Verujem da se Slavimiru ne dopada kada o njemu govorimo kao o nekakvoj zvezdi grafičkog dizajna, jer on to nije – on je, jednostavno, talentovan, vredan i pragmatičan čovek. A upravo te kvalitete ljudi prepoznaju, te ga angažuju da radi sve – od kampanja za supermarkete do redizajna logotipa Zvezdara teatra.

Formula njegovog uspeha i dugogodišnjeg opstanka na samom vrhu krije se u tome što u svakom sledećem projektu pokušava da prevaziđe samog sebe. Da bude uvek nov, ali dosledan sebi i kriterijumima koje sam postavlja. Takve kriterijume jeste najteže ispuniti, a moj sagovornik upravo potvrđuje da nije i nemoguće.

Dosta tvojih drugara nam je već bilo u gostima – Slavoljub Stanković, Goran Stojičić, Vuk Vidor, Mihael Milunović… krajnje je vreme da i s tobom popričamo!
Hvalim ti se Bože (smeh)!

S ljudima koje pominjem si i sarađivao. Da li je nekad naporno raditi s prijateljima, ima li tu kreativnih nesuglasica?
Ma ne, nema teorije. Projekti koje smo zajedno uradili za mene su čisto zadovoljstvo. U takvim scenarijima mi nije bitna finansijska nadoknada. To je jedno kreativno punjenje baterija, nešto što želim češće da radim.

Sa Slavoljubom si nedavno izbacio kampanju za supermarket Idea Dorćol, a o knjizi Gorana Stojičića koju si ilustrovao smo i mi pisali. Da li vaš trio fantastiko sprema nešto novo?
Naravno, uvek. Slavoljub i ja radimo upravo na jednom projektu, komercijalna je priča doduše, ali nije važno, super nam je. Pored toga, Goran priprema nova izdanja i ne verujem da će menjati dizajnera (smeh).

Ponosan sam na knjigu koju sam radio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak iz ironije u kojoj živimo ka nekoj lepšoj stvarnosti

Ti si davao zaista puno intervjua. Naišla sam na jedan u kom čak kažeš kako si postao magistar samopromocije.
(Smeh) Pa, jeste, ali nesvesno. Mislim da je to počelo još 90-ih – dosta talentovanih ljudi je otišlo iz zemlje, a advertajzing bio u začetku. Tada je u medijima, a i životu uopšte, nastala poplava primitivizma, što se lepo primalo i razvijalo u vreme raspada Jugoslavije. Zbog toga je nastao jedan upražnjen prostor u medijima za, da tako kažem, urbaniju umetničku scenu, a ja sam to iskoristio. Radio sam dosta i zbog toga dobio neke zaista važne nagrade, pa sam tako skrenuo pažnju javnosti. Mislim da sam od tad postao svojevrstan promoter pre svega profesije, više nego samog sebe. E sad, pokušavam da uvek budem u medijima s razlogom – da radim puno i, nadam se, sve bolje.

Ove godine si čak i preterao (smeh)!
Apsolutno. Svašta sam radio ove godine, i to neke baš divne stvari. Bila bi šteta da se to ne podeli (smeh)! Ljudi su željni lepog, jer smo došli do toga da živimo u jednom otklonu od javnosti tako što smo se umotali u lejere ironije. Ponosan sam na knjigu koju sam uradio ćerki za rođendan – Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka, jer mislim da je ona iskorak upravo iz te ironije u neku lepšu stvarnost.

Ilustracija iz knjige “Singi Lumba i Drvo čarobnih olovaka”

Nije loša, nije loša (smeh).
Potrudio sam se iz petnih žila oko te knjige! Zato je iskrena, nevina, pozitivna i lepa. Čini mi se da ljudi to prepoznaju, da im se dopada, i drago mi je zbog toga.

Sva deca u razredu tvoje ćerke dobila su po jednu knjigu, je l’ da?
Jeste. Oni su oduševljeni. Razgovarao sam sa svima njima o knjizi, o ideji iz koje je ona nastala, crtao im korak-po-korak kako sam razvijao karaktere. Oni su se potpuno uživeli, a ja uživao. Na sledećem času likovnog dobili su i temu da nacrtaju Felipo Bibija i Singi Lumbu, glavne junake priče, pa su mi poklonili punu kartonsku kutiju tih crteža. Eno mi je kod kuće. To je jedno od najvećih kolekcionarskih bogatstava koje posedujem!

Hoće li biti nastavka?
Da, da. Biće tri priče, na drugoj sada radim. Trebalo bi da je završim oko Nove godine, dok treću planiram da objavim na proleće. Te rokove sam sebi zadao, pa sad videćemo da l’ ću ih ispuniti ili probiti (smeh).

Da li ti ćerka pomaže u svemu tome?
Moja ćerka je čista inspiracija. Ja njoj godinama, pa i danas, pričam izmaštane priče pred spavanje, a ona mi ne dozvoljava da se ponavljam – svako veče moram da smišljam novu. Ona ima devet godina, sve je zahtevnija što se tiče mojih priča, privlači je šala, želi da se zabavi dok ih sluša. U tom smislu me je motivisala da razvijam narativ, da ga činim duhovitim i približim nečemu što se njoj dopada.

Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo

Koliko je bitno da klinci odmalena budu vizuelno pismeni i da li se na tome uopšte radi?
To se sve uči, ali ne na silu već sopstvenim primerom, isključivo. Ne volim da branim svojoj ćerki svari, da joj govorim da se ne oblači poput nekog ko se meni možda ne dopada. Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene.

Ti si, rekla bih, i starijima davao primere kako da komuniciraju vizuelnim putem, vaspitavao ih u tom smislu.
To je uloga koju dobiješ time što si u prilici da oblikuješ nečiji vizuelni svet – ali, i neviđena privilegija. Sve što radim, radim za druge, a kako će ti drugi moj rad da iskoriste, na njima je. U svaki projekat ulažem ogroman deo sebe, kreativnosti, duha i intelekta, i nadam se da, ponekad, uspem da pomerim stvari, i naučim ljude da uvek može drugačije i lepše. Što je veća publika, to je zadatak zahtevniji, ali i izazovniji u pozitivnom smislu – potrebno je mnogo truda i razmišljanja kako bi što više ljudi prepoznalo ono što sam želeo da kažem i pokažem.

Radiš sad već skoro trideset godina, radio si i u preinternet eri. Koliko je ova današnja količina sadržaja na internetu inspirativna?
Studirao sam u vreme raspada Jugoslavije i bilo je veoma teško uopšte doći do knjiga, informacija. Na faksu smo bili van tokova, imali ograničenu bazu literature, a kompjuteri nisu bili ni u najavi. Sve je bilo sporije najmanje deset puta.

Koliko ti danas treba vremena da završiš jedan projekat?
Ako mi krene kako treba, mogu da kompletiram projekat veoma brzo – za jedan dan. A ranije je to bilo pitanje meseci! U odnosu na ovo danas to je bio srednji vek.

A na koji  način ta brzina danas utiče na kreativnost i ekskluzivitet projekata?
Smatram da je veoma bitno da svako od nas, pre svega, mora da zna šta želi da kaže. A ako to znaš – onda samo moraš da pronađeš način na koji ćeš to da saopštiš. Ima milion načina na koje možeš da kažeš jednu istu stvar, a pravi način najlakše pronalaze talentovani. Taj način može biti teži ili lakši, brži ili sporiji, ali se krajnja poruka u suštini ne menja zbog toga što sada imamo mnogo više pomagala koja nam olakšavaju čitav proces. Meni je, na primer, danas mnogo bolje nego kada sam počinjao. Baš sad, poslednjih godina. Utrenirao sam se da brzo radim i mislim i to mi prija. Možda nekom drugom više odgovara sporiji tempo rada, što je, takođe, u redu.

Pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti

Da je za dizajnera bitno da ima svoj stil ili je dizajner neka vrsta majstora koji treba da prenese određenu poruku?
To je super pitanje. Oko njega se lome ljudi – počevši od studenta pa do najzrelijih autora. Ono što ja mogu iz iskustva da kažem jeste da sve zavisi od projekta na kom radiš. Ako radiš dizajn robe široke potrošnje, na primer ambalažu za Plazmu– u tim situacijama svi elementi rada su već dati i samo ih treba lepo ukombinovati. To nisu mesta na kojima treba da zabriljira neki tvoj unutrašnji duh ili prepoznatljiv fazon. Treba biti talentovan i za takve stvari, neko ovakve projekte može da radi ceo život i to brilijantno. Postoji mnogo nivoa unutar našeg posla na kojima ima mesta za različite vrste dizajnera. S druge strane, ako želiš da imaš slobodu i izraziš svoj autorski pečat, moraš da budeš spreman na to da ćeš raditi za maltene istovetne projekte – a to su mahom projekti u kulturi.

Dešava se da dizajneri počnu da rade slobodnije projekte u nadi da će ih primetiti neki veći klijent.
Apsolutno. Rade neke lepe autorske projekte misleći da će isti princip rada moći da primene u nekoj kampanji za, na primer, novi šoping centar. E pa, kod nas se to ne događa jer ovde klijenti mahom igraju na sigurno i nisu toliko otvoreni za eksperimente. Možda tako nešto može da se dogodi u Njujorku, gde velike kompanije skautuju mlade dizajnere zbog njihovog inovativnog likovnog manira koji žele u svojoj reklami. To je mnogo lepo, ali je u tom slučaju neophodno da se reinventuješ svako malo, što je veoma surovo i teško.

Koliko je tvojih projekata završilo u fioci?
Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli (smeh).

Šta je preporuka za dugovečnost u dizajnerskom poslu?
Najbitnije je da znaš šta klijent želi, da se sa njim zbližiš, da znaš šta mu zaista treba. Za to je potrebno mnogo talenata, a osim dizajnerskog umeća neophodna je i razvijena socijalna inteligencija. Opet, ne postoji proverena formula. Ništa ne garantuje da će te neko non-stop angažovati. I meni se dešava da me nekoliko meseci niko ne zove.

Oko 99 odsto mojih projekata se ne realizuje. Za neke mi je bilo žao, a za neke sam skapirao i sâm da je bolje što nisu prošli

Koliko naše tržište po kreativnom izrazu može da se takmiči s ostatkom Evrope, pa i sveta?
Naša komercijalna scena je prosečna, tek ponekad zaiskri neki kreativniji projekat. E sad, i taj prosek se diže iz godine u godinu, ali previše sporo za moj ukus. Ima nekoliko dizajn studija koji rade zaista odlične stvari, ali ne ostavljaju dublji trag na svest potrošača jer je dobrih projekata malo. Recimo studio Peter Gregson iz Novog Sada radi odlične stvari već godinama, mnogo mi se dopadaju njihove ambalaže za brend Bakina tajna ili Next sokove. Tu je i studio Metaklinika… Dakle, postoje neki veliki klijenti koji su otvoreni za malo inovativnija i hrabrija dizajnerska rešenja, ali ih je još uvek malo. A pošto nema velike konkurencije, brčkamo se u moru prosečnosti.

Jedno kliše pitanje za kraj – najbolji savet koji si dobio, a prenosiš mlađim generacijama na svojim predavanjima?
Pre nekoliko godina Bob Isherwood, tadašnji kreativni direktor agencije Saatchi & Saatchi, rekao je: „Dobar si onoliko koliko je dobar tvoj poslednji projekat.“ To je jedna teško održiva maksima, ali se zaista trudim da svaki sledeći projekat bude bolji od prethodnog. Tako se inače i unapređujem u životu – pobeđujući samog sebe.

Ako ne postoji izazov, nema ni motivacije za rad. Hvala, Slavimire!

The post SLAVIMIR STOJANOVIĆ: Ne volim da diskvalifikujem one koji misle drugačije od mene appeared first on 42 magazin.

Zato što su ga odmalena mučile reči, morao je da piše. Za stihove je još kao dete dobio nagrade. Onda je rastao, bio preduzimač, enterijerista, bavio se nekretninama, držao kafanu… sve vreme je čitao, slušao muziku, gledao filmove, igrao fudbal… rastao i pisao. I izrastao u pisca. Reč po reč, emocija složena u rečenicu, promišljena stvarnost, pasus po pasus, priča jedna za drugom… Neke zaboravljene u starim fiokama, izgubljene u selidbama, odlagane po raznim folderima i papirima, nizale su se godine budnosti – sve do jednog lucidnog sna koji je u cik zore pokrenuo lavinu Besanih. Goran Stojičić, autor ove multimedijalne zbirke kratkih priča, piše svoju drugu knjigu, a sa nama priča o svom literarnom uspehu i kreativnom procesu.

Ćao, Gorane, dobro nam došao.
Ćao, bolje vas našao, hvala na pozivu.

Bavio si se u životu raznim poslovima, a onda si pre tačno godinu dana gotovo preko noći objavio svoju prvu knjigu. Za sve je kriv Facebook, a ti nam ispričaj kako su nastali Besani.
Da, knjiga je izašla 9. juna 2016, a promocija je održana u kafe-klubu Plato. A kako sam došao na ideju da je napišem… Ja u stvari pišem još od osnovne škole. Prvo sam pisao pesme, dobijao čak i nagrade, recimo Majsku pesničku štafetu svojevremeno 25. maja, pa mi je Mira Alečković uručila poklon – knjigu, diplomu itd. Onda se ta poezija pretočila u kratke priče krajem osnovne škole kada sam otkrio Daniila Kharmsa i Slučajeve. Od tada sam pisao, pišem i sada, u tom nekom harmsovskom stilu i nikada nisam bio zadovoljan, to je sve stajalo po nekim rokovnicima i sveskama. Niti sam imao samopouzdanje, niti sam verovao da je to nešto što vredi, međutim, ovo što sada radim i pišem je potpuno drugačiji stil.

Kratka forma me je oduvek zanimala – ona jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da kažeš puno,
da imaš dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak,
kakav god on bio

Najpre si priče objavljivao kao Facebook postove. Da li su ti postovi bili trenutna inspiracija ili si sve ranije smislio, napisao i sabrao, pa redom, jednu po jednu kačio?
Ništa nije smišljeno, čak sve to što je smišljano ranije više ne postoji. To je izgubljeno u nekim selidbama i meni je žao što nije sačuvano samo zbog nekih uspomena, možda bi iz toga nešto moglo da se iskoristi, možda kao skelet nečega, ali ne, ovo što se desilo krajem maja i početkom juna 2015. inicirano je mojim snom koji sam sanjao jednog četvrtka na petak. Probudio sam se u zoru, izleteo iz sobe, napisao tu svoju priču, ona je prva i u knjizi, sutradan je malo doradio, prekosutra uglancao i po prvi put okačio na Facebook nešto što je autorski. Do tada sam postavljao neke klipove, trejlere za filmove, bavio se politikom, malo fudbalom… Tad sam prvi put okačio nešto autorsko, svoje, i u roku od sat, sat i po video da to pije vodu.

I tu prvu priču napisao si u prvom licu jednine, a potom si prešao na treće lice. Zašto si promenio ugao?
Da, tako je. Pod jedan, u prvom licu pisao sam i ranije, pa sam i tu prvu priču napisao u prvom licu. Jednostavnije je pisati u prvom licu. Međutim, onda su neki ljudi, čak i meni bliski prijatelji, tu prvu priču doživeli kao neku vrstu apsolutne autobiografije sa pokušajem samoubistva koje se upravo i dešava u prvoj priči. Kada sam ja video koliko se njih javilo sa sličnim pitanjima, jedno od njih je bilo: „Da li si dobro?“, drugo je bilo: „Da li treba da se zabrinemo?“, treće: „Nisam znao da imaš takve probleme“… a pritom je priča bila apsolutna i stoprocentna fikcija. Druga priča je posle dve nedelje bila objavljena isto u prvom licu, ljudi su takođe imali komentare tipa „baš mi je žao“, a u toj priči bavim se porodičnim odnosima, patnjom… Uglavnom, nastavila su da stižu takva pitanja i onda ja odlučim, kako ne bih objašnjavao, da pređem u treće lice, preradim prethodne priče i nastavim da pišem u tom licu, koje je definitivno teže za pisanje, ali meni veći izazov. No, bio sam miran, niko me ništa više nije pitao.

Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče jer sam osetio da je to jako potrebno i meni u procesu pisanja važno

Odabrao si i kratku formu koja se ne piše baš tako lako. Neki recenzenti tvoje knjige kažu da pišeš u filmskom maniru.
Nisam se bavio analizom svog pisanja niti sam se prilagođavao ne znam ni ja čemu. Jesam veliki filmofil, kao i što puno čitam i puno slušam muziku. Kao što rekoh malopre, ja nisam pisao na taj način, meni je definitivno san bio kao jedan film, ja sam ga ja opisao na taj način i od tog momenta krenuo je taj filmski narativ. Kratke priče i kratka forma su me oduvek zanimali. Ta forma zaista jeste jako komplikovana jer sa malo reči treba da daš puno toga, da imaš određenu dinamiku i, naravno, uvod, razradu i zaključak, kakav god on bio. Međutim, meni to nije bilo dovoljno, pa sam probao i izgleda da sam uspeo da u poslednjem pasusu napravim određeni obrt, koji se nekad događa u poslednjoj rečenici, čak i u poslednjoj reči. Tako da sam sebi definitivno zakomplikovao život, ali mi je bilo jako drago da istražujem, eto, i svoj mozak i sve ono što sam hteo da dam.

Tvoje priče su i veoma emotivne, a uglavnom se bave odnosom između njega i nje. Zašto baš time budući da, kako kažeš, nisu autobiografske?
Da krenemo od te prve priče koja je inicirala i sve ostale, odnosi između nje i njega, kakvi god oni bili, od onih najdivnijih do najtragičnijih i najužasnijih, kao da se neki ventil otvorio i to je za tih nepunih godinu dana izlazilo neverovatno iz mene. Naravno da nisu sve priče izlazile jednostavno, nisu sve tekle, neke sam pisao nekoliko dana, neke nekoliko meseci, čak šest, sedam. Za neke sam mislio da nisu gotove, pa su čučale u nekom folderu „nedovršene priče“ – a zapravo su bile gotove, što sam shvatio tek kasnije, i upravo to je ta igra u vezi s kratkom formom koja me je oduvek interesovala. Mislim, definitivno ima tu nekih delova autobiografskih ili biografskih, u vezi sa mnom naravno, onda sa nekim ljudima koje poznajem, a neke detalje sam samo čuo, pa se to ili razvilo u neku priču ili prošlo samo kao neki detalj.

Ali ipak ima tebe, što je nekako prirodno.
Da, recimo da su od tih 35 priča tri maltene autobiografske, one koje imaju najmanje neke drame, jer ja realno u životu nisam imao ništa dramatično ili tragično. Na kraju je ispalo da sam ja u tih 35 priča dao 35 raznih situacija u kojima se neke dve osobe nalaze, od najjednostavnijih, u restoranu, gde njih dvoje sede i ne pričaju ili pričaju, razmišljaju jedno o drugom, do smrti deteta bračnog para ili nekih stvari koje nisu ni doživljene, recimo.

O tvom jedinstvenom stilu pisanja stižu reči hvale iz književnih krugova. Imaš li svest o tome koji te je pisac inspirisao ili, recimo, na tebe uticao? Kog pisca voliš da čitaš?
Ne postoji osoba, niti pisac koji je drastično uticao na moj stil pisanja ili neka moja razmišljanja, čak ono što najviše volim nema nikakve veze sa mojim stilom. Spomenuo sam Kharmsa, njegove priče su apsurdne, njegove priče su nadrealne. Možda ima nekih crtica i kod mene, u nekim detaljima se pojavi nešto nadrealno, retko, ali se pojavi. Volim, recimo, Cormaca McCarthyja, volim našeg Zorana Živkovića, volim Ivana Tokina i njegov roman Najnormalniji čovek na svetu. Iz Delfija su mi rekli da ih podsećam na Tokina i da im je jako drago što se pojavio neko sa sličnim stilom. Ja ne znam koliko sam mu sličan, ali mi se jako dopao. Tako da ne bih mogao da izaberem nijednog, mogao bih da nabrajam od Chekhova pa nadalje, Sartra recimo jako, jako volim, čak ga i spominjem u jednoj priči. Vlastitih imena nema, nema toponima, nema nikakvih imena, ali eto pomenuti su Bowie, Sartre, mislim da sam u jednom momentu pomenuo Pariz, i to je sve.

Ne pišem u prvom licu da ne bih stresirao ljude

Besani su multimedijalna zbirka, prva takva kod nas. Veoma je interesantno i lepo to što si svaku priču povezao sa određenom pesmom koja daje audio-podlogu za čitanje.
Pitao sam se kako da udenem muziku u svoje priče, a osetio sam da je to jako potrebno. Da se kratko vratim na Facebook i na prvih tih nekoliko priča koje su u celini objavljene, uz svaku je išao klip sa YouTubea koji je meni bio vrlo važan kao određena muzička podloga, kao neka varijanta sountracka za moj minijaturni igrani film u pisanoj formi. To je bilo jednostavno, staviš link ispod teksta i to je to. Međutim, kako sad to sprovesti kada je knjiga u pitanju, pa još štampana, ne digitalna gde bi mogao da klikneš negde. Onda mi je palo na pamet u nekoj prodavnici kada sam video QR kodove na nekom prašku za veš i još na nekim proizvodima, prislonio sam telefon i shvatio da preko njih ideš na link koji te vodi do nekog sajta gde saznaješ ko je proizvođač, od čega je proizvod napravljen… i onda ukapiram da bi to moglo čak i da se štampa. Na kraju su ti QR kodovi iskorišćeni i odštampani na početku svake priče i iza njih se nalaze Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack… da ne nabrajam, a jako su meni važne, nisu zbrda-zdola stavljene. Slušao sam ih i dok sam pisao, ali iz određenog razloga, tako da su one u mojoj glavi jedna muzička podloga. Naravno, knjiga može da se čita apsolutno bez toga. Dovoljno je instalirati na pametnom telefonu čitač QR koda, koji je besplatan, prineti telefon QR kodu iznad priče i za sekund, dva, tri stići na tu pesmu i na kompletan Besani booktrack, gde se nalaze sve pesme koje su u knjizi, ali svaka pesma je uz određenu priču.

A multimedijalna je i zato što, osim odlične fore sa QR kodom, ilustraciju za svaku priču radio je dizajner Slavimir Stojanović Futro. Kako je došlo do saradnje sa njim?
Slavimir Stojanović Futro je jedan od onih ljudi koji ostavili komentar na prvu objavljenu priču sad već daleke 2015, a napisao je nešto što je meni bilo jako zanimljivo, možda čak jedan od najinteresantnijih komentara: „Ovo je genijalno, je l znaš onaj osećaj kad ti je žao što ti to nisi napisao.“ Naravno da znam taj osećaj, non-stop mi je u glavi kad nešto čitam, međutim, kad to tebi neko kaže, pa još neko poput njega, to ti onda da jedan novi vetar u jedra i potpuno te napuni nečim pozitivnim, da bih posle nekoliko dana ja dobio od njega ponudu da on dizajnira korice moje knjige, da uradi prelom, a kada smo se našli da se dogovorimo oko svega, on je čak rekao: „Znaš šta, ja sam raspoložen da ti ilustrujem svaku priču.“ Dakle 35 priča i 35 minimalističkih ilustracija Slavimira Stojanovića Futroa, koji je inače švedska škola, pa je minimalizam obeležje njegovog rada. To je meni bilo potpuno neverovatno, on je rekao da ne pamti da je ikada čitao nešto bolje, ja takođe o njemu mogu da kažem da ne znam da neko na ovim prostorima, pa i šire, radi to što radi bolje od njega. Naš spoj je bio neverovatan i fenomenalan, da bi na kraju rezultirao takvim izgledom knjige koja je za mene nešto potpuno spektakularno i pre nego što se otvori. Ja mogu da je posmatram kao jedan umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe.

On je rekao da se, kada je počeo da radi tvoju knjigu, povukao u tišinu prirode, da je slušao svaku pesmu dok je čitao priče i tako radio ilustracije. Uz tvoje pisanje, muziku i njegov dizajn ova tvoja knjiga predstavlja neko remek-delo dva umetnika.
Ajde da kažem još nešto vezano za Slavimira. Njegov studio zove se Futro, što je spoj reči future i retro. Knjiga spolja izgleda retro, unutra je future s obzirom na to da su takve ilustracije, takve priče i QR kodovi, tako da se i to uklopilo sa njegovim i mojim senzibilitetom. Takođe mi je bilo vrlo zanimljivo – on je čovek koji ima toliko posla, a to što se povukao u prirodu i posvetio samo mojoj knjizi, to je fenomenalno, zato na kraju to izgleda tako kako izgleda. Da dodam i to da je Slavimirova filozofija sa Futro ta da treba živeti, stvarati i uživati sad i ne razmišljati puno o prošlosti (retro) i budućnosti (future). Tako živimo i Besani i ja. Sada. Iskoristili smo neku prošlost (zbog iskustva), a gde će nas budućnost odvesti, videćemo.

Dizajn knjige radio je Slavimir Stojanović Futro, a ona je za mene nešto potpuno spektakularno i mogu da je posmatram kao umetnički proizvod i dok uopšte ne razmišljam o tome šta bi u njoj trebalo da se nađe

Ti i dalje promovišeš knjigu, sad je evo godinu dana od prvog izdanja, a imate zakazane promocije i po regionu, što će trajati još godinu dana. Drugo izdanje se uveliko prodaje. Da li razmišljaš o sledećoj knjizi?
Osim toga što sam redovno aktivan na određenim portalima (Refresh your life, Gle magazin, blog Direktna reč) i povremenih upada na neke portale, pišem drugu knjigu, koju sam faktički vrlo brzo počeo da pišem nakon objavljivanja prve. Krenuo sam septembra 2016. i tada rešio da nešto promenim i sebi podigao malo lestvicu, a samim tim će to potrajati. Besane sam pisao godinu dana, a ovu mislim da neću manje od dve godine. Ovom prilikom bih spomenuo izdavača Dejana Boškovića i izdavačku kuću Ammonite. Veoma mi je drago što se moje delo nalazi među knjigama i pločama autora kao što su: Eyesburn, Hornsman Coyote & Soulcraft, Presing, Intruder, Lutke, On Tour, Ventolin, The Motership Orchestra, Halftones…

Još nešto o Besanima?
Knjiga je prevedena na engleski jezik, naravno zove se Sleepless, a prevela ju je fenomenalna Jelena Ćuslović iz Čačka (o Jeleni će se tek pričati i pričati). Svi koji su je pročitali na engleskom rekli su da je izuzetno prevedena i pojavila se i u fizičkom obliku, štampana je. Osim toga što može da se nađe u domaćim knjižarama – mada je cilj zapravo bio da probamo da je izvezemo negde – zasada je na Amazonu i, naravno, na sajtu izdavača i mojoj Facebook stranici. Ima planova i za neke druge prevode, kao i za slanje ovog rukopisa na engleskom na razne adrese, ali možda možemo za jedno šest meseci, godinu dana da se ponovo vidimo ako nešto od toga bude prošlo, pa da podelim to sa tobom.

Možemo.

QR kodovi su odštampani na početku svake priče i vode do meni važnih pesama i autora. Na kompilaciji su Bowie, Cave, Waits, Coctou Twins, Massive Attack…

The post Goran Stojičić: San mi je promenio javu appeared first on 42 magazin.