Street art umetnik, aktivista iz komšiluka i vlasnik šopa za tetoviranje po imenu Jan želeo je da podari osmeh komšiluku u jednom kvartu holandskog grada Utrehta. I naslikao je mural koji je zapravo poput džinovskog osmeha na zidu. Uradio ga je tek nakon što je analizirao fasadu i razgovarao sa prijateljima i komšijama – tada mu je bilo jasno šta treba da naslika. U ovoj iluziji police sa knjigama nema političkih knjiga, nema religijskih knjiga – i to su bila jedina pravila kojih se držao.

Inače, Janov potfolio murala i javne umetnosti sadrži  dela su koja treba da mašu gledaocu, to su forme grafita koje svako može razumeti i ceniti. Njemu je važno da se svi ljudi koji ga okružuju osećaju uključenim, pa je išao okolo i zamolio ljude koji žive u blizini ove fasade da navedu knjigu – naravno, ne političku ili religioznu – koja ih može nasmejati.
Kustosi ove iluzorne police za knjige koja objedinjuje osam različitih jezika i kultura jesu komšije, žitelji ovog kvarta. Zajedno sa knjigama, umetnik na polici skriva smajlije i njegov potpis – Jan is de man.

U biti, glavna namera Jana bila je da okupi ljude iz komšiluka.
„Komšiluk u kojem je mural nastao čine ljudi različitih kultura i primetio sam da ih je ovaj projekat spojio bez ikakvog pritiska. Oni se susreću kroz knjige, bez obzira na kulturne i jezičke razlike, bez obzira na razlike u političkim stavovima. bez obzira na to da li su ekstremno desno ili ekstremno levo“, kaže Jan. „I svi koji budu dobro pročitali, imaće mnogo manje definitivnih mišljenja, predrasuda. Verujem da će im um biti otvoreniji za razlike.“

The post Utreht: Mural koji slavi komšijske različitosti appeared first on 42 magazin.

Legendarni nemački fotograf Peter Lindbergh rođen je 23. novembra 1944. godine u Lešnu, u Poljskoj. Posle rata njegova porodica seli se u industrijski grad Duizburg na severu Nemačke (Severna Rajna-Vestfalija), gde je u tinejdžersko doba radio kao aranžer izloga za robnu kuću Horten. Budući da je taj deo Nemačke blizu granice s Holandijom, letnje raspuste provodio je na obali u blizini Nordvejka. Velike plaže i industrijsko okruženje Duizburga ostavile su snažan uticaj na njegov rad.

View this post on Instagram

Lady Gaga & Bradley Cooper, Los Angeles, 2017 #LindberghStories #AStarIsBorn #LadyGaga #BradleyCooper #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Oct 5, 2018 at 11:39am PDT

Ranih šezdesetih Peter se seli u Lucern, a potom i u Berlin, gde upisuje Berlinsku akademiju lepih umetnosti. Ali ubrzo kreće put Arla, stopama svog idola Vincenta van Gogha. Tu odluku Lindbergh je svojevremeno objasnio rečima: „Želeo sam aktivno da tražim inspiracije Van Gogha, svog idola, umesto da slikam portrete i pejzaže u umetničkoj školi.“ U Arlu je proveo nekoliko meseci, a potom odlazi u Španiju i Maroko – to njegovo putovanje trajalo je dve godine.

„Odgovornost današnjih fotografa je u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva“

Po povratku u Nemačku studirao je apstraktnu umetnost na Koledžu umetnosti u Krefeldu. Bio je pod uticajem Josepha Kosutha i Conceptual Art Movementa, a 1969, pre nego što je diplomirao, pozvan je da prikaže svoje radove u avangardnoj galeriji Denise René. Po preseljenju u Diseldorf 1971. zainteresovao se za fotografiju, dve godine asistirao je nemačkom fotografu Hansu Luxu i već 1973. otvorio svoj studio. Vrlo brzo postaje veoma poznat u svojoj zemlji i pridružuje se porodici magazina Stern, u kojoj su bili fotografi kao što su Helmut Newton, Guy Bourdin i Hans Feurer.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Lindbergh je u fotografiji predstavio oblik novog realizma redefinišući standard lepote, a sve pod uticajem dokumentarnih fotografa, street fotografa i foto-reportera kakvi su bili Dorothea Lange, Henri Cartier-Bresson i Garry Winogrand. Svojim humanističkim pristupom promenio je standarde modne fotografije u vreme prekomernog retuširanja, s namerom da pokaže kako postoji nešto što čini čoveka zanimljivim a što nema veze sa njegovom životnom dobi. O tome svedoči i sledeća njegova izjava: „Odgovornost fotografa danas leži u tome da bi upravo oni trebalo da oslobode žene, i konačno svakog čoveka, terora mladosti i savršenstva.“ Na tu izjavu nadovezuje se njegovo razmišljanje da bi modni fotograf trebalo da doprinese definisanju slike savremene žene ili čoveka u vremenu u kojem žive, da odrazi određenu društvenu ili ljudsku stvarnost . Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica.
Zato je Peter fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva zaštitni je znak Petera Lindbergha.

Takav pristup doneo je 1988. godine Lindberghu međunarodno priznanje, a nakon što je prikazao novu generaciju supermodela na crno-belim fotografijama u običnim belim košuljama. Linda Evangelista, Naomi Campbell, Tatjana Patitz, Cindy Crawford i Christy Turlington, još mladi modeli, prvi put zajedno poziraju Peteru za januarsku naslovnicu magazina Vogue 1990. Ta naslovna strana inspirisala je Georgea Michaela da odabere baš te devojke za spot Freedom ’90, a potom ih i italijanski modni kreator Gianni Versace angažuje za svoju kolekciju jesen/zima 1991. I Peter biva označen kao rodonačelnik ere supermodela.

View this post on Instagram

Karen Elson, Los Angeles, 1997 #fromthevault #LindberghStories #2bmanagement

A post shared by Peter Lindbergh (@therealpeterlindbergh) on Sep 11, 2018 at 10:18am PDT

„Crno-bela fotografija bila je zaista važna za stvaranje supermodela. Svaki put kad sam pokušao da ih snimim u boji, iako je njihova lepota bila blizu savršenstva, to je izgledalo kao loš kozmetički oglas. Na crno-belim fotografijama stvarno možete da vidite ko su one. Crno-bele fotografije smanjuju mogućnost komercijalne interpretacije kakvu omogućuju boje. One zaista pomažu da postignete efekat i osećaj realnosti“, rekao je Peter u jednom intervjuu 2008. godine.

Lindbergh je fotografisao modele gotovo bez trunke šminke. To odbijanje da se pokloni sjaju savršenstva njegov je zaštitni znak

Da ima zaista dobar osećaj za život i realnost koju živi, govori njegov veliki opus u mnogim vizuelnim poljima koja imaju veze sa fotografijom, a koje je ovde nemoguće pobrojati. Između ostalog vreddi poneuti: njegova prva knjiga 10 Women (1996) prodata je u više od 100.000 primeraka, Lindbergh je prvi fotograf u 50-godišnjoj istoriji kalendara Pirelli koji ga je tri puta slikao (1996, 2002. i 2017), režirao je brojne kratke filmove, muzičke video-spotove i radio kavere albuma mnogih muzičkih zvezda, uradio je dva izdanja magazina Vogue od korice do korice – za proslavu 30-godišnjice Vogue Nemačka oktobra 2009. i Vogue Španija decembra 2010…

U slavu (prave) žene

Komercijalni pristup lepoti nadrealan je zato što se retuširanjem brišu svi znakovi života i iskustva, retušira se lična istina ljudskog lica

Poslednje što pleni pažnju ovog umetnika jesu fotografije za aktuelni film i iz filma Zvezda je rođena (A Star is Born). prvi koji je režirao glumac Bradley Cooper, a u kojem igra i glavnu ulogu uz  kontroverznu pop zvezdu Lady Gagu (koja je prvom ulogom oduševila kritiku). Film je urađen prema klasičnoj priči iz 1937. o tragičnoj ljubavi između muzičara na zalasku karijere i mlade pevačice u usponu, sa originalnom muzikom koju je pisao Cooper, a koja je snimljena uživo.

Film je bio prikazan van takmičarske konkurencije u okviru glavnog programa 75. Venecijanskog festivala, upravo se daje i u našim bioskopima, a fotografije Petera Lindbergha će vas sigurno podstaći da krenete u bioskop.

The post Peter Lindbergh: Fotograf koji ne želi da retušira život appeared first on 42 magazin.

Zidovi Beograda već odavno nisu tek neme, ćutljive javne površine, na njima živi slobodna umetnost – grafiti i murali manjih i većih formata – kojom su domaći i strani street art umetnici učitali nova značenja i vrednosti prostora i vremena u kom živimo. Kroz te nove vrednosti grupu ljudi koja želi nov doživljaj kulture prestonice povela nas je jedna od najznačajnijih predstavnica srpske street art scene TKV.

Sredinom 20. veka ulična umetnost zapljusnula je naš glavni grad. Do pre samo par decenija javnim površinama – zidovima, fasadama, podvožnjacima, tunelima, ćoškovima – vladale su sprejom stilizovane poruke, buntovni grafiti i murali akademskih slikara čija je svrha bila tek dekorativna. Ne računajući žvrljotine i neduhovite misli, Beograd je svakodnevno dobijao bar jedno delo ulične umetnosti u čijem izrazu i iskazu stoji sloboda, neukrotivost, bunt i poruka. Street art koji se danas naziva i postgrafitima predstavlja ogromnu i važnu oblast likovne umetnosti,  a street art poslenici jesu građani sveta, novi nomadi koji gde god da se zadese ostavljaju svoja umetnička dela urađena raznim tehnikama.
Na toj mapi sveta poslednjih decenija jeste i Beograd, u kojem nezvanično postoji više od 8.000 različitih dela ulične umetnosti kojima su angažovane javne površine, a samim tim i ljudi koji kraj njih žive. Street art umetnici su novi angažovani borci za slobodu misli i javnog govora, a čije je glavno oružje i oruđe – sprej, boja, šablon, ruka i hrabrost.

Drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način

U taj drugačiji, izazovan svet beogradske ulične umetnosti zakoračili smo u sredu 13. juna na ekskluzivnoj turi koju je osmislila i organizovala Société Générale Banka u saradnji sa Francuskim institutom.  Bio je to drugi u nizu događaja u okviru Avantage učitavanja, projekta namenjenog grupi odabranih ljudi sa kojima ova banka već godinama ostvaruje i neguje uspešnu saradnju.
Kustos naše grupe kroz uzbudljivu ulično-umetničku galeriju bila je internacionalno priznata umetnica istančanog likovnog izraza TKV – The Kraljica Vila ili Aleksandra Petković, čiji maštoviti stensili jarkog kolorita zauzimaju velike i male površine, štekove i ćoškove javne beogradske galerije. TKV je prisutna na street art sceni od 2004, a njen rad našao se i u knjizi Women Street Artists: The Complete Guide Ksavijera Tapijesa – među 50 žena najboljih street art umetnica današnjice. Uz njenu pomoć otkrili smo i u svest učitali street art u javnom prostoru – najpre onaj skriven u predivnim štekovima i budžacima grada, a onda i onaj očigledan, ali kome većina nema vremena da pokloni pažnju.

Predvorje naše open street art galerije bila je umetnička četvrt Savamala – tačnije Kulturni centar Grad, koji je, prema rečima Kraljice Vile, a sa čime se duboko slažemo, jedna od najznačajnijih novih kulturnih institucija grada, koja je umetničku scenu okrenula naglavačke i omogućila mladim umetnicima iz gotovo svih segmenata umetnosti da svetu pokažu svoje radove.
Tu iza, na zadnjem delu KC Grada, tik uz prugu zaraslu u travu kojom dvaput dnevno prolazi teretni voz, stoji i mural ove umetnice nastao u saradnji sa holandskom ambasadom. „Imala sam punu slobodu da prestavim Holandiju, a ja sam odabrala da to ne bude kliše, i da ne budu lale. Narandžasta je jasan simbol, a Delft porcelan poznat je širom sveta. Devojka osmehom širi pozitivnu energiju, što je posebno bitno u ovom delu grada.“ Žena narandžaste kose sa naočarima celom tom delu grada daje pečat. Živopisni mural deo je panorame kada se Savamala posmatra s novobeogradske strane. Vila je, poput svakog street umetnika, ponosna na to što je njen rad pečat čitavog jednog krajolika. Pitanje je kako li se TKV osećala dok je visila sa skele tik uz prugu dok je slikala. Hrabre su umetnice.

Hrabar je i iznenađujući projekat Avantage učitavanje, u okviru kog je tokom godine planirano nekoliko programa za sve one koji žele da vide i osete drugačiju kulturnu i malo drugačiju lokalnu umetničku scenu. Ljudima koji mogu da biraju kulturnu ponudu baš kao što biraju banku koja im uliva sigurnost i podršku, a opet,uz raznovrsne pogodnosti, ostavlja slobodu da sami donose važne životne odluke, da planiraju putovanja ili kupovinu, bez opterećenja. Ležerno, a odlučno, sa ciljem da otkriju nove mogućnosti u oblasti kulture, biznisa i svakodnevice. Baš kao što smo u našoj otvorenoj street art galeriji prepoznavali zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja. Prostora na kojima se stvarnost učitava kroz poruku koja je prošla kroz duše hipersenzitivnih i hrabrih, a to su street art umetnici.
Zadržali smo se i u samoj bašti KC Grada, gde se na zidu prepliću zidno slikarstvo i puzavice kojima upravlja priroda.
I bili smo spremni za drugi eksponat, tu odmah gde kroz išaran podvožnjak Brankovog mosta puca pogled na veliki Remedov mural u Karađorđevoj ulici ‒.La Santa de Beograd, koji pozdravlja putnike na ulasku u grad. Ova francuski umetnik bio je inspirisan srednjovekovnim freskama i ikonom Bogorodice Trojeručice, pa je odlučio da Beogradu pokloni sveticu zaštitnicu čije brojne ruke i razaraju i čuvaju grad.

Ispod samog mosta mnogo je površina koje je dotakla ruka grafitera, TKV nam usput objašnjava razliku između bombera grafitera – koji su specijalizovani za likovnu intervenciju na opasnim, zabranjenim i teško dostupnim mestima, pa ih gerilski napadaju kako bi pokazali svoj bunt – i onih koji svojim šablonima po zidovima sprovode neku kampanju, npr. vegansku. U Karađorđevoj je još jedan mural Kraljice Vile. Njena zelena izjava ljubavi inspirisana slikom jedne umetnice koju je ona stensil tehnikom prenela na zid – žensko lice koje izvire iz lokvanja. Kaže da je za svaki centimetar murala potrebno dobiti dozvolu za rad, te da je, dok radila sliku na zidu koji nije baš bio u dobrom stanju, dobijala razne komentare stanara zgrade – od toga da je zelena smirujuća do toga da je histerična.

Dijagonalno od tog umetnošću osvojenog ćoška nalazi se zgrada nekadašnjeg Mikser Housea, a iznad nje je Plavi kit, delo švajcarskog dvojca Nevercrew, koji čine Christian Rebecchi i Pablo Togni, nastalog na Mikser festivalu 2014. Gledamo visoko, ali pogled nam zakloni najpre kombi, pa autobus, gužva je, ne vidi se visina umetnosti.

U našoj street art galeriji prepoznavali smo zajedničke prave vrednosti na najneočekivanijim mestima, namenski osmišljene sadržaje, došli smo do jedinstvenih izvora novih znanja, do običnih, a neobičnih prostora razmene i uzbuđenja

Svetska street art zajednica je sve veća, a svaki poznatiji umetnik voli da kad poseti neki grad u njemu ostavi i svoje delo, naravno prethodno se informiše i sazna što više detalja o mestu na kom se potpisuje. Jer važno je da stanovnici grada razumeju poruku na zidu.
Ispričala nam je TKV i priču o Remedovom muralu The Only Truth iz 2009. u Novom Sadu, koji je prekrečen kada je zgrada promenila vlasnika, a to je pokrenulo grupu Lančana reakcija koja je uzvratila novim muralom istog umetnika, ali i time što je i u Novom Sadu gotovo preko noći procvetala ulična umetnost.
Kustoskinja Vila i Srećko Sekeljić iz Société Générale Banke potom nas vode do Galerije Štab, ušuškane u konstrukciji mosta. E to je pravi štek, a u samom ćošku rad TKV. To jeste bio plaćeni mural, ali ono što TKV čini beskrajno srećnom jeste što lice žene iz te kompozicije vidi svako ko putuje desnom trakom mosta iz pravca Novog Beograda. Svali put se nešto se desi, uvek se sa delima street arta nešto dešava, u punom autobusu ne moraš biti sam čak i kad si sam.

Sledeća destinacija je levi podvožnjak ispod Branka, Crnogorska ulica, kojim smo se uputili do Kosančićevog venca. Pre toga nam TKV pokazuje na davnašnji grafiti pokret čiji potpis još stoji na fasadi ruinirane udžerice. Vila je oduševljena jer u  samo nekoliko slova čita korene svog sadašnjeg delanja, ljubavi, angažmana i umetnosti kojom se bavi.

U podvožnjaku je mračno, i puno je grafita, neke nam pominje kao jako vredne, kaže da voli taj podvožnjak, a onda prolazi kraj svog rada zalepljenog tik iznad naših glava i vidi da je ćošak papira fluorescentnozelene boje skoro otrgnut – pa ona sama otcepi taj ćošak i kaže: „Na ovom radu je puno šljokica, sijaju kad je mrak, morate da ga vidite noću.“  I sve okej, spremni su ulični umetnici na mogućnost da jednoga dana svoje delo neće zateći na mestu na kom je bilo. Svuda u svetu se to dešava, u Berlinu preko noći nestane slika – biva prekrečena i umesto nje osvane druga.

Dok se penjemo ka Kosančiću, na visokoj zgradi vidimo dve ogromne ptice. Kaže TKV da su nove, nastale ovo godine na festivalu Dev9t. No pre toga nam na obelisku Pokreta nesvrstanih pokazuje rad njenog prijatelja Nikše Mopsa Yode Zgužvanog. Kaže da je skoro svakog mopsa na zidovima u Beogradu nacrtao Nikša Herman – Yoda je i ime mopsa kog je usvojio i koji mu je pomogao da prevaziđe težak period u životu. Nikša, kog ćemo kasnije i sresti u ateljeu TKV na Dorćol Platzu, crta preko grafita koji podstiču nasilje, a voli i mesta na kojima je izazov i rizik crtati, poput Terazijskog tunela. Njegovi radovi uvek nose neku introspektivnu tekstualnu poruku, a neretko su to i tabu teme: nasilje, strah, ravnopravnost polova, LGBT osobe…

Približavamo se čuvenom grafitu u Pop Lukinoj koji je 2009. uradio italijanski umetnik BLU – grad koji zubima od zgrada jede drveće, a u Fruškogorskoj vidimo ogromne Vrapce – motiv murala je nezvanični simbol Beograda – vrapci, a autori su izraelski muralista Dede i pesnikinja Nican Minc, koji su u Beogradu bili na festivalu Izraelska umetnost u Ciglani. Oni imaju murale u Berlinu, Minhenu, Njujorku, Pragu, Londonu…
Zatim prilazimo čuvenom muralu BLU-a, ispod njega je trafika, preko puta benzinska pumpa. Mural je izbledeo, ali i tako slab u boji prenosi jaku poruku. A tome služe murali, tome služi street art – da nas podseti u kom veku živimo.

Preskočili smo obnovljeni Kosančićev venac. Njega verovatno tek čeka street art, naravno uz prethodne saglasnosti nadležnih. Ipak je to nov venac. Usput TKV gleda zidove, prazne, potencijalna mesta za nove radove. Jedan joj se baš sviđa, siv je i ima fleku od vlage. I žao joj je što ne može da nam pokaže svoje rane radove po napuštenim i ruiniranim mestima, kojima je ovaj grad bogat, kaže da ih baš voli. Oni su iz vremena kada je želela da bude anonimna. Umetnica voli Indiju, njihovu muziku i ples, voli i lik lepe i opasne O-Ren Ishii iz filma Kill Bill (i naglašava da to nije Lusi Liu!), koja još živi na mnogim mestima po gradu.
Dok smo se spuštali Dobračinom, jedan specijalista radnog pravo pričao nam je kako mu je ranije ulična umetnost često promicala, sve dok jednom ispred Francuskog instituta u Knezu nije ugledao dve Japanke kako pokušavaju da iz žablje perspektive naprave dobar kadar visokopostavljenog vitraža. Tada je i on počeo da gleda i da opaža. U ovoj vođenoj izložbi uživali su i on i njegova devojka.

Foto: TKV

Ubrzo smo stigli do sledećeg eksponata u klubu Blaznavac – u njemu je jedan od novijih murala Kraljice Vile. Žena koja oslobađa ptice iz kaveza. TKV je radeći ga doživela lični preobražaj, a te ptice i dalje slobodno lete po Blaznavcu. Usput smo naišli na još jedan njen rad. On stoji na malim sivim vratima za koja većini nije jasno kuda vode (npr. u kotlarnicu) – devojka čija je glava u čeljustima psa. Kaže da je to mali rad koji joj je otvorio vrata u veliku knjigu o 50 najboljih žena street umetnica.

Svašta nam je još ispričala Vila. Između ostalog i to kako sada – posle velikog uspeha u zemlji i inostranstvu, mnogo radova, izložbi, između ostalog i u Francuskom kulturnom centru krajem 2017. – ima atelje u kom radi i koji se nalazi u delu kulturnog centra Dorćol Platz, kuda smo se i uputili.
Na samom ulazu tog centra je njen rad – Sofija Loren, žena koju obožava, opet mali format koji joj je otvorio neka druga velika vrata.

I odmah nov zid – njega je oslikala devojka koja vodi pomenutu novosadsku Lančanu reakciju – a kojoj je to bio prvi zid koji je oslikala. Osim što stvara, TKV ohrabruje druge da uzmu zid u svoje ruke.
I sam frontalni zid Dorćol Platza je oslikan, a sve murale – uradile su žene, gošće naše prestonice.

Naravno, tu je mural TKV – na kom je jedna žena veliki borac, a tik je do vrata koja vode u njen atelje.

A atelje je čista radost za sve koji umetnost vole a njome se ne bave.
Velika oslikana platna, pa još slika manjih i većih formata, oslikana drvena stolica iz vrtića čiji naslon i sedalni deo imaju oči, plafon pun papirića, mnogo boja, sprejova, jedan rasklimatani mermerni stočić i jedan sto na kojem umesto slikarskog alata stoji street art andergraund švedski sto pun srpsko-francuskih delicija. Branislav Glumac iz Francuskog instituta kaže da je sir domaće proizvodnje, kao i suve šljive aranžirane uz njega… ali uz fino belo vino vi ste u Francuskoj, odakle je i Société Générale Banka, koja je svima nama priuštila šetnju po galeriji ulicama prestonice.

I da, tu je i sanduk iz predstave Dogvil, pomenuti Nikša Mops, madam An-Loren Viguru (Anne-Lorraine Vigouroux), ataše za kulturu Francuskog institutu u Srbiji, Ljiljana Radošević koja organizuje celodnevne street art ture po Beogradu, Srećko Šekeljić i Olivera Zulović iz Société Générale Banke i jedan veliki utisak da drugačiji pristup umetnosti, otkrivanje skrivenih kulturnih niša i kutaka učitava svima nama nove vrednosti i ideju da živimo u jednom velikom svetskom gradu koji se može otkrivati natenane, uvek na drugačiji način.

Slobodni umetnik ispred slobodne umetnosti

The post Avantage učitavanje 2: Street art tura sa TKV – od KC Grada do Dorćol Platza appeared first on 42 magazin.

Za sve je kriv Džoni Petram! Da nije šezdesetih godina prošlog veka našao rupu u zakonu Holandije i otvorio prvi kofi-šop, ljudima danas ne bi teško palo to što je njegov legendarni dućan Mellow Yellow sada zatvoren. Doskočili su mu. Posle punih 50 godina zajebaše čoveka i zatvoriše ga. Njega i još 43 dućana nastanjena na „nesrećnoj“ adresi. Nije bilo toliko komplikovano. Jednostavno su doneli zakon koji kaže da se nijedan kofi-šop ne sme nalaziti na udaljenosti manjoj od 250 metara od škole. A Mellow Yellow beše baš jedan od tih.

Ovo legendarno mesto decenijama je bilo poznato po svojoj mellow muzici (sentiš, laganica, zen muzika) i žutom eksterijeru. Bio je to takođe ne baš prljav, al’ poprilično neugledan dućan. Džoni Petram voli da kaže kako je to verovatno bilo jedino mesto na svetu u kojem su Palestinci i Izraelci zajedno provodili vreme bez sukoba.

Nikakav problem! Otvorićemo novi na drugoj adresi! E, ali ne ide to baš tako lako sa kofi-šopovima ovih dana. Otvaranje novih nije dozvoljeno. Postoje peticije da se Mellow Yellow izuzme iz ove odredbe i da mu se odobri „selidba“ kako bi svoju priču nastavio na nekom drugom mestu. Ipak je Džoni Petram pionir… Epilog se i dalje čeka.

Pet grama legalnosti

Za početak, droga NIKADA nije bila legalizovana u Holandiji. U ovoj zemlji je na snazi Akt o toleranciji posedovanja i konzumiranja lakih droga (koji se odnosi na proizvode od kanabisa, prvenstveno marihuanu i hašiš). Ovaj čudnovati akt, nastao kao kompromis zaraćenih strana, kaže da je prodaja kanabisa u bilo kom obliku krivično delo, ali da Javno tužilaštvo neće goniti te strašne „kriminalce“. Čik pogodite na kojoj strani je bila crkva, a na kojoj kurve!

Ako imate bilo kakvih nedoumica, Cannabis College će vam sve detaljno objasniti. Predavanja su redovna. Organizacija je posvećena legalizaciji kanabisa i testiranju proizvoda

Tolerancija se ne tiče samo kofi-šopova. I na javnom mestu dozvoljeno je konzumiranje i posedovanje kanabisa ukoliko imate manje od pet grama. Dakle, nikako u grad sa više od 10 džointa! Ni tu nije kraj. Takođe se toleriše i uzgajanje maksimum pet biljaka u životnom prostoru. Pet velikih lepih žbunića… onako, umesto fikusa. Ovaj akt se ipak ne odnosi na mlađe od 18 godina, niti na posebne zone u okolini vrtića, škola, dečjih igrališta itd. Kazna ide i do 12 godina zatvora. Zvuči komplikovano?

Pravila koja važe za kofi-šopove su navodno ozbiljna, ali trikovi pomoću kojih vlasnici izigravaju ta pravila su još ozbiljniji. Kofi-šop ne sme opsluživati mlađe od 18 godina, zabranjeno je točenje alkohola i nuđenje teških droga. Strogo je zabranjeno reklamiranje bilo koje vrste i sve transakcije moraju biti ispod pet grama. Famoznih pet grama.

U prvih 15 minuta na jednom ovakvom mestu primetili smo da se gotovo ništa od ovoga ne poštuje. Izvesni Amerikanac, zvaćemo ga John Doe, otišao je sa 25 grama… i naravno, pet računa za po pet grama. Sve čisto i po procedurama. Niko vam neće tražiti čak ni dokumenta u svrhu identifikacije, a morali bi. Pojedini gradovi, poput Mastrihta, imaju Weed Pass, gde se prvo morate registrovati kako bi vam uopšte bilo dozvoljeno da uđete u kofi-šopove. Mastriht je pribegao ovim merama jer se nalazi jako blizu Nemačke, Belgije i Francuske. Poenta je bila u tome da se kanabis turizam saseče u korenu. U Amsterdamu ovoga, zasada, nema. Teško da će ga ikada i biti.

Dnevna količina kanabisa sa kojom kofi-šop sme da raspolaže je pola kilograma. Neverovatna je i činjenica da kofi-šopovi smeju da prodaju, ali ne smeju da nabavljaju kanabis. Trgovina drogama je u Holandiji zabranjena. Ovo izigravanje pravila naziva se back-door policy. Ilegalno je, dakle, uneti kanabis u dućan, ali je legalno prodavati ga. Samim prelaskom praga kofi-šopa tih 500 grama kanabisa dnevno upada u „legalne“ tokove, tj. pod okrilje Akta o toleranciji. Da se ne lažemo, ni količine se ne poštuju. Navodno se u Bulldogu dnevno rola između 10 i 12 kilograma.

Verovatno se sada pitate zašto policija ne sačeka ilegalnu isporuku. Pa, jednostavno. Sve su to javne tajne kojima se debelo gleda kroz prste. Zakon ulice. To vam je kao fakultetska diploma Tomislava Nikolića. #pravimoseblesavi

Sav taj THC

THC je skraćenica za delta-9-tetrahidrokanabinol, psihoaktivni sastojak kanabisa. Neki kažu skraćenica za sreću. Proizvodi kofi-šopova uglavnom imaju povećanu dozu THC-a (Nederweed). U Amsterdamu možete da očekujete marihuanu sa oko sedam odsto THC-a. Kod hašiša ili žargonski šita, koji se dobija preradom smole ženskih biljaka kanabisa, koncentracija je mnogo veća i ide čak preko 12 odsto. Najjača varijanta je kanabisovo ulje sa preko 20 odsto.

Tolerancija se ne tiče samo kofi-šopova. I na javnom mestu dozvoljeno je konzumiranje i posedovanje kanabisa ukoliko imate manje od pet grama. Dakle, nikako u grad sa više od 10 džointa!

Svaki kofi-šop ima svoj meni i spremni su da sve detaljno objasne: miris, ukus, veličinu, efekat, kada cveta, kada se bere, kako se obrađuje… Takozvani pure joints, u kojima nema duvana već sadrže samo marihuanu, kreću se od sedam evra pa naviše. Ono što se u kofi-šopovima naziva klasičnim džointom je jeftinije, četiri-pet evra, i podrazumeva mešavinu duvana i marihuane. Ukoliko vam padne na pamet da isprobate „delikatese“, krenite od slabijih varijanti, poput Indy Bomb i sličnih kombinacija. U njima se nalaze duvan i marihuana bez hašiša. Puno dejstvo ćete osetiti 15–20 minuta nakon uzimanja prvog dima, a efekat može trajati tri-četiri sata.

Da li ste, možda, za kolačić? Slatkiši možda izgledaju naivno, al’ su dosta ozbiljnija priča od rolanja. Dejstvo nastupa sa zakašnjenjem, nakon sat ili dva, i drži vas dosta dugo, čak preko sedam sati. Ako ga uzimate po prvi put i ne znate kako će vam leći, NIKAKO nemojte pojesti ceo kolačić odjednom! Naš ludi taksista Adil jako je ponosan na kolačiće. Dok nas je vozikao, entuzijastično nam je pričao o tome kako je glavni sastojak kolačića hašiš, i to njegov domaći, iz Maroka. Kaže: Aaaah we are quite proud on that pure moroccan product. On ih lično ne konzumira, bude mu muka, pa nikako ne idu uz vožnju.

Ako vam ništa od ovoga nije jasno, skoknite do škole. Cannabis College će vam rado sve detaljno objasniti. Predavanja su redovna. Organizacija je posvećena legalizaciji kanabisa i testiranju proizvoda. Oni su takođe i jedan od centara koji sprovode UnityCup, godišnje takmičenje proizvoda od kanabisa, na kojem učestvuje većina kofi-šopova Amsterdama. Pobednici za 2017. su (ime proizvoda je u zagradi):
Flower: Dumpkring (Blackberry Bliss), Grey Area (White Fire #6), Voyagers (Sunset Sherbet)
Nederhash: Grey Area (SB Ice), Dampkring (Red Ice), Green Place (Cookies & Cream Iceolator)
Import Hash: Bagheera (Mango Haze), Dampkring (Asli), Green Place (Don Perignon).

Za 2018. pobednici će biti proglašeni u novembru nakon trodnevnog festivala koji se uglavnom održava u Melkweg holu (tekst će biti ažuriran čim se sazna mesto održavanja). Uzmite u obzir i to da superstar svih kofi-šopova Green House ne učestvuje na UnityCupu. Njihov bojkot i dalje traje, a rangiranje njihovih proizvoda možete videti na svetskom High Times Cannabis Cupu. Green House je u svetu postao poznat po Super Lemon Haze Sativi.

Iako slatkiši izgledaju naivno, oni su ozbiljnija priča od rolanja, zato NIKAKO nemojte pojesti ceo kolačić odjednom!

Kofi-šopovi i njihove priče

Za početak tu je Bowie. Mačak koji prosto ne želi da izađe iz Dampkring kofi-šopa. Prvi put je ušao pre sedam godina. Nije preterano druželjubiv, mada to nije ni bitno, s obzirom na činjenicu da uglavnom spava po stolovima. Ovaj dućan je poznat i po filmu Oceans 11. Kluni i ekipa su svoje prevare po Evropi smišljali upravo na ovom mestu.

Dampkring se nalazi na turističkoj kanabis turi. Dakle, imajte na umu da možete završiti na mnogim društvenim mrežama ukoliko budete sedeli u izlogu.

Green House je mesto posebne tradicije. Da li ste nekada čuli američke rokere kako u nekoj emisiji odgovaraju na pitanje Are you on a wall of shame in Amsterdam? To je ovaj zid! Nema slavne ličnosti koja nije skoknula do ovog dućana. Rijana, Snup, Pepersi, Vesli Snajps, Vil Ferel, Bil Maher, Borat, Pink, Sajpres Hils, Redmen, Metodmen, Eminem, Kelis, Simply Red, Tajson, Basta Rajms i naravno, ko domaća, Majli Sajrus.

Ovde se sve radi na visokoprofesionalnom nivou. Mikroskopi su svuda i sve se može testirati, baš kao što to radi Cannabis College. Osnivač je Arjan, koji ujedno vodi i dokumentarac Strain Hunters na NatGeo i Vice kanalima.

THC je skraćenica za delta-9-tetrahidrokanabinol, psihoaktivni sastojak kanabisa. Neki kažu skraćenica za sreću. Proizvodi kofi-šopova uglavnom imaju povećanu dozu THC-a (Nederweed)

Grey Area je prilično skriven kofi-šop. Ima i čudno radno vreme od 12 do 20. Ako je negde atmosfera kao kod kuće, to je ovde. Mesto je izlepljeno stikerima, a osoblje je vrlo uslužno i prijateljski nastrojeno.

Ovi momci su nagrađivani 25 puta do sada, a poslednji UnityCup su prosto razvalili osvojivši prvo mesto u četiri od pet kategorija. Da li je najbolji? Teško je reći, al’ Snup je u jednom holandskom magazinu naglasio da je Bulldog kofi-šop kojem se najradije vraća. Ovaj lanac dućana nalazi se na najboljim lokacijama, poput Četvrti crvenih fenjera.

Ostali kofi-šopovi vredni pažnje: Kadinsky, Bagheera, 1eHulp, Barniey’s, Boerejongens (koji više liči na nešto između apoteke i fast fooda).

Ubedljivo najbolji kofi-šop Amsterdama

Ovako to u velikoj meri rade lokalci. Kupiš lepo na crno. Zatim iza ćoška uzmeš fišek krompirića sa sirom (Chipsy King na uglu ulica Damstraat i Nes). Pošto je konzumiranje lakih droga dozvoljeno na ulicama Amsterdama, lako se izvodi zaključak da je najbolje mesto za duvanje upravo stepenište Nacionalnog spomenika. Pogled na trg Dam. U toku dana na ovom mestu ulični umetnici, žongleri, opičeni ljudi i profi gimnastičari zabavljaju vozače na semaforu za koji evro. Free show for everyone. E, to treba uloviti!

Da vidimo da li ste skontali Akt o toleranciji. Ako zapalite ovde, vi kršite zakon i policija može da vam oduzme džoint, ali ne može da vas krivično goni. OK? Doduše, to mora biti neki žešći drkadžija kad već ide tako oko spomenika i desetinama ljudi oduzima plezir. U praksi su ekstremno male šanse da se ovako nešto desi, a ako se ipak desi, bez panike, zapalite drugi.

ODRICANJE OD ODGOVORNOSTI: Ovaj tekst ne promoviše upotrebu lakih droga! Bavite se sportom i NE PRLJAJTE, nemate izgovor.

Tekst preuzet sa putopisnog Tripblogposta.

The post Amsterdam: Pet grama legalnosti appeared first on 42 magazin.

Na severnoj strani ostrva Vlilend u Holandiji sagrađeno je oko 200 vikend-kuća u periodu između tridesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Većina kuća je naravno privatno vlasništvo i sve su sagrađene po slobodnom nahođenu jer je bilo prostora za takav izbor. No, onda su se stvari promenile i propisima je zabranjena izgradnju novih objekata.

Dakle, šta je do tada napravljeno – to je sve što ostaje, nema dodavanja jer tako novi zakon nalaže. Lokalna politika usmerena je na održavanje postojećeg prirodnog stanja ove oblasti, pa su kuće na njemu zamišljene kao mali objekti u otvorenom pejzažu i bez ograde oko privatnih nekretnina.

I dok se trećina kuće ne vidi spolja, prizemlje ostaje prilično otvoreno jer je taj prostor okružen staklenim prozorima i pruža panoramski pogled na okolni pejzaž

Planovi zoniranja ne pružaju stvarne mogućnosti za proširenje postojećih kuća, tako ni oni koji već imaju nekretninu nemaju opciju da je uvećavaju. Međutim, deo tih kuća ne zadovoljava trenutne zahteve, pa je tako rušenje i izgradnja novih objekata najracionalnija opcija. I to je bila i sudbina ove kuće koja je sagrađena 70-ih godina, a srušena 2016.

Pre nekoliko meseci na ovom mestu nastala je nova, komforna i moderna vikend-kuća namenjena velikoj porodici, njihovim prijateljima i rođacima. Iako se nalazi na vrhu peščane dine, kuća se stapa sa okruženjem i pruža neverovatan pogled na holandsko ostrvo Vlilend.

Dovoljno je da samo bacite pogled na ovo mesto i pretpostavite da su vlasnici od arhitekata naručili malu, slatku kuću, no nije bilo tako, naprotiv. Njihov zahtev bio je da kuća primarno bude prostrana i praktična, a ne na prvom mestu lepa, kako bi mogla da odgovori njihovim potrebama. Shodno tome projektni zadatak postavljen je kao kuća za odmor u kojoj su pejzaž, enterijer i eksterijer optimalno povezani.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Glavna karakteristika objekta koja skreće pažnju na prvi pogled jeste visok krov. Ovaj neujednačen krov uklapa se po formi sa okolinom, a kolorit je odabran na osnovu vremenskih uslova koje diktira klima ostrva.

Ako zavirite ispod krova, tu su tri nivoa: u potkrovlju i podrumu nalaze se spavaće sobe i kupatila, dok je između njih prostran dnevni boravak i natkrivena terasa.

Kao deo podruma koji zalazi u peščane dine je i prekriven spoljni prostor sa ulazom. Dnevno svetlo stiže do spavaćih soba upravo preko ovog prostora, dok za prolaznike podrumski prostor ostaje potpuno skriven. I dok se trećina kuće ne vidi spolja, prizemlje ostaje prilično otvoreno jer je taj prostor okružen staklenim prozorima i pruža panoramski pogled na okolni pejzaž.

Nakon što je završena izgradnja kuće, kako arhitekte kažu, vreme je za finalni deo projekta, a to je proces kada vremenski uslovi uspostavljaju neprekidnu vezu između kuće i pejzaža i tek tada novi i tek postavljeni materijali dobijaju svoju pravu verziju, dok kuća vizuelno postaje deo prirodnog okruženja, a ne neki objekat koji odskače.

Dizajn: Borren Staalenhoef Architecten BV bna
Fotografije: Pieter Kers

The post Jedna od 200 kuća na ostrvu Vlilend appeared first on 42 magazin.

Više nije dovoljno samo da imate dobrog kuvara da biste otvorili restoran, danas vam treba i jedinstvena ideja koja objedinjuje više usluga istovremeno. S obzirom na to da je sve više onih koji su kancelariju zamenili kafićima ili restoranima i svoje radne sate uz laptop provode u ovakvim prostorima, potrebno je omogućiti uslove za te nove goste. Jedan ovakav prostor nastao je u zapadnom delu Amsterdama, a on primarno odaje počast starim tramvajima sa obnovljenog dizajna.

Rezultat ovih ideja je jedinstveno kreiran prostor dizajnerskog studija Modijefsky sa snažnim referencama prošlosti. Inspiracija za izbor palete materijala bili su, naravno, tramvaji, a boje novog enterijera su tu da donesu moderno doba, ali i da funkcionalno podele ovaj ogroman prostor od tačno 699 metara kvadratnih na različite zone.

Ono što i danas ostaje u odnosu na nekadašnji izgled zdanja jesu tramvajske šine. One su kao enterijerski element postale trend poslednjih godina, pa je u ovom projektu to bio nezaobilazan izbor koji se sam nameće kao obavezan. Metalna konstrukcija nastavljena je u formi luka koji ide oko bara, a integrisana svetla u njemu naglašavaju njegovu prostornu poziciju. Ovaj sjajan luk formiran od šina razbija monotoniju velikog prostora čineći ga dinamičnim. Bar je postavljen centralno u prostoru, pa je vidljiv sa svih strana dok podela prostora dozvoljava stvaranje intimnih zona za sedenje.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Tramvajske oznake i jezik korišćeni su kroz potpisivanje čitavog restorana, dok je nameštaj rađen po meri direktna asocijacija na starinski dizajn tramvajskih sedišta. Postavljena na preostale tramvajske šine, sedišta sa malim točkovima izgledaju kao da će svakog trenutka da kliznu niz šinu, što nije slučajno jer su na ovaj način dizajneri želeli da dodaju malo igrarije restoranu koja bi asocirala na samu vožnju tramvajem. Industrijske zavese sa jasnim kolor crtama razdvajaju prostor tako što formiraju predsoblje za one koji ulaze u restoran sa terase.

Ovo mesto osmišljeno je da bude i radno mesto tokom dana, iako je restoran i bar istovremeno, pa su omogućeni punjači sa ormarićima u kojima možete zaključati telefon ili laptop. Tu je i štampač za slučaj da se bavite administracijom, ali i foto-štand da se zabavite. Veliki sto sa ugrađenim USB portovima i utikačima postavljen je u radnoj zoni za prijatan radni dan u grupi.

Osim svega pomenutog, ovaj restoran ima i bazen, ali on nije ispunjen vodom već okruglim jastucima, sa plavom bojom svuda okolo, pa ovde možete da uživate u svom koktelu. Izrađen od plave gume sa odgovarajućim pločicama i tipičnom ogradom za bazen ovaj prostor ima i talasasta ogledala koja su jasna asocijacija na vodu.

Ime Kanarie Club takođe je osmislio dizajnerski studio, a ideja je bila da naziv bude razigran i prijateljski, da predstavlja klub kome svi mogu da se pridruže. Želja arhitekata i vlasnika bila je da ovo bude prostor za rad, ali i druženje sa prijateljima uz dobar obrok – jednostavno, ovo je mesto zamišljeno za sve.

Dizajn: Studio Modijefsky
Fotografije: Maarten Willemstein

The post Tramvaj u dizajnu enterijera appeared first on 42 magazin.

Švedski tehnološki brend Punkt raspisao je konkurs i pozvao studente dizajna sa tri najbolja univerziteta da daju svoje rešenje za električni bicikl. Projekat Urban Mobility nastao je sa idejom da motiviše bicikliste da ne odustaju od dva točka ni kada mišići posustanu. I sad je pitanje – kako? Pa svaki od univerziteta kaže – lako!

Na biciklističkoj mapi nalaze se tri grada – London, Lozana i Ajndhoven – koja inspirišu studente da baš za ulice grada u kojem žive naprave odgovarajući bicikl.

Zadatak je bio da osmisle dvotočkaš koji će biciklizam učiniti primamljivijim i dostupnijim, a u zavisnosti od reljefne i urbanističke strukture svakog od pomenutih gradova.

Dizajn studenata Royal Collage of Art iz Londona

Studenti Royal Collage of Art iz Londona uzeli su u obzir rastući broj ljudi koji biciklom odlaze na posao. Sigurno ste u inostranstvu, lično ili na snimcima, zapazili da ljudi u odelima, sa savršenom frizurom i naočarima za sunce okreću pedale. Koliko god da vam u tom trenutku na pamet padne da biste i vi mogli ili voleli isto tako, na beogradskim ulicama takva scena je incident jer u gradskom jezgru ne postoje biciklističke staze. A zamislite kako bi to bilo dobro. Vidite nekog ucelo dok prolazi pored vas na biciklu a ne zamišljate kako izgleda dok zavaljen sedi u autu, bolje vas vide drugi, razgledate okolinu jer se sporije krećete, ne plaćate parking, ne zagađujete okolinu, ne nervirate se oko gužve, prolazite uskim uličicama i imate strava noge i zadnjicu, a celokupna kondicija vam na sve to dođe gratis.

Dizajn studenata Royal Collage of Art iz Londona

Da bi se u Londonu povećao ovakav broj uličnih prizora, potrebno je napraviti bicikl koji motiviše na vožnju. Rezultat je upravo dvotočkaš koji u sedištu krije bateriju koja može da se odvoji i odnese na punjenje. Ugrađen je i navigacioni sistem koji olakšava pronalaženje najkraćeg puta do željene destinacije, a ispred imate redizajniranu korpu za bicikl, u koju možete da smestite tašnu ili bakaluk.

Pedalamo dalje – do Lozane u Švajcarskoj.

Dizajn studenata École cantonale d’art de Lausanne iz Lozane

A tamo je pristup malo drugačiji. Studenti su ozbiljno pristupili problemu, i to najpre analizom ulica svog grada. Naime, Lozana je brdovita, pa se u njoj smenjuju uzbrdo-nizbrdo delovi, što bicikl i ne stavlja baš na prvo mesto poželjnih prevoznih sredstava. Ali motor koji su oni osmislili rešava ovaj problem. On se puni kada se spuštate i uključuje se kada krenete uzbrdo. Motor je zapravo vaša podrška – kada se potrošite i budete na izmaku snaga, onda imate drugara koji vam pomaže da prebrodite najteže i već ste na vrhu brda.

Dizajn studenata École cantonale d’art de Lausanne iz Lozane

Ako ste bili u Holandiji, onda vam je već na prvi pogled jasno da je bicikl nezaobilazna stavka koju morate probati čak i kao turista. Uličice oko kanala kao stvorene su za dva točka, a ono što bi vam za idealan dan moglo nedostajati jeste društvo. Dakle, sledi bicikl za dvoje.

Dizajn studenata Design Academy Eindhoven iz Ajndhovena

Na njemu je sedalni segment produžen kao klupa, pa vožnja u paru više nije podeljena na dva puta po dva točka već sedite bliže iliti najbliže moguće. Dizajnom je rešen i stil, pa ovo prevozno sredstvo njegovi studenti tvorci nazivaju instant uličnim komadom nameštaja.

Dizajn studenata Design Academy Eindhoven iz Ajndhovena

Sva tri prototipa bicikala predstavljena su na nedavno završenoj Milanskoj nedelji dizajna, a kako izgleda njihova budućnost ili budućnost biciklizma u ova tri grada – tek ćemo videti.

Do tada možemo da radimo na razvijanju i poboljšanju biciklističke infrastrukture i vožnji klasičnog bicikla. Za naše uslove super su sva tri bicikla, jedino što su postojeće staze u Beogradu prilično ravne, pa nam onaj električni nije neophodan.

The post Tri univerziteta iz tri grada imaju tri dizajnerske ideje za jedan bicikl appeared first on 42 magazin.