Ima tome godina, više se i ne sećam povoda, kada mi je jedan prijatelj, ljubitelj džeza, poklonio reprodukciju slike Žan-Mišela Baskijata na kojoj se ovaj oprašta od jednog od svojih idola, neprevaziđenog saksofoniste Čarlija Parkera. Ako se to, zapravo, uopšte može nazvati slikom. Pre će biti da je reč o odocneloj čitulji iz 1982, na kojoj nema nijednog crteža izuzev grubo sklepane krune i krsta i nezgrapno ispisanih slova „Stanhope hotel, 2. april 1955. godine“. Nikada nisam dokučio otkud ovaj datum, s obzirom na to da je Parker zaista umro te godine u tom njujorškom hotelu na Petoj aveniji, u apartmanu svoje prijateljice Panonike Kenigsvarter, u 34. godini, ali 12. marta. Zašto pominjem to, osim zbog činjenice da nikada nisam video ekspersivniju čitulju? Odgovor je prilično jednostavan – zato što su obojica bili fatalni spoj genijalnih poeta ulice i geta, eksplozivnog talenta i gneva, žrtve univerzalnog principa slave i neizbežne poročnosti, koja je neminovno došla po svoje. S tom razlikom da je Baskijat sagoreo u svojoj 27. godini, ali su obojica u svojim kratkim životima učinili dovoljno da postanu besmrtni.

Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene osamdesetih

Šest decenija od Baskijatovog rođenja dobar je povod da se prisetimo da je i pored neverovatne slave koju je stekao još za života, bio često omalovažavan, a nakon smrti usiljeno i neprilično veličan upravo od onih koji su ga osporavali. Tako je Herbertu Šolu, njegovom kolekcionaru, odbijen zahtev da radovi Žan-Mišela budu deo postavke u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, uz prilično uvredljivo objašnjenje – „bez ulične umetnosti“. Iz tog ugla posmatrano, bilo bi zanimljivo videti šta bi Baskijat rekao na činjenicu da ga danas svrstavaju među najznačajnije neoekspresioniste. Verovatno bi se kiselo osmehnuo, kao što je to često činio u neprijatnim situacijama, okrenuo se i u nekoliko poteza od najbližeg njujorškog zida napravio nesputanu i divlju sliku na kojoj se obračunava sa licemerjem današnjeg sveta.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke. Ili bi možda kao Endi Vorhol, s kojim se intenzivno družio i radio, želeo da postane živa pop ikona…

Andy Warhol: autentično neautentični umetnik

Anegdota kaže da ga je Vorhol čekao nekoliko sati u jednom njujorškom restoranu gde je trebalo zajedno da ručaju. Kada se već vidno iznervirani mesija pop arta spremao da krene, Baskijat se pojavio sa ogromnim platnom na kome je naslikao portrete njih dvojice. Njihova saradnja pomogla je Baskijatovom vrtoglavom rastu popularnosti, ali i Vorholovom poslu. Nije to bilo bezuslovno prijateljstvo, ali je mladi umetnik svakako u starijem kolegi video očinsku figuru koja mu je nedostajala još od tinejdžerskih dana.

Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku

U svakom slučaju, Njujork sedamdesetih godina, kada je Baskijat kao tinejdžer odlučio da napusti nasilnog oca i prepusti se beskućništvu i lutanju, bio je idealan mizanscen za njegov temperament i senzibilitet. Paralelno s danima najvećeg nasilja, koje je tako maestralno ovekovečio Martin Skorseze u Taksisti, bujao je jedan sasvim drugi svet. U CBGB-iju i klubu Mudd The Ramones i Peti Smit ispisivali su prve stranice panka, Tom Verlejn i The Television pretili su da oduvaju sa scene orkestrirani i okoštali simfo-rok, hip-hop je provirivao i nosio nepatvoreni ritam života. Istovremeno, Baskijat je baš u to vreme s prijateljem Al Dijazom počeo da ostavlja poruke po uštogljenom Menhetnu pod pseudonimom SAMO (same old shit).

Bile su to socijalne i političke parole, ali su se mogli čitati i kao fragmenti nadrealističke poezije. Iz današnje perspektive gledano, čini se da se oko mladog umetnika isuviše brzo rađao mit. U samo nekoliko godina od gradskih parkova stigao je do naslovne strane New York Times. Jedan od njegovih prvih kupaca bila je legendarna pevačica grupe Blondie Debi Hari, koja je za 200 dolara kupila sliku Cadillac Moon. Treba li uopšte govoriti da danas vredi desetine miliona dolara. Redovna mušterija i veliki ljubitelj njegovog rada bio je Dejvid Bouvi. Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene tog vremena. A to, složićemo se, nije bilo nimalo lako pored već pobrojanih imena. Uostalom, o njemu je snimljeno nekoliko filmova, ali je do današnjih dana najuverljiviji ostao dokumentarac iz 1996. Baskijat, koji je režirao slikar Džulijan Šnabel sa sjajnim ostvarenjima Džefrija Rajta u naslovnoj ulozi i Dejvida Bouvija, koji je igrao Endija Vorhola.

U vremenu kada se samo minimalizam smatrao umetnošću, Baskijat se okrenuo grubim figurama i sopstvenim herojima slikajući boksere Muhameda Alija i Šugar Reja Robinosona, džez muzičare Majlsa Dejvisa i Luja Armstronga, ali i biblijske likove poput Samsona. Njegov jedinstveni narativ i primitivni elementi rezultirali su magijskom simbiozom. Možete to nazvati i besmislenom improvizacijom nesvesnog, ali se niko nije usudio da ospori sirovu snagu Baskijatovog izraza. Uostalom, u jednom od intervjua, ljut zbog rasnih predrasuda i u umetničkim krugovima, kazao je da je 80 odsto njegovih slika nastalo iz čistog besa. Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku. Na pitanje zašto su ljudi na njegovim radovima toliko kruti, govorio je da je to zbog toga što odveć nemaju rafinman.

Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke

Untitled (Bez naslova) iz 1982.

Crni Pikaso, kako ga je krstila likovna kritika zbog stilskih sličnosti, ali i meteorskog uspona, ostavio je iza sebe više od 1.000 slika i 2.000 crteža, a na jednoj aukciji 2017. godine njegovo bezimeno platno Untitled (Bez naslova) iz 1982. prodato je za 110,5 miliona dolara, što je najveća suma isplaćena ikada za delo jednog američkog umetnika.

Pablo Picasso – slikar, skulptor, keramičar i POP ikona!

Čarli Parker i Žan-Mišel Baskijat imaju još jednu zajedničku stvar. Otišli su s ovog sveta mirno, ne praveći galamu, umorni od života. Lekar koji je konstatovao Parkerovu smrt procenio je da je telo staro između 55 i 60 godina iako je imao samo 34. Baskijat je uoči smrti avgusta 1988. jednostavno odbacio svoja platna i četke, otuđen i dalek od sve te vreve i slave koju je tako brzo stekao i izgustirao. Obojica verovatno nesvesni uticaja koji su ostavili, a koji se neće sagledavati u samo jednoj generaciji.

The post Šest decenija od rođenja Žan-Mišela Baskijata: Mračne ulice crnog Pikasa appeared first on 42 magazin.

Obrazovan u Njujorku, gde je diplomirao u školi vizuelnih umetnosti, profesionalno formiran u Parizu, Raul Dijaz (Raul Rodrigo Rafael Diaz), čileanski fotograf, jedna od najvećih zvezda sveta Polaroida, u Beograd je sa svojom izložbom doneo i svet glamura i patinu neodoljive nostalgije nekih drugih vremena. Od 1990. godine živi i radi u Parizu. Oprobao se i u modnoj fotografiji, gde je bio saradnik velikih imena poput Marija Testina ili JB Mondina, ali je zvezda postao birajući teži put. Njegov rad odvojen je od svih digitalnih procesa, trendova modernog vremena, često deluje vanvremenski. Jedinstvena kreativnost naznačena je sečenjem, otvaranjem i ponovnim sjedinjavanjem naizgled potpuno nekompatibilnih komada fotografija koji daju jedinstvene celine. U razgovoru za 42 magazin, između ostalog, otkriva zašto je odlučio da karijeru gradi mimo dominantnih tokova digitalne fotografije. „Studirao sam u Americi i voleo da radim u foto-laboratoriji. Ali na fakultetu je već tada sve bilo podređeno tehnologiji. Svi su govorili da je gotovo s laboratorijama, sa negativima i da je budućnost u isključivo digitalnoj fotografiji. Pokušali su da mi isperu mozak. Rekao sam ’ne’, zašto digitalno, to nije prava fotografija? Odlučio sam se za Polaroid jer je brz, fotografija je gotova za minut, možete da je skenirate i spremna je za štampanje. Znate, kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija. Osim toga, volim da osetim fotografiju u ruci, nešto poput vas novinara koji volite težinu printa.“

Živite i radite u Parizu skoro tri decenije, kako je taj retro postupak koji podrazumeva Polaroid prihvaćen u umetničkoj prestonici sveta?
U suštini, vrlo dobro. Imao sam sreće da u Parizu počnem karijeru kao modni fotograf i tada sam koristio samo Polaroid. Krenulo je dobro i svi su odjednom zavoleli Polaroid, iako je digitalna fotografija bila u ekspanziji. Retro fotografi koji su koristili Polaroid stvorili su zajednicu. Otvorio sam malu galeriju i pravio isključivo izložbe fotografija rađene Polaroidom i foto-aparatima sa starim filmovima. Mogu vam reći da je u Parizu nastala vrlo jaka i aktivna scena. Ono što je najlepše u svemu jeste da sve više mladih ljudi dolazi i želi da fotografiše Polaroidom.

Sigurno ste se oprobali i u digitalnoj fotografiji. Kako gledate na te fotografije i kolege koje rade u toj tehnici?
Naravno da sam radio i digitalnim aparatom. Što se mene tiče, postoje samo dobre i loše fotografije. Najvažnije je da uhvatite pravi ugao i trenutak i da je ta slika dovoljno uzbudljiva. Kad sam ozbiljnije počeo da se bavim fotografijom, krenuo sam da eksperimentišem s Polaroidom, izgledalo mi je kreativnije, digital mi se učinio previše jednostavnim. Znate, imate filtere i sva ona razna pomagala. Opet, s Polaroidom je veća mogućnost da napravite grešku, a osim toga rad je znatno skuplji. Zato mi se čini da je za mlade početnike digitalna fotografija dobar put. Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo.

Da li su nostalgija i glamur starih vremena nešto što Polaroid fotografiju čini privlačnom?
Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“ Svi znaju za takve aparate i fotografije. Ali prava nostalgija vas pogodi kada uzmete aparat u ruke. Kada dodirnete fotografiju koja je stvarna. Mislim da taj osećaj dolazi zbog duge istorije Polaroida i činjenice da su svi bar jednom držali u rukama taj aparat. Ali, kao što rekoh, oprema nije jeftina, filmovi takođe, pa je nostalgija je i te kako skupa.

Raul Dijaz i Zoran Preradović

Sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“

Digitalni aparati su u jednom trenutku potpuno uništili Polaroid, ali je grupa entuzijasta s Florijanom Kepsom na čelu osnovala pokret Nemogući projekat, prepoznajući osobenost analogne fotografije u digitalnom svetu?
Bilo je teško na početku. Ali rekao sam ljudima – znate šta, ako spalim fotografiju ili napravim mrlje, to je moja odgovornost, baš kao i kada napravim dobru fotografiju. Kod digitalne fotografije dobijete tačno ono što vidite, sa filmom je to sasvim drugačije. Ako je napolju toplo, dobićete drugačije boje, ako je hladno, biće to opet nešto sasvim drugo.

Polaroid jeste nostalgija. Imam malu radnju u kojoj prodajem opremu i kada ljudi uđu, govore: „Bože, moj deda je imao takav aparat, moji roditelji su imali Polaroid.“

Vi ste vlasnik prve radnje Nemogućeg projekta u Parizu. Kako ljudi reaguju na analogne fotografije?
Mogu vam reći da je to naišlo na neverovatan odjek u hipsterskoj zajednici i uopšte toj modnoj industriji. Otkinuli su na činjenicu da se Polaroid vratio. Ali šta se desilo? Kupili su aparate, dva-tri pakovanja filmova, otišli kući, bili su uzbuđeni, ispucali filmove, ali proizvod nije bio dobar. Jasno je da morate razumeti fotografiju, poznavati hemikalije, upotrebu svetla i temperature. Sve to čini dobru fotografiju. Razmišljao sam o činjenici da su uzbuđeni, ali i da su se vrlo brzo razočarali. Mislili su da je Polaroid lagan, ali, nažalost, nije tako. Oni koji su zaista bili zainteresovani vratili su se da prođu osnovnu obuku. Drugi su odustali, možda i zato što to baš i nije jeftina zabava.

Volim da osetim fotografiju u ruci, poput vas novinara koji volite težinu printa

Polaroid su koristili neki od velikih umetnika poput Ansela Adamsa, Vokera Evansa ili Endija Vorhola. Mislite li, na primer, da je Vorhol poživeo, da bi i danas u digitalnoj eri koristio Polaroid?
Vorhol bi sigurno otišao u digitalnu fotografiju. On je bio umetnik koji je uvek pokušavao da eksperimentiše s novom estetikom i uglavnom je uspevao da pomeri granice istorije. Siguran sam da bi mu to ne bi bio problem ni sa digitalnim aparatom. Osim toga, ne mislim da je bio naročito nostalgičan tip.

U Parizu ste radili i kao modni fotograf. Kakva su vaša iskustva i mišljenje o modnoj fotografiji?
Nije da sam baš planirao da se bavim time, ali znate kako je to, nekada stvari pronalaze vas. Iskreno, zaista sam uživao radeći taj posao, svakodnevno sam sretao nove ljude. Osim toga, modna fotografija podrazumeva čitav tim – stilistu, šminkera, frizera… Morao sam da se prilagodim i konceptu samog magazina. Bio je to izazov za mene, budući da sam do tada uglavnom radio sam. Za mene moda podrazumeva i muziku, a to mi mnogo znači. Ponekad je bilo potrebno dočarati ambijent događaja koji je trajao po pet-šest sati. Bilo je vrlo zabavno, ali i zahtevno. Fotografisao sam gole modele, a nije nimalo lako postići da to ne izgleda kao pornografija, a da istovremeno bude seksi. Nikada se nisam koncentrisao samo na jednu ili nekoliko fotografija. Za mene je modna fotografija priča koja mora da ima početak, razradu i logičan završetak.

Odlučio sam se za Polaroid jer je brz… Kada pritisnete dugme na aparatu, momenat, samo taj jedan tren koji ste uhvatili jeste prava fotografija

Živimo u vremenu instant komunikacije, društvenih mreža… Kakva je budućnost analogne fotografije?
Mislim da se analogna fotografija vraća. Već sam rekao da ljudi postaju nostalgični prema nečemu što mogu da dodirnu. Osim toga, sve više umetnika se iz radoznalosti i želje da pomere granice vraća klasičnoj fotografiji. Ljudi se okreću analognim fotografijama jer su retke, posebne… Srećem i ljude koji mi kažu: „Čoveče, nikada nisam video ružniji aparat od tvog.“ Moj odgovor je: „U pravu ste, ali on pravi sjajne fotografije.“ Za profesionalne fotografe digitalna kamera postala je previše jednostavna, oni žele izazov i pravu fotografiju. Siguran sam da analogna fotografija nikada neće nestati, a posebno sam srećan što mlađe generacije pokazuju interesovanje za stare tehnike.

Digital je definitivno demokratizovao fotografiju i izazvao revoluciju, ali nemojte mi zameriti, za mene to nije prava fotografija. Ako želite zaista da napravite nešto u tom svetu, morate probati i ovo drugo

Vaše fotografije su ogledna tabla eksperimenata. Kako ljudi to prihvataju?
Uglavnom imaju predstavu da je lako raditi s Polaroidom. Kada vide da sečete fotografije, rastavljate ih, pomerate i ponovo skupljate u smislenu celinu, postaju zainteresovani za tu tehniku. Naravno, morate im reći da su neke fotografije samo splet srećnih okolnosti, samo lucky strike. Što uistinu ponekad i jesu.

Aleksandar Kujučev: Poslednji čovek na Zemlji

The post Raul Dijaz: Vorhol bi promenio istoriju i digitalnom fotografijom appeared first on 42 magazin.

Svojim radom on testira granice između umetnosti i komercijalne, masovne kulture i transformiše vezu između publike i umetnika. Najpoznatiji je po reprodukcijama banalnih objekata i – po braku s porno-glumicom Ćićolinom.

Umetnički direktor

Rođen je 1955. u Pensilvaniji. Već kao mladić bio je opsednut umetnošću, a naročito Salvadorom Dalíjem, koga je čak i uhodio kada je poznati španski umetnik boravio u Njujorku.

Nakon završene srednje škole upisao je baltimorski umetnički koledž, a potom i Umetnički institut u Čikagu. Na Institutu upoznaje umetnika Eda Paschkea, kome asistira sve do kasnih sedamdesetih. Kasnije radi u Muzeju modernih umetnosti kao sekretar, a nakon toga i kao broker jer nije imao dovoljno novca da producira sopstvenu umetnost.

Prvu izložbu organizuje 1980, a samo nekoliko godina kasnije postaje prepoznatljivo ime njujorške pop art scene, pored Andyja Warhola i Roya Lichtensteina. Upošljava skulptore i zajedno sa njima kreira objekte koji imitiraju kič keramiku, i za taj potez dobija kako pozitivne tako i negativne kritike umetničkog sveta tadašnje američke scene.

Uspeva da osnuje studio u Sohou, gde angažuje čak 30 radnika, zanatlija i umetnika na različitim aspektima proizvodnje umetničkih radova. Ovaj studio pomalo je podsećao na Warholovu Fabriku, ali i na studije renesansnih umetnika.

Koons, samoproklamovani art direktor, tada je tvrdio da nije važno što on lično ne stvara radove

…i da ruke nisu najvažniji umetnikov alat: „Umetnost je zapravo komunikacija – što je arhetipskija, to je razumnija publici.“

Koonsove konceptualne skulpture

Među Koonsovim prvim važnijim projektima našla se serija instalacija koju je počeo da radi 1979, a završio krajem osamdesetih – sastojala se od običnih, svakodnevnih objekata izloženih u staklenim vitrinama, u parovima ili po četiri komada. Tako prikazani, objekti su karakterisali moderan svet opsednut konzumerizmom, naglašavajući da prosečnom potrošaču broj jedan – nikada nije i dovoljan. Uvek treba još.

Najpoznatija od tih konceptualnih skulptura jeste Three Ball Total Equilibrium Tank, koja zapravo podrazumeva tri košarkaške lopte u akvarijumu s vodom. Uticaj ove serije jasno se vidi u radu Damiena Hirsta, a posebno kod dela Nepojmljivost smrti u umu žive osobe (The Physical Impossibility of Death in the Mind of Someone Living).

Three Ball Total Equilibrium Tank, 1995

Nakon dobrih reakcija publike, Koons nastavlja da radi na skulpturama koje imitiraju svakodnevne objekte, igračke ili situacije iz štampe. Prvo je radio na seriji Statuary, koju čine velike skulpture od nerđajućeg čelika u obliku igračaka. Zatim, seriji Banality, i na kraju, najuspešnijoj skulpturi do tada – Michael Jackson and Bubbles.

Michael Jackson and Bubbles

Ta skulptura bila je najveći ručno izrađen objekat od pozlaćene keramike, a prikazuje poznatog pevača i Bubblesa, njegovog šimpanzu. Ta keramička statua prodata je na aukciji njujorške kuće Sotheby’s za 5,6 miliona dolara.

Koons i Ćićolina

Iako je uveliko bio uspešan umetnik, najveću pažnju javnosti stekao je kada se venčao s mađarskom porno-zvezdom Ćićolinom.

Nakon što je video njene slike u nekoliko evropskih magazina, odleteo je u Rim, gde je živela. Posetio je jedan od njenih nastupa, a nakon toga joj predložio saradnju – trebalo je zajedno da naprave film. Ćićolina je pristala.

Zajedno su uradili nekoliko fotografskih sesija koje su postale baza za seriju slika i skulptura Made in Heaven. Ta serija prikazivala je njih dvoje u veoma eksplicitnim pozicijama, što je bilo kontroverzno, ali i dosta popularno.  Film, na kraju, nikada nisu snimili, ali su se njih dvoje zaljubili i venčali 1991.

Serija skulptura i slika “Made in Heaven”

Nakon što su dobili sina Ludwiga njihov brak počeo je da se raspada. Ćićolina je želela da nastavi s nastupima, a čak je javno ponudila seks Sadamu Huseinu u zamenu za mir u svetu.

Navodno je Koons uništio većinu radova koje su zajedno napravili pošto je Ćićolina odvela njihovog sina u Italiju. Pet godina je pokušavao ga vrati, ali italijanski sud je ipak odlučio da dete ostane kod majke. Ova situacija inspirisala je Koonsa da postane član ICMEC-a – internacionalnog centra koji se bori protov eksploatacije dece, a

2002. Koons osniva Institut za međunarodno pravo i politiku, sa ciljem da ponudi pravnu pomoć porodicama čija su deca nestala.

Psi od balona

Nakon silnih serija kontroverznih radova on postaje kralj mešanja pop kulture i konceptuale. Neočekivanim uklapanjem dva naizgled nespojiva pojma, Koons je kreirao svoju i jedinstvenu ikonografiju, uvek kontroverznu i uvek angažovanu.

Poput onih sa Ćićolinom, neki od njegovih radova jasno komentarišu seks i erotiku, dok su drugi rađeni u formi neokiča, kao što su čuveni Psi od balona.

Godine 2013. jedna skulptura iz te serije našla se na aukciji u istoj turi sa Studijom Luciana Freuda umetnika Francisa Bacona. Ta skulptura od nerđajućeg čelika, visoka skoro četiri metra, prodata je za 58,4 miliona dolara na aukciji kuće Christie’s u Njujorku.

Pas od balona deo je Koonsove serije Celebration (Proslava), koju je počeo da radi 1994, a uključivala je pet gotovo istovetnih skulptura u različitim bojama – crvenoj, ružičastoj, plavoj, narandžastoj i žutoj. Psi od balona izlagani su širom sveta, od Venecije do MET-a.

„Kada sam napravio Pse od balona, želeo sam da oni reflektuju uzbuđenje i radost rođendanske proslave. Međutim, u isto vreme oni predstavljaju i ljudsku želju za prikazivanjem materijalnog statusa. Na mnoge načine, ove skulpture su kao trojanski konji – isprva deluju veselo i simpatično, ali daleko su od toga. Teraju vas da se zapitate“, rekao je Koons.

I zaista, umetnik je u pravu.

Svaki njegov rad napravljen je da provocira, a neizostavne reakcije publike i kritike su, verovatno, njegov najveći uspeh.

On je pionir na mnogim umetničkim poljima, u isto vreme kontroverzan, omražen i voljen.

Poput umetnosti koju radi, Koons je apsolutni kralj kontradikcije. Videćemo šta će nam još zanimljivo u budućnosti prirediti i čemu će nas naučiti.

The post Jeff Koons – kralj kontradikcije appeared first on 42 magazin.

Nabrojali smo deset najbogatijih umetnica i umetnika na planeti, među kojima je i jedna naša (verovatno možete da pretpostavite o kome se radi), a čiji se bankovni računi mogu porediti s ruskim tajkunima.

Gerhard Richter

Ovaj nemački vizuelni umetnik poznat je po apstraktnim, ali i hiperrealističnim slikama, radovima na staklu i fotografiji.

Njegova namerna nezainteresovanost da se posveti samo jednom stilu ili vrsti umetnosti često je bila na meti kritike. Osporavali su ga zbog toga što je odrastao u Istočnoj Nemačkoj, čiju je politiku kroz radove često komentarisao.

Danas ovaj umetnik ima 86 godina i gotovo dve milijarde dolara na računu.

Yayoi Kusama

Yayoi Kusama je renomirana japanska umetnica, internacionalno poznata po svojoj psihodeličnoj i repetitivnoj umetnosti kojom kreira širok spektar medijskog prostora – od slikarstva i kolaža, preko skulpture i instalacija, do performansa.

Yayoyi Kusama uslikana u izlogu modne kuće Louis Vuitton koji je dizajnirala 2012. godine

S karijerom koja traje više od sedam decenija, ona se smatra majkom pop arta, minimalizma i feminističkih umetničkih pokreta, čiji je rad veoma uticao na savremene umetnike kao što su Andy Warhol i Claes Oldenburg. Ova fantastična žena danas, upravo zbog neprekidne posvećenosti radu, na svom bankovnom računu ima preko 370 miliona dolara.

Banksy

Anonimni umetnik ulice, revolucionar, anarhista, panker = Banksy. Ujedno, umetnik o čijem smo radu i akcijama, verovatno, najviše pisali na našem sajtu.

Rođen u Bristolu, u Engleskoj, pretpostavlja se sedamdesetih, proslavio se svojim provokativnim grafitima 1990. i od tada aktivno radi po celom svetu. Tokom godina razvio je prepoznatljiv stil, međutim, svakim novim radom iznova šokira komentarišući društvena dešavanja, političke ideologije i fenomene – ratove, konzumerizam, kapitalizam, pa sve do zagađenja planete i globalnog zagrevanja.

Pretpostavlja se da je u toku sveg tog vremena na sceni zaradio preko 50 miliona dolara.

Maurizio Catelan

Maurizio Cattelan rođen je u Padovi, u Italiji, i nikada se nije školovao za umetnika. Sebe naziva umetničkim radnikom pre nego umetnikom, a među kritičarima i istoričarima umetnosti smatran je za dvorsku ludu art sveta. Međutim, ta etiketa nije tu da bi ismevala, već da naglasi njegov specifičan ukus u prikazivanju apsurda, ali i satiričnu kritiku društvenih hijerarhija – posebno kod Katoličke crkve.

Fotografija: Francesco Proietti

Njegova skulptura Papa Jovan Pavle pogođen meteorom prodata je za 886.000 dolara.

Damien Hirst

Ovaj uspešni i kontroverzni umetnik nije iznenađenje ove liste. Rođen je u Bristolu 7. juna 1965. godine, a bio je jedan od vodećih figura kada je u pitanju pokret Young British Artists osamdesetih i devedesetih godina. Njegov rad podrazumeva izlaganje mrtvih životinja potopljenih u formaldehidu, prikazivanje kvazidokumentaraca i začudnih skulptura.

Danas svaka njegova skulptura ne košta manje od 92 miliona dolara, čime je prevazišao čak i Picassa.

Jef Koons

Ovaj poznati savremeni američki umetnik stvara eklektične skulpture koje prikazuju dijapazone emocija. Poznat i kao kralj kiča, Koons uspeva da svaki svoj rad proda za desetine hiljada dolara.

Njegova, verovatno, najpoznatija serija skulptura – Psi od balona (Baloon Dogs), konkretno skulptura Narandžasti pas od balona (Orange) – prodata je za oko 58.400 dolara, dok vrednost ostalih skulptura iz te serije i dalje raste.

Cindy Sherman

Cynthia Morris Sherman poznata je savremena američka umetnica, fotografkinja i filmska rediteljka, prepoznatljiva pre svega po konceptualnim portretima koji postavljaju pitanja o ulozi i inkluziji žena u modernom društvu. Globalno se proslavila početkom osamdesetih, kada je njena serija crno-belih fotografija nazvana Untitled Film Stills pokupila svetske nagrade i priznanja, a ona proglašena jednom od najboljih feminističkih fotografkinja.

Njena provokativna dela, koja divno objedinjuju različite uticaje feminizma, performansa, kulturnu kritiku, zatim politike tela i identiteta, jako se dobro prodaju, te se procenjuje da bogatstvo ove umetnice danas prelazi sumu od 35 miliona američkih dolara.

Marina Abramović

Marina Abramović je performans umetnica rođena 30. novembra 1946. u Beogradu, a čiji rad istražuje odnos između umetnika i publike, telesne limite i neograničene mogućnosti uma. Njena karijera traje više od četiri decenije, a pre nekoliko godina proglašena je za pionirku, majku performansa.

Godine 2010. njujorški Muzej moderne umetnosti (MoMA) priredio je veliku retrospektivu posvećenu njenom radu, a ona ujedno predstavlja najveću izložbu performansa u istoriji tog muzeja. Tokom izložbe Abramovićeva je izvela performans Umetnica je prisutna, tihi komad u trajanju od 736 časova, tokom kog je nepokretno sedela u atrijumu muzeja dok su se pojedinci iz publike smenjivali nasuprot nje.

Procenjuje se da njeno bogatstvo premašuje sumu od 10 miliona američkih dolara.

Annie Liebovitz

Fotografkinja koju vole modni magazini i holivudske zvezde, a koja radi kako komercijalnu, tako i umetničku fotografiju – našla se na ovoj listi jer samo jedna njena fotografija (konkretno ona na kojoj je muzičar Kieth Harring) vredi oko 57.500 dolara!

Njena najpoznatija i najskuplja fotografija i dalje ostaje ona čuvena – na kojoj se nalazi John Lennon (fotografisan na dan kada je ubijen) dok grli Yoko Ono.

The post Najbolji + najbogatiji umetnici današnjice appeared first on 42 magazin.

U skladu sa njegovim karakterom, dnevnu rutinu Salvadora Dalija odlikovala je zdrava doza samopoštovanja.

„Svakog jutra nakon buđenja“, zapisao je Dali 1953, „osećam vrhunsko zadovoljstvo zbog toga što jesam Salvador Dali, i pitam se, zadivljeno, šta će to neverovatno danas učiniti ovaj Salvador Dali.“

Nadrealista nije bio jedini umetnik koji je imao svoj jutarnji ritual – mada se većina njih oslanjala više na kofein i cigarete nego na ego. Iako mnogo ljudi misli da umetnici ne poznaju jutro, da spavaju do podneva i duže, da im je i vreme umetnički haotično – nije baš tako.
Dobro, deset vrhunskih slikara nije se kvalifikovalo za ovu listu budući da su se budili uglavnom nakon podneva. Recimo, Pablo Picasso je dolazio u svoj pariski studio oko dva po podne, dok je Jackson Pollock jednom rekao novinaru: „Imam staru naviku iz starog kraja da spavam celog dana i radim cele noći.“
U našem fokusu su ipak navike deset umetnika koje pokazuju da se deo dana za maksimum kreativnosti i produktivnosti ne može planirati, te da je jedini plan za stvaranje vrhunske umetnosti uhvatiti dan i – raditi, raditi, raditi.
Mnogi primeri umetnika ranoranilaca izvučeni su iz knjige Daily Rituals: How Artists Work, u kojoj autor Mason Currey detaljno iznosi dnevne navike 161 genijalnog uma, od pisaca do naučnika i filozofa. U ovom tekstu fokus je na slikarima – odnosno, još preciznije, na slikarima koji su se budili u cik zore, a evo kako je desetoro njih započinjalo dan na pravoj, reklo bi se – desnoj nozi.

Andy Warhol

Svakog radnog dana od 1978. do 1987. Andy Warhol budio se oko devet sati i odmah potom pričao telefonom sa svojim prijateljem Patom Hackettom kako bi mu izdiktirao događaje od prethodnog dana. (Razgovori su prevashodno bili namenjeni stvaranju preciznog zapisa o umetnikovim troškovima – Internal Revenue Service revidirao je njegovo poslovanje svake godine počev od 1972 – ali su na kraju postali osnova za The Andy Warhol Diaries, intimnih memoara pop ikone i njegovog dugogodišnjeg prijatelja Hacketta, koje je on uredio i objavio nakon Andyjeve smrti.)
Ti razgovori ponekad su trajali i po dva sata, nakon čega se Warhol tuširao, oblačio i sa svoja dva jazavičara silazio u kuhinju na doručak sa kućepaziteljima. Ostatak prepodneva provodio je u kupovini na Medison aveniji, u aukcijskim kućama, u juvelirnicama ili u prodavnicama antikviteta. Uvek je sa sobom imao nekoliko primeraka magazina Interview, koje je ostavljao vlasnicima prodavnica kako bih ih podstakao da se u njemu oglašavaju ili da ih daju fanovima.

Balthus

Kada je Galerija Tate Balthusu uputila zahtev da joj dostavi biografske podatke za njegovu retrospektivnu izložbu 1969, ekscentrični slikar poslao joj je telegram sledeće sadržine: „Nema biografskih detalja. Početak: Balthus je slikar o kome ništa nije poznato. A sada da pogledamo slike. S poštovanjem, B.“
Ipak, kad je ostario, bio je malo otvoreniji, a francuski novinar Alain Vircondelet utkao je u njegove memoare iz 2002. seriju anegdota iz poslednjih godina umetnikovog života, što daje uvid u njegove jutarnje navike.
U poznim godinama Balthus je živeo ogromnoj švajcarskoj planinskoj kolibi sa mačkama, slugama i svojom drugom suprugom. Svakog jutra doručkovao je oko 9.30. Nakon što bi iščitao mejlove, preispitivao je kvalitet dnevnog svetla kako bi odlučio hoće li ili neće slikati toga dana. Pod pretpostavkom da je svetlo dobro, u kasno prepodne ili rano popodne pešačio bi (a kasnije ga je u kolicima gurala supruga) do studija u blizini sela. Pre nego što bi počeo da radi, izgovorio bi molitvu ili meditirao nekoliko sati pred nedovršenom slikom – pušeći sve vreme. „Intuitivno sam shvatio da je pušenje udvostručilo moju sposobnost koncentracije i omogućilo mi da budem potpuno unutar platna“, rekao je jednom.

Robert Rauschenberg

Matt Hall, koga je Robert Rauschenberg 1993. angažovao da upravlja njegovim imanjem na Floridi, seća se da je umetnik svakog jutra nakon buđenja imao lep i zdrav doručak. Uzeo bi vitamine, a zatim popio espreso. „Gospode, pio je dupli ili čak trostruki espreso.“
Ipak, centralni i najvažniji deo Rauschenbergove jutarnje rutine bila je TV emisija The Young and the Restless, koju je gledao s neverovatnom posvećenošću. Sapunske opere i drugi televizijski sadržaji konstantno su bili na repertoaru njegovog ateljea. „Obožavao je da gleda televiziju.“ David White, viši kustos u Fondaciji Robert Rauschenberg, rekao je 2016. za Artsy: „Mislim da je razlog tome očigledno vizuelna stimulacija.“ Američki umetnik bio je nezasiti konzument slika, isečaka iz novina i glosi magazina, a spajao bi ih u svojim uticajnim asemblažima koje je nazivao combines.

Chris Ofili

Umetnik Chris Ofili preselio se 2005. iz Britanije u Trinidad. Ali već u godinama koje su prethodile preseljenju nesvesno je razvio svoju radnu rutinu i da, kako je rekao reporteru New York Timesa, „pretpostavlja da ima ogroman broj pravila“.
Njegov londonski studio bio je podeljen na centralnu binu, gde su bila njegova velika kolažirana ulja na platnu, te na odvojeni ugao za akvarele i crteže. Ofili, koji je u atelje stizao svakog jutra između sedam i 10 sati, počinjao je svoj dan u pomenutom uglu. Nakon što bi ogroman list papira podelio na osam jednakih delova, opustio bi se crtajući apstraktne oblike olovkom. Zatim bi prešao na akvarel i na svakom listu slikao drugačiju afričku glavu (to su, kako kaže umetnik, bile njegove afro-muze). Za svaki rad trebalo mu je od pet do 15 minuta. Nekim danima završio bi samo jednu sliku, ali bilo je dana kad bi uradio čak deset slika. Na kraju, od tih radova koji su nastajali duže od decenije – 181 rad postao je osnova za Studio Museum u Harlemu.

Louise Bourgeois

Louise Bourgeois je bila „veoma obična“, svedoči njen dugogodišnji asistent Jerry Gorovoy. Svakog jutra umetnica je nakon buđenja pila šolju čaja „uz malo želea koji je uzimala direktno iz tegle“, priseća se Gorovoy, a čim bi joj se malo podigao šećer, bila je spremna za pokret. Gorovoy bi je pokupio iz kuće u Čelsiju u 10 sati i zajedno bi se odvezli do njenog ateljea u Bruklinu, smeštenog u nekadašnjoj fabrici farmerica. Ta rutina bila je toliko jaka da je Louise kreirala rad pod nazivom 10 am is When You Come to Me (2006), na kojem su crteži njenih i Gorovoyjevih ruku. Louise je zahtevala tišinu i samoću u svom ateljeu. „Najmanja buka bi je uznemirila“, svedoči Gorovoy. Umetnica je jutro uglavnom provodila u fizičkim aktivnostima kao što je pripremanje zavarivača i drugih tehničkih pomagala. Posle ručka, crtala bi nekoliko sati, što joj je omogućavalo da se malo oporavi kako bi kasnije mogla da se vrati vajanju.

N. C. Wyeth

Newell Convers Wyeth, američki umetnik koji je ilustrovao književne klasike kao što su Ostrvo s blagom (Treasure Island) i Robinzon Kruso, svoja navrednija dela uradio je baš ujutru. Ustajao bi u pet i odmah počinjao da seče drva. Odlagao je sekiru oko 6.30 i bacao se na doručak: grejpfrut, palačinke, jaja i kafa. Potom bi odlazio u brdo do svog pensilvanijskog ateljea i sastavio nekoliko pisama, a zatim je svojim karavanom odlazio do pošte da ih pošalje, a u povratku je svraćao do svojih studenta.
I onda je bilo vreme da se vrati radu. Navukao bi radno odelo, zapalio lulu i počeo da slika. Wyeth je generalno radio brzo, ponekad bi završio sliku za samo nekoliko sati. Međutim, ukoliko bi se zaglavio, zalepio bi mali komad kartona na naočare kako bi blokirao pogled kroz veliki prozor na severnoj strani ateljea.

Willem i Elaine de Kooning

Willem de Kooning nije bio ranoranilac niti jutarnji tip. Kao mladić, nevoljno bi se budio oko 10 ili 11 sati i odmah bi ispijao nekoliko šolja veoma jake kafe. Zatim bi nastavljao da slika celog dana, praveći pauzu za večeru ili posetu prijateljima.
Čak ni brak nije mogao da naruši tu njegovu naviku. Kada se 1943. oženio koleginicom, umetnicom Elaine Fried, oboje su se budili kasno ujutru. Umesto da doručkuje, par je ispijao kafu s mlekom koje se hladilo na prozoru tokom zime. Potpuno ovisni o kofeinu i duvanu, radili su u zajedničkom ateljeu koji je bio povezan sa stanom u kojem su živeli – pa su mogli često da prave pauze za još koju kafu ili cigaretu.

Joan Miró

Joan Miró se pridržavao svoje rutine gotovo religiozno, delom i zato što je bio uplašen da bi teška depresija sa kojom se borio u mladosti (oko 18. godine, pre nego što je postao slikar) mogla da se vrati. Tokom tridesetih godina, dok je živeo u Barseloni sa suprugom i ćerkom, španski slikar ustajao je u šest. Nakon tuširanja i laganog doručka, koji su obično činili hleb i kafa, smestio bi se ispred štafelaja. Slikao je bez prestanka do sedam sati uveče, a onda bi napuštao atelje i vežbao sat vremena.
Miró je bio ozbiljan u fizičkim aktivnostima koje je video kao još jedan metod da depresiju drži pod kontrolom. U Barseloni je preskako konopac i praktikovao švedsku gimnastiku, u Parizu je boksovao, a na odmoru u Kataloniji plivao je i džogirao pored mora.

Marina Abramović

Tokom jednog od najznačajnih radova Marine Abramović The Artist Is Present (2010) umetnica je sedela nepomično u galeriji MoMA sedam sati dnevno (petkom deset sati), šest dana nedeljno – 11 nedelja zaredom. Kao i veliki deo njenog opusa, to je uključivalo i fizičku izdržljivost koja je zahtevala striktan režim.
Jedan od najvažnijih izazova bilo je to kako da ne dehidrira, budući da tokom performansa nije uzimala ni vodu ni hranu. Marina se za to pripremila tako što je stekla naviku da se noću budi na svakih 45 minuta i popije malu čašu vode. Ustajala je u 6.30 svakog dana dok je trajao performans i u sedam bi popila poslednju čašu vode, a onda doručkovala: pirinač, sočivo i šolju crnog čaja.
U devet časova po nju, njenog asistenta i fotografa dolazio je auto i vozio ih u MoMA, gde bi ona obukla svoju haljinu za performans. Sledećih 45 minuta odlazila bi u kupatilo četiri puta (Marina nije ustajala ni da ode do toaleta, novinari su spekulisali da je imala kateter, ali umetnica se jednostavno suzdržavala). Potom bi na zidu obeležila izvedbu od prethodnog dana i 15 minuta sedela sama, sve dok se vrata muzeja ne otvore.

Georgia O’Keeffe

„Jutro je najbolji deo dana, nema ljudi okolo“, rekla je Georgia O’Keeffe u jednom intervjuu 1966. „Moja prijatna narav voli svet u kome nema nikoga.“ Zato ne iznenađuje to što se slikarka, pošto se preselila u Novi Meksiko, obično budila sa prvim zracima sunca. Često bi naložila vatru i pripremila čaj, a potom bi se vratila u krevet i posmatrala svitanje. Zatim bi odlazila u polusatnu šetnju pustinjom. Nabavila je i štap kojim bi se branila od zvečarki ukoliko joj se ispreče na putu.
Već u sedam doručkovala je ono što bi joj pripremio kuvar – meko kuvana jaja ili kajganu, hleb sa džemom, ljutu papriku sa uljem od belog luka, naseckano voće i kafu ili čaj. Ponekad je jutra provodila u bašti ili zabavljala posetioce, ali njeni omiljeni dani bili su oni koje je provodila u ateljeu.

The post Jutarnje navike 10 slavnih umetnika appeared first on 42 magazin.

David LaChapelle je ime koje svi znaju kako u modnom svetu, tako i u takozvanom šou-biznisu. Ovaj šou nije samo fraza jer u njegovom slučaju on nije nimalo ignorisan kao takav, već naprotiv! Šou i pop koji označava popularnu kulturu sveta u kome trenutno živimo jeste ono što on naglašava do momenta dok ne bude maksimalno prenaglašen i tek što ne prelazi granicu. I to ne moramo da verbalizujemo detaljno, usmeno niti pismeno, jer već na prvi pogled njegove fotografije govore to same, iz sveg glasa, da ne kažemo vrište.

On kroz svoj rad ništa ne stavlja pod tepih, on ga okreće naopačke sa idejom da se vezene šare s lica zaborave i da se jasno vidi ono od čega je satkan.

Na velikane istorije umetnosti dodajte veliku dozu kritike društva, mnogo začina u vidu scenografije, kostima, šminke i art direkcije. Kada sve to promešate, samo prospite, sačekajte da se razlije i prikaže onako kako jeste, škljocnite i eto ga – David LaChapelle

Bez namere da nam se svidi ili ne svidi, on stvara umetnost čiji pravac nosi njegovo ime. Bez analize trendova u fotografiji, bez modernih pravaca koje treba ispoštovati, bez uštogljenih formi i bez formi uopšte, jer kalup je samo jedan – njegov i zove se David LaChapelle. I svi ga prepoznaju.

[See image gallery at 42magazin.rs]

Kada kažemo svi, mislimo na sve – modele, urednike najprestižnijih modnih biblija, većih i manjih, od Voguea do Interview magazina, kao i na kraljice i kraljeve pop-kulture poput Madonne ili Eltona Johna ili možda Pamele Anderson ili Marilyna Mansona, kako se uzme. Bezbroj modnih kampanja, naslovnih strana, prestižnih nagrada, izložbi, poštovanja i prepoznavanja David duguje svom idolu Andyju Warholu koga upoznaje sa 17 godina, a onda nastavlja listu na Salvadora Dalija uz očiglednu dozu velikih Caravaggioa i Michelangela.

Recept je jednostavan, na velikane istorije umetnosti dodajte veliku dozu kritike društva, mnogo začina u vidu scenografije, kostima, šminke i art direkcije. Kada sve to promešate, samo prospite, sačekajte da se razlije i prikaže onako kako jeste, škljocnite i eto ga – David LaChapelle, fotograf čiji radovi nikoga ne ostavljaju bez komentara.

The post Kič-pop-nadrealizam: David LaChapelle appeared first on 42 magazin.

Iako je umro pre više od 30 godina, deluje da su njegovi radovi bili vizionarski, kao i njegove ideje, čiji je smisao mnogo jači i uticajniji u sadašnjem vremenu. Čuvena Warholova rečenica, jedna od najcitiranijih na svetu, glasi – u budućnosti svako će biti poznat na 15 minuta – definitivno je predvidela vreme koje će doći, a u kom danas živimo. Vreme vladavine društvenih mreža, nedostatka fokusa i konstantne gladi za novim.

Varhola pre Warhola

Andy je treće dete Julije i Ondreja Varhola, čehoslovačkih migranata, koji su se dvadesetih godina prošlog veka nastanili u Pitsburgu, SAD. Kao dete bio je pametan i kreativan. Njegova majka, takođe umetnica, podržavala ga je i bodrila u ideji da stvara – kupila mu je kameru kada je on imao samo devet godina. Poznato je da je patio od anksioznog poremećaja zbog čega je veliki deo detinjstva proveo u kući, vezan za televizor. Upravo u tom periodu razvio je opsesiju pop kulturom i slavnim ličnostima. Imao je samo četrnaest godina kada mu je otac umro, ostavivši sav familijarni novac za školovanje jednog od trojice dečaka. Odlučeno je da će Andy biti taj koji će potencijalno imati naviše beneficija od univerzitetskog obrazovanja.

Warholova rečenica – u budućnosti svako će biti poznat na 15 minuta – definitivno je predvidela vreme koje će doći, a u kom danas živimo

Srednju školu završio je 1945, kada je imao šesnaest godina, nakon čega je upisao tehnološki univerzitet Karnegi – gde se fokusirao na dizajn. Ubrzo posle diplomiranja seli se u Njujork, gde radi kao komercijalni ilustrator. Pedesetih dobija angažmane u magazinima Vogue, Harper’s i New Yorker, a zatim počinje da producira reklamne ilustracije i aranžira izloge za njujorške robne kuće.

Warholova reklama za modnu kuću Halston

Rad za supermarket Miller & Sons posebno je bio zapažen i, potom, nagrađen plaketama kluba Art Directors i Američkog instituta za grafičke umetnosti. U tom periodu menja prezime iz Varhola u Warhol sa idejom da se probije kao samostalni umetnik i od sebe napravi brend.

Umetnost kao eksperiment

Iskustvo i ekspertiza u svetu komercijalne umetnosti kombinovani sa opsesijom američkom pop kulturom proizveli su neke od njegovih najuticajnijih radova. Godine 1952. izlaže 15 crteža inspirisanih zapisima američkog pisca i glumca Trumana Capotea u njujorškoj galeriji Hugo. Nakon velikog uspeha ove individualne izložbe dobija poziv da izlaže na grupnom šouu u MoMA. Ovaj šou važan je za njegovu karijeru jer su radovi drugih kolega umetnika s kojima je izlagao, posebno oni Roberta Raushenberga i Jaspera Honesa, inspirisali Warhola da zakorači u zonu ličnih umetničkih eksperimenata.

https://www.youtube.com/watch?v=Ejr9KBQzQPM

Šezdesetih počinje da koristi reklame i isečke iz stripova i – reprodukuje ih na platnima. Ovi radovi, primeri ranog pop arta, nastali su pod jasnim uticajem apstraktnog ekspresionizma, Međutim, kako je odmicao s radom, potpuno se „otcepio“ od ovog pravca, gotovo sasvim uklonivši dokaze umetničkog korišćenja četkice, ruke ili bilo kakvog slikarskog alata. Jedan od radova iz tog perioda je čuvena slika Brillo kutija (1964).

Nastavljajući s upotrebom reklama i stripova, u ovom periodu njegovi radovi oslanjaju se pre svega na grafički dizajn. Kako bi stvorio large-scale grafičke slike, koristio je projektor kojim bi određen motiv projektovao na platno, nakon čega je slobodnom rukom, uljanim bojama, precrtavao direktno na platno. Rezultat ovog procesa danas je više nego poznat – tu je, pre svega, serija slika s Campbell’s konzerviranom supom.

Kasnije počinje da istražuje tehniku sitoštampe (sitoštampa, serigrafija ili svilotisak tehnika je direktne propusne štampe s mogućnošću štampanja na različitim materijalima. Smatra se najstarijom ovakvom tehnikom – prim. aut.). Ovaj postupak podrazumeva korišćenje šablona sa slikom koja se prebacuje posebnu vrstu sita, a zatim se preko nanosi boja ili mastilo gumenim squeegee alatom. Uz pomoć ovog procesa potpuno se gubi dokaz slikarskog prisustva u stvaranju umetničkog dela i dozvoljava mu da multiplicira istu sliku nekoliko puta, čime upućuje na fenomen masovne proizvodnje.

Iskustvo i ekspertiza u svetu komercijalne umetnosti kombinovani sa opsesijom američkom pop kulturom proizveli su neke od njegovih najuticajnijih radova

Prve slike rađene u sitoštampi prikazivale su prednju stranu i poleđinu novčanice od jednog dolara, nakon čega je uradio seriju slika s različitim komercijalnim proizvodima – od Coca-Cola flaša, Brillo kutija za sapune, šibica i, u tom momentu, popularnih automobila. Kasnije počinje da štampa fotografije na platna, pre svega onih iz tabloidne štampe, zatim motive uličnih protesta, novčanica i konzumerističke, popularne robe.

Fabrika

Seli se u hangar na adresi 231 East 47th street, krstivši ga The Factory (Fabrika).

U tom momentu Warhol je bio umereno uspešan umetnik, te je mogao da priušti nekoliko asistenata koji su mu pomagali u daljem radu, a što se ispostavilo kao jako dobra odluka i zapravo prekretnica u karijeri. Njegova ideja (inspirisana radom Marcela Duchampa) – da se umetnik mora distancirati od dela koja proizvodi, u tom trenutku bila je potpuno realizovana, a samim tim je i postavio pitanje – ako nije autentična, šta umetnost zapravo čini umetnošću?

Još od rane mladosti bio je fasciniran Holivudom, što se jasno videlo produkcijom serije slika s likovima Elizabeth Taylor i Marilyn Monroe.

Širi svoje polje delovanja na prostorne instalacije, replicirajući Brillo kutije u originalnoj veličini, a zatim štampajući etikete brenda na šperpločama. Počinje da se zanima i za film, s kojim počinje da eksperimentiše 1963. godine.

U periodu od ’63. do ’76. snimio je preko 600 filmova u kojima su glavne uloge tumačili svetski ekscentrici i eklektične grupe njegovih prijatelja, poznatih kao Warholove zvezde

Dve godine kasnije, nakon puta u Pariz, objavljuje da se više neće baviti slikarstvom, već će isključivo režirati. U periodu od ’63. do ’76. snimio je preko 600 filmova u kojima su glavne uloge tumačili svetski ekscentrici i eklektične grupe njegovih prijatelja, poznatih kao Warholove zvezde. Neki od ovih filmova trajali su samo par minuta, dok ste za neke morali da odvojite čitava 24 časa.

https://www.youtube.com/watch?v=KaiEM2lUoZg

Razvio je projekat nazvan The Exploding Plastic Inevitable, iliti EPI, 1967. godine. Projekat obuhvata mas-medija produkciju koja kombinuje muziku rok benda Velvet Underground i projekcije filmova, svetlosnih efekata i plesa, koja rezultira svojevrsnim iskustvom za sva čula ili, čak, nekom vrstom performansa.

Pored toga, objavljivao je knjige i osnovao uticajni magazin Interview, koji je i danas neviđeno popularan.

Vremenski kratak povratak slikarstvu

Ranih osamdesetih Warhol se ipak, uprkos svojim pređašnjim planovima, vraća slikarstvu i proizvodi Oxidation seriju slika – nastalu uriniranjem na platna obojena bakarnom bojom.

Oxidation

Sarađivao je sa Jean-Michelom Basquiatom i Francescom Clementeom, koji su u to vreme bili mladi i inovativni, te je, na taj način, i on bio u centru pažnje. Pred kraj života okrenuo se religijskim motivima – posebno je poznata njegova interpretacija Poslednje večere.

Warholova Poslednja večera

Nakon postoperativnih komplikacija od rutinske operacije žučne kese, Warhol umire 22. februara 1987. godine. Sahranjen je u rodnom gradu – Pitsburgu, a sahrani je prisustvovalo više od 2.000 ljudi.

Ako nije autentična, šta umetnost zapravo čini umetnošću?

Andy Warhol jedan je od najuticajnijih umetnika druge polovine 20. veka, koji je kreirao neke od najprepoznatljivijih vizuala na svetu. Osvrćući se na unikatne ideje i lične emocije, apstrahovane na platnu, kombinujući ih s pop kulturom i komercijalnim procesom proizvodnje, stvarao je radove koji su se dopali mnogim ljudima. On je jedan od očeva pop art umetničkog pokreta, šireći Duchampove dadaističke ideje i prkoseći samoj definiciji umetnosti.

Konstantna volja za rizikom i eksperimentisanjem u raznim medijima čine ga pionirom u gotovo svim formama vizuelnih umetnosti, a njegov nekonvencionalan osećaj za stil i celebrity prijatelji pomogli su mu da dobije status umetničke megazvezde. Jedinstvene i dan-danas.

The post Andy Warhol: autentično neautentični umetnik appeared first on 42 magazin.

Iako mu gotovo niko ne zna identitet, uspeo je da se nađe na listi 100 najuticajnijh ljudi na svetu magazina Time, rame uz rame sa Barackom Obamom, Oprahom, Lady Gagom i Steveom Jobsom.

Za ovu priliku, magazinu je dostavio sliku s kesom na glavi, još jednom ostajući dosledan sebi.

No, iako je taj inkognito imidž intrigantan, nije naročito važan za njegovo stvaralaštvo. Ovaj umetnik poznat je po gotovo odmetničkom šaranju zidova u Engleskoj, još od devedesetih godina prošlog veka. Danas, on svojim bojama bombarduje gradove od Beča, preko Barselone, Pariza, pa sve do Detroita ili San Franciska. I s grafita prešaltao se na platna, konceptualne skulpture, na film. Njegov dokumentarac Exit Through the Gift Shop bio je, čak, nominovan za nagradu Oskar.

Stensil ima moć da pokrene revoluciju

Odrastao je u Bristolu osamdesetih. Upravo tamo je odabrao svoje umetničko ime – isprva se potpisivao kao Felix Braun, ali je ubrzo potpis promenio u Banksy. Ova verzija bila je prepoznatljivija, lakša za pisanje i skraćenica je koja se odnosi na „pljačkaša banki“, što mu se posebno dopadalo.

Kako su se njegovi potpisi, radovi, ali ne i lice, pojavljivali po gradovima širom Britanije, tako su se rađala i poređenja s umetnicima Jean-Michel Basquiatom i Keithom Haringom

U isto vreme odredio je stil iscrtavanja grafita. Sa 18 godina žvrljao je po vagonima voza uz ekipu, kada je policija došla i rasterala ih. Tada je shvatio da previše vremena troši na samo crtanje i da je ubrzavanje u tom smislu neophodno kako bi uopšte mogao da izvede gotov grafit. Zato odlučuje da se fokusira na stensile, a politička poruka koju su oni sa sobom nosili, došla je iz potrebe za buntom.

Oko 1999. uputio se u London i od tada insistira na anonimnosti. Zašto? Kaže da je taj potez bio neminovan kako bi izbegao policajce jer se pod crtanjem grafita podrazumeva uništavanje javne imovine. A Banksyjev rad, iako umetničko blago, i dalje zaista jeste – grafit. U isto vreme shvata da anonimnost intrigira i stvara svojevrstan hajp.

Kako su se njegovi potpisi, radovi, ali ne i lice, pojavljivali po gradovima širom Britanije, tako su se rađala i poređenja s umetnicima Jean-Michel Basquiatom i Keithom Haringom.

Tanka linija između ulice i umetničke galerije

Prva londonska takoreći izložba dogodila se u Rivington ulici 2001. godine, kada je Banksy, zajedno s još nekoliko street umetnika, oslikalo jedan tunel. Za ovu priliku priredili su i zvanično otvaranje – uz točeno pivo i hip-hop zvuk. Oko čak 500 ljudi pojavilo se na događaju.

Internacionalna zvezda postaje 2005. godine. U avgustu stiže u Izrael, gde radi niz slika na betonskom zidu, izgrađenom kako bi zaustavio napade bombaša samoubica

Dve godine kasnije Banksy je imao prvu zvaničnu postavku nazvanu Turf War u londonskoj četvrti Hakni. Ovaj šou fascinirao je umetničku scenu karnevalskom atmosferom – tu je bilo i jedno živo tele okićeno portretima Andyja Warhola i Kraljice Elizabete II.

Detalj sa izložbe “Turf War” u Londonu

Dalje u karijeri uvek prerušeni Banksy često je organizovao satirične performanse, s porukom koja je jasna širokim narodnim masama. U muzeju Louvre, na primer, uspešno je instalirao sliku Mona Lize sa smajli stikerom nalepljenim preko njenog lica. Krišom je u Metropolitan Museum of Art uneo svoju sliku žene sa gas-maskom. Na ovu akciju muzej je objavio zvanično saopštenje koje je, između ostalog, uključivalo i rečenicu da „treba mnogo više od provalništva i samolepljive trake da bi nečiji rad opstao na zidovima MET-a“.

Internacionalna zvezda postaje 2005. godine. U avgustu stiže u Izrael, gde radi niz murala na betonskom zidu, prepreci od napada bombaša samoubica. Danas su ti vizuali više nego prepoznatljivi – devojčica s balonima; dvoje dece sa kofom i lopatom sanjare o igranju na plaži; dečak sa merdevinama koji želi da pobegne preko zida.

Dva meseca nakon povratka iz Izraela otvara još jednu londonsku izložbu – Crude Oils, na kojoj, između ostalih radova, vidimo dobro poznatu sliku Monetovog japanskog mosta nad jezerom s  vodenim ljiljanima, ali ovoga puta – prepunog đubreta. Za izložbu Banksy je prikupio 164 živa pacova i pustio ih da se šetaju po galeriji, pod nogama elitnih umetničkih kritičara.

Nekoliko godina kasnije Benksy postaje ozbiljno ime u svetu umetnosti. Njegovo delo Ruined Landscape, pastoralna scena sa sloganom – Ovo nije mesto za fotografisanje – prelepljenim preko, prodata je za skoro 400 000 dolara.

Iako ostaje dosledan sebi, deluje da se subverzivnost njegovih dela smanjuje u skladu s porastom cene

Izraelski zid nanovo posećuje 2017, dok je radio na enterijeru hotela Walled Off, sagrađenom nedaleko od upravo tog mesta. Oslikavši hotel svojim muralima, još jednom je komentarisao pogubni uticaj Britanske politike na Izrael i Palestinu.

Detalj iz Walled Off hotela

Buntovništvo i na filmskom platnu

Dokumentarac Exit Through the Gift Shop počeo je da radi 2010, godine, a bavi se njemu bliskim temama – marketingom i uličnom umetnošću. Ovaj film ostavio je toliko jak uticaj na publiku, pa je iste godine bio nominovan za prestižnu nagradu Oskar u kategoriji najbolji dokumentarni film.

Publika voli Banksyja jer on zaista jeste umetnički fenomen. Bez prekida uspeva da jednu urbanu, autsajdersku kulturu učini profitabilnom, a bez da se konformiše i prilagođava mejsntrim sceni.

Međutim, iako ostaje dosledan sebi, deluje da se subverzivnost njegovih dela smanjuje u skladu s porastom cene. Njegov uspeh mu, ipak, ne dozvoljava da ostane duboko ukorenjen u supkulturi iz koje je potekao.

[See image gallery at 42magazin.rs]

The post Umetnost ulične provokacije: Banksy appeared first on 42 magazin.

Izdvajamo naslove u kojima su kostimografi kreirali bolje zimske komade nego većina modnih dizajnera za svoje F/W kolekcije.

Doktor Živago (1965)

Iako dizajneri danas polako odbacuju krzno, nekada je ono bilo simbol luksuza i zimske mode.

Krzno je i simbol filma Doktor Živago. Kostime je dizajnirala Phyllis Dalton, a oni su pokrenuli modnu revoluciju. Kada film pogledamo danas i vidimo Julie Christie u krznu, dugim i strukiranim kaputima, belim košuljama i aksesoarom u vidu dugačkih rukavica, plišanih čokera, mašni, šubara, beretki i šešira – možemo slobodno reći da je ona ikona jednog romantičnog zimskog stila. Phyllisini kostimi inspirisali su Živago look i motivisali dizajnere da u svoje kolekcije inkorporiraju, pre svega, visoke kragne i krznene obrube na zimskim kaputima. Svila i duboke čizme, koje su direktna asocijacija na ovaj film, i danas su u modi.

Dakle – dugački kaputi, duboke čizme, svila i krzno. Naravno, ako je krzno fejk – tim bolje.

Grand Budapest Hotel (2013)

Filmovi Wesa Andersona bi mogli biti inspiracija za sve vas koji slavite ekscentrični modni duh – a posebno zimska kostimografska idila predstavljena u ostvarenju Grand Budapest Hotel.

Kostimografkinja Milena Canonero je, kako bi na pravi način predstavila duh izmišljene evropske republike Zubrowke između dva rata, za inspiraciju uzimala fotografije Mana Raya ili slike Gustava Klimta i Tamare de Lempicke.

Kostimi Tilde Swinton su direktna asocijacija na pomenute umetnike, dok je Pradin kožni trenč koji nosi Willem Daefoe veoma moderan.

Za ovaj film Prada je dizajnirala i set od 21 kofera koji pripada liku Ralpha Fiennesa – Monsieuru Gustaveu.

Carol (2015)

https://www.youtube.com/watch?v=H4z7Px68ywk

Za film Carol reditelja Todda Haynesa kostim je radila Sandy Powell, koja je veoma uspešno probudila njujoršku modu 50-ih.

Bogate boje, šalovi od svile i tartana, mačkaste naočare, crvena beretka i upadljivi broševi – to je sve što vam je potrebno za retro zimski stil!

Factory Girl (2006)

U filmu o Warholovoj Fabrici kostim je veoma važan jer ta ekipa je nosila trendi garderobu (ili ju je kreirala s obzirom na to da su neki važni modni dizajneri bili deo nje).

Sienna Miller je odradila dobar posao u ulozi devojke i muze Edie Sedgwick, dok Warhola, takođe sjajno, glumi Guy Pearce. Film nas kostimom podseća da nosimo leopard kapute u kombinaciji sa mornarskim prugama, lakovane mini-suknje, velike minđuše, dosta šminke i možda najbitnije – stav pop zvezde.

 Orlando (1992)

U filmu Orlando, koji je adaptacija istoimenog romana Virginie Woolf, rediteljka Sally Potter je, osim što je veoma dobro izvela narativ, dosta pažnje poklonila kostimu, pa je ovo jedno veoma stylish ostvarenje. Kostimografkinja Sandy Powell, koju smo već pomenuli, za ovaj film zaradila je svoju prvu nominaciju za Oskara u kategoriji, pogađate, najbolji kostim.

Najviše nam se dopada kako je odeven lik Saše (glumi je Charlotte Valandrey) s pletenicama u kosi, kaputima od plavog pliša i bogato ukrašenim šubarama.

Ana Karenjina (2012)

Jacqueline Durran osvojila je Oskara za interpretaciju mode 70-ih godina 19. veka koju vidimo u ovom filmu. Karenjina (Kiera Knightly) šljašti okićena Chanel nakitom, odevena u pretežno tamne tonove – crnu ili bordo.

Dok je kao kontrast Ani – Kiti (Alicia Vikander) vizija u belom, s kraćim haljinama koje simbolizuju čistotu i nevinost.

Morocco (1930)

https://www.youtube.com/watch?v=CZqaWX0obaA&t=50s

Dietrich s maskulinim stavom, u crnom odelu, sa cilindrom i leptir-mašnom, šokirala je svet pre gotovo 90 godina, a o takvom stilu priča se i danas.

Zapravo je i bila Marlenina ideja da se njen lik ponaša kao muški predator, a scena u kojoj ljubi devojku veoma je bitna u filmskom svetu. Maskulini look iz filma Morocco kasnije je ponela i Julie Andrews u filmu Victor Victoria (1982), a citiran je i u mnogim magazinima svaki put kada se priča o androginoj modi.

The post 3, 2, 1 – kostim! appeared first on 42 magazin.