Priznajem, oduvek su mi se dopadale maske. Svejedno da li su to bile damske maske sa balova iz 15. veka, venecijanske koje su postale svojevrstan simbol italijanske kulture, odmetničke sa Divljeg zapada, maske Anonimusa koje je proslavio pokret Okupirajmo Volstrit ili ona Džokera, koju su koliko pre nekoliko meseci nosili demonstranti od  Bejruta, Bagdada i Hongkonga do Santjaga. Nebitno dakle, da li su kao mletačke, misteriozne imale simboliku jednakosti, brisale granice između bogatih i siromašnih i bile korisno pokriće za poroke i promiskuitet. Nevažno da li su kao kod pokreta Okupirajmo Volstrit bile reakcija na uvođenje „socijalizma za bogate“ – poretka u kome je sistem štitio povlašćene čak i ako su kriminalci ili su kao u slučaju Džokera bile podsetnik svih naših potrošenih revolucija.

Kineski dizajneri su 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom

I tako, sve do pojave virusa korona. Mučninu sam osetio već prvih dana kada je sva ta tirkizna i bela hirurgija svesti preplavila ulice, prodavnice, pa čak i stanove. Detektovao sam ih kao simbol opšte konfuzije i straha, dezinformacija, poluistina, anksioznosti i teskobe. Maska je preko noći postala avatar virusa, simbol panike, želje da se sakrijemo i bespomoćnosti da zaista nešto promenimo. Probao sam jednu, izdržao nekih 150 metara i zaključio da su veće šanse da se ugušim pod tim parčetom gaze nego što su potencijalni izgledi da virus dođe po mene. Dodatnu averziju razvio sam kad sam ispred zgrade u kojoj stanujem video tipa sa vojničkom maskom. Izgledao je kao da je dezerter iz Velikog rata koji je upravo utekao s Marne od bojnih otrova. Opet, razumeo sam prekorne i prezirne poglede na ulici i prodavnici, ljudi na koncu imaju pravo na strah, moj problem je što ne razumem ozbiljnost situacije.

A onda je jednog dana aristokratsko bledilo beogradskih ulica počelo da pokazuje blagi osip. Desilo se slučajno, u supermarketu sam video sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Očigledno, pozajmljena tkanina od prerasle ćerke, zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa, koja je savršeno prianjala uz šiljastu glavicu i njušku. Konačno, simpatije sam povratio kada sam se mimoišao s mladim parom savršeno uklopljene odeće, maštovitih maski i sunčanih naočara. I da se razumemo, nije reč samo o potrebi da se ljudi zaštite – bile su to poruke vlastima koje nam bezočno poručuju da je prirodno da verujemo njihovim rečima umesto sopstvenim očima, i još više, potreba da u nenormalnim vremenima sačuvamo zrno racija. Ako baš hoćete, bila je to parola da imidž ne trpi kompromise.

Modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe

Ima nečeg jezivog u činjenici da je ono što je zadesilo Evropu, a pogotovu Italiju, buknulo baš u toku Milanske nedelje mode, kada je ogroman broj ljudi u tih sedam dana prodefilovao praktično kroz jednu tačku. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je to razlog što je Italija postala središte onoga što će prodrmati čitav svet, ali je svakako bio signal modnim kompanijama. Nije trebalo mnogo, bilo je očekivano i nije prvi put, modna industrija nepogrešivo je prepoznala puls ulice, ako hoćete životnu potrebu, a modne kuće Chanel i Fendi predstavile su svoje modele na revijama. I ne samo to, prve donacije za borbu protiv pandemije stigle su baš od proizvođača luksuzne robe. Tako je LVMH, asocijacija brendova čiji su osnivači Luj Viton i Moet, već u februaru donirala Crvenom krstu Kine više od dva miliona dolara. Bio je to početak, slično su učinili i drugi „teškaši“ modnog sveta – Prada je donirala respiratore bolnicama u Milanu, Bvlgari je izdvojio novac za kupovinu mikroskopske opreme neophodne za proučavanje virusa, a Đorđo Armani je dao skoro milion i po dolara bolnicama u Rimu i Milanu.

Nije da je maska kao modni aksesoar prvi put viđena baš u ovo nedoba, ali kao nekakvo predskazanje upravo su kineski dizajneri 2015. u Parizu predstavili prve maske. Pevačica Bili Ajliš nosila je preko lica Gucci maramu na dodeli nagrada Grammy. Pandemija je izazvala pravu epidemiju slavnih lica prekrivenih maskama najrazličitijih desena i kreatora, a italijanski digitalni magazin NSS opisao ih je kao prvi „obavezni“ dodatak koji je u skladu sa 21. vekom.

U supermarketu video sam sredovečnu gospođu sa priručno skrojenom maskom Hello Kitty. Zatim su se ukazali cvetovi, medvedi, čak i jedan jazavičar ispred Maxija koji je imao prikladno skrojenu crnu masku, pa rekao bih Zoroa

I mora se priznati da je ovaj magazin u pravu. Ako smo se već sakrili i otuđili iza lažnih profila na društvenim mrežama, brižljivo negujući kulturu straha od svakodnevice bolesti ili kriminala, za očekivati je bilo i da sakrijemo najizloženiji i najvidljiviji deo sopstvenih bića. Makar i zbog iluzije da će nas maska zaštiti mnogo više od sveta nego od virusa. Jednostavno je, on se pojavio kao sezonski radnik koji bi nešto da ukrade kad okrenemo leđa i nestaće čim obuzdamo paniku.

A maske, maske će ostati. Valjda kao znak brige i za druge, simbol solidarnosti, svedočanstvo vremena kojim ćemo jednom objašnjavati sopstvenu istoriju.

Do tada, stvari stoje kao i sa svakom drugom deficitarnom robom. Što ih je manje, to su traženije. Valjda ću negde iskopati jednu. Samo da ne bude hirurška.

The post Moda u doba pandemije: Kad je svaki dan maskenbal appeared first on 42 magazin.

Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Kada je Leonard Cohen umro, 6. novembra 2016, ostavio je beleške o mislima koje su ga okupirale, kao i dnevnike, i crteže. Sve ove uspomene i vizije, uključujući i tekstove s poslednja tri albuma, sakupljene su na jednom mestu, u formi knjižice.

Zbirka pesama, koja je posthumno objavljena, sastavljana je tokom čitave 2016. godine i zove se The Flame (Plamen). Kroz predgovor nam se obratio njegov sin Adam, a ova kolekcija Cohenovih pesama deveta je po redu, i poslednja.

Adam kaže da je zbirka bila finalni Cohenov projekat. Životni projekat – what he was staying alive to do, his sole breathing purpose at the end. Zar ona, u isto vreme, nije prozor u um jednog od najvećih umetnika 20. i 21. veka? Umetnika čije su reči i pesme pomogle generacijama slušalaca i čitalaca.

Živeo je izuzetan i turbulentan život – rođen je u Montrealu 1934, sarađivao je sa velikim Bobom Dylanom i legendarnom Arethom Franklin, autor je genijalnih hitova Hallelujah, First We Take Manhattan, Dance me to The end of Love, Chelsey Hotel No. 2… Bio je zavodnik i budistički zen-monah, često je govorio o svojoj borbi sa depresijom, a manje o nagradama poput one Grammy (za životno delo) ili o članstvu u Rokenrol holu slavnih. U momentu kada je pisao pesme sabrane u zbirci The Flame imao je 82 godine, bio je lošeg zdravlja i trpeo bolove. Ono što knjiga uspeva da prenese, a što i njegov sin Adam navodi u uvodu, jeste Cohenov trud da se patnje oslobodi upravo kroz poeziju, kroz izbacivanje misli na papir. Njegova nemilosrdna posvećenost pisanju bila je lek.

Like a bird on the wire
Like a drunk in a midnight choir
I have tried, in my way, to be free.
Leonard Cohen

Obojena paletom tamnih nijansa, zbirka The Flame nudi nam pogled na svet koji samo sa određenim godinama možemo da vidimo. Njegov ton je oštar; mnoge od pesama govore o kajanju i priznavanju grešaka. No time to change / It’s much too late / My gentle book, piše on. Iako prva asocijacija, kada čitate ovo, može biti mrak ili tuga, mi bismo ipak rekli – pasija i emocija koja plamti, bez uzdržavanja ili prilagođavanja. Hrabrost koja dolazi iz sučeljavanja sa životnim istinama. Ljubav, ljubav prema životu, ljubav prema iskrenosti… To je ono što se, takođe, čita. I ne samo sad, već i u celokupnom Cohenovom stvaralaštvu.

Ponekad zna da bude i zabavan, komentarišući svetska dešavanja. U pesmi koju su najviše citirali na internetu – Kanye West is not Picasso, Cohen kaže:

I am the real Kanye West
I don’t get around much anymore
I never have
I only come alive after a war
And we have not had it yet.

I čitajući ovo, možemo da zamislimo autora kako sasvim ozbiljno kontemplira rad repera, koji, posebno danas, ima nezanemarljivo loš uticaj na kulturu i politiku čitavog sveta. Pesma je, inače, napisana 2015. godine.

I am the Kanye West of Kanye West
The Kanye West
Of the great bogus shift of bullshit culture

Iako smatran za introspektivnog autora, Cohen poemom Kanye West is not Picasso jasno govori da obraća pažnju na svet oko sebe, i govori da ga taj svet razočarava.

„Pisanje je bilo njegov razlog za postojanje“, govori Adam Cohen u predgovoru. „Ono je bilo plamen koji je održavao, sagorevao, rasplamsavao. Plamen koji se nikada neće ugasiti.“

Za čoveka koji je posvetio svoj rad razmišljanju o letargiji, tami i smrti, reći da ga više nema – smešno je. Upravo u smrti njegova vizija dobija nov život

Iako nije doživeo da u rukama drži publikovano izdanje, Cohen u njemu nudi zbirku pesama koja ponosno stoji na koncu njegove karijere. A ta karijera je, kao što već znate, trajala više od šest decenija, i tokom nje je objavio čak 14 studijskih albuma, dva romana i, sada, devet zbirki poezije. Ipak, za čoveka koji je posvetio svoj rad razmišljanju o letargiji, tami i smrti, reći da ga više nema – smešno je. Upravo u smrti njegova vizija dobija nov život.

U nastavku pročitajte jednu pesmu iz zbirke The Flame:
Happens to the Heart

I was always working steady
But I never called it art
I was funding my depression
Meeting Jesus reading Marx
Sure it failed my little fire
But it’s bright the dying spark
Go tell the young messiah
What happens to the heart

There’s a mist of summer kisses
Where I tried to double-park
The rivalry was vicious
And the women were in charge
It was nothing, it was business
But it left an ugly mark
So I’ve come here to revisit
What happens to the heart

I was selling holy trinkets
I was dressing kind of sharp
Had a pussy in the kitchen
And a panther in the yard
In the prison of the gifted
I was friendly with the guard
So I never had to witness
What happens to the heart

I should have seen it coming
You could say I wrote the chart
Just to look at her was trouble
It was trouble from the start
Sure we played a stunning couple
But I never liked the part
It ain’t pretty, it ain’t subtle
What happens to the heart

Now the angel’s got a fiddle
And the devil’s got a harp
Every soul is like a minnow
Every mind is like a shark
I’ve opened every window
But the house, the house is dark
Just say Uncle, then it’s simple
What happens to the heart

I was always working steady
But I never called it art
The slaves were there already
The singers chained and charred
Now the arc of justice bending
And the injured soon to march
I lost my job defending
What happens to the heart

I studied with this beggar
He was filthy he was scarred
By the claws of many women
He had failed to disregard
No fable here no lesson
No singing meadowlark
Just a filthy beggar blessing
What happens to the heart

I was always working steady
But I never called it art
I could lift, but nothing heavy
Almost lost my union card
I was handy with a rifle
My father’s .303
We fought for something final
Not the right to disagree

Sure it failed my little fire
But it’s bright the dying spark
Go tell the young messiah
What happens to the heart

24. jun 2016. godine

The post Nemilosrdna posvećenost pisanju: poslednja knjiga Leonarda Cohena appeared first on 42 magazin.

Ako tragate za ljubavlju na prvo slušanje, predlažemo da pustite Bokante. Oni su dobitnici nagrade Grammy, a tri člana ovog sastava ujedno su i članovi kolektiva Snarky Puppy– Michael League, koji je ovde svoju bas gitaru zamenio bariton gitarom, Chris McQueen i Bob Lanzetti; zatim legenda perkusija Jamey Haddad (svirao sa Paul Simonom i Stingom); virtuoz na LapSteel gitari Roosvelt Collier (Lee Boys, Karl Denson); nezamenljivi perkusionisti André Ferrari (Väsen) i Keita Ogawa (Banda Magda, Yo-Yo Ma) i, naravno, dama iz Gvadelupea Malika Tirolien. U iščekivanju njihovog koncerta koji će 26. jula u klubu Bitefartcaffe Summer Stage na Kalemegdanu zatvoriti drugu sezonu Musicology Barcaffè Sessions razgovaramo sa članovima benda.

Bokanteje novooformljeni multinacionalni sastav. Šta je to što vas povezuje?
Michael League: Taj zvuk mi se motao po glavi već neko vreme (dokaz su desetine demoa snimljenih diktafonom mog telefona), tako da se na kraju svelo na odabir pravih ljudi za bend. Svaki član ima jaku ličnost, ali od početka sam osetio da će ova kombinacija biti nešto posebno. Neki od muzičara su se poznavali, ali većina njih upoznala se tek prvog dana snimanja. Tako da je početak izgledao ovako: „Hej, ćao, drago mi je da te upoznam. Okej, hajde da snimimo prvu pesmu.“

Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji jeste početak promene

Kako biste opisali Bokante zvuk nekome ko nikada nije čuo vašu muziku?
Malika Tirolian: Najprostije rečeno, to je miks delta bluza i zapadnoafričke muzike. Malo komplikovanije rečeno, to je najrazumljivija muzika čiji tekst nećete razumeti (većina pesama je na kreolskom jeziku). Ali univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku.

https://www.youtube.com/watch?v=X-DoGgMTfiY

U jednom intervjuu opisali ste i Snarky Puppy i Bokante kao bluz bendove. Na koji način ova dva benda pripadaju bluzu?
Michael: Otkad mi je brat poklonio album Alija Farka Tourea u srednjoj školi, navukao sam se na muziku zapadne Afrike. Kako je vreme prolazilo, naročito me je vukla muzika Malija. Imao sam priliku da sviram sa Salifom Keitom pre dve godine i to mi je potpuno promenilo život. Fasciniran sam univerzalnošću bluza, naročito povezanošću afričke pustinje i delte Misisipija. To jako utiče na moj rad i tako Bokante smatram nekom čudnom vrstom bluz benda, zaista. Vučemo uticaje iz različitih epoha bluza, od Tinariwena, preko Sona Housea, do benda Led Zeppelin.

Malika Tall

Nazvali su vas bendom koji je uspeo preko noći? Kako se uspe preko noći?
Michael: Hah, da. Na ceremoniji prilikom dodele nagrada Grammy osvrnuo sam se na ovu opasku. Nama je trebalo deset godina da uspemo preko noći. To je, naravno, bila šala, ali i velika istina. Potrebno je mnogo rada, strpljenja i muzike kako bi došao do  cilja, ali cilj je da što više ljudi čuje tvoju muziku. Naravno, postoje i drugi načini da se uspe, ali ti načini prate i drugačije ciljeve.

Reč bokante na kreolskom znači razmena. Šta je to najznačajnije što razmenjujete u bendu, ali i sa publikom?
Malika: Razmenjujemo naše kulture, naše priče, naša gledišta, naše muzičke uticaje i dobre vibracije. I to želimo da podelimo i sa publikom.

Univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku uvek

Malika, u bendu Bokante upevate na kreolskom i francuskom. Tekstovi pesama govore o trenutnim problemima, od kojih su neki čak i politički usmereni – imigranti, religija, rasizam. Koji je vaš motiv zbog koga se bavite ovim temama?
Malika: Nina Simon je jednom rekla: „Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji je početak promene.“

Michael League

Muzički koncertni serijal u okviru kog svirate – Musicology Barcaffe Sessions, upravo ima za cilj očuvanje kvalitetne muzike i kulture u savremenim muzičkim žanrovima. Šta mislite o tome?
Malika: Mislim da ćemo se odlično složiti. Osim što volimo i osećamo muziku koju pravimo, zaista mislim da je bitno i da se borimo za ono što smatramo da je dobro i protiv onoga što smatramo da nije dobro. Ne možemo da zažmurimo i da mislimo da će problem nestati zato što mu ne posvećujemo pažnju ili da će postati aktuelniji zato što mu mi dajemo na vidljivosti. Neće. Mi se borimo našim tekstovima, pesmama, međusobnom ljubavlju i širenjem dobrih vibracija.

Svirajući sa muzičarima širom sveta, sigurno ste se susreli sa različitim instrumentima. Koji vam je najintrigantniji?
Michael: Lično, trenutno sam zaljubljen u def (Kurdistan), guimbre (Maroko), doholu (Egipat) i oud (Bliski istok). Upravo sam shvatio da su to sve instrumenti sa niskim opsegom. Valjda je to ono što me posebno privlači. Neki od ovih instrumenata su uvek sa mnom na putu.

Da li si upoznat sa folklornim instrumentima Balkana i Srbije?
Michael: Uvek sam bio fasciniran balkanskom trubačkom i horskom muzikom. Gruv, ritmovi i melodije su potpuno unikatni. Ne znam mnogo o folklornim instrumentima Srbije, ali se radujem da o tome naučim kada dođemo na koncert 26. jula. Ovim putem pozivam muzičare koji poseduju takve instrumente da ih ponesu sa sobom.

Kako biste najavili vaš nastup na Kalemegdanu u klubu Bitefartcafe 26. jula?
Michael i Malika: Ćao, ljudi, drago nam je da ćemo se upoznati. Mi dolazimo da radimo ono što jedino umemo, pa se nadamo da će vam se to dopasti i da ćete nas opet pozvati. Možda i sa još nekim sastavom sa kojim nastupamo.

The post Bokante: Muzika koju ćete razumeti iako ne razumete ni reč teksta appeared first on 42 magazin.