21.03.2018.

BOJAN ZULFIKARPAŠIĆ: Nešto planiram ja, a nešto kosmos

Dunja Jovanović
Promo, tinaramujkic.com

Bojan Zulfikarpašić je jedan od najboljih aktuelnih muzičkih stvaralaca koji kroz razne jazz žanrove nama, publici, nanovo otkriva lepotu i bogate emocije koju ova vrsta muzike sa sobom nosi

Bojan Zulfikarpašić

Njegov najnoviji projekat kroz saradnju s bendom Modern Times nastavlja se na ovu ideju i još jednom transformiše jazz modernim zvucima elektronike. Modern Times bend sačinjavaju bubnjar Max Zampieri i mladi basista Antoine Guillemette, a u njihovom društvu Bojan odbacuje prepoznatljivi akustični klavir – i koristi isključivo Fender Rhodes i sintisajzere.

Priliku da doživimo još jednu Bojanovu muzičku jazz metamorfozu imaćemo 27. i 28. marta na Musicology festivalu, u klubu Novi Bitefartcafe, a ona je, donekle, bila i povod za razgovor sa ovim virtuozom koji je pred vama:

Razmišljate li više o prošlosti ili budućnosti?
Pokušavam da veći deo moje energije usmerim ka budućnosti jer je nelogično baviti se nečim što je prošlo, zar ne? Tu čovek ne može ništa da promeni, osim da, lažući, predstavi prošlost na način koji njemu samom odgovara… Kažu da su ljudi sa neurozama okrenuti prošlosti, a entuzijasti budućnosti, tako da definitivno spadam u ovu drugu grupu. A ima i ona stara izreka – ako si ti završio sa svojom prošlošću, ona nije završila s tobom, tako da…

Tako je, ali ipak mi se čini da Balkanci romantizuju prošlost, a sve više postajemo i nacionalistički orijentisani. Kako se u taj novonastali šablon uklapa vaša muzika, jazz?
Nema nikakvu relaciju s tim šablonom. Etnički čisti jazz je, otprilike, kao i etnički čist Balkan – nemoguća i nepotrebna stvar, koja bi kompletno ubila srž i najbitniju karakteristiku i Balkana i jazza. Oba pojma su bazirana na mešanju kultura.

Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi se umetnosti davalo više prostora u školama. Međutim, deluje mi da je u poslednjih dvadesetak godina globalna tendencija ka suprotnom…

Kakva je uopšte ovdašnja jazz scena, iz vašeg ugla? Kom kolektivu se ona obraća i šta poručuje?
Iskreno – nemam pojma. Ja sam se time bavio do pre nekoliko godina, misleći da je bitno sačuvati tradiciju iz prošlosti, kako bi se na zdrav i inteligentan način pravila buduća muzika, ali bilo kakvo definisanje jazza i profila njegove publike često je bežalo od upravo tih definicija, te je dovodilo do velikih iznenađenja… I mislim da je dobro da tako ostane… Koliko vrsta jazza ima, toliko ima i profila publike.

Bojan Zulfikarpašić

Kroz numere provlačite muzičke elemente karakteristične ua Balkan, da li je upravo zbog toga domaća publika prepoznaje i prihvata?
Da, evo upravo sam se vratio iz Holandije, gde je na svakom koncertu bilo par ljudi iz naših krajeva, i svi su mi uglavnom govorili: „Joj, što niste malo više ovih naših folk stvari svirali?“ Međutim, moji muzički interesi su oduvek bili širi od Balkana, i ne želim biti kategorizovan kao Balkan jazz jer na taj način ne bih bio iskren ni prema sebi, a samim tim ni prema drugima.

Bavite se muzikom već godinama, čemu vas je ona naučila?
Da sam napravio dobar izbor. Ona mi je dozvolila da proputujem i otkrijem dragu nam planetu Zemlju i da ljudima iz drugih kultura predstavim svoju priču i svoje životno iskustvo, jer im muzika, kao globalno razumljiv jezik, budi interesovanje za kraj iz kog dolazim. Muzika je vrlo efikasno oruđe za stvaranje bolje civilizacije i boljeg zajedničkog života. A to, kako da kažem, apsolutno nije mala stvar.

Etnički čisti jazz je, otprilike, kao i etnički čist Balkan – nemoguća i nepotrebna stvar

Živite u Parizu i pronašli ste svoje mesto na evropskoj jazz sceni. Da li je to bio ozbiljan trud ili je sve došlo prirodno?
To je bio prirodno ozbiljan trud jer, kad čovek reši da od svoje strasti napravi profesiju, taj trud postane vrlo prirodan. Što, naravno, ne znači da ja u stvari ne radim, samo je moj rad zabavan čak i kad je težak. Ne radim posao koji mi ne prija za nekoga koga ne volim, i na kraju – za pogrešan cilj.

Bojan Zulfikarpašić

Francuska je poznata po sistemu socijalne zaštite umetnika. Šta mislite koliko je domaćim umetnicima teško da se bore za svoja prava?
Isto onoliko koliko je bilo teško i Francuzima da se za svoja prava izbore. Uostalom, svaka promena vlade i ovde (u Francuskoj prim. aut) dovodi u pitanje taj status umetnika, pokušavajući da nas predstavi kao parazite. Smatram da je svet politike dopao u ruke najnižih slojeva ljudske rase, i to širom planete, i ti ljudi pokušavaju da nas ubede da se bez njih ne može… a istina je da se bez umetnosti ne može, jer ona od barbarije pravi civilizaciju.

Moji muzički interesi su oduvek bili širi od Balkana, i ne želim biti kategorizovan kao Balkan jazz

Često sarađujete s balkanskim muzičarima – Amirom Medunjanin, Dejanom Terzićem, Vasilom Hadžimanovim, Vlatkom Stefanovskim… Kako je došlo do takvih „partnerstava“ i kako ta razmena energija utiče na vaš rad?
To što su Balkanci samo nam pravi posao bržim, jer svi već imamo u ušima, glasu i prstima tu boju odmalena. Osim toga, to što su s Balkana nema nikakve veze, već se radi o vrlo jakim individualcima jer svako od njih ima svoj pristup i viziju pravljenja muzike – koju delimično delimo kad radimo zajedno. Vrlo bitan element za mene su i ljudski kvaliteti, a Amira, Dejan, Vasil i Vlatko jesu ljudi kojima toga ne fali i sa kojima mi je vrlo drago provesti vreme radeći i putujući.

Da li planirate neku novu saradnju?
Nešto planiram ja, a nešto kosmos, tako da samo treba da budem u konjunkciji s njim. I te kako, biće tu mnogih novih stvari i ideja za budućnost, ali o njima ću kada budu realizovane…

U Francuskoj nastupate s trombonistom Nilsom Wogramom i saksofonistom i/klarinetistom Michaelom Portalom. Da li neku zajedničku svirku posebno pamtite?
Da, svakako. Na primer, prva zajednička svirka, na kojoj sam Nilsa doveo u bend sa Michaelom, bila je vesela, jer se skoro uopšte nisu razumeli – ni ljudski, ni muzički, te sam se na kraju pitao šta mi je sve to trebalo…  Međutim, odmah posle te prve svirke našli su način da komuniciraju i dele kreativnost.

Smatram da je svet politike dopao u ruke najnižih slojeva ljudske rase, i ti ljudi pokušavaju da nas ubede da bez njih ne možemo…

Čemu su vas naučile saradnje s muzičarima? Šta ste iz toga iskoristili?
Ja u toj razmeni energije dobijam kreativni boost, tako da je vrlo bitno ih bude što više. S druge strane, toga ima i kad energiju razmenjujem i sa umetnicima iz drugih branši: slikarima, piscima, fotografima, glumcima, kuvarima i vinarima… ne bih se samo ograničio na muzičare. Muziku treba hraniti različitim stvarima i interesovanjima kako ne bi postala hermetična, zatvorena. Smatram da bi svet bio mnogo bolje mesto kada bi se umetnosti davalo više prostora u školama i da se njome aktivnije treba baviti kroz obrazovanje. Međutim, deluje mi da je u poslednjih dvadesetak godina globalna tendencija ka suprotnom, te se valja boriti protiv snaga koje nas guraju u sivilo i ropstvo novcu.