Kada imate 50 ili 100 evra, to se baš i ne računa kao višak, zar ne? Potrošite ih brzinom svetlosti u restoranu, supermarketu, na odeću, kozmetiku ili gorivo za vikend-putovanje i kao da ih nije ni bilo. S druge strane, 500 ili više evra je već ozbiljnija suma, pa ipak nešto duže razmišljate o tome gde će otploviti, baš zato smo odabrali iznos od 200 evra kao potencijalni budžet za kreativni trošak. Da se nađemo na zlatnoj sredini! I sada sledi pitanje – šta sve može da se dobije za taj novac? Mi smo se iznenadili istražujući odgovore! Od kafe, preko venčanice, pa sve do automobila! Ne verujete? Evo liste dokaza:

1

Počinjemo od kafe! Za 200 evra možete kupiti oko 100 kafa u Starbucksu. Ako spremate ispite u grupi od sto ljudi, radite sa velikim timom na projektu ili želite da boostujete svoje zaposlene ili kolege od ranog jutra, ovo nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Uz to, kako je to praksa u Starbucksu, svako dobija kartonsku šoljicu kafe sa svojim imenom. Ostaje pitanje – kapućino, makijato ili amerikano ili ipak nešto pametnije za ove pare. Ipak idemo dalje!

2

I dok tragamo dalje, pauziramo uz Instagram, a kad smo kod društvenih mreža i selfija, evo jedne offline selfi igračke! Canon štampač Selphy CP 1300, čija je cena oko 15.990 dinara + kertridži i foto-papir za oko 6.000 dinara na kraju se uklapa u naš budžet od 200 evra. Ovo verovatno niko normalan ne bi sebi kupio, ali je kao poklon odličan izbor, verujte testirali smo! Naime, reč je mini-štampaču koji izbacuje fotografije kao iz foto-radnje u veličini 10 x 15 cm na sjajnom papiru i u samo nekoliko sekundi vaša fotka je spremna za ram! Evo još jedne primene: napravite žurku, večeru ili okupljanje i povežite goste putem Wi-Fi mreže, pa neka svako štampa sa telefona fotografije nastale te večeri i ponese sa sobom unikatni memento na vašu žurku. Dakle, mali photo-boot + laboratorija za razvijanje + super zabava dok gledate kako se nanose boje na štamparskom papiru, najpre crvena, magenta, žuta i crna. I eto, 200 evra, osmeh i ptičica – škljoc!

3

Top lista venčanica za maj 2019.

Venčanje vam možda zvuči kao apokaliptični udar na kućni budžet, a venčanica iz snova je miljama daleko od vašeg novčanika. I to samo pronašli za 200 evra ili 25.000 dinara! Imate sreće jer je trenutno promotivna akcija u toku u Odiva Wedding Dresses salonima. Venčanice koje potpisuju svetski poznati brendovi sada su na prolećnoj akciji, pa birajte u koju uskačete odmah! Ovo bi vas inače koštalo nekoliko stotina više, ali srećom trenutno je akcija koja se uklapa u naš budžet!

4

Šta kažete na akvarijum? Predlažemo da birate zlatne ribice, pa neka vam one ispune ostale želje!

5

Ako ste već radoholičar i želite da investirate, predlažemo radni sto i stolicu. Zavisno od ploče koju odaberete, njenih dimenzija i materijala, te od nogara na kojima će ona stajati varira cena, ali recimo sto bi vam izašao oko 10.000 dinara. Dobra stolica može da se nađe za 16.000 dinara. I vaših 200 evra otišlo je na račun Ikee, a dobili ste radni kutak.

6

View this post on Instagram

GO DEEP with your next DETOX package and include celery juice in your morning routine! LOW IN CALORIES, HIGH IN RESULTS! #detox #plantpased #nutrition #greenjuice #celeryjuice #coldpressed #healthychoices #coldpressok

A post shared by coldpressok (@coldpressok) on Feb 18, 2019 at 1:01am PST

Leto nam je iza ćoška, pa ako se pitate kako da smršate koji kilogram i spremite se za bikini sezonu, imamo odličan predlog za ovaj novac. Možete ga realizovati samostalno ili u paru ako vam treba podrška. Zaboravite na hranu, bukvalno! Probajte detoks pomoću ColdPressok sokova koji zamenjuju regularne obroke. Imate pet bočica od po pola litra na raspolaganju koji zamenjuju čvrstu hranu, uz to unosite oko devet kilograma voća voća i povrća i dovoljno kalorija koji vam daju dovoljno energije da možete i u teretanu. Osam dana ili četiri dana za dve osobe, pa vi dodajte za kupaći sledećeg meseca.

7

A možete i da se častite čokoladom kako dolikuje hedonizmu. I to ručno pravljenim pralinama koje sami birate na licu mesta, a napravljene su od najkvalitetnije čokolade i lešnika, badema, višanja, ruma, oraga, marcipana… i svega čega se setite. San Marina čokolada za iznos od 200 evra je teška oko pet kilograma, a u 100 grama ide oko osam-deset pralina. A vi nam javite koliko je ukupno pralina u pet kilograma!

8

Masaža čokoladom

Pomenutu sumu treba potrošiti na antistres terapiju, pa će vam tih 200 evra nakon kvalitetne masaže i dana provedenog u spa centru biti kao da ste potrošili 1.000 evra, jer ćete iz minuta u minut ugađajući sebi dok vas masiraju toplom čokoladom, vulkanskim kamenjem ili pilingom razmišljati kako ovo vredi, što bi naš narod rekao – za sve pare!

9

A šta kažete na letovanje! Grčka ostrva ili obilazak Italije, doduše autobusom, ali kada već ležite na plaži, nećete mnogo razmišljati da li ste stigli kolima, avionom prve klase ili busom. Iskoristite first minute ponude jer će cena aranžmana uskoro biti za bar trećinu veća.

10

Kad smo već kod putovanja, došli smo do ponude koja se ne odbija! Naime, za dobro putovanje, pogotovo za one koji u putovanju uživaju otkad zaključaju vrata svog doma treba vam dooobar auto, pouzdan, lep i po mogućstvu nov, a i to može! Pitate se da li smo još uvek u ovoj temi? Nov auto za 200 evra? Da, da, tu smo! I mi smo pitali dva puta dok se nismo konačno uverili! Novi koncept vožnje 500 za 200 daje mogućnost da za samo 200 evra odmah uskočimo u novi Fiat 500 i da razmišljamo samo o gorivu jer u ovu cenu od 200 evra  tokom 13 meseci uključeni su registracija, set guma, redovan servis i, pazite sad – kasko osiguranje! I tu se ova ponuda ne završava jer za 13 meseci možete da odaberete novi Fiat 500 u boji koja se tog trenutka slaže uz lifestyle.
Sada tražimo društvo i novu destinaciju jer bolju ponudu na temu kako potrošiti 200 evra nismo našli od ove – novi auto, i to legendarni Fiat 500 definitivno je premašio naša očekivanja, pa će čokoladne praline i kafa sačekati neku drugu priliku.

The post Kako najbolje potrošiti 200 evra appeared first on 42 magazin.

Međutim, ne morate kupovati avionsku kartu ukoliko vas zanima da posetite jedno „nepostojeće mesto“. Na mapi Srbije, takođe, ima neverovatnih tačaka, na kojima su se nekada nalazili legendarni gradovi.

Razglednica sa ostrva Ada Kale

U ovom tekstu, koji je zamišljen kao mala istorijsko-avanturistička tura, otkrivamo zajedno gradove u Srbiji kojih više nema.

Ada Kale

Oj Dunave, Dunave plavi. A zašto plavi, kad nije plav?
Krećemo turu s pričom o Adi Kale – gradu na ostrvu dugom 1.750 metara, a to ostrvo nalazilo se upravo usred Dunava, između Srbije i Rumunije. Potopljeno je 1970. godine izgradnjom Hidrocentrale Đerdap.

Ada Kale , 1909.

Kada je nivo reke Dunav nadvisio ostrvo, ostavljen je prostor za talasanje brojnih legendi. Po jednoj od njih, baš na ovom mestu Argonauti su zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku. Zatim, priča se da je rimski car Trajan na tom mestu preko reke prebacio svoje legije kada je krenuo u rat s Dačanima. A tu su, navodno, i Mongoli prešli preko zaleđenog Dunava u svom pohodu na Zapad.

Često je menjalo gospodare – tu su bili prvo Srbi, zatim Turci, Austrougari i na kraju Rumuni. Najdužu borbu za prevlast nad ostrvom, ipak, vodile su Austrougarska i Turska. Njihova borba trajala je više od 500 godina. U tom turbulentnom vremenu ostrvo je nosilo razna i sasvim različita imena. Sa’an, Karolina, Nova Oršava i Ada Kebir samo su neka od njih. Ona koja se pamte. Ime Ada Kale (ostrvo tvrđava) dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave duž cele površine ostrva.

Bazar na Adi Kale, 1914.

Tu tvrđavu počeli su da grade Austrijanci 1689. godine, a završili su je Austrougari 1717. godine. Po sačuvanim dokumentima, na ostrvu su se, u okviru tvrđave, nalazili bolnica, kasarna i jedan podzemni tunel koji je vodio do utvrđenja Fort Elizabet, na srpskoj obali Dunava (ova tvrđava je minirana prilikоm probijanjа modernog puta, tokom XX veka).

Baš na ovom mestu su Argonauti zastali i prvi put videli maslinu, koju su kasnije preneli nazad u Grčku

Zbog stalnog mešanja naroda koji su ostrvo naseljavali, na ovom malenom prostoru krčkala se jedna prava papazjanija imena, nacija, vera i zanimanja. Koji su, zamislite, živeli složno u svoj različitosti.

https://www.youtube.com/watch?v=CUkJCAIS6oU

Ukoliko smo vas zainteresovali za Adu Kale, preporučujemo vam da pronađete rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968, gde ćete videti kako izgleda velika tvrđava koju smo pomenuli, a koja je, pre potapanja ostrva, velikim delom prenesena i donekle podignuta na Šimijanu u Rumuniji.

Bezimeni grad na Jelici

Na Jeličkom visu, planini koja se nalazi nedaleko od Čačka, postojala je jedna od najvažnijih srednjovekovnih utvrda u Srbiji, a podigle su je Jazige, ili Alani, ili Anti, službenici rimske i vizantijske vojske.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova. Jedan od tih hramova ima i natpis koji nam govori da potiče s kraja 4. ili iz prve polovine 5. veka, a zanimljivo je da u jednoj od njih postoji i krstionica, što nagoveštava da je ovaj grad nepoznatog imena mogao biti sedište episkopije.

Tadašnji grad bio je centar našeg regiona, veći nego što je to, na primer, Čačak danas.

Ovo mesto bilo je i drugi ranohrišćanski centar Srbije, odmah posle Niša, na kom je bilo podignuto čak pet hramova

Jelički lokalitet se nalazi na 846 metara nadmorske visine, zahvatajući površinu od nekoliko hektara i na nižim delovima gradine. Uglavnom je pod šumom, što otežava sagledavanje veličine grada i dimenzija pojedinačnih lokaliteta. Arheolog Janko Šafarik i istraživač rimskih starina i putopisac Feliks Kanic,  još u 19. veku primetili su značaj Jeličkog grada i upućivali mlađe generacije da istražuju ostatke objekata koji se unutar njega nalaze.

Smatra se da je grad krajem 6. ili početkom 7. veka spaljen u požaru, koji je, pretpostavlja se, posledica avarskih ili slovenskih napada koji su se dogodili tokom slovenskog naseljavanja Balkana.

Damastion

Damastion je ime antičkog grada starog 2.500 godina. Dugo se verovalo da se nalazi na prostoru centralnog Balkana, ali niko nije uspevao da ga pronađe. Tek 2001. godine, na lokalitetu Kale, kod sela Krševica, otkriven je antički grad za koji se pretpostavlja da je upravo – Damastion. Izronio je iz zemlje.

Srebrnjaci iz Damastiona

To je bio bogat grad, najpoznatiji po rudnicima srebra i srebrnim kovanicama na kojima se nalazio lik Apolona, boga muzike, umetnosti i pozorišta. Ispod njegove glave na kovanicama ponosno je pisalo ΔΑΜΑΣΤΙΝΩΝ. Zbog sveg tog srebra Damstion je bio čuven i kao Srebrni grad. Kako se za sada pretpostavlja, naselje je zahvatalo oko pet hektara površine i bilo smešteno u dolini Morave i Vardara, rekama povezano sa Evropom i Grčkom. Građen po grčkom modelu, Damastion je procvat doživeo za vreme vladavine Filipa Makedonskog i njegovog sina Aleksandra Velikog, a njegovi stanovnici živeli su po principima koji su već bili definisani u grčkim gradovima u Egeji i Joniji.

Kasnije su nađeni tragovi koji ukazuju na to da su Kelti-Skordisci i drugi varvari koji su boravili na Balkanu koristili napušteni grad kao stanište tokom pljačkaških pohoda u 1. i 2. veku pre nove ere.

Arheološki lokalitet Kale, kod sela Krševica

Međutim, i dalje ne znamo da li je ovaj zadivljujuć grad zaista Damastion, ali istraživanja traju i konstantno nam daju nove podatke. U svakom slučaju – jasno je da Kale u Krševici predstavlja veoma značajan lokalitet.

Rudnik

Rudnik, srednjovekovna varošica nadomak istoimene planine, bila je mesto na kom se kopala ruda srebra, zatim zlata i olova, koje su se kasnije izvozile u okolne zemlje. Standard tadašnjeg života bio je visok, a posebno je zanimljivo to da su kuće bile ukrašene freskama, te da je prizemlje bilo namenjeno trgovanju, dok se živelo na prvom spratu. Na ovom lokalitetu otkrivene su i najmanje dve crkve, kao i nekolicina građevina većih dimenzija za koje se pretpostavlja da su imale administrativnu funkciju.

Najstariji tragovi o ovom mestu govore nam da ono potiče iz doba kralja Dragutina, ali je procvat doživelo u 14. i 15. veku

Aktivna istraživanja ovog mesta počela su tek 2009, tako da ćemo o ovoj zanimljivoj i zagonetnoj varošici tek otkrivati.

Justinijana Prima ili Caričin grad

O ovoj metropoli, koje nema već 15 vekova, najviše se zna od svih lokaliteta koje smo ovde nabrojali. Car Justinijan I potekao je s teritorije koja danas zauzima jug Srbije, pa je u rodnom kraju i podigao grad koji će veličati njegov život i delo. Justinijana Prima ili Caričin grad  nalazi se na padinama planine Radan, nadomak glavnih trgovačkih mreža.

Grad se sastoji od tri celine – donjeg grada, gornjeg grada i akropolja

Bazilika, arhiepiskopska palata, akvadukti i bazeni od kamena, koji se i danas naziru, monumentalni su. Naravno, kao i svaki grad tog vremena, u centru je imao forum s monumentalnim, pozlaćenim kipom cara Justinijana I.

Mozaik u Caričinom gradu; izvor fotografije: Turistički klub

Istraživanja ovog grada počela su pre nešto više od sto godina, a pored nabrojanih elemenata, grad su činile ulice sa portirnicama, utvrđenja, podni mozaici, pozlata i luksuzni objekti. Sve to nam govori o moćnoj arhitekturi i neverovatnom estetskom osećaju paleovizantijske civilizacije.

Izvori: 
Virtuelni muzej Dunava, Tekst “Ostrvo iz Duše”,  Klub putnika, Turistički klub, AlJazeera Balkans

The post Nepostojeća mesta koja možete da posetite appeared first on 42 magazin.

Vladimir Arsenijević opet piše o devedesetim godinama, gde locira izvor svekolikih nesreća ovog regiona, ali bez zrna patetike ide dalje i već deceniju dokazuje da književnost prati ubrzano vreme u kojem živimo, da može i te kako biti zabavna, da u njenoj biti stoji pričanje priča, te da književnost koja nastaje na četiri varijeteta jednog jezika jeste književnost jednog jezika.
O tome na KROKODIL-u već deset godina svedoče pisci iz eksjugoslovenskih republika koje bez titla i simultanog prevodioca sve razumemo dok daju sofa-intervju ili čitaju odlomak iz svojih dela. Ove godine imali smo priliku da baš razumemo Vedranu Rudan, Abdulaha Sidrana, Miru Furlan, Marka Tomaša, NewsBar, pa i Rumenu Bužarovsku koja je čitala odlomak svoje knjige Moj muž koja je prevedena s makedonskog. Čuli smo i Dejana Atanackovića, Marka Vidojkovića, Marka Šelića Marčela, Njuz.net i Zorana Kesića…
KROKODIL je opet doneo Okrutni optimizam – i kroz istoimeni dokumentarac o svojih prvih deset godina, ali i kroz animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički?, debatu o Deklaraciji o zajedničkom jeziku i prvu konferenciju o tome Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma,  te muziciranje pesnika Kralja Čačka i Bojane Vunturišević…
Budući da je KROKODIL Engaging Words zvanično ušao u drugu deceniju, sa Vladimirom pričamo o samoj ideji festivala koji se nadvija nad regijom, rečima i mislima.

Foto KROKODIL

Moram da vas pitam, možda neko to ne zna, a zanimljivo je: kako se angažuje reč i kako ste vi angažovali reč krokodil, da li ste prvo osmislili naziv pa se on složio u akronim ili ste slovima reči krokodil pridavali značenje?
Mi smo zaista krenuli od koncepta koji smo želeli da promovišemo. Naime, početkom dvehiljaditih konačno se otvorio prostor za novu komunikaciju. Ja sam u Beogradu osnovao izdavačku kuću Rende, naša prva edicija bila je Ledolomac – čija je namera bila da objavljuje autore sa prostora bivše Jugoslavije, jer čitavih prethodnih deset godina nismo znali šta se događalo u književnostima u Hrvatskoj, BiH, sa kojima delimo srodan, jedan jedinstveni jezik, ali ni sa onima koje su nam po senzibilitetu bliske, poput makedonske, slovenačke, kosovske književnosti. U Hrvatskoj je tada osnovan Festival A književnosti – FAK, koji je počeo da poziva pisce sa drugih prostora bivše Jugoslavije, te sam ja prilično redovno nastupao na FAK-u, kao i drugi autori koji nisu bili iz Hrvatske. U Rendeu smo već tada imali ideju da treba prodrmati i osvežiti format književnog predstavljanja, a FAK je donosio neku svežinu – bio je zasnovan na principima Novih puritanaca u Velikoj Britaniji, to je bio jedan interesantan neopank književni pokret krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih – odbijali su posredstvo i intervenciju književnih kritičara ili teoretičara, odbijali su institucije, nastupali su u pabovima i barovima, direktno, u neposrednoj komunikaciji sa publikom, uglavnom kroz javna čitanja, a događaji su se plaćali pivom. To je FAK preuzeo tako što je cena ulaznice uvek bila ekvivalentna ceni piva na mestu gde se događa, a ljudi su to razumeli kao participaciju, „evo, popiću tri a ne četiri piva, a jedno dajem piscima“. Romantičarski, poput nekog ranog rokenrola, i tu je bilo nečega jako uzbudljivog, a odgovaralo je promeni koju je književnost doživela tokom devedesetih – ona se od one ponešto rascvetale postmoderne, suviše formalne, suviše autoreferentne pa i samozaljubljene vratila na jednostavnost pričanja priče, gde je sadržaj ipak važniji od forme. A mi smo pred očima imali sadržaj koji je bio važniji od svake forme – gradovi gore, ljudi ginu, događaju se sve te nesreće… FAK se nakon nekoliko godina raspao zahvaljujući borbi ega… i za njim je ostala praznina. KROKODIL je osmišljen kao malo savremeniji FAK – već je bila 2008/09. Bilo nam je jasno da hoćemo da radimo regionalni festival i da hoćemo da ga radimo na interesantan i zabavan način, da nećemo onu postratnu fejk pornografiju gde se sad svi grle i ljube, nego da se kao autori na jedan normalan način obraćamo ljudima koji nas na jednako normalan način razumeju. Kad po knjižarama već nema knjiga pisaca iz nama srodnih zemalja, pisanih na našem jeziku, kad je sve toliko glupo, kad smo otkrili da čak i kad otpadnu politički razlozi koji stoje na putu komunikaciji ipak ostanu oni jadni provincijski poslovni razlozi i jedna uskogruda surevnjivost u zemljicama u kojima su po pravilu najveći izdavači ujedno i knjižari. A ako već nemamo knjige, hajde da pokušamo da dovodimo autore. KROKODIL – Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju – tako je stvorena definicija onoga što smo hteli i načina na koji smo time hteli da se bavimo.

Foto KROKODIL

Foto KROKODIL

Spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom

I da li ste uspeli u svom cilju ili, ako više volite, misiji?
Deset godina kasnije i dalje je taj regionalni aspekt jednako važan, i to je ono što je ujedno i malo depresivno. Kada smo pripremali ovaj, deseti festival, radili smo kratki dokumentarni film o nama i nazvali smo ga Okrutnim optimizmom jer smo videli da mi možemo ovako da se kao nešto veselimo, ali da realno kod nas razloga za veselje uopšte nema i da je sve to što smo mi radili u stvari danas u još gorem stanju nego što je bilo pre deset godina. I to je ta tužna istina, tako da ma koliko mi mislili da ćemo ostaviti regionalni aspekt po strani kada on postane uobičajen, nažalost, to se još nije dogodilo.

Za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima

Pre nego što ste se druge večeri vratili u amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije i primarno KROKODIL-ovo gnezdo, prve večeri sklonili ste se od kiše u bivši Dom sindikata koji je bio prepun – sve više ljudi dolazi na književnost uživo, svojevrstan karneval književnosti nabijen tim okrutnim optimizmom.
Mene je kao pisca užasno nervirala traljavost književnog predstavljanja. U razgovoru sa akterima, tokom devedesetih, uvek je postojala neka uobraženost tipa „književnost se brani samom sobom“ ili nešto tako, kao da književnost ima pravo da bude dosadna, a ti moraš mazohistički da trpiš, i to je rezultiralo time da na književnim događajima ima 11 ljudi, kada ih je 20, to se smatra velikim uspehom, devet je okej, a troje je sasvim u redu. Brojevi su se survali, a značajno otkriće jeste da je, izuzev možda par svetlih primera, to globalna pojava, ne nešto svojstveno ovom prostoru. Otuda se o tome govorilo tokom čitave prve decenije dvehiljaditih u nezavisnom književnom sektoru, te postoji i fraza audience development – razvoj publike, jer se smatralo da zapravo publike nema. Publike zaista i nema, a nema je zato što su književni događaji užasno dosadni. U startu smo doneli jednostavne odluke za koje smo znali da moraju da prijaju publici – dakle, ko god trenutno nema posla na stejdžu, nije na stejdžu, kratko i jednostavno. Hteli smo da shvatimo da nije stvar u svakom piscu pojedinačno nego u ukupnoj dinamici festivalske večeri, čak smo okrutno skraćivali nastupe, to je sada tri-četiri minuta kratkog razgovora i sedam-osam minuta čitanja, već deset minuta čitanja po autoru je mnogo. To može nekome da se čini brutalnim prema književnosti, ali nije tako. To je priznanje da živimo u doba strahovitog ubrzanja i da svi mi osećamo to ili kao problem ili kao suštinu našeg vremena. Ja to sve više osećam kao suštinu našeg vremena i pokušavam da se snađem u tom ritmu, umesto da nad tim jadikujem, što mi se čini jako konzervativnim i besmislenim.
Razumeli smo i da ljudi žive u pojačano vizuelnoj kulturi, da ne možete staviti pisca na praznu scenu i očekivati da publika u tome uživa. Sve oko nas je hiper-režirano – spektakl je svuda, morate da se poistovetite sa logikom svog vremena. To je ono što smo mi pokušavali da uradimo, da nekako i sami sebi dokažemo da nije uopšte istina da je književnost izgubila nekakve bitke i da se uopšte nikakve bitke ni ne vode, te da je prirodno i normalno da ako jedna umetnička forma trpi vremensku promenu, da je problem u toj formi, a ne u vremenu kao takvom. Ako je kukičanje propalo, ima nečeg u kukičanju što nije odolelo modernizaciji. Ista stvar je i sa knjigama. I to je rezultiralo time da je publika zaista u poprilično velikom broju počela da dolazi na naše događaje i taj broj se iz godine u godinu povećavao. Ove godine su te prve večeri vremenski uslovi zaista za nas bili jako deprimirajući. Trčali smo u Kombank dvoranu, koja je sjajan prostor, ali mislili smo „pući ćemo, biće to lep događaj za jedno stotinak ljudi“. Ali kada smo otvorili vrata, ponovilo se ono što nam se dogodilo na našem prvom festivalu 2009, kada smo zapravo samo oglasili svoje namere i spisak učesnika, pa su ljudi mogli da naslute o čemu se radi. Tada smo imali još goru kišu nego ove godine, tri dana je trajao festival, tri dana je padalo tako da se prst pred okom nije video, a mi nismo ni imali razloga da očekujemo više od stotinak, sto pedeset ljudi. Otrčali smo tada sa delom opreme u kino-dvoranu Muzeja Jugoslavije, smestili se, stajali na tremu i gledali tu kišu i mislili „toliko smo propali a nismo ni počeli“. No, onda smo videli ljude kako nadiru kroz pljusak koji je ličio na maglu, videli smo kako ljudi dolaze s kapuljačama i kišobranima, i to nas je zaista dotaklo jer smo shvatili da uopšte nije stvar u nama već u jednoj potrebi koju određeni ljudi imaju. Taj veliki broj ne dokazuje neke skrivene velike brojeve, to dokazuje veliku zainteresovanost jednog manjinskog dela našeg stanovništva. Broj ljudi koji bi došli na naš festival nije strahovito veliki, toga treba biti svestan, ali naših hiljadu ljudi je za nas jako važnih hiljadu ljudi.

Foto KROKODIL

Želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom…

Kakvi su vaši utisci sa KROKODIL-ovih 10? Sudeći po utiscima učesnika i publike, imate razloga da budete zadovoljni, a vidim da vas posebno veseli pozitivna energija, osmeh i zajedništvo.
Zaista smo zadovoljni spram umora koji osetimo, mogućnosti da sve propadne zbog glupih meteoroloških okolnosti jer moramo da trčimo u neku dvoranu koja, naravno, nije besplatna, a mi trpimo najelementarnije probleme finansiranja festivala koji je besplatan za publiku protiv svake logike i s obzirom na to šta donosi – a podrška nama na lokalnom nivou iznosi nula dinara. Iako, vrlo vredno i uredno, a to nameravamo da radimo i dalje, apliciramo na sve konkurse i kod Ministarstva i Grada Beograda. S druge strane, imamo podršku publike. I  u vezi sa pomenutim smehom, to je nešto čime se mi mnogo bavimo, jer ako osluškujete samo ono šta je želja publike, neminovno klizite ka populizmu, i tu nema govora. Mi zaista želimo da uklopimo književnost u ono što je opšta kultura, pop kultura, da pokažemo da ona nije ništa izuzeto od nje, ona nije ništa ni više od nje, nije ni ništa dosadnija od nje, ona je deo cele te kulture i dobro komunicira i sa muzikom, i sa filmom, i sa animacijom, i sa različitim drugim stvarima. Naša namera je da i sami sebi a i drugima dokažemo da književnost pripada ovom vremenu. Ali ljudi vole da se smeju, i to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – bili su kod nas ove godine i Kesić, Njuz.net, NewsBar, Vedrana Rudan pa i Rumena Bužarovska, i svi su oni naprosto duhoviti, oni unose taj komični element, a to je takođe i jedan veliki deo stvaralaštva – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. I kad vi dovedete nekog ko je sjajan autor, ali naprosto ili nema izražen osećaj za performans ili performerski šlif, malo čita sebi u bradu ili naprosto ta proza ili poezija nije pisana tako da vam dotiče primarne receptore nego zahteva malo vašeg intelektualnog angažmana, ti vidiš da ljudi već kuckaju poruke, smaraju se, neki odlaze itd. Tu stvarno treba biti oprezan. Postoji zadovoljstvo u reakciji publike, to glumci znaju i vole aplauze, vole kad su ljudi zadovoljni, ali to vodi malo ka pojeftinjenju. Naš glavni angažman je u stvari da nađemo dobar balans.

Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Imali smo snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, ali razum ukazuje na to da na toj ideji treba raditi

Ipak, na KROKODIL-ovoj sceni se često mogu videti i trema, stidljivost i neprijatnost kao iskrena i danas ne baš na glasu osećanja senzitivnih bića kojima je primarno da napismeno, u samoći, kažu to što imaju. I lepo je kad to prepoznate.
Da, tako je, ali to zahteva senzibilisanu publiku, zahteva ipak jednu ozbiljnost publike i mislim da jedan deo publike svakako dolazi s takvim očekivanjima. Ono što je nama u svemu tome jako drago jeste da – u vreme kada ljudi retko izlaze iz generacijskih mehura, tinejdžeri komuniciraju sa tinejdžerima, stariji sa starijima – na našem festivalu je interesantan taj široki raspon publike. Kada gledamo fotografije, a uvek insistiramo da fotografi slikaju publiku, za nas je to zanimljivo da na svakom odsečku vidimo publiku različitih generacija, različitog imovinskog stanja – od klinaca, tinejdžera, koji rado dolaze jer im je zabavno, do moje mame, koja je veteranka u onim najzlatnijim godinama. Tu se stvori jedan kontakt između generacija koji je za nas dragocen.

Foto KROKODIL

Kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća

Ove godine predstavili ste knjigu Govorite li zajednički? Ranka Bugarskog, u kojoj profesor daje naučno-lingvističko potkrepljenje Deklaraciji o zajedničkom jeziku iz 2017. Kakvi su zaključci, koliko je i da li je Deklaracija ispunila svoj cilj? Igor Štiks je najavljujući debatu rekao da „regionom kruži bauk u vidu Deklaracije…“
On je naravno iskoristio Manifest Komunističke partije, što je sjajno poslužilo alegorijski. Da je Deklaracija ispunila svoj cilj, to bi značilo da su te četiri zemlje regiona na visokoinstitucionalnom nivou prepoznale da mi govorimo jednim jedinstvenim jezikom i napravile određene dogovore. Naravno, to se nije dogodilo. Mi smo imali snažan otpor političkih i društvenih elita u čitavom regionu, koji se najviše čuo u Hrvatskoj, iz određenih razloga, a bio je malo podmukliji ali ništa manje agresivan u drugim zemljama. S druge strane, mi smo postavili jedno hipotetičko pitanje da bismo označili našu nameru da nastavimo da se bavimo tom stvari, i to na nekoliko nivoa istovremeno, neposredno i kao deo festivala KROKODIL i nakon debatnog programa u CZKD-u održali smo prvu konferenciju projekta Ko je prvi počeo? Istoričari protiv revizionizma, gde smo sa eminentnim istoričarima iz čitavog regiona počeli da se bavimo pitanjem revizionizma u regionalnim istoriografijama. To sve spada, ako se gleda kroz prizmu obrazovanja, u grupu tzv. nacionalnih predmeta koja je najviše izložena manipulaciji. Niko vam ne vrti mozak kroz časove muzičkog ili fizičkog, ali kroz časove društvenih predmeta, istorije, geografije, jezika itd. vrši se strahovita manipulacija, naročito u etnički mešanim sredinama. Nadam se da ljudi znaju za projekat Dve škole pod istim krovom u BiH i za segregaciju koja se vrši po školskim ustanovama i gde deca koja žive u istim soliterima i igraju se u istim parkićima idu u dve različite smene, u dva različita odeljenja, kao recimo hrvatsko i bošnjačko u Jajcu, pod lažnom premisom da govore različitim jezicima i uče različite verzije istorije u kojima su oni u ulozi neprijatelja. Dodajte tome dvadesetak ili petnaestak godina i dajte tim ljudima oružje u ruke i oni će ratovati jedni protiv drugih, a to nije samo zabrinjavajuće, to je zaista zastrašujuće, to zahteva brzu reakciju. Kada su se prošle godine klinci pobunili u Jajcu protiv segregacije i kada su demonstrirali i tražili da idu u ista odeljenja i da se ne razdvajaju po etničkom principu, nosili su parole na kojima su bile nacrtane kruške i jabuke – a to su radili zato što im je, kada je problem segregacije po etničkom principu bio predstavljen njihovoj kantonalnoj ministarki obrazovanja, ona rekla: „Pa čujte, ne možemo mešati kruške i jabuke.“ To politika čini odraslima. I to jeste zastrašujuće. Uprkos nevernim Tomama koji su nam govorili da klince to ne interesuje – mi smo imali jednu autentičnu pobunu klinaca, 15-godišnjaka koje nervira takvo stanje stvari jer im ide protiv zdravog razuma, jer oni jasno vide da razumeju jedni druge. Zato mislim da ima osnova da se na tome radi i da treba hvatati kontakt sa mladim generacijama i da takođe stvar treba jednim delom prebacivati sa polja lingvistike na polje književnosti.

Foto KROKODIL

Mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile

Kako?
Nas već duže intrigira jedna ideja, a to je da je u književnosti teško opravdati postojanje nacionalnih selekcija. Šta konstituiše, recimo, italijanskog pisca? Možda jedino jezik kojim piše jer je taj italijanski pisac možda inspirisan nekim norveškim piscem, odrastao je na raznim uticajima koji dolaze s različitih strana jer mi odrastamo na globalnoj kulturi. Šta je to, recimo, u mojoj književnosti dominantno da bih samoga sebe smatrao srpskim piscem? I još dalje, kad pređemo na teritoriju ovog jezika koja zahvata četiri države i kada Boris Dežulović napiše pripovetku Smrt na čistoj ekavskoj varijanti onoga što bismo zvali srpskom varijantom zajedničkog jezika i kad se ta priča, povrh svega, dešava u Kragujevcu 1941. godine – kada biste pravili antologiju srpske i antologiju hrvatske književnosti, gde tačno ide ta priča? Šta konstituiše nacionalnost priče? Genetska slika, hoćemo li da uzmemo autoru DNK da merimo? I tu ulazimo u jako neprijatne dalje teme i to raskrinkava ideju nacionalne književnosti, ona je u kontekstu u kojem mi postojimo, na sreću, nemoguća. Ona je, nažalost, činjenica, ali protiv nje treba raditi. Pisci su vezani zajedničkim senzibilitetom koji je lako definisati i još su više vezani činjenicom da pišu na jeziku koji postoji u četiri formalizovana oblika, ali da je uzajamno razumljiv i ne prevodi se. Te smo mi time pomislili da bi bilo jako interesantno da umesto onih jadnih štandića – crnogorski, bosanski itd. sa kojima se mi pojavljujemo na Lajpciškom sajmu knjiga ili u Frankfurtu i gledamo jedni na druge s nepoverenjem, a uvek nas smeste tamo negde pored WC-a – kad bismo se pojavili kao jedna književnost jezika, koja bi bila pristojnih razmera u evropskom kontekstu od 20 i nešto miliona govornika, i kada bi se objedinile te književne scene, onda bismo već imali šta da pokažemo i onda bi možda naša vidljivost u toj evropskoj, čak globalnoj areni bila nešto veća. Uvek je dobar primer latinoameričke književnosti kako je odustajanjem od tih nacionalnih surevnjivosti pedesetih i šezdesetih godina postigla svetski uspeh koji ima i danas, pa više ne može da se razvrsta odakle je Ljosa, odakle je Markes… niti je to uopšte važno, oni pripadaju tom latinoameričkom duhu, oni su ga potom i kosmopolitizovali do izvesne mere i stvorili novu generaciju latinoameričkih pisaca i osvojili su za sebe pravo da pišu globalno, a mi se, nažalost, uvek saplićemo o same sebe.

Ljudi vole da se smeju, ali to je u izvesnom smislu problem. Mi ne bežimo od komičnih sadržaja – ali naprosto kod dela publike to prevagne i stalno žele sve uzbudljivije nadražaje. Tu stvarno treba biti oprezan

Foto KROKODIL

Nedavno je objavljen vaš roman Ka granici treći iz tetralogije, sapunske opere Cloaca Maxima (U potpalublju, Ti i ja, Anđela). U knjizi još traju devedesete, a da li vam se u realnom vremenu čini da smo napustili cevi kanalizacije (ili metaforično analnog otvora)… i ako nismo, kada ćemo?
Iako se to protivi opštim uverenjima, zapravo mislim da smo mi već izašli iz toga, samo ono što nas je zateklo na drugoj strani nije ono čemu smo se baš nadali… Jedna naivna pomisao vladala je i kod nas i širom istočne Evrope da svi mi imamo potencijal neke Švedske, samo treba da se promene okolnosti i mi ćemo odmah da postanemo Švedska. Pritom su naše zamisli o tome šta znači i kako se postaje Švedska bile prilično vulgarne. Kada pogledate unazad, ljudi koji su živeli u ograničenim slobodama komunističkih sistema nisu hteli višepartijski sistem, ni ljudska prava, ni vladavinu prava… oni su hteli Kit-Kat čokoladice, leviske, ploče, hteli su da konzumiraju… Zapad je konzumerizmom pobedio Istok, a ne superiornom ideologijom. Ideologija verovatno jeste bila superiorna, ali nije to tako draškalo masu koliko svi ti proizvodi. Jer šta je bilo jugoslovenstvo? Ti zapravo nemaš farmerke, ali imaš mogućnost da odeš do Trsta, a onda s tamo kupljenim farmerkama odeš u Moskvu, pa se kurčiš. „Uživali“ smo neku središnju poziciju, ali bili smo siromašni rođaci Zapada i to je postalo jasno čak i po onoj gradaciji – kad se iz Srbije pređe u Hrvatsku, putevi su oduvek bili nešto bolji, pa su u Sloveniji bili još mnogo bolji, a u Austriji su putevi bili nenormalno dobri… Nama je bilo jasno da smo mi tu negde, no ne baš sasvim. Prošli smo kroz pakao raspada jedne zemlje za koju je imalo smisla čuvati je mimo ideologija, ali u redu, ona se raspala i, dakle, izašli smo negde na drugu stranu potpuno razoreni, razvaljeni i sa jako mnogo neodgovorenih pitanja u društvu, tako da je to tih naših dvadeset godina. Ima nečeg zastrašujućeg u tom vremenu jer uvek čovek dâ tome dobru perspektivu kada meri godine od završetka II svetskog rata. I tu je mesto gde naš problem zapravo leži – u jednom osećanju da stvari zapravo nisu gotove, da nisu završene. Kad je II svetski rat bio gotov, on je bio nesporno gotov, gotov na globalnom nivou, završen, podvučene su crte, neko je osuđen, većina ljudi koji su učestvovali u zločinačkim poduhvatima nije, ali to ko je pobedio a ko je izgubio u ratu nije dovođeno dalje u pitanje… I svet se formirao po nekim osnovama koje nisu bile zastrašujuće, moglo je da se krene dalje. Već 10 godina nakon II svetskog rata imate korenitu promenu paradigme, dolazi Elvis, počinje rokenrol, kultura mladih, novi talas u francuskom filmu, italijanska kinematografija, vespe, ceo svet se kreće negde drugde, već za generaciju kojoj ja pripadam, a koja je rođena samo 20 godina nakon II svetskog rata, ide Cezar, pa Napoleon pa Hitler… to je nešto što pripada davno preživljenom vremenu – samo 20 godina kasnije. Već tada nisi mogao da zamisliš da si mogao da se vratiš u neko takvo doba. Problem sa tim ratovima devedesetih jeste što su oni ostali otvoreni i što ih do dana današnjeg neko drži otvorenim. Tako da naš doživljaj sadašnjeg vremena nije u apsolutnoj koliziji sa vremenom kakvim jeste, ali jednim delom mi učestvujemo u mračenju ovog vremena. Nažalost, ekonomski ne stojimo dobro, a ne stojimo ni politički baš dobro. Ali kada neko kaže da je gore nego devedesetih, ja samo mogu da se gorko nasmejem, ali nekada bih nekome odvalio šamar. Jer danas lepo uzmeš pasoš, kupiš jeftinu avionsku kartu, iznajmiš Airbnb i za 200‒300 evra možeš da odeš bilo gde na svetu, cene su prilično ujednačene i u Beogradu, i u Stokholmu, ali i u Ugandi ili Argentini. Relativno je dostupno i moguće, a ti si slobodan da putuješ. Svet je prilično otvoren za nas, možda neko ima lične probleme da ode u Sloveniju, Hrvatsku, BiH i na Kosovo, ja lično nemam, za mene su to prijateljska okruženja. Uživam u činjenici da postoji naš region, za mene inostranstvo počinje nakon Slovenije i nakon Makedonije, nakon Vojvodine i sa druge strane Jadranskog mora, moje inostranstvo nije na granicama današnje Srbije. Uživam u toj komunikaciji i na različitim nivoima, kroz projekte kao što je KROKODIL itd., gledam da ih pospešim i podignem na viši nivo, ima dosta toga sa čime bi čovek mogao da se oseća dosta dobro u današnjem vremenu.

Foto KROKODIL

Problem je što mi nosimo taj grč u sebi i što nosimo to nešto mraka u sebi i ekonomski jako teško živimo, u jednoj smo akutnoj nesigurnosti, a onda nam se čini da su stvari gore nego što su bile. Ali stvari zapravo uopšte nisu gore nego što su bile. Čak ni ako si u Bratuncu ili u Srebrenici ili u Orahovcu, onda mi se čini da ipak nije tako gore jer ti niko ne gine i nikoga ne kolju i niko nikog ne ubija na najstrašniji način. Legitimno je da neko misli da mu nije bolje jer nas interesuju naši lični životi, osoba koja ne može da sastavi kraj s krajem ne može biti zadovoljna svetom koji je eto takav, ali u jednom opštem smislu stvari jesu bolje.

A u tim devedesetim protagonisti vaše tetralogije od rata po slobodu odlaze u pseudoraj, na izmišljeno grčko ostrvo Omfalos.
Knjiga ima tri segmenta i tako je treba i čitati, oma ima i formu spirale, mislim da je i tako treba čitati. Iz tvrde realnosti ovog prostora, gde se gine na najstrašnije načine na dnevnom nivou, protagonisti ispaljuju sebe u nešto što njima liči skoro na alegoriju. Mi danas više to ne možemo da osetimo, ali taj osećaj koliko smo bili stranci u svakoj normalnosti, da se mi iz one atmosfere zateknemo u grčkom letovalištu ili u nekom evropskom gradu, u Parizu… Mi smo celom kožom, svakim milimetrom sebe osećali da nismo to, da ne pripadamo tu, a istovremeno to je i ta mimikrija da i mi imamo dve noge, dve ruke, glavu i da se ovako prividno ne razlikujemo od drugoga, ali naš osećaj stvarnosti bio je toliko drugačiji, da u tom jednom mitu jeftinog paradajz letovališta ili raju paradajz letovališta protagonisti knjige nakon svega što se dogodilo u U potpalublju i u Ti i ja Anđela pokušavaju nekako da izađu na kraj sami sa sobom i polaze na jedno putovanje koje ih vodi od Omfalosa, tog fiktivnog ostrva na samom severu Grčke, prema Atini i dalje prema…

Vladimir Arsenijević čita odlomak iz svog romana Ka granici na KROKODIL-u, foto KROKODIL

Stanite… Neka ljudi krenu Ka granici i pročitaju roman.
Hvala, Vladimire.

The post Vladimir Arsenijević: KROKODIL je opet rasterao sve bauke appeared first on 42 magazin.

Već godinama modna kuća Hugo Boss postavlja nove standarde za bezvremene komade, a to potvrđuje i nova, proleće-leto 2018. kolekcija. Nije nimalo lak zadatak ostati dosledan klasičnim modelima u vreme brze smene trendova, ali baš zato su mantil, odelo koje je već postalo sinonim za Boss, bela košulja, haljina, salonke ili biznis-tašna od kože, komadi koje biraju žene prefinjenog stila.

Da je jednostavnost najteže postići, zna svako ko je ikada probao nešto da napravi bilo da je reč o odeći, komadu nameštaja ili arhitektonskom zdanju. A baš ove tri stavke poslužile su kao polazna tačka i inspiracija za stvaranje krojeva prolećne kolekcije. Svakom komadu odeće pristupalo se kao projektnom zadatku, pa se detalji ti koji dodatno skreću pažnju.

Kolekcija je izrađena od pažljivo odabranih materijala od kojih se ističu svila i pamuk, dok je savršeno glatka koža poslužila kao izbor kada je aksesoar u pitanju. Svedene linije, dekonstrukcija klasičnih krojeva i stvaranje nove klasike kao da su bili dizajnerski zadatak koji je po rezultatu vidimo – uspešno rešen, a o tome svedoče i fotografije iz kampanje.

U ulozi modela našli se Grace Elizabeth i Benjamin Eiden, a fotografije potpisuje Glen Luchford koji je uspeo da prenese atmosferu i ideju nove kolekcije. Neutralni tonovi kojima je obojena kolekcija nalaze se i na fotografijama, ali je kontrastnim odabirom toplih i hladnih boja i svetlih i tamnih nijansi istakao najbolje na modelima.

Grčka i Milos poslužili su kao lokacija, a arhitektonski pristup koji se provlači kroz krojeve prisutan je i na fotografijama, pa je linijska igra sunčeve svetlosti, senki i betonskog zdanja vešto odabran fotografski detalj.

Ovo spominjemo baš zato što na taj način razmišljaju svi oni koji stvaraju Hugo Boss kolekciju – brinu o svakom detalju i zato je rezultat odeća koja se ne vezuje ni za vreme, ni za mesto, samo za prepoznatljiv Boss stil!

The post Novi minimalizam appeared first on 42 magazin.

Zadatak je sledeći: testirati istinitost tvrdnje mnogih da je septembar idealno vreme za letovanje. Verovatno su vam poznati ovi razgovori gde priča ide u smeru bajke kako je to vreme kada se obala transformiše, more je čisto i toplo, nema gužve, pa birate plažu i poziciju gde da stavite svoj peškir, da su cene dva puta niže, da je vazduh mirisniji… i da ne nabrajam dalje, svima je jasna poenta.

Nije da smo nas dve već bile na odmoru ove godine, nije ni da smo tempirale vreo jul ili avgust kao idealno vreme, a nismo se ni čuvale za septembar. Nije baš ni da smo htele da idemo zajedno, a nije baš ni Grčka bila nečiji izbor. Ono što jeste bilo je to da smo sedeli jedne večeri na piću i pričale standardne ženske priče, znate ono malo posao, malo odeća, malo muško-ženski odnosi, kombinacija – standardno, ništa posebno. I pošto su se priče za to veče potrošile i već je bilo tri posle ponoći, muzika iz šanka se stišala, a pojačao se razgovor pored nas. Sada obe slušamo i nijedna se ne pravi da nije tako. I nisu važno šta je rečeno bukvalno, da ne citiram, već utisak koji nam je sa suprotnog stola prenelo njih nekoliko tek pristiglo s plaže. Naime, oni su tog jutra doputovali i prodali nam septembar na moru, a da nisu ni znali. Kada nam je već krenula voda na usta, obe smo mislile samo jedno i dogovorile se u pet minuta da sutra krećemo, odmah nakon posla. Nema izgovora, ni izvlačenja! Bez pakovanja jer idemo na pet dana, bez smeštaja jer ćemo ga naći, bez plana gde idemo jer ćemo ga praviti usput, pod jednim uslovom – idemo kolima koja mogu da isprate ovu zamisao. Dakle, fali nam treći igrač! Po mogućstvu izdržljiv. No, kad je sve već test od koga nemamo nikakva očekivanja i ne igramo na sigurno ni na jednom planu, idemo do kraja u tom stilu – uzimamo potpuno nov model automobila koji nijedna nije vozila do tada.

Biramo Jeep Renegade. Naravno da nam treba pogon na sva četiri točka i naravno da nam treba da u momentu priključimo telefon preko bluetootha sa svojom playlistom za put i da pevamo na sav glas, a da nas niko na semaforu ne čuje, naravno da želimo da bude zelen jer tu boju kao biraju pametni ljudi, odnosno žene (to smo čule u nekom filmu) i krećemo, pun gas! Pa kako se složimo nas troje.

Znate one čuvene priče gde se sa strancem najbolje razumete o svemu, a onda se još i zaljubite i to bude ljubav na prvi pogled? Ja u to nisam verovala, do skoro!

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kada smo ušli u auto, zatvorili vrata oko 23 časa uveče i stali na prvi semafor, u tri sekunde smo odlučile gde zapravo idemo. Nas troje, računajući navigaciju, zacrtali smo cilj i znali smo da smo do jutra tamo. Odmah smo se složile oko izbora muzike koja je istog momenta stereo zvukom povezala sve strance u kolima. Nikome se nije pravila pauza do cilja, pa je nismo ni pravili, srećom niko nije pio mnogo vode. To je onaj neverovatan osećaj adrenalina i ljubavi prema jednostavnoj radnji koja se zove vožnja – e sada je išla u oba pravca. Prođu te žmarci, stisneš volan, daš gas i nasmeješ se sam sa sobom – taj neki osećaj poznat vozačima, a težak za opisivanje.

Vođa puta bio je logično Jeep jer ideja je gde te put odvede. Čim smo stigle, samo smo vozile od jednog do drugog mesta, preko brda, preko peska i naslaganih stena dok nismo svi poželeli da stanemo došavši do plaže na kojoj nikog nema. Nije ni čudo, s obzirom na to da je put kozji, a daljina maratonska, ali kad imate pogon na sva četiri točka, onda imate i taj luksuz da se okupate na plaži koja izgleda kao da pre vas tu niko nikada nije kročio, a kamoli se bućnuo. Što verovatno nije tako sad kad u Beogradu razmišljam i pišem, ali tamo je tako bilo i tačka.

To je onaj neverovatan osećaj adrenalina i ljubavi prema jednostavnoj radnji koja se zove vožnja – e sada je išla u oba pravca

Sledeća stanica smeštaj! U tom trenutku nam je žao što nemamo šator da kampujemo na plaži, no nema veze, nije loš ni prvi apartman pored plaže kada slušate talase s terase pre spavanja. Da, to je tako u septembru, i to uz kusur!

Jutro. Vreme je da se napravi plan bez plana! To u prevodu znači: ne idemo tamo gde je neko od nas već bio, a nas dve više ni ne znamo koji nam je ovo put da tamo svraćamo. Tražimo novo, sve što nije pored puta jer ne možemo da se izgubimo uz navigaciju, tražimo uske staze sa nedostupnim prilazom jer one kriju najlepše netaknute plaže, tražimo savršen pesak na koji zgazimo bose odmah čim pustimo kvačilo i pritisnemo stop za gašenje automobila jer to je sve za šta je pravljeno nas četvoro. Okej, zaboravila sam da tražimo i koju čašu vina kad se parkiramo uveče.

I tako je i bilo! Osetile smo sve što smo tražile i više se niko ne seća šta se kog dana desilo jer smo za pet dana prešle oko 3.000 kilometara i bili na… ni ne sećam se koliko plaža, ne sećam se ni kako se mesta zovu, ni koju smo hranu jeli, ni koje piće pili, samo se sećam da smo mogle da stignemo gde god smo poželeli.

I sad znam odgovor na pitanje kakav je odmor u septembru jer vidim da spadam u onu kategoriju ljudi s početka priče koja bira samo i isključivo septembar za odmor, a znam i provereno društvo koje odmah odgovori na sve što tražiš od saputnika za more – da te prati u svemu što zamisliš i da nikad ne postoji „ne mogu“ kao opcija. Kada to kažem, mislimo na auto koji je prošao morsko-ženski test, pa ga želimo i sledeće godine kada je plan da iz auta, kad ukucamo cilj na navigaciji, samo okrenemo i pitamo: „Septembar je, ko ima kupaći, imamo još tri mesta?“

The post Na more idem samo u septembru. Tačka! appeared first on 42 magazin.

Bondi Icebergs, Sidnej, Australija

Da je upravo ovaj bazen jedan od najpopularnijih na svetu, govore sada ne samo fotografije na Instagramu, već i video-snimci gde se vidi kako slana morska voda talasima pokriva bazen na Bondi plaži.

Grace, Santorini, Grčka

Sada već zaštitni znak na webu Santorinija jeste ovaj infinity bazen sa pogledom na ostala grčka ostrva kada doplivate do njegove ivice.

Kensho, Mikonos. Grčka

Kad smo već u Grčkoj, svraćamo do Mikonosa koji krije među stenama neverovatan bazen sa pogledom na more, a dodatni benefit je rasveta koja asocira na grčko zvezdano nebo – za slučaj da vam zafali malo romantike na moru ili ste ipak tip za žurke koje na ovoj lokaciji zagarantovano uspevaju.

Vila Alila Uluwatu, Bali

Ovaj privatni bazen, osim što pruža ugođaj kao da plivate u moru zbog slane vode u njemu, daje vam mogućnost da uživate kako u arhitektonskom zdanju na kom se nalazi, tako i u pogledu na Indijski okean.

Sri Panwa, Tajland

Ako ste već na Tajlandu i to vam nije dovoljno, onda se popnite na krov bara Sri Panwa jer vas tu čeka drveno ostrvo na kome možete da se izležavate u lazy bagovima, pijete piće ili zaplivate jer se oko njega nalazi infinity bazen.

The Enchantment Resort, Sedana

Ne morate da tražite prirodni bazen da biste bili u prirodi! Naime, među peščanim stenama crvene boje u Arizoni smešten je bazen koji savršeno komplementarno pojačava utisak okoline svojom vodom tirkizne boje.

One&Only Reethi Rah, Maldivi

Uzeti bazen, staviti ga u jedan veći bazen, a zatim ih zajedno smestiti u more – logika je koje su se držale arhitekte kada su osmislili ovaj jedinstveni bazen na Maldivima.

Alila Ubud, Bali, Indonezija

Infinity bazen ne mora da gleda samo na more, u ovom slučaju ispred njega je reka, a sva džunglovita priroda iza reke dolazi u prvi plan.

Plutajući bazen na jezeru Komo, Italija

Ovaj plutajući bazen sastavni je deo Grand Hotel Tremezzoa, a njegova pozicija je ispred hotela, na samoj ivici jezera Komo. Nakon jutarnje kafe, predlažemo kupanje, a zatim vožnju jezerom, jer bi to Italijani tako!

Bazen u pećini, Katikies, Santorini

Ako se pitate koji je naš favorit, upravo gledate sliku! Tirkizna boja vode unutar pećine belih zidova i neverovatan pogled na Santorini dovoljan su razlog da rezervišete svoje mesto u hotelu Katikies.

I-Resort Tent spa, Vijetnam

Drveni krovovi ovog spa centra poslužili su kao suncobran iliti zaštita od sunca jer natkrivaju bazen – ali ovde nije reč o zatvorenom bazenu, budući da po fotografiji možete primetiti da pogled na neverovatnu prirodnu okolinu ne izostaje.

Avalon Hotel, Geteborg, Švedska

Još jedna fotografija koja je obišla svet jeste upravo ova sa krovnog bazena na vrhu hotela Avalon u Getebogu. Da li ste je već lajkovali?

Hacienda Uayamon, Meksiko

Ruševine originalnog zdanja koje se nekad nalazilo na ovom tlu poslužile su kao savršen temelj za atmosferu trenutnog stanja hasijende. Bazen među zidinama i platnena ležaljka preporuke su same po sebi!

Chongwe River House, Zambija

Zamislite bazen koji se nalazi nasred reke, gleda na planine i kraj nje prolaze slonovi… Ako niste uspeli iz prve, evo i fotografije koja je to već obavila za vas. Naime, ovaj bazen kao benefite svoje lokacije ne daje uživanje samo prirodi iz daleka, jer ovde životinje u prolazu zastajkuju da iz njega popiju malo vode i nastave svoj put, pa u pauzi kupanja možete da proverite svoju divlju stranu.

Mandarin Oriental, Barselona

Terasa na vrhu zgrade, bar da možete da poručite piće, pogled na centar Barselone i… bazen da se rashladite!

Ne znamo da li ste se rashladili ili ste već obezbedili kartu za put, bukirali mesto u hotelu ili jednostavno kupili kartu za najbliži bazen u gradu, ali kada naiđemo na nešto slično u našoj okolini, javljamo odmah, a do tada uživamo u fotografijama!

The post Put oko sveta u potrazi za najlepšim bazenima appeared first on 42 magazin.