Koncertni serijal Musicology Barcaffe Sessions već neko vreme popunjava prazninu na muzičkoj sceni ali i u muzičkoj edukaciji naše zemlje. Sa velikom željom da srpskoj publici pruži kvalitet koji je spletom okolnosti kod nas ostao u senci popularne kulture, Musicology je uspeo ne samo da dovede neke od najvećih imena svetske džez, fank, rok, bluz, world music i r’n’b scene već i da kreira svoju ciljnu publiku koja je ovakav poduhvat prigrlila i zajedno sa njima upustila se u promovisanje i čuvanje novih vrednosti na beogradskoj kulturnoj sceni. Musicology broji već nekoliko uspešnih sezona, a koncert benda Snarky Puppy, kojim će se završiti ova sezona serijala, već u najavi je oduševio ovdašnju publiku.

Ovaj svetski poznati muzički kolektiv i dobitnik prestižnih nagrada, među kojima su i tri Grammyja, održaće koncert na teniskim terenima na Kalemegdanu 23. juna.

Bend je još 2003. godine osnovao basista i kompozitor Majkl Lig na koledžu sa prijateljima sa kojima je delio muzičke afinitete. Snarky Puppy započeo je svoju karijeru u lokalnoj piceriji na koledžu, da bi se u njenoj eskalaciji našao u konkurenciji sa najcenjenijim predstavnicima svetske džez fjužn scene. Ovaj kolektiv danas čini više 30 izvrsnih muzičara, od kojih svaki ima uspešnu muzičku karijeru nezavisno od samog benda. Reč je o grupi fenomenalnih muzičara koji nastupaju u rotirajućoj postavci od desetak članova. Ovaj kolektiv, poznat i pod nazivom The Fam, konstantno istražuje granice, prepuštajući se improvizaciji koja svaki nastup čini spektakularnim, a svako novo izvođenje svake numere jedinstvenim iskustvom.

Imali smo priliku da razgovaramo sa Majklom Ligom (Michael League), koji ističe da jedva čeka da nastupi pred beogradskom publikom sa svojim superbendom.

Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj

Nešto što vaša publika ne izostavlja u komentarima jeste oduševljenje neverovatnom energijom kojom zračite na sceni prilikom nastupa. Kako je Snarky Puppi postao kolektiv koji toliko dobro funkcioniše na sceni?
Upravo je to nešto što ja najviše volim kod naše grupe – način na koji se prepuštamo improvizacijama. Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se, što nam dopušta da stvorimo jedinstveno muzičko iskustvo svake večeri.

Šta biste izdvojili kao vaš najveći uspeh?
Za mene su najveći uspeh međusobni odnosi u okviru našeg benda. Mi već 15 godina sviramo zajedno, a i dalje se volimo. Zapravo se sada slažemo bolje nego ikada. I još nešto, ideja o tome da zarađujemo za život svirajući originalnu instrumentalnu muziku – to je zaista neverovatan osećaj.

Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni

Osvojili ste tri Grammy nagrade. Kakvo je bilo to iskustvo za vas? Da li ste ikada mislili da ćete osvojiti tako prestižna priznanja?
To je zaista, zaista nestvarno. Bio sam gotovo ubeđen da prvi Grammy nećemo osvojiti. Kada su nas prozvali, bio sam u apsolutnom šoku. I druge dve nagrade bile su neverovatno iskustvo, ali prvi put se pamti. Kendrik Lamar, Tamar Brekston, Hijatus Kejoti i Migel bili su u toj kategoriji. Osetili smo se kao potpuni autsajderi. Nismo očekivali nijednu nominaciju. Sa nagradama nikada ne znaš šta da očekuješ, naročito kada su drugi umetnici iz tvoje kategorije zaista izvrsni muzičari. Jedne godine smo čak bili u konkurenciji sa Bilom Frizelom i Markusom Milerom. Gotovo da me je bilo sramota što smo pobedili. Morali smo da se im se zahvalimo za neiscrpnu inspiraciju koju smo pronašli u njihovoj muzici.

Članovi vašeg kolektiva dolaze iz različitih kulturnih i muzičkih okruženja. Da li vas je ta raznovrsnost inspirisala da budete bolji i širi u vašoj muzičkoj orijentaciji?
Apsolutno. Cenimo različite osobenosti, perspektive i prednosti svih naših članova ponaosob. Sve se to spaja u jedan spektakl koji pravimo na sceni.

Da li se članovi grupe druže i van vaše muzičke avanture?
Naravno. Većina nas živi u Njujorku i dosta se družimo. Onoliko vremena koliko na turneji zajedno provodimo na sceni toliko provedemo i van nje. Već smo postali porodica i svi se uzajamno veoma poštujemo.

Svaki član doprinosi tome da svako novo izvođenje bilo koje pesme dobija novu dimenziju, ali uvek ostajemo verni suštinskom sadržaju kompozicije. Na taj način naša muzika raste, diše i razvija se

Kako biste opisali svoju publiku? Da li je raznovrsna?
Definitivno. Rekao bih da je jedino što je povezuje duboka i opsesivna ljubav prema muzici. Godine, pol, rasa, religije… to u velikoj meri varira od svirke do svirke.

Nadate li se da ćete kao poznati umetnici imati uticaja na mlade muzičare?
Ja nas ne doživljavam kao poznate, ali mislim da se trudimo da što više podstičemo muzičare, naročito mlađe, da se maksimalno potrude da stvaraju muziku koju vole i u koju veruju. Umetnost je toliko važna za nas kao individue i za nas kao društvo – ona može promeniti srca i umove, ali samo kada ima nečeg suštinskoj u njoj.

The post Snarky Puppy: Svaki naš koncert je nova priča sa istom poentom appeared first on 42 magazin.

Misija ovih muzičara jeste podsećanje domaće javnosti koliko kvalitetnih muzičara potiče iz Srbije i predstavljanje njihovog džez/soul/world music/ bluz/ R’n’B zvuka razvijenog van granica naše zemlje.
Ne znamo da li ste i vi primetili, ali Beograd je postao utočište kvalitetnog zvuka i u poslednje vreme svedočimo tome koliko džez/soul/R’n’B/fank/world music/bluz scena raste sa pojavom novih izvođača. Ono što je potrebno radi negovanja ovih žanrova i opstanka unikatnog zvuka jeste okupljanje i kultivisanje  publike. To su dobro primetili predstavnici nove generacije muzičara.
Entuzijastična grupa muzičara odlučila se za prvi korak da udruženim glasovima i instrumentima stane iza ideje da umetnička muzika ima jaku, originalnu poruku od izuzetne važnosti za kulturu u Srbiji.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad

Autentičnost koju muzičari alternativne scene iskazuju sve više ima zadatak da domaću publiku upozna s tim koliko kvalitetnih muzičara (čiji zvuk pripada svetskim binama) potiče iz naše zemlje. U ovoj nameri, mladi studenti sa Berklee College of Music iz Bostona – Andrija Gavrilović, Tamara Jokić, Gagi Hajnnrih, Ilija Mihailović, Ognjen Gotovčević udružili su snage sa alumnistima čuvenog koledža – Vasilom Hadžimanovim, Markom Đorđevićem, Katarinom Pejak, Petrom i Anom Krstajić, ali i sa muzičarima koji su članovi najcenjenijih bendova na domaćoj sceni – VH Band, Irie FM, Qzama Quartet, Schime Trio, Zemlja gruva.

Muzika uživo u centu gradaPoP/Rock/House/RnB Najlepši klub na otvorenomNatkriven i siguran od kiše Osetite magiju i sinergiju najluđeg noćnog provoda i istorije, na Kalemegdanskoj tvrđavi. Dobro došli u klub u kome se STVARNO đuska ➡️Petak 3. avgust – Girls, Boys and Toys ️https://goo.gl/hMTNmU ➡️Subota 4. avgust – Electric Funx ️https://goo.gl/9SxRCE Rezervacije ☎️ 38163594294 & 063594054 https://goo.gl/VMfVrw

A post shared by Novi BitefArtCafe (@bitefartcafe) on Aug 1, 2018 at 3:41am PDT

Berklee College of Music je zaista jedna jedinstvena muzička sredina u koju se godinama upućuju mnogi muzičari iz Srbije. Studenti ovog koledža bili su između ostalog i kompozitor Vasil Hadžimanov, internacionalno poznat bubnjar Marko Đorđević, kantautorke Aleksandra Denda i Katarina Pejak koje su nakon studija ostale da stvaraju na američkoj sceni. Nije slučajno da većina koja ode na ovaj fakultet donosi svež zvuk na domaću scenu koji dalje motiviše mlade muzičare da odvažnije krenu u osvajanja.
Inače, Berklee je u proteklih pet godina bio rangiran među top tri najbolja muzička koledža na svetu, često ispred čuvenog Juilliarda.

Koncerti autorske muzike Berklee alumnista i stipendista uz podršku talentovanih muzičara iz Srbije Be Here and There održaće se 6. i 7. avgusta na letnjoj sceni Bitefartcafea – jer kvalitetna muzika može da živi i Tamo i Ovde (Here and There), a vi možete da date podršku pokretu i da uživate u izuzetnom izvođenju originalne muzike  pomenutih Berklee muzičara.
A o tome šta su Tamo, na Berklee College of Music otkrili, pitali smo i alumniste i trenutne studente.

„Jedan od najbitnijih faktora za brz i delotvoran napredak je muziciranje sa drugim studentima iz celog sveta jer sve to znanje koje ti se nudi nije ništa bez prakse, a najbolji način da sprovedeš u delo sve te lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima“, istakao je Vasil Hadžimanov, zasigurno vođa kvaliteta na domaćoj sceni.

Najbolji način da sprovedeš u delo sve lekcije jeste da sviraš i stvaraš sa drugim muzičarima

Katarina Pejak je kantautorka koja je 2014. završila svoje studije na pomenutom koledžu, objavila tri albuma i trenutno stvara i živi u Nešvilu. Za sve one koji nisu prisustvovali njenom koncertu u Beogradu ove zime, koncertni serijal na Kalemegdanu je jedinstvena prilika da je čujete u tandemu sa basistkinjom i vokalom Anom Protulipac (Irie FM). Ona ističe da je Berklee institucija koja okuplja hiljade studenata i da iako nudi sve uslove i resurse potrebne za rad, izuzetno je važna individualna inicijativa i volja da se od tog koledža izvuče maksimum.
„Činjenica jeste da na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju“, kaže Katarina i o tome šta je očekivala a šta dobila na kraju studija govori: „Drago mi je što sam pred kraj studija ipak došla do onog mikrokosmosa zbog kog sam tamo i otišla, a to je upravo kantautorski stil i svi njegovi aspekti. Ljudi sa kojim sam učestvovala u sviranju i pisanju ovakve muzike deo su mog muzičkog života i dan-danas.“

Na Berklee koledžu morate sami da otkrijete i dođete do onih informacija i resursa koji će najviše doprineti vašem obrazovanju

Berklee College je svakako pionir u muzičkom obrazovanju i sve inovacije u pogledu programa odgovaraju zahtevima koje ova industrija nameće. Koncept je rastao i menjao se, a sigurno najbolji uvid u to ima Marko Đorđević, jedan od najznačajnijih srpskih bubnjara a ujedno i profesor na ovom koledžu. Marko je pohađao prestižni koledž od 1989. do 1993, a od 2012. krasi ga titula predavača:
,,Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put. U vreme mojih studija to je još uvek bila ’sviračka’ škola, te je najveći broj studenata pohađao Berklee u nameri da se svirački osposobi na najvišem mogućem nivou.  U današnje vreme, uprkos činjenici da na Berklee još uvek dolaze fantastično talentovani mladi svirači, akcenat je na raznovrsnosti koju Berklee nudi – mnogo je relativno novih  smerova poput muzičke terapije, muzičkog biznisa, muzike za video-igre itd., koji su odraz držanja koraka s vremenom.“

Veza sa Berklee koledžom je umnogome odredila moj životni put

Da li  je to džez, klasika, metal, rok, EDM ili možda neka muzika koju student tek treba da otkrije, Berklee ima način da ti pomogne u tome i da ti omogući znanje potrebno za tvoj lični napredak i dalji rad na sebi. Ova moćna ustanova svakako da je pokrenula srpske berklijevce jer su svi na fakultet primljeni uz stipendiju i na svakom polju ostvaruju zavidne rezultate zbog motivacije koje ovaj koledž unosi u njihovo muzičko biće.

Na Berklee koledžu neminovno se otkrivaju novi žanrovi i zvukovi sveta

„Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na koledžu. Toliko sam bio izložen tradicionalnoj muzici iz drugih delova planete da sam nekako shvatio da ne znam ništa o našoj muzici. Tako sam počeo da se interesujem, sviram i prenosim prepoznatljive motive srpskih tradicionalnih melodija u svoju muzički izraz“, rekao je trubač i kompozitor Andrija Gavrilović, koji je ove godine snimio svoj prvi autorski album u Bostonu. Andrija ima dvostruko poštovanje svojih kolega – i kao klasičan i kao džez trubač. Na albumu su svirale njegove kolege sa studija – muzičari iz Izraela i Srbije – koji su svojim identitetom neizbežno inspirisali zvuk Andrijinog albuma Cafun é. Muziku koju će publika čuti na njegovom koncertu nema definisanu etiketu, ali za publiku ističe da je to kombinacija modernog džeza, tradicionalnih melodija i liricizma.

Verovali ili ne – ja sam otkrio našu tradicionalnu muziku tek na Berklee koledžu

Gitarista Gagi Hajnrih, koji je ovog leta takođe snimio svoj prvi album sa kolegama iz Bostona, ali i sa mladim muzičarima sa domaće scene, osvrće se na balans koji moraju imati svi kreatori autorske muzike:
„Često sam imao priliku da uočim da dosta kolega, izvrsnih muzičara, veoma retko ima priliku da izvodi svoju muziku, što me je nateralo da razmislim na koji način možemo pronaći balans između muzike i biznisa, a da pritom ne pravimo kompromise. Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate. Ono što sam sigurno naučio jeste da se kockice sklapaju jedino kretanjem prema konkretnoj viziji koju morate izgraditi i imati na tom putu.“
Što se tiče vizije, Gagi nam je zasad otkrio da zamišlja svoje koncerte kao jedno mesto gde ljudi dolaze elegantno obučeni, otvorenog uma i odlaze nadahnuti kao da su se upravo zaljubili. Muzika sa prvog albuma odiše prefinjenošću, stilski je raznovrsna uz zvuk modernog džeza. U njoj se smenjuju parni i neparni ritmovi, a melodije su pevljive i jake.

Okupani izobiljem informacija u vezi sa muzikom i ljudima – na koledžu se lako možete zapitati ko ste zapravo vi i na šta želite da se fokusirate

Dama koja je ljubav prema jezicima i muzici Iberijskog poluostrva pretočila u umetnost tako što piše poeziju na romanskim jezicima i komponuje muziku za tekstove, jeste Tamara Jokić. Kao jedan od najistaknutijih vokala u svom pravcu i stilu, ova world music umetnica svoju muziku opisuje kao Poeziju u muzici, muziku u poeziji. Ljudske lične priče su joj veoma zanimljive, zato je uvek inspirišu ljudi iz okruženja, ali i oni o kojima čita ili sluša u pesmama, nastupima, intervjuima. Vrlo često ističe koliko je važno taj altruizam pretočiti u istančane socijalne veštine.
„Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara. Naravno, to smo znali i pre nego što smo otišli na Berklee, ali mi se veoma dopalo što se to potencira kao jedan od osnovnih kvaliteta.“
Tamara će nas odvesti na putovanje kroz Mediteran, Balkan i Bliski istok na svom koncertu na Kalemegdanu.

Poštovanje kolega i njihovog rada, tačnost i socijalne veštine su veliki deo karijere svakog profesionalnog muzičara

Ilija Mihailović i Ognjen Gotovčević su pravi soul/džez/R’n’B tandem. Obojica su išli u Srednju muzičku školu Stanković, žive zajedno u Bostonu i udružili su svoju muzikalnost kojoj ćemo svedočiti na koncertima. Ova dvojica najmlađih članova ekipe se definitivno od početka studija trude da izvuku maksimum od celokupnog iskustva u Americi.

Mladi saksofonista Ognjen Gotovčević imao je priliku da upozna jednog od svojih omiljenih mladih muzičara/kompozitora: Braxtona Cooka. Slušajući njegov koncert bio je posavetovan muzičkim idejama koje, nažalost, ne ume da prevede u reči, ali jedan savet pamti od početka studija:

Govori ono što misliš, sviraj ono sto osećaš.

Iliju Mihailovića odabrao je Berklee Voice Department u najuži krug od deset pevača koji su imali priliku da nastupaju pred legendarnim džez pevačem, pedagogom i dobitnikom nagrade Grammy Kurtom Ellingom i da se upoznaju sa njim.
„Najveće zadovoljstvo mi je bilo kada sam upoznao jednog od svojih najvećih muzičkih idola. Najviše me je obradovao njegov savet da treba da nastavim u pravcu soul muzike jer je u mom fraziranju prepoznao sklonost ka njoj“, kaže Ilija.

Glavna motivacija cele akcije ovih muzičara jeste izgradnja jedne zajednice koja bi se međusobno inspirisala i podsticala na dalji rad. Pera i Ana Krstajić imaju tu sreću da se ceo život podržavaju i međusobno podstiču. Alumnisti Berklee koledža, kao i njegovi nekadašnji stipendisti, brat i sestra Krstajić već godinama svojom muzičkim umećem i uspesima pomeraju granice na koje smo se navikli u Srbiji. Muzika kompozitorke Ane Krstajić izvodila se na festivalima u Rusiji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj i Americi i dobitnica je brojnih nagrada u inostranstvu. Komponovala je i za pozorište, a tokom studija na Berkleeju u Valensiji komponovala je muziku za filmove i video-igre koju će ovom prilikom i predstaviti. Basista Petar Krstajić osvojio je nedavno najprestižnije takmičenje iz savremene muzike – Lee Ritenour’s Six String Theory. Kao nagradu proputovaće svet svirajući sa Leejem Ritenourom i biće predstavljen svetskoj džez sceni preko jednog od najuticajnijih džez gitarista. Ono što ističu da je recept uspeha za stvaranje kvalitetnije muzičke scene: hrabrost koja rađa inicijativu, ali i saradnja između muzičara, institucija i medija koja pruža neophodnu podršku.

O svemu tome Petar Krstajić priča: ,,Pre svega mislim da postoji nedostatak hrabrosti kako bi se muzička scena postavila na čvrste noge. Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama. Važno je da stalno prave muziku, slušaju novu i pokušavaju da je izvode uživo. Najbolji primeri svega toga u našoj zemlji su muzičari: Vasil Hadžimanov, Luka Ignjatović iz Qzama Quarteta i Schime Trio, Peđa Milutinović iz VH Banda, Qzama Quarteta, Schime Trio i benda Manivi. To su jedini ljudi za koje znam da konstantno idu ka novim muzičkim ciljevima. Jedino zbog takvih ljudi džez scena i postoji. U slučaju da se broj tih ljudi poveća povećaće se i broj klubova i kulturnih centara. Mislim da će ljudi (publika) tada imati veću svest o tome šta zaista umetnička muzika sa sobom nosi.“

Srbija ima muzičare na jako visokom nivou, ali kao da ne postoji inicijativa. To se izričito tiče mlađih kolega. Zaista mislim da treba neustrašivo da idu ka svojim ciljevima i idejama

O saradnji i okupljanju Ana Krstajić kaže: „Da bismo se čvršće okupili oko kvalitetnog zvuka i postali kolektivni ambasadori umetničke muzike, ljudima u Srbiji je potrebna podrška. Inicijativa mladih umetnika uvek postoji, ali je izuzetno teško ostvariti rezultate ako niste podržani od institucija. Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje. Mislim da bi tada sav taj talenat, elan i kreativnost mogli nešto kvalitetno da rode u okvirima Srbije.“

Uz veću podršku institucija, svest publike bi se promenila i mladi umetnici bi bili ispunjeniji i srećniji i ne bi masovno odlazili iz zemlje

Ovi studenti raduju se saradnji sa kvalitetnim ljudima i muzičarima. Događaji poput ovog festivala nisu dovoljno česti u Srbiji, a ističu i činjenicu da ne postoji dovoljno prostora da autorski rad izađe na videlo. Ipak, ovi mladi muzičari uvideli su da su upravo oni ti koji treba da se potrude i poguraju da stvari krenu nabolje na muzičkoj i kulturnoj sceni.
Uvereni smo da Srbija ima mnogo talenata i da jedino zajedno možemo privući publiku, napraviti bolje uslove i praviti ovakve muzičke događaje češće.

U realizaciji događaja učestvuju i koleginice sa Berklee koledža: Višnja Begović i Teodora Kaljević koje će ovoga puta imati najviše posla iza zavese, organizacija pripada timu SOUL Society – stari Bitef i Novog Bitefartcafea i spoljnih saradnika, mladih muzičkih entuzijasta Marine Zec i Vukašina Jekića. Program se realizuje uz podršku Multikultivatora – oficijelnog Berklee Global Partnera za Srbiju i susedne zemlje.

Kako zvuči Berklee u Beogradu

The post Be Here and There: Svi naši Berklee muzičari zajedno na Kalemegdanu appeared first on 42 magazin.

Ako tragate za ljubavlju na prvo slušanje, predlažemo da pustite Bokante. Oni su dobitnici nagrade Grammy, a tri člana ovog sastava ujedno su i članovi kolektiva Snarky Puppy– Michael League, koji je ovde svoju bas gitaru zamenio bariton gitarom, Chris McQueen i Bob Lanzetti; zatim legenda perkusija Jamey Haddad (svirao sa Paul Simonom i Stingom); virtuoz na LapSteel gitari Roosvelt Collier (Lee Boys, Karl Denson); nezamenljivi perkusionisti André Ferrari (Väsen) i Keita Ogawa (Banda Magda, Yo-Yo Ma) i, naravno, dama iz Gvadelupea Malika Tirolien. U iščekivanju njihovog koncerta koji će 26. jula u klubu Bitefartcaffe Summer Stage na Kalemegdanu zatvoriti drugu sezonu Musicology Barcaffè Sessions razgovaramo sa članovima benda.

Bokanteje novooformljeni multinacionalni sastav. Šta je to što vas povezuje?
Michael League: Taj zvuk mi se motao po glavi već neko vreme (dokaz su desetine demoa snimljenih diktafonom mog telefona), tako da se na kraju svelo na odabir pravih ljudi za bend. Svaki član ima jaku ličnost, ali od početka sam osetio da će ova kombinacija biti nešto posebno. Neki od muzičara su se poznavali, ali većina njih upoznala se tek prvog dana snimanja. Tako da je početak izgledao ovako: „Hej, ćao, drago mi je da te upoznam. Okej, hajde da snimimo prvu pesmu.“

Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji jeste početak promene

Kako biste opisali Bokante zvuk nekome ko nikada nije čuo vašu muziku?
Malika Tirolian: Najprostije rečeno, to je miks delta bluza i zapadnoafričke muzike. Malo komplikovanije rečeno, to je najrazumljivija muzika čiji tekst nećete razumeti (većina pesama je na kreolskom jeziku). Ali univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku.

https://www.youtube.com/watch?v=X-DoGgMTfiY

U jednom intervjuu opisali ste i Snarky Puppy i Bokante kao bluz bendove. Na koji način ova dva benda pripadaju bluzu?
Michael: Otkad mi je brat poklonio album Alija Farka Tourea u srednjoj školi, navukao sam se na muziku zapadne Afrike. Kako je vreme prolazilo, naročito me je vukla muzika Malija. Imao sam priliku da sviram sa Salifom Keitom pre dve godine i to mi je potpuno promenilo život. Fasciniran sam univerzalnošću bluza, naročito povezanošću afričke pustinje i delte Misisipija. To jako utiče na moj rad i tako Bokante smatram nekom čudnom vrstom bluz benda, zaista. Vučemo uticaje iz različitih epoha bluza, od Tinariwena, preko Sona Housea, do benda Led Zeppelin.

Malika Tall

Nazvali su vas bendom koji je uspeo preko noći? Kako se uspe preko noći?
Michael: Hah, da. Na ceremoniji prilikom dodele nagrada Grammy osvrnuo sam se na ovu opasku. Nama je trebalo deset godina da uspemo preko noći. To je, naravno, bila šala, ali i velika istina. Potrebno je mnogo rada, strpljenja i muzike kako bi došao do  cilja, ali cilj je da što više ljudi čuje tvoju muziku. Naravno, postoje i drugi načini da se uspe, ali ti načini prate i drugačije ciljeve.

Reč bokante na kreolskom znači razmena. Šta je to najznačajnije što razmenjujete u bendu, ali i sa publikom?
Malika: Razmenjujemo naše kulture, naše priče, naša gledišta, naše muzičke uticaje i dobre vibracije. I to želimo da podelimo i sa publikom.

Univerzalni muzički jezik i te kako prenosi poruku uvek

Malika, u bendu Bokante upevate na kreolskom i francuskom. Tekstovi pesama govore o trenutnim problemima, od kojih su neki čak i politički usmereni – imigranti, religija, rasizam. Koji je vaš motiv zbog koga se bavite ovim temama?
Malika: Nina Simon je jednom rekla: „Dužnost umetnika je da opisuje vreme u kome živi. Bitno je da se bavimo problemima oko sebe. Priznanje da problem postoji je početak promene.“

Michael League

Muzički koncertni serijal u okviru kog svirate – Musicology Barcaffe Sessions, upravo ima za cilj očuvanje kvalitetne muzike i kulture u savremenim muzičkim žanrovima. Šta mislite o tome?
Malika: Mislim da ćemo se odlično složiti. Osim što volimo i osećamo muziku koju pravimo, zaista mislim da je bitno i da se borimo za ono što smatramo da je dobro i protiv onoga što smatramo da nije dobro. Ne možemo da zažmurimo i da mislimo da će problem nestati zato što mu ne posvećujemo pažnju ili da će postati aktuelniji zato što mu mi dajemo na vidljivosti. Neće. Mi se borimo našim tekstovima, pesmama, međusobnom ljubavlju i širenjem dobrih vibracija.

Svirajući sa muzičarima širom sveta, sigurno ste se susreli sa različitim instrumentima. Koji vam je najintrigantniji?
Michael: Lično, trenutno sam zaljubljen u def (Kurdistan), guimbre (Maroko), doholu (Egipat) i oud (Bliski istok). Upravo sam shvatio da su to sve instrumenti sa niskim opsegom. Valjda je to ono što me posebno privlači. Neki od ovih instrumenata su uvek sa mnom na putu.

Da li si upoznat sa folklornim instrumentima Balkana i Srbije?
Michael: Uvek sam bio fasciniran balkanskom trubačkom i horskom muzikom. Gruv, ritmovi i melodije su potpuno unikatni. Ne znam mnogo o folklornim instrumentima Srbije, ali se radujem da o tome naučim kada dođemo na koncert 26. jula. Ovim putem pozivam muzičare koji poseduju takve instrumente da ih ponesu sa sobom.

Kako biste najavili vaš nastup na Kalemegdanu u klubu Bitefartcafe 26. jula?
Michael i Malika: Ćao, ljudi, drago nam je da ćemo se upoznati. Mi dolazimo da radimo ono što jedino umemo, pa se nadamo da će vam se to dopasti i da ćete nas opet pozvati. Možda i sa još nekim sastavom sa kojim nastupamo.

The post Bokante: Muzika koju ćete razumeti iako ne razumete ni reč teksta appeared first on 42 magazin.

Više od 20 godina pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov i muzičari u Vasil Hadžimanov Bandu neumorno, sa ogromnom ljubavlju, entuzijazmom i još većim uspehom stvaraju autentičnu muziku i s posebnom energijom i spontanošću sviraju je na koncertima i jazz festivalima širom sveta. Uoči premijerne koncertne promocije njihovog novog, sedmog albuma Lines in Sand – 13. juna u letnjem klubu Bitefartcafe na Kalemegdanu – popričali smo s Vasilom, a on nam je između ostalog objasnio kako to jazz nastaje poput linija u pesku i kako u isto vreme briše sve moguće granice, koje jesu samo linije u pesku.

Dobar dan, Vasile, kako ste? Kako je VHBand ovih dana?
Dobro sam, hvala na pitanju. Srećni smo i uzbuđeni oko koncerta i promocije našeg novog, sedmog albuma. Imate pozdrave od svih članova benda: Branko Trijić, gitara, Miroslav Tovirac, bas, Peđa Milutinović, bubnjevi, i Boki Ivković, udaraljke, šalju pozdrave.

Vaš nov, sedmi album zove se Lines in Sand – šta znači taj poetični i romantični naziv  Linije u pesku? Ima li to možda veze sa onim kad ispišeš svoje ime na plaži pa ga talasi odnesu, a ti ga onda opet ispišeš samo malo dalje…? Ili možda sa linijama u pesku zen-bašte… koji sam ravnaš pa opet stvaraš nove oblike od linija? Kakav je to pesak i kakve su to linije inspirisali vaše novo muzičko putovanje?
Možemo naći i takvu vrstu simbolike u nazivu, pogotovu kad pričamo o jazz muzici koja i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle. Postoji druga vrsta poruke koja se odnosi na državne granice – koje su ljudi izmislili i koje su zapravo samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo.

Svaki naš koncert pomalo je iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo

Na albumu je 12 pesama snimljenih uživo u studiju Binta Sound i u rezidenciji nemačkog ambasadora u Beogradu – snimili ste ga u Evropi a niste ni mrdnuli iz Beograda. Kako to da ste baš odabrali rezidenciju nemačke ambasade? I po čemu je album još specifičan?
Hehe. Sviđa mi se kako razmišljate. Većinu materijala snimili smo u Binta Sound studiju. Ispostavilo se da smo na TV snimanju u tom studiju otkrili da je akustika tog prostora idealna za nas, baš kao i mladi Marko Perić, snimatelj i producent koji nas je tada zabeležio za potrebe emisije koja je emitovana na Studiju B. Odlučili smo da to ponovimo i mislim da smo doneli pravu odluku jer album zvuči sjajno. Glavni razlog dosnimavanja materijala u nemačkoj rezidenciji bio je klavir. Izvrsni polukoncertni Steinway, koji mi je zapao za uvo kad smo nastupali u istoj toj rezidencij. Nemački ambasador Axel Deitman je veliki fan jazz muzike, a i našeg benda, tako da smo bili pozvani da sviramo koncert za njegove goste i tada sam se susreo sa ovim odličnim instrumentom. Bio sam tako bezobrazan da ga pitam da jedan dan uzurpiramo njegov dom i snimimo nekoliko pesama sa klavirom za naš novi album, a on je pak bio tako ljubazan, baš kao i njegova supruga, da pristane na moju molbu.

Ključ stvaranja je u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek

Vaš prethodni album Alive iz 2016, vaš prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i pet koncertnih dvorana, dobio je širom sveta više od 50 fenomenalnih recenzija i bio je na listi najboljih albuma u 2016. američkog magazina DownBeat, a izdala ga je kuća MoonJune Records iz Njujorka. Ne menjate izdavača – a muzičku recepturu/partituru?
Posle takvog uspeha ne menjamo izdavača, niti ćemo još dugo. Prezadovoljni smo saradnjom sa Leonardom Pavkovicem, čovekom koji na svojim plećima nosi celu tu izdavačku kuću koja je, iako mala i nezavisna, uspela da se nađe na mestu broj 4 najvećih jazz izdavača u istom tom Down Beat magazinu, što je neverovatan uspeh. Što se muzike tiče, ona se menja i mora da se menja, međutim, sa ovakvom ekipom muzičara sve je izvodljivo. Bilo koja ideja ili maštarija koja vam padne na pamet brzo prelazi u delo kad si okružen ovako talentovanim.

Berklee mi je samo potvrdio da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo

Vasil Hadžimanov Band vlada jednom alternativnom nišom na domaćoj, ali i na svetskoj jazz sceni. Sva vaša izdanja i muzika proglašeni su za umetnička dela od kulturnog značaja za Srbiju, a uprkos tome establišment nije spreman da to čuje, vidi i oseti. Šta vas vodi preko granica (ne)mogućeg?
Pravo da vam kažem, ni sam ne znam potpun odgovor na ovo pitanje, ali pretpostavljam da je ta ljubav prema muzici koju stvaramo i taj neponovljivi osećaj na sceni, kad se sve kockice poklope, ono što mene, a i ostale, tera u nove pobede. Ključna stvar je skromnost u kontekstu pronalaženja sreće u jednostavnim i „malim“ stvarima koje čine život. Skromnost, koja baš kao i ispunjenost i sreća, prirodno dolazi kad se baviš pozivom koji toliko voliš i poštuješ. Onda si zaista nedodirljiv i nepobediv uprkos svim zlim silama koje aktivno deluju protiv tebe.

Kroz numere provlačite muzičke elemente Balkana, a i dalje ste alternativni. Vaše kombinovanje tradicionalnih ritmova i modernih muzičkih stilova autentično je i uvek je nov i svež pristup jazz muzici. Kako uspevate da uvek dodate nešto novo svem tom jazzu?
Mislim da je ključ u tome da stalno osluškujete i otkrivate nove zvukove i nova saznanja, što u muzici što van nje, a da istovremeno ne zaboravite suštinu, stare majstore, lekcije i metode koje su davno već otkrivene i ostaće nepromenjene zauvek. Ta kombinacija novih iskustava i starih vrednosti kod mene je sistem kako na najefektniji način u sebi budim inspiraciju i otkrivam nove načine da kreiram svoju muziku.

Šta mislite o raznim i sve češćim pokušajima da se tradicija spoji s modernim? Reklo bi se da je to ovde recept za podilaženje i očito hod po tankoj liniji. Kako ne pasti? Čije vam se transponovanje tzv. world music elemenata baš dopada na domaćoj a čije na svetskoj sceni?
To je oduvek bio pipav teren. Ja stalno ponavljam da je muzika jedna. Kad malo dublje uđete u istraživanje različitih muzičkih pravaca i počnete da povezujete tačkice između njih, shvatite koliko toga imaju zajedničkog, iako su na prvo slušanje potpuno različiti. U tom kontekstu deluje jednostavno obraditi neku tradicionalnu melodiju u novom, modernijem ruhu, ali nije tako. Smatram da neke pesme, muzičke komade ne treba ni dirati. Neka muzika je jednostavno već komponovana i odsvirana na najbolji mogući način. Ostavite je na miru i uživajte u njoj. Sa druge strane, imamo i primere kako se može modernije aranžirati tradicionalna muzika a da se ne upropasti njena inicijalna poruka. Neka od imena koja to rade na najbolji mogući način jesu grupa Ljubojna, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Božo Vrećo, Bojan Z, Theodossi Spasov, Bato Andonov.

Godine 2013. sve vaše albume – 11 razloga za… (2001), Kafanki (2003), 3 Sega Mu e Majkata (2007), Života mi (2009), Can you dig it? (2013) – u digitalnom formatu objavila je kuća OverJazz Records iz Hamburga – gde to može da se nađe i preslušava?
Svi albumi, uključujući Alive, mogu se pronaći u prodaji online, tj. na internetu. Prva četiri albuma možete naći i u prodavnicama PGP-a, a album Alive u prodavnicama Metropolis Music.

Državne granice, koje su ljudi izmislili, zapravo su samo linije u pesku. Možda ćemo kad to shvatimo konačno promeniti naš odnos prema drugima, a i prema samoj planeti na kojoj živimo

Spisak umetnika sa kojima ste sarađivali (Joe Zawinul, Theodossi Spassov, Marko Đorđević, Toni Kitanovski, David Binney, Aleksandar Petrov, Bachar Khalife, Dado Topić, Rosen Zahariev, Hana Vučićević, Nigel Kennedy, Vlatko Stefanovski, Darkwood Dub, Božo Vrećo, Bojan Zulifikarpašić…), ali i zemalja, na svim kontinentima, gde ste predstavljali Srbiju je impresivan i ogroman. Šta vam te saradnje donose, kakva je to razmena? Kog umetnika/bend biste izdvojili, na šta ste posebno ponosni?
Za ovih tridesetak godina rada bilo je toliko različitih i divnih saradnji da mi je zaista teško da u jednom odgovoru izdvojim bilo koje. Svaka saradnja i kontakt sa svim tim vrsnim muzičarima me je izgradila u ovo što jesam danas i ja sam im svima zahvalan na tome.

Da li ste se tim spajanjem iliti brisanjem svih granica inficirali na Beerklee College of Music gde ste studirali? Zapravo, vi ste povukli nogu, nakon vas mnogo mladih ljudi odavde otišlo je u Boston.
Granice su mi oduvek predstavljale barijeru, problem, iako su samo linije u pesku. Tako sam odmalena odgajan i zahvalan sam svojim roditeljima na tome. Berklee je samo to još više pospešio jer kada sam se u toj školi susreo sa muzičarima iz celog sveta i sa mnogima od njih podelio scenu, samo sam potvrdio teoriju da smo svi jedno i da jedino tako treba da posmatramo naše razlike – kao bogatstvo različitih kultura i izraza iz kojih možemo toliko toga novog da saznamo i naučimo.

Jazz muzika i nastaje i nestaje pomalo po sistemu crtanja linija na pesku. Svaki put je drugačija i poenta jeste da te u tom trenutku odvede negde kao nikad pre i nikad posle

Cela vaša velika muzička porodica – vaš otac Zafir Hadžimanov, majka Senka Veletanlić, tetka Bisera Veletanlić – uvek je bila ponosna na vas i vaš rad, a evo na poslednjem albumu pridružila vam se i kćerka, mlada umetnica Marta Hadžimanov. Kako se vi osećate u vezi sa tim?
Priča se ponavlja. Moji roditelji su srećni zbog mene iz istih razloga zbog kojih sam ja srećan kad je Marta u pitanju. Taj glavni razlog nije Martin izbor da se bavi muzikom, već to što je odabrala ono što je čini srećnom i ispunjenom. Da je to bio bilo koji drugi izbor, ja bih jednako bio srećan, dok god je ona ta koja je srećna.

Šta možemo da očekujemo na koncertu 13. juna u letnjem Bitefartcafeu Summer Stage na Kalemegdanu? Da se spremimo na odstupanja od snimljenog koja vaše koncerte čine neponovljivim? I ako ima nekih iznenađenja, slobodno ih prećutite, neka ostanu iznenađenja.
Sve i da želimo da ponovimo ono što je snimljeno, ne bismo znali kako. Baš kao što ne mogu da najavim i odam ni iznenađenja jer je svaki naš koncert pomalo iznenađenje i za nas. U tome je i čar ove muzike kojom se bavimo.

Hvala najlepše!

The post Vasil Hadžimanov: Granice su zapravo samo linije u pesku appeared first on 42 magazin.