Aleksandar Mitrović  je beogradski muzičar poznat javnosti pod umetničkim imenom Acart. Ovaj sevdah džez gitarista muzikom se bavi od ranog detinjstva, a diplomirao je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Nastupao je više 1.500 puta (oko 200 svirki godišnje) i sarađivao sa mnogim afirmisanim muzičarima, kao autor – kompozitor, aranžer, tekstopisac i gitarista – objavio je albume Ćiril Method i Studio Sessions za izdavačku kuću Lampshade Media Records, a novim singlom, u kojem se pojavljuje i kao pevač, i spotom – Kona najavljuje nov album Hommo ludens (Čovek koji se igra).

Aleksandre, imate zanimljiv pseudonim ili umetničko ime, po zvučnosti asocira na Mocarta, poznatog po veličanstvenoj igri notama. Sudeći po vašem dosadašnjem radu, ali i prema nazivu vašeg novog albuma, Acart se takođe igra – notama, muzikom, žanrovima. Čime se još igrate?
Volim da se poigravam životom u celosti. Pored toga što mu na duže staze sa ozbiljnošću pristupam, dajem sebi za pravo da se poigravam gotovo svakim njegovim trenutkom i da od „uštogljenog“ momenta napravim skerco. Time kvaziozbiljnim životnim tonovima šeretski guram prst u oko i ostavljam svoj spadalački pečat. Apsurdujem strogost datog momenta podižući okolnu vibraciju. Jer svaki naizgled bitan ili stresan trenutak neumitno gubi svoju oštrinu u ogledalu večnosti. Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor ili čak klipove sa YouTubea gde nervozni majstor popravlja tamića…

Vaša autorska muzika je fuzija onoga što se zove world music, fanka i džez roka. Uz vaše ime stoji sevdah gitarista. Kako ste u sebi otkrili sevdah i spojili ga s gitarom? Kako vas je privuklo svekoliko balkansko muzičko nasleđe?
Moja muzika je spoj mene sa sobom – onoga što sam bio i jesam sa onim što postajem. I to je magija! Kao i sam život. Deo Bećkovićevog stiha kaže: … koji si ti i prema kome svi idu da se sretnu sa sobom… A žanrovi koje pominjete predstavljaju interesovanje u kombinaciji sa zagrevanjem stolice u nekom trenutku razvoja i posvećivanja jednog dela života nečemu što kao koprena lebdi iznad nas. Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi. Savda znači ljubav. Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce. Balkansko kulturno nasleđe (bliže poznajem samo muzički i nešto literarnog fundusa) čini kompresovanu energiju i srž iskustva čovečanstva. Već stotinama hiljada godina. Čovek koji traži sebe teško da može da se odupre frekvenciji sebe i svoga. U mom slučaju bi to delovalo kao neprirodna i isfolirana deonica na koloseku života. Verujem da za svakog ima svašta interesantno u toj rukoveti vekova, ali je poenta neodustajanje od traganja.

U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka

Osim što preplićete i mešate različite žanrove, jedan od vaših autorskih manira jesu muzički citati. Recimo, na vašem drugom EP Studio Sessions je numera Detlić, u kojoj citirate Peru Detlića, crtanog junaka generacija X i Y. Šta time želite da postignete? Kako ljudi reaguju na ono što im već dugo stoji u uhu i svesti?
To mi je bilo neodoljivo slatko i vrcavo za uraditi. Posebno zato što je tema tog crtanog filma u preplitanju sa temom Well, You Needn’t Telonijusa Monka, koju sam obrtao još na akademskoj džez fazi. Bio mi je zanatski izazov da to organski spojim, i da završim bridž na balkanski način. Želim da prenesem humor i sarkazam jezika na muziku često i razlozi su pre svega blago sebični – da bendu i meni bude zabavno dok sviramo. Kolateralna šteta je da i publika to istinski voli i prepoznaje kao maleni deo sebe. Ili bar deo sebe dok je bila malena. Uostalom, profesor kontrapunkta na akademiji je govorio nešto čega se svakodnevno setim: „Vidite, publika voli da prepoznaje, a ne da upoznaje…“ Možda se zato moja muzika slabo svira po svadbama:).

U numeri Kona osavremenili ste aranžman ljubavne pesme nalik na sevdalinku Oči moje, kletvom bih vas kleo, delo pokojne domaće harmonikašice Radojke Živković. Kako ste se setili Radojke? Postoje li još neki izvođači čije etno-nasleđe ne bismo smeli da zaboravimo?
Kupila me je Kona lično, tj. sevdalinka pod nazivom Oči moje kletvom bih vas kleo. Tačnije – razbila me je! Posebno Mostar Sevdah verzija. Sudbina mi je sasvim slučajno kasnije dodelila da za magazin, sa kojim kao kolumnista sarađujem, napišem recenziju najnovijeg albuma ovog sastava. Inače, posle ove verzije otkrio sam i Safeta i Nedžata i ostale koje su prethodile decenijama unazad. Kupila me je priča, emocija i muzička ekspresivnost. Kada sam pristupio radu na pesmi, odlučio sam, kako bih dobio prava za korišćenje pesme, da potražim autora kompozicije i našao Radojkine sinove kao naslednike. Jedan od dvojice sinova mi je dozvolu poslao čak iz Australije. Mislim da ima na desetine kvalitetnih izvođača koji se više nego retko pomenu u nekoj radijskoj emisiji ili, još ređe, na televiziji. Vrlo često tako i otkrijem neko važno i veliko ime za koje se praktično i ne zna a čija dela često živimo.

U Koni prvi put i pevate. Čime ćete nas još iznenaditi u vašoj novoj muzičkoj igri?
Tako je. Već desetak godinama pevam na raznim nastupima, ali je Kona prva zvanično objavljena pesma koju, osim gitarom, donosim i glasom. Upravo sam objavio kompoziciju Lament. Muzička meditacija napojena setom i melanholijom, a koju su tonovima začinili neverovatni muzičari. Uskoro će biti izdat i autentičan duet sa jednim od najkvalitetnijih ženskih vokala sa naših prostora – Saškom Janx.

Volim krajnosti – najdublju emotivnost, krajnju patetiku i zamišljenost, kao i inteligentan humor

Nastupali ste sa mnogim bendovima i izvođačima, poput Dada Glišića, Milene Vučić, Željka Vasića, Bokija Miloševića…, vaš album Ćiril Method producirao je Marko Louis, a spot Kona režirao je Dragan Jereminov, koji sarađuje sa Markom, Božom Vrećom i Vasilom Hadžimanovim. Sam krem balkanskog world musica. Šta su vam donele te saradnje? Koga biste još izdvojili na regionalnoj ili srpskoj sceni, i ima li muzičara sa kojim niste sarađivali a jedva čekate?
Ovi ljudi su, pre svega, divne i sadržajne osobe. Posvećene, kvalitetne i kreativne, često sa sličnim ljudskim problemima i nadanjima. Oni bratski pomažu jedni drugima i samim tim ubrzavaju razvoj regionalne muzičke bajke i kulture. A ima ih još sijaset koji zaslužuju ove epitete. Lično, mnogi su oni sa kojim bih želeo da sarađujem ili ću sarađivati. Iz karmičkih razloga ne bih želeo da otkrivam, ali se unapred radujem zajedničkom igranju.

Osim što se bavite muzikom, autor ste satiričnog muzičkog bloga Praktikum za muzičare 22. veka, gde ironijom bojite tekstove, i pišete muzičke recenzije u world music časopisu Ethnoumlje. Šta propuštate kroz ironiju? Šta vam smeta?
Malo toga u našim životnim iskustvima nije pogodno za ironisanje. Za mene je to način funkcionisanja sa ljudima, terapija, intelektualna igra, razmahivanje mašte na svakom koraku, viđenje života i pojava. Imam ceo demo-album sa parodijama domaćih pesama. To su mi i bili prvi zvučno zabeleženi koraci u muzičkom kreiranju. Jednostavno, moja iskrena potreba za raznim oblicima humora je ogromna. Kada gledate očima ironije, sve vam smeta. To jest u svemu nalazite zrno smetanja koje bi vam raspirilo maštu. Tako da to i ne predstavlja smetanje samo po sebi nego stvaralačku varnicu. Najviše je toga što mi ne smeta i na čemu sam zahvalan i mislim da je to dobra baza za življenje.

Sevdah, tj. sevdalinka je moja duša. Nisam ga ni otkrio rano, već u odraslim danima, ako takvi uopšte i postoje. Nekad mislim da je taj žanr samo za mene nastao ili da sam ga ja nekad davno rukom srca pisao sebi

Objavili ste i knjigu poezije Simfonija kiša. Recite nam nešto o toj vašoj strasti, talentu, poeziji. O čemu imate potrebu da pišete, a šta volite čitate? Hoćete li nešto skoro objaviti?
Moja strast ka poeziji ima istu vibraciju poput one prema sevdalinkama. Lirsku narodnu poeziju čudesno volim, a uz nju i Šantića i Dučića, pesnike iz mog Smedereva i mnogo druge… Poezija je duhovno čišćenje, literoterapija sa ogromnim učinkom. Pišem je bez ambicija i težnji za karijerom u pisanju. Simfoniju kiša objavio sam pre desetak godina, i nekoliko godina posle toga u najvećem procentu završio i narednu knjigu koja čeka svoj trenutak da u javnosti osvane. Inače, obavezno pišem uz muziku. Pišem moderno, bez rime, i volim da bude osvežavajuće i sa mnoštvom poliumetničkih slika u svakom stihu. Čitalac, mislim, ima priliku da među tim stihovima nalazi emotivnu toplinu u lebdenjima nad nesvakidašnjim slikama. U umetnosti sam tankih nerava za opšta mesta i univerzalna rešenja. Kompromise u poeziji ne pravim jer se vodim samo ličnom estetikom i dušom, a u muzičkom stvaranju su kompromisi retki i to samo iz poslovnih razloga ili radi nekog specifičnog i konkretnog učinka. Inače, na mnoge knjige, kao i na filmove i muziku, vraćam se više puta u roku od nekoliko godina. Čitam najčešće poeziju jer me munjevito takne, podstakne i ostavlja neograničen prostor za izmaštavanje pročitanog. Inače, u poslednje vreme sam prezauzet i prebrz za čitanje i češće slušam predivne audio-knjige.

Šta još inspiriše vašu igru notama i rečima, te vaš angažman u različitim poljima umetnosti?
Inspiracija leži u svemu, a kvalitet posmatrača da je pronađe. Život i njegova raznolikost, priče – tople ljudske ili preostale iz naroda, razgovor, naučna emisija ili neko čudesno saznanje. Nekad samo reč… Ipak, muzika mi je oduvek bila najveća inspiracija. Bilo da je to samo fraza Čet Bejkerove umiruće trube, strasni Rahmanjinov ili slikoviti Dedić. Nisam imun na muziku.

Osećam najdublju sponu sa sevdalinkama, ali i sa izvornom muzikom uopšte – bilo da su to tonovi srpske frule ili jermenskog duduka. Bilo da je to glas Sezarije Evore ili raštimovana gitara Roberta Džonsona. U meni to u čitavom i nepreglednom spektru emocija dira neki nukleus ljudskosti i ljudskog. Posipa tanani melem na srce

Kada ćete objaviti album i u kom formatu?
Treći album koji nosi radni naziv Homo Ludens, tj. Čovek koji se igra, uveliko spremam sa odličnom, posvećenom i nemalom ekipom saradnika. Imajući u vidu mnoge faktore, voleo bih da ovaj album privedem kraju ove godine. Svakako će biti objavljen digitalno, kao i prethodna dva, ali voleo bih da ovu priču imam i u štampanom, CD izdanju. Svakako i da bi publika na koncertima i festivalima mogla sa nečim konkretnim u rukama da ode sa svirke.

I za kraj – šta je za vas smisao života?
Najteže pitanje nikako da dobijem na početku razgovora, kada me još nije zagušio sopstveni jezik :). Smisao su ljubav, lični razvoj i spoznaje. Smisao je sam životni put i ostaviti nešto iza sebe na tom putu. Smisao života je život.

The post Aleksandar Mitrović Acart: Nekad mislim da je sevdah samo za mene nastao appeared first on 42 magazin.

Više od 20 godina pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov i muzičari u Vasil Hadžimanov Bandu neumorno, sa ogromnom ljubavlju, entuzijazmom i još većim uspehom stvaraju autentičnu muziku i s posebnom energijom i spontanošću sviraju je na koncertima i jazz festivalima širom sveta. Uoči premijerne koncertne promocije njihovog novog, sedmog albuma Lines in Sand – 13. juna u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu – popričali smo s Vasilom, a on nam je između ostalog objasnio kako to jazz nastaje poput linija u pesku i kako u isto vreme briše sve moguće granice, koje jesu samo linije u pesku.

Dobar dan, Vasile, kako ste? Kako je VHBand ovih dana?
Dobro sam, hvala na pitanju. Srećni smo i uzbuđeni oko koncerta i promocije našeg novog, sedmog albuma. Imate pozdrave od svih članova benda: Branko Trijić, gitara, Miroslav Tovirac, bas, Peđa Milutinović, bubnjevi, i Boki Ivković, udaraljke, šalju pozdrave.

Vaš nov, sedmi album zove se Lines in Sand – šta znači taj poetični i romantični naziv  Linije u pesku? Ima li to možda veze sa onim kad ispišeš svoje ime na plaži pa ga talasi odnesu, a ti ga onda opet ispišeš samo malo dalje…? Ili možda sa linijama u pesku zen-bašte… koji sam ravnaš pa opet stvaraš nove oblike od linija? Kakav je to pesak i kakve su to linije inspirisali vaše novo muzičko putovanje?
Možemo naći i takvu vrstu simbolike u nazivu, pogotovu kad pričamo o jazz muzici koja i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle. Postoji druga vrsta poruke koja se odnosi na državne granice – koje su ljudi izmislili i koje su zapravo samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo.

Svaki naš koncert pomalo je iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo

Na albumu je 12 pesama snimljenih uživo u studiju Binta Sound i u rezidenciji nemačkog ambasadora u Beogradu – snimili ste ga u Evropi a niste ni mrdnuli iz Beograda. Kako to da ste baš odabrali rezidenciju nemačke ambasade? I po čemu je album još specifičan?
Hehe. Sviđa mi se kako razmišljate. Većinu materijala snimili smo u Binta Sound studiju. Ispostavilo se da smo na TV snimanju u tom studiju otkrili da je akustika tog prostora idealna za nas, baš kao i mladi Marko Perić, snimatelj i producent koji nas je tada zabeležio za potrebe emisije koja je emitovana na Studiju B. Odlučili smo da to ponovimo i mislim da smo doneli pravu odluku jer album zvuči sjajno. Glavni razlog dosnimavanja materijala u nemačkoj rezidenciji bio je klavir. Izvrsni polukoncertni Steinway, koji mi je zapao za uvo kad smo nastupali u istoj toj rezidencij. Nemački ambasador Axel Deitman je veliki fan jazz muzike, a i našeg benda, tako da smo bili pozvani da sviramo koncert za njegove goste i tada sam se susreo sa ovim odličnim instrumentom. Bio sam tako bezobrazan da ga pitam da jedan dan uzurpiramo njegov dom i snimimo nekoliko pesama sa klavirom za naš novi album, a on je pak bio tako ljubazan, baš kao i njegova supruga, da pristane na moju molbu.

Ključ stvaranja je u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek

Vaš prethodni album Alive iz 2016, vaš prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i pet koncertnih dvorana, dobio je širom sveta više od 50 fenomenalnih recenzija i bio je na listi najboljih albuma u 2016. američkog magazina DownBeat, a izdala ga je kuća MoonJune Records iz Njujorka. Ne menjate izdavača – a muzičku recepturu/partituru?
Posle takvog uspeha ne menjamo izdavača, niti ćemo još dugo. Prezadovoljni smo saradnjom sa Leonardom Pavkovicem, čovekom koji na svojim plećima nosi celu tu izdavačku kuću koja je, iako mala i nezavisna, uspela da se nađe na mestu broj 4 najvećih jazz izdavača u istom tom Down Beat magazinu, što je neverovatan uspeh. Što se muzike tiče, ona se menja i mora da se menja, međutim, sa ovakvom ekipom muzičara sve je izvodljivo. Bilo koja ideja ili maštarija koja vam padne na pamet brzo prelazi u delo kad si okružen ovako talentovanim.

Berklee mi je samo potvrdio da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo

Vasil Hadžimanov Band vlada jednom alternativnom nišom na domaćoj, ali i na svetskoj jazz sceni. Sva vaša izdanja i muzika proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju, a uprkos tome establišment nije spreman da to čuje, vidi i oseti. Šta vas vodi preko granica (ne)mogućeg?
Pravo da vam kažem, ni sam ne znam potpun odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da je ta ljubav prema muzici koju stvaramo i taj neponovljivi osećaj na sceni, kad se sve kockice poklope, ono što mene, a i ostale, tera u nove pobede. Ključna stvar je skromnost u kontekstu pronalaženja sreće u jednostavnim i „malim“ stvarima koje čine život. Skromnost, koja baš kao i ispunjenost i sreća, prirodno dolazi kad se baviš pozivom koji toliko voliš i poštuješ. Onda si zaista nedodirljiv i nepobediv uprkos svim zlim silama koje aktivno deluju protiv tebe.

Kroz numere provlačite muzičke elemente Balkana, a i dalje ste alternativni. Vaše kombinovanje tradicionalnih ritmova i modernih muzičkih stilova autentično je i uvek je nov i svež pristup jazz muzici. Kako uspevate da uvek dodate nešto novo svem tom jazzu?
Mislim da je ključ u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek. Ta kombinacija novih iskustava i starih vrednosti kod mene je sistem kako na najefektniji način u sebi budim inspiraciju i otkrivam nove načine da kreiram svoju muziku.

Šta mislite o raznim i sve češćim pokušajima da se tradicija spoji s modernim? Reklo bi se da je to ovde recept za podilaženje i očito hod po tankoj liniji. Kako ne pasti? Čije vam se transponovanje tzv. world music elemenata baš dopada na domaćoj a čije na svetskoj sceni?
To je oduvek bio pipav teren. Ja stalno ponavljam da je muzika jedna. Kad malo dublje uđete u istraživanje različitih muzičkih pravaca i počnete da povezujete tačkice između njih, shvatite koliko toga imaju zajedničkog, iako su na prvo slušanje potpuno različiti. U tom kontekstu deluje jednostavno obraditi neku tradicionalnu melodiju u novom, modernijem ruhu, ali nije tako. Smatram da neke pesme, muzičke komade ne treba ni dirati. Neka muzika je jednostavno već komponovana i odsvirana na najbolji mogući način. Ostavite je na miru i uživajte u njoj. Sa druge strane, imamo i primere kako se može modernije aranžirati tradicionalna muzika a da se ne upropasti njena inicijalna poruka. Neka od imena koja to rade na najbolji mogući način jesu grupa Ljubojna, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Božo Vrećo, Bojan Z, Theodossi Spasov, Bato Andonov.

Godine 2013. sve vaše albume – 11 razloga za… (2001), Kafanki (2003), 3 Sega Mu e Majkata (2007), Života mi (2009), Can you dig it? (2013) – u digitalnom formatu objavila je kuća OverJazz Records iz Hamburga – gde to može da se nađe i preslušava?
Svi albumi, uključujući Alive, mogu se pronaći u prodaji online, tj. na internetu. Prva četiri albuma možete naći i u prodavnicama PGP-a, a album Alive u prodavnicama Metropolis Music.

Državne granice, koje su ljudi izmislili, zapravo su samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo

Spisak umetnika sa kojima ste sarađivali (Joe Zawinul, Theodossi Spassov, Marko Đorđević, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski, Darkwood Dub, Božo Vrećo, Bojan Zulifikarpašić…), ali i zemalja, na svim kontinentima, gde ste predstavljali Srbiju je impresivan i ogroman. Šta vam te saradnje donose, kakva je to razmena? Kog umetnika/bend biste izdvojili, na šta ste posebno ponosni?
Za ovih tridesetak godina rada bilo je toliko različitih i divnih saradnji da mi je zaista teško da u jednom odgovoru izdvojim bilo koje. Svaka saradnja i kontakt sa svim tim vrsnim muzičarima me je izgradila u ovo što jesam danas i ja sam im svima zahvalan na tome.

Da li ste se tim spajanjem iliti brisanjem svih granica inficirali na Beerklee College of Music gde ste studirali? Zapravo, vi ste povukli nogu, nakon vas mnogo mladih ljudi odavde otišlo je u Boston.
Granice su mi oduvek predstavljale barijeru, problem, iako su samo linije u pesku. Tako sam odmalena odgajan i zahvalan sam svojim roditeljima na tome. Berklee je samo to još više pospešio jer kada sam se u toj školi susreo sa muzičarima iz celog sveta i sa mnogima od njih podelio scenu, samo sam potvrdio teoriju da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo.

Jazz muzika i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle

Cela vaša velika muzička porodica – vaš otac Zafir Hadžimanov, majka Senka Veletanlić, tetka Bisera Veletanlić – uvek je bila ponosna na vas i vaš rad, a evo na poslednjem albumu pridružila vam se i kćerka, mlada umetnica Marta Hadžimanov. Kako se vi osećate u vezi sa tim?
Priča se ponavlja. Moji roditelji su srećni zbog mene iz istih razloga zbog kojih sam ja srećan kad je Marta u pitanju. Taj glavni razlog nije Martin izbor da se bavi muzikom, već to što je odabrala ono što je čini srećnom i ispunjenom. Da je to bio bilo koji drugi izbor, ja bih jednako bio srećan, dok god je ona ta koja je srećna.

Šta možemo da očekujemo na koncertu 13. juna u letnjem Bitefartcafeu Summer Stage na Kalemegdanu? Da se spremimo na odstupanja od snimljenog koja vaše koncerte čine neponovljivim? I ako ima nekih iznenađenja, slobodno ih prećutite, neka ostanu iznenađenja.
Sve i da želimo da ponovimo ono što je snimljeno, ne bismo znali kako. Baš kao što ne mogu da najavim i odam ni iznenađenja jer je svaki naš koncert pomalo iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo.

Hvala najlepše!

The post Vasil Hadžimanov: Granice su zapravo samo linije u pesku appeared first on 42 magazin.

O glasu, muzici i tekstovima Boža Vreća najbolje govori njegov četvrti autorski album Pandora, gde se on potpuno prepustio sevdahu, dozvolio da ga sasvim obuzme i iz njega izađu pesme koje se slušaju u tišini, dok dozvoljavate da i vas obuzmu emocije do stanja transa u kom je bio dok ih je stvarao. O Božu, čoveku koji je u isto vreme osoba stara 500 godina i avangarda, govori svaki njegov odgovor kroz naš razgovor, koji svojom iskrenošću jednako deluje kao i njegova muzika – izmešta vas iz lične zone komfora pa, iako ga vidite po prvi put, jednostavno mu verujete.

U šali kažem pre mesec dana nekome ko je tek otkrio vašu muziku da ću raditi s vama intervju, nekoliko dana kasnije saznajemo za koncert i, evo, sada stvarno razgovaramo.
Sve se poklopi. Ja nekako vjerujem u taj trenutak. Neki otkriju kasno, ali čini mi se da je to njihovo pravo vrijeme za otkrivanje moje muzike, razgovora i suradnje. Sinoć pričam s Vasilom, imam pjesmu za peti album i radiću sa njim duet. I kažem mu jednostavno nije bilo vrijeme da ti je ranije pošaljem, ali ću ti je poslati sada i ako uspjemo, onda bismo je propjevali prvi put na Kolarcu. To ti je život. Samo ako ga ne kontrolišeš. Ako zategneš s jedne strane, drugu zatvoriš. Moraš da otpustiš i samo se prepustiš.

Da se sada vratimo na početak, kada ste otkrili sevdah? To je bilo u momentu kada ste doživeli potpuni emotivni krah, a zatim se izdigli kao feniks. Šta se tada dogodilo?
To je bilo ljubavno razočaranje. Izašao sam duge veze i u sevdahu sam pronašao svog savršenog partnera. To je bio žanr koji meni pripada, u kome sam se potpuno pronašao i sa kojim sam se vratio u prošlost, u moje odrastanje, jer je mama uvijek slušala sevdah. Odrastao sam sa sevdalinkom, ali nikad nisam ni sanjao da ću se jednog dana baviti glazbom profesionalno i da će sevdah biti žanr koji će biti moja misija i moj životni put. Iz sveg tog ljubavnog bola i patnje sam stvarno kao feniks izašao iz tog pepela i izdigao se iznad svega toga što je do tada bio moj život.

O meni se apsolutno sve zna, više ništa ne možeš da mi prišiješ što nisi ranije i što ja nisam sažvakao i, ako je bilo ružno, ispljunuo

Tada ste se preselili u Sarajevo gde niste imali nikoga i ništa, a onda je došlo sve.
Živeo sam u Beogradu, završio studije i preselio se jer je Sarajevo kolevka sevdalinke, gde su se najveći izvođači slivali i ostajali iako nisu bili primarno rođeni tamo. Prešao sam stvarno hrabro, ludo i odvažno u grad koji mi je do tada bio nepoznat, stran, gdje nisam imao nikoga na koga bih se mogao osloniti sem na dragog Boga. I stvarno vjerujući u sebe, Boga i svoj talenat, uz istrajnost i tu neku moju luckastu vjeru da će se san ostvariti. Ako nemaš to nešto djetinje, nešto lepršavo u sebi što konstantno titra, onda je sve suludo. I sve je počelo da se otvara sa svih strana kada sam se jednostavno prepustio muzici. Onda sam eksperimentisao sa akapela pjevanjem i želeo da vidim kako to dopire do ljudi, da li moj glas njih lječi, da li ih dotiče ili ih raznježi i razoruža. Želeo sam da dopre do njih toliko da im promeni nešto jako važno u životu kao što je bio slučaj kod mene. I za nepunih godinu dana svi mediji su se zainteresovali. Od uha do uha, od usta do usta, ljudi su pričali o tome. Izvirivali su pitajući se da li je glas muški ili ženski jer im zvuči između. Neki su mislili da je nasnimljen glas jer im je davao utisak starine, po čemu je sevdah i zapamćen. I stvari su se počele razvijati.

Kako je izgledao taj intimni trenutak u kome pesma počinje da leči i sa kojom pesmom je sve počelo?
Bilo je zaista teško. Nisam imao dovoljno novaca da rentam neki stan, nego je to bio mali hostel u starom djelu grada. Zima, taj mali pendžer, prozor kroz koji gledaš grad i sve ti je poprilično sivo, ali ipak nekako vjeruješ da će stvari doći na svoje. Vjeruješ u sebe. Zaista sam bio tvrdoglavo uvjeren da to vrijedi, da mora da pređe na viši nivo i da ljudi moraju šire da čuju u tome.
Među prvim pjesmama bila je Oj Zumreto dušo moja. U mojoj izvedbi je dobila tu neku strašnu širinu jer sam je otpjevao na svoj način. Ta moja izolacija i usamljenost u tom gradu me je inspirisala da se vratim karasevdahu i tim tekstovima koji nose strašnu neuzvraćenu ljubav unutar sebe i onda sam se intimno pronalazio u njima i pjevao ih sa puno duše i ljudi nisu mogli da ostanu imuni na to. I iz mjeseca u mjesec ja sam gradio svoj svijet ne pomerajući se iz tog hostela. Celu godinu sam živeo u tom sobičku dva sa dva, ali mi je srce bilo puno jer sam svaku noć odlazio u tu sobu ispunjen nekom novom nadom i dozom ljubavi. Bilo je različitih komentara, živimo u takvom okruženju, gdje je nepojmljivo da muškarac pjeva sopranske visine, da je kastrato glas, međutim, doprlo je do onih do kojih je trebalo. Onda je došlo do suradnje sa Halkom, mojim bendom sa kojima sam radio tri godine i prvi album.

Uspešno ste radili u bendu, ali ipak ste se odlučili za solo karijeru.
Sa solo karijerom sam krenuo na startu i onda sam se ponovno vratio njoj jer mi je ona primarno bitnija. Mnogo je intenzivnija i što se tiče mog stvaralačkog rada i mog izraza, i ja sam mnogo sretniji kao solista. Ja za koncerte i određene projekte pozivam umetnike sa kojima želim da surađujem i dijelim istu emociju. To je meni dato na volju, bez ikakvog pritiska i stega.

Kada isplačem svoje pjesme dok ih pišem, znam da su one spremne da dotaknu druge

Muzičari sa kojima radite su zaista veliki, kako birate one sa kojima ćete stvarati?
Isto kao i pjesme. Sada radim autorske pjesme i cijeli četvrti album Pandora je autorski, dakle, svi tekstovi i muzika su moji. Zaista sam ponosan na to jer sam se odmakao od krute forme da stalno ispjevavaš dvadeset poznatih sevdalinki kao da nijedna više nije stvorena. Kada sam vidio da mogu da zapisujem i da imam za to dara, onda se sve poklopilo. Ti kao kantautor daješ potpuno sebe. Kolika je razlika između performera, onog ko izvodi sevdalinke i onoga ko živi sevdah izvodi. Nije bilo dvojbe, kada sam ušao u sevdah, to je bilo za cijeli život. Sve je podređeno sevdahu, pa i moj privatni život, ali to je zato što tome prilazim srcem, a tako su odabrani i svi suradnici – dakako srcem. Volim da radim s ljudima koji me ne crpe, koji nisu umišljeni i gordi, koji imaju puno ljepote i dobrote u sebi. Ja se zaljubljujem u ljudsku dobrotu i iz nje se rađa sve ljepo. Radim samo sa dobrim ljudima i dobrim muzičarima. U ovom poslu ima i oprečne strane, ali ja ne želim da me ta oprečna strana dotiče. I preko Vasila, Miroslava Tadića, Meirime Ključo i sada ću vjerovatno raditi novu pjesmu sa Vukašinom iz IRFM-a, to je prekrasna družina ljudi koji imaju zajedničku energiju i koji se, na kraju krajeva, vole. Vole muziku jedni drugih, osobnost jedni drugih i ne stoje jedni drugima na putu, a to je danas rijetko. Pokušavam da ih sve energetski obgrlim oko sebe i da stvaramo ono što se zove umjetnost.

Kao magistar arheologije istraživali ste sevdalinke od pre 500 godina koje i danas bude emociju. Kakav je spoj duge istorije sevdaha koja budi strahopoštovanje i vašeg izvođenja sevdaha danas, u 2017?
To je veliki pomak. Da nije tako, ne bi bila takva ni reakcija ljudi. Sa Lejlijom je nekako krenulo i ta neka patina i tragedija koju sam ispjevao je i bila kao da je nastala pre 500 godina. Niko nije imao nikakvu dvojbu, čak su bili fascinirani kako je moguće u ovom dobu stvarati takav tekst, a opet ga ispjevati tako sakralno, na neki način duhovno. Ja sam vratio sevdalinki dozu duhovnosti, mističnosti – mitološku notu koja joj je bila oduzeta. Pedesetih, šezdesetih godina tekstovi su postali banalni i miješani su sa turbofolkom i nekim melosom koji ne pripada sevdalinki, nego je samo skrnavi. Tako da sam se ja iščupao iz svega toga i ponosan sam na to što radim danas. To je fuzija sa džezom, soulom i sa nekom neidetificiranom muzikom koja je najviše eksperimentalna. Ja volim da to zovem eksperimentalnom jer zaista ide u neke sfere koje nama nisu poznate, a koje su dio nas. Koje mi možda otkrivamo tek kad čujemo ili prepoznajemo tek kad čujemo da su dio nas. Tako da volim da komuniciram sa različitim tradicionalnim formama u svijetu sa tom džezi notom u improvizaciji, soulom i bluzom jer je bluz srodan cijeloj naraciji sevdalinke, a opet volim da ima soula koji uvodi u tu lepršavost i zanesenost. Otkud znam, da možeš uz sevdalinku da se opustiš bez obzira na to što je tako težak tekst, da uploviš u to iako osjećaš patnju koju tekst donosi – da si u nekom transu. Taj trans mene oslobađa. Ta melodija vas tjera da istrajete u tome što vam je bitno i da nikad ne gubite nadu. U mom albumu Pandora ostali su samo nada i ljubav. To će ljudi pronaći, jednostavno – ljubav ih obajsa, nada ispuni i treće je samo da vjeruju u sebe.

Koliko god moja krhkoća tijela vizuelno izgleda, nije nikako salomiva – kao trska koja na vjetru se svija, ali ju je nemoguće iščupati

Vaši koncerti ostavljaju utisak nekog svečanog čina zbog dvorana u kojima pevate i vaše odeće, a u isto vreme su veoma intimni. Kako izgledaju pripreme?
Iskren da budem, ne pripremam se tako značajno. Pripremim šta ću da nosim jer su sve moje kreacije. Negdje sam odustao od nošenja kreacija drugih jer smatram da imam dovoljno stila i znam što mi dobro stoji. To su minimalistični krojevi. Bitno mi je da kažem i to, jer sav uvod u spremanje za moj koncert izgleda tako što mi je bitno da znam koji je to teatar, dvorana ili prostor na otvorenom, zato što želim da me taj prostor inspiriše za moju kreaciju. Eto, koncert na otvorenom koji će biti na tvrđavi u Šibeniku, gdje se cijeli grad vidi – vi naprosto morate imati nešto što leprša na toj visini. Trudim da sve to ukomponiram, to je dio mene, dio moje prirode. I onda napravim repertoar, ali volim i da iznenadim. Da osjetim kako publika diše i kad osjetim da su uvučeni unutra, onda ih tako snažno obgrlim cijelom pjesmom, energijom, smijehom, suzama. Ja vidim kako oni plaču, kako ridaju dole, kako se smiju, kako se vrpolje i vidim da je energija nesputana i da se ne štede, a to kad se čovjek ne štedi bilo u ljubavi ili poslu, ti znaš da je to prava stvar. I onda sledi taj momenat kada se ne čuje ni mušica, a 1.000 ljudi je ispred vas, onda znate da imate njihovu pažnju i da je to što radite zaista Božji dar na kome se zahvaljujem svaki dan. Ali je slobodno i nema previše kontrole, volim da pulsira.

Koncert je katarzičan i za vas i za one koji su ispred vas. Vi se otvarate i ogolite do krajnjih granica bez straha pred publikom. Gde je granica, je l’ ostane nešto skriveno što čuvate samo za sebe?
Ja se uvijek prepustim. Na par pjesama ja toliko zaridam da treba da prođe taj minut dok ne počnem pjesmu, ali dok ja plačem, plaču i ostali i taj trenutak tišine koji nas dijeli do početka pjesme je blagodat. On je dio koncerta, dio života našega, jer mi živimo život koji je satkan od suza i od smijeha i ako to nije na koncertu, onda ste vi lažan interpretator i lažno predstavljate sebe. Ja ne želim da lažem, kod mene su uvijek sve karte na stolu, nema tajni, samo je bitno vrijeme kada ćete pričati o tome, a kada se bavite javnim poslom, morate dozirati, ali nikako da se štedite i tajite. O meni se apsolutno sve zna, ali više ništa ne možeš da mi prišiješ što nisi ranije i što ja nisam sažvakao i, ako je bilo ružno, ispljunuo.

Kažete da su u vama spojene tri vere u jednoj i nazivate je sufizmom, odnosno ljubavlju. Koliko je vaša vera jaka i kako se nosite kada je ona na ispitu?
Ja i u teškim trenucima, kada je iskušenje, znam da je to naprosto došlo i da je tako trebalo da bude. Nijednog trenutka ne sumnjam! Tada naprosto ne možete svjesno da se izvučete iz situacije dok vam se nešto ne desi što vas patosira pa opet imate taj rivajv, neko izdizanje iznad te situacije koja vama nije okej. Međutim, Bog se postara i za to, ojača vas i spremi i posle toga vas višestruko nagradi. Meni su se dešavalo par ružnih stvari iz kojih sam isplivao na dostojanstven način. Divno je što na mojim koncertima ima samo dobrih ljudi, koji nemaju komplekse i predrasude, a kada je tako, bude teškoća u životu, ali ti ih lakše prebrođavaš, nekako nikada nisi sam. A nesretni ljudi su nesretni i okruženi hiljadama ljudi, njima nema pomoći, pomoć moraš pronać u sebi, u sopstvenoj vjeri, u ljubavi. Moraš voljeti, ne možeš mrzeti. Ja nikoga ne mrzim, pokušavam voljeti i ljude koji to možda ne zaslužuju jer negdje mislim da meni to nosi dobro. Treba voljeti šta god da se dešava oko vas, volite i iz prkosa!

Volim minimalizam, ali minimalizam koji ima višeslojnost u sebi

Svako od nas je muško i žensko u isto vreme, samo je kod vas to naglašeno i vidi se na prvi pogled. Šta volite kod žene u sebi, a šta kod muškarca?
Volim da sam emotivno i u jednom i u drugom, da i kao muškarac i kao žena to osjećam i dajem kroz svoju umjetnost, ljubav i razgovor. Ne treba se toga stidjeti, ja se time ponosim. Ženska priroda je možda ranjivija, ali me ona i prije iščupa u nekim trenucima, jer muškarac koliko god da je jak fizički, žena je mentalno snažnija. Čak ja kažem za sebe da mi je mozak posve ženski. Ja volim i svoju bradu i dugu kosu, i vizuelno i energetski volim da njegujem i mušku i žensku prirodu i da iz njih crpim ono najbolje. Da nekada kada bi žena zakazala, ustuknula ili se prepala, da nastupi ta muška strana koja je zaštitnička, prkosna, oprečna i jaka. A opet nije ni ta žena nježnica koja bi se dozvolila gaziti. Obe moje strane su jake, nijedna nije mekušac, i to se vidi i osjeti. Koliko god moja krhkoća tijela vizuelno izgleda, nije nikako salomiva. Kao trska koja na vjetru se svija, ali ju je nemoguće iščupati.

Majka vam je najveća podrška s obzirom na to da ste rano ostali bez oca i svako hvala za ono što ste sada posvećeno je njoj. Šta biste rekli drugim majkama i deci koja su različita?
Da dijete treba prihvatiti takvo kakvog ste ga rodili i da ga ne mijenjate, ni vi, ni društvo. Da ga čak hrabrite u tim stvarima, jer svi smo različiti. Bitno je da vaše dijete sljedi put zbog koga je stvoreno i zbog koga je tu. Ona me nije mijenjala nijednog trenutka i nije se libila suprotstaviti se mnogima koji su imali oprečno mišljenje, onima koji su me vrijeđali, ponižavali. Ona je uvijek bila oslonac – majka snaga, majka ljubav. Ono što sam ja mogao pobrati iz roditeljstva moje majke i odgoja jeste za sve roditelje: da ne kratite krila svojoj djeci, da ih pustite da dišu, budu to što jesu, da vole koga njihovo srce želi i da pokušavate da budete sretni sa njima i da vas oni čine sretnim. Život je prekratak, a ako već imate dijete, nemojte se ponašati prema njemu kao da je tuđe. Možda nije za svakoga biti roditelj, ali ako jeste, morate najprije biti tu uvijek za svoje dijete bez da slušate druge, jer to dijete je dio vas. Ako date ljubav, onda će vam i dijete nju dati i uvijek će brinuti o vama. Da mene majka nije voljela tako, možda moja ljubav ne bi bila tako duboka i jaka prema njoj. A to sam naučio i kada budem roditelj, voleću svoju djecu bili oni šta god, ali samo da su dobri ljudi. Ja znam da je moja majka uspijela u tome i ja sam dobar i čovjek i žena.

O čemu ste sanjali kada ste bili dečak?
Bilo je tu svega. Umjetnosti, teatralnosti i pjevanja je bilo tu. Imao sam uvijek tu notu stvaranja, zapisivanja, pripovedanja. Bio sam u horu, kao solista, nekako je uvijek glas bio primaran. Bio sam nesputan, još sa sedam godina mama je šila neke stvari da odjenem i krenuvši od takvih sitnih, banalnih stvari, vi gradite samog sebe i neki sopstveni izražaj. Ne mogu da se vežem za nešto, ali taj slobodni duh bio je prisutan odmalena. Moje djetinjstvo je bilo prilično izolirano. Imao sam taj neki mikrosvijet u kome sam stvarao sebe, rastao i bio sretan i nije mi falilo, a ni dan-danas se ne družim sa ljudima koji me crpe. To nije moja priča. Ne volim da me crpe, ni ja bilo koga da crpim i nekako svi moji prijatelji su oduvijek tu za mene i ja za njih i svako ko uđe u moj život prođe taj skener koji je trenutan, ali bez doze mijenjanja, ni njih ni mene.

Na par pjesama ja toliko zaridam da treba da prođe taj minut dok ne počnem pjesmu, ali dok ja plačem, plaču i ostali i taj trenutak tišine koji nas dijeli do početka nove pjesme je blagodat. On je dio koncerta, dio života našega jer mi živimo život koji je satkan od suza i smijeha i ako to nije na koncertu, onda ste vi lažan interpretator

Sloboda je najdragocenija stvar u svakom njenom obliku, a vi je propagirate i zalažete se za nju. Koliko ste danas slobodni?
Apsolutno! To je čista sloboda, sve ovo o čemu mi danas pričamo. Ti mene ne možeš povrijediti, ja ti ne dozvoljavam da me povrijediš, ne dozvoljavam ti čak ni da me tvoja energija dotakne jer je moja mnogo jača i tvoja će se samo odbiti, bukvalno! Stvorio sam oko sebe taj štit, ali ne štit koji će biti fasada, nego štit koji je sačinjen od svijetla koji može da odbije svu tamu koja te okružuje. Svi možemo da stvorimo štit oko sebe, a potrebno je stvoriti ga od sopstvenih ožiljaka. I sada živim slobodno, bez ustupaka, ali ne iritiram, nego suptilno, posve normalno i dišem slobodno.

To nije lak zadatak.
Potrebno je iskustvo. To je balans i harmonija življenja i potrebno je da stasaš. Taj zadatak nije jednostavan. Ja ne volim jednostavne stvari, ja volim da zakomplikujem i u mojim kompozicijama je tako. Volim minimalizam, ali minimalizam koji ima višeslojnost u sebi. Da iz komplikovanog izađe jednostavno i to je najbolji put, koji je težak i ne smiješ sumnjati u sebe, ta vjera će odškrinuti vrata, a na tebi je hoćeš li ih otvoriti do kraja i kome ćeš dati ključ (smeh).

Ovaj četvrti album je autorski, kakav je peti koji ste već završili?
Biće suradnji sa eminentnim muzičarima, jer uživam u tim suradnjama, ali nekako ostavim par pjesama koji su akapela i uvijek volim da to njegujem, taj izvorni primarni zvuk. Jer glas je ljek, glas je sam po sebi najljepši instrument i dar od Boga kao takav i ja se uvijek njemu vraćam jer je to u stvari ona prava simbioza sa univerzumom, ako mogu tako nazvati. Tekstovi naprosto izađu kao ptica iz mene. Ja ne želim da radim ta križanja, prepravke silne –  jooj da li je ovo dobro, pa da posluša desetoro ljudi. Ne! Kod mene niko ne sluša pjesmu. Kod mene je pjesma završena onog trenutka kad ja stavim tačku i kad je zapišem. Ja nju propjevam i uradim muziku, i to je to. Ja nju nikome ne stavljam na sud. Samokritičan sam dovoljno da znam da li to vrijedi ili ne – ako to mene dotakne, jer ja svoje pjesme otplačem po dva-tri dana. Mene one tako iščiste, izdefinišu me i oslobode nekih stega i tuge i kada ih isplačem, znam da su one spremne da rasplaču i druge i da ih dotaknu, da postanu dio njihovih života, što je negdje i cilj.

Da li je lakše raditi kada patite ili sada kada ste srećno zaljubljeni?
Isto je! Samo sada, kad sam zaljubljen, radim više. Ali valjda sam ja to sebi postavio – ne smijem izdangubit. Pa onda radim duplo, sad stvaram i za njega (smeh).

Šta želite 10. maja na Kolarcu?
Ja znam da će biti prekrasno. Ja uvijek kažem da očekujem magiju jer ja živim tu magiju, dajem je i ljudi mi je uzvraćaju. Ona je oko nas, samo je moramo prepoznati i zagrliti, a ja, nekako, tog trenutka kad pustim glas, sve zagrlim i svi osete da smo jedno. Želim da to veče stvarno budemo jedno.

Postoji taj momenat kada se ne čuje ni mušica, a 1.000 ljudi je ispred vas i onda znate da imate njihovu pažnju

A šta želite posle?
Imam jako puno koncerata, biću na nekim festivalima i u Francuskoj, Španiji, pa turneja po Njemačkoj, Holandiji. Onda imam par privatnih stvari na koje hoću da se fokusiram, ali saznaćete kad bude vrijeme za to. Tako da sam nekako izbalansirao i to da mogu da se posvjetim privatnim stvarima, a da moji koncerti ne trpe jer su mi jako bitni. To su sale koje su jako teške za dobiti i morate se uklapati u termine, tako da je godina do kraja ispunjena. Ja nikad ne radim u decembru i januaru, tako da se radujem cijelom nizu, ljetu, prekrasnim koncertima, energiji, ljudima, ljubavi i svemu onome što me čeka privatno. Jako sam ushićen!

Video: 42magazin i spinit.live

The post BOŽO VREĆO: Ja sam svoje pjesme ispisala i isplakao (42VIDEO) appeared first on 42 magazin.

Promociju albuma Beskraj za medije i prijatelje Marko Stojanović Louis održaće 20. aprila u UK Parobrod, gde će biti priređena i audio-vizuelna postavka 12 fotografija sa tekstovima pesama, ali sa kojih se mogu i odslušati numere. Ova informacija je važna, kako nam je rekao Marko, za širu publiku koja će moći već dva dana nakon promocije da presluša nov materijal, uglavnom duete na njegovom drugom solo albumu koji je podržao SOKOJ i Lampshade Media. A da ništa nije slučajno, pa ni ovaj datum, potvrdio mi je svestrani umetnik koji je odrastao na džezu, soulu, zvuku Crnog kontinenta, ali i pod uticajem balkanske i romske muzike, za šta je zaslužan njegov otac, veliki Louis.

Moj omiljeni datum je 25. i uvek sam gledao da to bude datum kada izlaze nove stvari – moj prvi singl izašao je 25. aprila, a solo album 25. maja. Ovoga puta nisam uspeo da uklopim, ali sviđa mi se i ovaj broj – 20. 4. Album Beskraj radio sam aktivno godinu dana, neke pesme bile su započete pre pet, šest godina i stajale su u fioci, a sada su zaživele.

Specifičnost novog albuma su dueti.
Ceo album ima 11 pesama, i od toga su devet dueti, a interesantno je to da je u pitanju internacionalna postavka muzičara. Neki od njih su zvučna imena, a neki nisu tako poznati, ali su sjajni muzičari. Recimo, jedan od  njih iz Bosne i Hercegovine je Adnan Šaran iz grupe Skroz, genijalac, čovek koji stvara poeziju, napisao je tekst za dve pesme, a jednu smo otpevali zajedno. Zatim tu je Božo Vrećo, pesma Pašana izašla je u junu. Sa Božom imam sjajnu saradnju, nastupamo zajedno, producirao sam deo njegovog albuma Pandora.

Božo je postao jedna od najvećih zvezda regiona. Svako ko je radio sa njim kaže da je fascinantan, da ima neverovatnu energiju. Kakvi su tvoji utisci?
Mislim, ja ga nekako drugačije gledam jer smo postali mnogo dobri prijatelji, bukvalno mi smo kao braća, čujemo se svaki drugi dan. On je divan čovek, to što se vidi na TV kako se oblači i kako se ponaša ništa nije fejk, to je on, kako priča i kada ga vidiš u haljini, što je za neke ljude u  regionu možda malo agresivno, malo i prepotentno, buntovnički… Ali ne, to je on, njegov stil, najiskrenije radi svoju muziku, piše svoje tekstove koji zvuče kao da su iz nekog drugog veka, pravi svoju garderobu, slika slike… Imaće svoju prvu izložbu. Jedan potpuni umetnik. I mnogo mi je drago da smo našli ne samo umetnički zajedničku tačku već i prijateljsku.

Ta atmosfera se može osetiti i u spotu za pesmu Pašana?
Jeste. Pesma Pašana nastala je tako što mi ju je on otpevao preko Skypea. Ja sam je snimio i od toga napravio aranžman. A snimanje spota trajalo je od četiri ujutro do zalaska sunca. Hodali smo po Sarajevu i Mostaru i smejali smo se, sijali smo od pozitivne energije. Pored Pašane, uradili smo i pesmu Pandora, koja je i naslovna pesma njegovog albuma. To je moj fazon, moja muzika uz koji sam ja odrastao, soul muzika, muzika koju su pevali i izvodili crnci, Afrikanci, zatim Amerikanci džez, fank, soul, i to je nekako najviše uticalo na moje pevanje. Ceo život to sam najviše voleo, pogotovo muške vokale soul pevača, i to je, da kažem, na mene najviše uticalo. S druge strane, taj balkanski pečat, pogotovo orijentalni motivi, kad čujem taj melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim.

Ono što je kod tebe najupečatljivije jeste spoj nespojivog.
Kada je izašao prethodni singl, koji će takođe biti na ovom albumu, Pada noć koji sam radio u duetu  sa indijskom pevačicom Tanu Saksenom, pojavili su se napisi u medijima o tome kako spajam nespojivo. To je jedan od razloga zašto se ovaj album zove Beskraj. Radna verzija albuma bila je Bezgranično jer mislim da su ograničenosti samo u ljudskim glavama, dok u muzici ne postoje granice. Ja prelazim geografske granice, ali, što je još bitnije, one u glavama. Na albumu se nalazi i duet sa Vasilom Hadžimanovim, to je obrada pesme moga oca Doviđenja po tekstu Sergeja Jasenjina, njegovo oproštajno pismo, i za mene to je jedna od najtužnijih i najlepših pesama. Kada smo već na teritoriji Makedonije, hteo bih da najavim još jednu pesmu Cveće safranovo iz Mokranjčevih rukoveti. Moj otac je ovu numeru takođe obradio ’85. godine, a ja sam je sada uradio zajedno sa Vlatkom Stefanovskim. Meni je lično ova pesma možda najjača i najemotivnija na albumu.

Ako se baviš umetnošću zbog para, onda zaboravi

Interesantan je podatak da si sarađivao i sa jednim bugarskim reperom?
Da, njegovo ime je Borislav Dimitrov Bobo. On je polu-Afrikanac i polu-Bugarin. Kada budete čuli pesmu Mreža i njegov bugarski jezik na afrički način, biće vam sve jasno. Ta pesma je dugo tražila svoj put i slučajno se desio naš spoj dok sam radio prateće vokale za pesmu za Eurosong. Tekstualno, uostalom kao i većina pesama sa albuma, nije na prvu loptu.

Tu je i jedna naša mlada pevačica koja je studirala solo pevanje na Berkleeiju?
Da, to je Aleksandra Denda, koja je orijentisana više na etno-pevanje. Upoznao sam je na jednoj kreativnoj radionici, gde smo eksperimentisali da otpevamo nešto na jeziku koji ne postoji. I tako je nastala pesma Ovaj grad, jako mistična pesma. Setio sam se nje i pozvao je da otpeva na jeziku koji ne postoji. Pored toga, još jedan atipičan duet na poznatu pesmu Đelem đelem nastao je sa riđim Jermeninom poreklom iz Iraka, koji izgleda kao Boris Becker. Violinista koji je muziku studirao na Berkleeju, a živi u Bostonu. Veliki autor, koji spaja orijentalnu indijsku i jermensku muziku sa klasičnom. Odmah sam se zaljubio u njegov ton i kontaktirao sa njim.

Dok mi nabrajaš sve te neverovatne ljude koji u svojoj muzici imaju dosta tradicionalnih i etno momenata, interesuje me kako ova mlada, instagramska publika prihvata ovakve muzičke eksperimente?
Meni je uvek izazov da, kada nešto novo izbacim, to dođe do što više ljudi. Imam utisak da svi dobro prihvataju moju muziku i drago mi je da mogu da kažem da se krug oko mog brenda sve više širi. Najvažnije u svemu jeste da radim ono što volim, a ne da bi to neko voleo.

Možda ti naruku ide i trend koji su marketinški stručnjaci nazvali industrijom nostalgije, koja je bazirana na stvarima iz prošlosti koje bude lepa sećanja i emocije?
Ne opterećujem se tim. Može da se zove industrija nostalgije ili nemamo više ideja.  Ha, ha, ha. Šalim se. Naravno, drago mi je da je tako. I ja lično volim retro, nostalgično… Da li je to podsvest kojoj je nametnuta marketiška strategija ili energičnija obrada starih stvari, nebitno je.

Kad čujem taj balkanski i orijentalni melos, indijsku frulu, našu trubu, bugarski kaval, ja se istopim

S tim u vezi prosto se nameće spoj tvog oca Louisa i tebe. Da li si namerno ostavio njegov nadimak kao znak prepoznatljivosti?
Iako mnogi misle da sam namerno ostavio ime Louis kako bi me povezivalo s ocem i da bih lakše došao do popularnosti,  to nije tačno. Moje puno ime u ličnoj karti je Marko Stojanović Louis. I dok sam živeo u Nemačkoj, svi su me zvali Marko Louis. Nema veze s tim da želim da se ne ugase sećanja na mog oca, već je to moje prezime. Devedesetih, u vreme rata na bivšim jugoslovenskim prostorima, imao sam problem u Nemačkoj jer je na vratima stajao natpis Stojanović Louis, pa su nam neki ogorčeni ljudi ostavljali smeće na pragu. Svašta smo preživeli i na kraju je ostalo Marko Louis.

Deca poznatih uglavnom imaju slične probleme. Na početku im je možda lakše da uz poznato ime oca ili majke uđu u svet slavnih, ali kasnije moraju silno da se potrude da dokažu da imaju svoj profesionalni put. Šta ti kažeš na to?
Opet, nemam to opterećenje. Kada sam došao iz Nemačke da živim ovde i da studiram, nisam imao od čega da živim i meni je poslednje bilo da tražim od mojih roditelja novac,  bilo mi je važno da nađem da li posao, da li bilo šta, i mene otac primi u svoj bend kao perkusionistu gde sam ja puno, puno naučio od njega i njegovih muzičara, danas mojih mnogo dobrih prijatelja. Nikad se nisam opteretio tim, mislim da najviše deca imaju problem s tim jer se sami identifikuju kao deca slavnih. Često mi se dešava da me pitaju zašto nisi rekao ko si, da smo znali… Druga pozitivna stvar što sam Louisov sin jeste da sam instrumente dobio jeftinije.

Šta planiraš posle promocije albuma?
Trebalo bi da održim koncert krajem maja ili početkom juna u Beogradu. Još uvek nemam tačan datum. A posle toga imam već šest-sedam nastupa zakazanih po muzičkim festivalima u regionu, recimo na Nišvilu, River Stageu, posvećenom Šabanu Bajramoviću, u avgustu, na Mountain Music Festu na Divčibarama i nekoliko  solističkih koncerata u regionu. Posle promocije Beskraja, moja sledeća ideja jeste da uradim nekoliko pesama na nemačkom. Ipak sam tamo proveo veći deo života i nosim trag i te kulture. Ti kad uđeš u neku radnju da kupiš banane, pored tebe je Turčin, na kasi je Albanac, a onda u kupatilu, dok pereš ruke, naletiš na Norvežanina. I pored problema sa rasizmom, tamo sam naučio šta je tolerancija i kulturološka razlika.

Umetnici često odustanu od nekog svog pravca kada zaključe da se od ljubavi ipak ne živi.
Ja ću sada citirati nekoga, na neki način, ali ne znam koga. Čuo sam rečenicu: ako se baviš poslom zbog para, onda zaboravi, pogotovo u umetnosti. A ako se baviš time iz ljubavi, onda ćeš to raditi sa velikim fokusom,  non-stop, i bićeš kvalitetan u tome, a novac će sam doći. Za razliku od Nemačke, gde pored muzike možeš u kafiću ili radnji da zaradiš hiljadu evra mesečno, ovde kao pevač, muzički producent ili sound dizajner ne možeš paralelno da radiš,  jer ne možeš vremenski da uklopiš sve obaveze i zaradiš novac koji je potreban za život. Onda je meni lakše da se u Srbiji bavim onim što volim jer nemam izbora. Ja sam ovde imigrant i ja sam srećan.

The post Marko Stojanović Louis: Moja muzika briše granice. Ja sam jedan srećan imigrant appeared first on 42 magazin.