvijaš karaktere. Koliko se to razlikuje od ilustrovanja knjiga i – šta se tebi više dopada da radiš?
Sve je različito. Rad u gejming industriji zahteva prilagođavanje trenutnom tržištu, podrazumeva timski rad i veliku fleksibilnost, ali predstavlja i izazov. Dok je raditi knjige nešto ličnije, tu možeš slobodnije da predstaviš svoj stil. Međutim, oba iskustva su važna i pomažu mi da se što uspešnije iskažem.

Projekat iz kog si najviše naučila?
Ja sam na početku karijere, i tek treba da stvaram i učim. Svaki projekat je za mene bitan i iz svakog naučim nešto novo.

Najoštriji kritičari su deca i kada vidim da su ona zadovoljna, onda znam da sam uspela

Šta misliš o pritisku na umetnika da razvija prepoznatljiv stil kako bi privukao određenu vrstu klijenata?
To je jedna od težih stvari. Moraš biti jak da se prilagodiš različitim pritiscima koji te uslovljavaju, pokušavajući pritom da zadržiš svoju originalnost.

Projekat na kom bi želela da radiš?
Želela bih, naravno, da nastavim u istom smeru, da imam još mogućnosti da se isprobam u različitim projektima. Dosadašnja saradnja sa izdavačkim kućama bila je uspešna, imala sam potpunu samostalnost u svom radu i pomogla mi je u izgradnji individualnosti i kreativnosti.

behance.net/Millica

The post VIRTUELNA GALERIJA: Milica Radenković appeared first on 42 magazin.

Da li vam se često desi da poželite da imate moć da se transportujete na bilo koje mesto na planeti? Možda ste pre od onih ljudi koji maštaju o tome kako miriše trešnjin cvet u parkovima Japana, u proleće, ili vas više interesuje osećaj vrelog pesaka pod prstima sa plaža Rio de Žaneira… Svi bismo želeli da smo među onim srećnicima koji su imali prilike da putuju i posete ove destinacije i da u ovim osećajima stvarno uživaju. Sastavni deo svakog putovanja jesu fotografije koje su postale nezaobilazan segment svakog odmora, pogotovo od kad možemo vrlo lako da ih zabeležimo svojim mobilnim telefonom, i to sa sve boljom rezolucijom. Jedina razlika jeste što sada umesto u album fotografije slažemo na Instagram sa hashtagovima umesto natpisa na poleđini.

Australijski umetnik Eric Boufarhat imao je prilike da proputuje svet. Inspirisan najlepšim predelima planete, odlučio je da kroz ilustracije ovekoveči destinacije koje je posetio. U svojoj kolekciji Travel Journey predstavio je ilustracije minimalističkog stila, koje su urađene na bazi geometrijske šeme, sa jednolično obojenim površinama, a ono što ih čini posebnim jeste da svaka poseduje simbol odabrane destinacije.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Bilo da se radi o Ajfelovoj kuli u Parizu ili o piramidama u Kairu, ovaj umetnik prikazao je prefinjen i delikatan vizuelni univerzum koji svakom može poslužiti kao geografska inspiracija. Ostale ilustracije možete pogledati na njegovom Instragram profilu.

The post Geometrijske ilustracije inspirisane najlepšim predelima sveta appeared first on 42 magazin.

Danska fotografkinja Léa Nielsen stvara predivne modne fotografije eksperimentišući često sa tehnikama kolaža i grafičkih elemenata. Pod uticajem arhitekture, umetnosti i filma, rad ove umetnice varira između mode i umetnosti.

Njeni editorijali su neverovatno prostranstvo na kojem se odevni komadi susreću sa elementima vizuelne umetnosti na veoma neobičan i neočekivan način.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Njen vizuelni rukopis varira od minimalističkog do pozorišnog, ostavljajući na posmatrača uvek snažan utisak.

Živi i stvara na relaciji Pariz–London–Kopenhagen, a impozantan portfolio Lée Nielsen uključuje i angažman za magazine Vogue L´Officiel, Dansk, Perret Schaad…

The post Teatralne modne fotografije appeared first on 42 magazin.

Christian Dior Haute Couture, kreativni direktor Raf Simons, jesen 2013, ilustracija: Mats Gustafson

Danas to izgleda kao sasvim obična stvar, a nekad je bilo modna revolucija – momenat kada je Christian Dior upoznao svet sa new lookom – zaobljenom siluetom, punim suknjama i istaknutim strukom. Od tada je prošlo tačno sedamdeset godina, a mnoge memorabilne modele koje je sam Dior kreirao dalje su dograđivali njegovi naslednici Yves Saint Laurent, Marc Bohan, John Galliano, Raf Simons i sada Maria Grazia Chiuri, prva žena na čelu ove velike kuće.

Ako se vratimo sto godina unazad, u 1920, setićemo se eminentnog francuskog modnog magazina Gazette du Bon Ton, poznatog po impresivnim ilustracijama. Ovaj trend se zadržao do sredine osamdesetih kada ga je Anna Piaggi forsirala u magazinu Vanity

Sam monsieur Dior, ali i naslednici, trudili su se da uvedu novine i na izvestan način – ponove revoluciju. Jedan od takvih poteza desio se u sezoni proleće/leto 2013, kada su oživeli žanr modne ilustracije koji je gotovo sasvim izašao iz upotrebe, a nekada je bio krucijalni element kada pričamo o advertajzingu luksuznih proizvoda.

Ako se vratimo sto godina unazad, u 1920, setićemo se eminentnog francuskog modnog magazina Gazette du Bon Ton, poznatog po impresivnim ilustracijama.

Gazette du Bon Ton

Ovaj trend se zadržao do sredine osamdesetih kada ga je Anna Piaggi forsirala u magazinu Vanity. A ako ste nas pratili od početka, sigurno ste čitali i članak o modnim ilustracijama iz pedesetih i šezdesetih u kom preovlađuju reklame upravo za Dior, a koje je radio sjajni Rene Gruau.  Nakon toga modni svet se ubrzava i dostiže svetlosne brzine. A u takvom svetu malo je mesta za autorske ilustracije.

Cover “Vanity” magazina

Međutim, 2013. godine Raf Simons, tadašnji kreativni direktor Diora, znao je da, ukoliko želi da se istakne u vizuelnim komunikacijama s publikom, mora da bude originalan i da se razlikuje. Naravno da su foto-kampanje brže rešenje koje se lakše modifikuje i savršeno prati modni kalendar, ali kada komunicirate autorskim ilustracijama, ceo svet će znati da je nečiji redak talenat i puno vremena uloženo da bi se kreirao identitet koji priliči luksuznom modnom brendu. Zato je Simons, vođen tom idejom i inspirisan posterima prethodnog Dior ilustratora Renea Gruaua, tražio umetnika koji bi mogao da reprezentuje modnu kuću na savremen način. I tako je otkrio švedskog ilustratora Madsa Gustafsona. A njega nije bilo teško promašiti jer CV mu je zaista impresivan.

Nakon što je završio fakultet za dizajn scenografije, Gustafson počinje da ilustruje za H&M. Kada je Grace Coddington radila kao modna urednica britanskog magazina Vogue (1978), angažovala je upravo Gustafsona kao saradnika. Pa su tako, još od kraja sedamdesetih, njegove eterične, senzualne ilustracije oživljavale na stranicama Voguea, a kasnije i The New Yorkera, Vanity Faira i magazina Visionaire, ali i kampanja za brendove i modne kuće kao što su Chanel, Gigli, Comme des Garçons i Yamamoto. Mats je zapravo gigant u svojoj oblasti, vrlo cenjen i često kopiran.

Ilustracije Mata Gustafsona za kuću Dior. Od Iconic lookova poput Bar jakne iz 1947. (drugi red, treća slika s desna) sve do aktuelne prolećne kolekcije Marije Grazie Chiuri (prvi red, prva slika s desna)

Kako je Dior veoma ponosan na istoriju kuće i prema njoj zaštitnički nastrojen, Mats je dobio zadatak da svoj stil ukomponuje u vizuelni jezik brenda. Njegovi crteži i akvareli insiprisani su starim fotografijama, ali i realnim vintage haljinama koje je imao priliku da vidi u Dior arhivi.

Ova Dior–Gustafson saradnja ispala je više nego plodna, a nastavila se i nakon Simonsovog odlaska. Iznedrila je veliku bazu sledbenika, mnoge slične ideje (uključujući uspešne kolaboracije J. W. Andersona sa Kelly Marie Beeman ili kuću Gucci s umetnicom Unskilled Worker), i što je najvažnije – vratila likovnu umetnost u trendi zonu.

Knjiga “Dior by Mats Gustafson”, Rizzoli 2017.

Crteži koje je Gustafson radio za Dior februara ove godine objavljeni su kao knjiga Dior by Mats Gustafson (Rizzoli) i izloženi u stokholmskom muzeju Millesgarden sve do 22. septembra.

Anna Piaggi bi bila oduševljena!

https://www.youtube.com/watch?v=z3InzDuez9U

The post Umetničko delo kao marketinški alat appeared first on 42 magazin.