U okviru jubilarnog, 10. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koje će biti održano od 8. do 15. maja, reditelj Stevan Filipović radio je selekciju Feel Good filmova
Stevana smo, verujem, svi otkrili u isto vreme – kada se pojavio prvi film u njegovoj režiji Šejtanov ratnik 2006. godine. O tinejdžerima – za tinejdžere. Tada sam bila upravo ta ciljna grupa, četvrta godina gimnazije, i meni je film bio dosta dobar, a omiljena scena bila mi je ona sa KST vampirima (pamtim ga u celosti, tako da ne mogu da lažem da mi se ne dopada!). Od tada je prošlo 11 godina, a Stevan je iznenađivao novim i uvek različitim filmovima – Šišanje, o neonacistima, bio je najgledaniji 2010, a za Pored mene dobio je 2015. Zlatnu arenu za najbolji dugometražni film u međunarodnoj selekciji Filmskog festivala u Puli, kao i nagradu mlade publike na Sarajevo film festivalu. Prošle godine je kao jedan od scenarista radio na filmu Mirjane Karanović Dobra žena.
A šta radi Stevan sada? Upravo sada? Ne zaustavlja se. U okviru jubilarnog, 10. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koje će biti održano od 8. do 15. maja, Stevan je radio selekciju Feel Good filmova, pa je to bio odličan povod za razgovor, zatim pomoć pri odabiru must see filmova na Beldocsu, ali i mnogo čega još, jer razgovor uvek odvede na neočekivana mesta.
Stevane, radio si selekciju Feel Good filmova za predstojeći Beldocs. Hoće li nam ti naslovi popraviti raspoloženje 🙂?
Više bih voleo da navedu na razmišljanje nego da budu zabavni. No, mislim da su tri podnaslova u okviru Feel Good sekcije mnogo indikativnija nego taj krovni naslov. A oni su: Eros i tanatos, zatim tu su Ekološki filmovi i na kraju – Društvo i priroda. Ove tri sekcije daju mnogo precizniju sliku o programu i tematski opseg kojim se filmovi bave. Prva sekcija – Eros i tanatos – fokusirana je na žensko autorstvo, seksualnost i perspektivu. Ove godine život i seksualnost odnose, bar brojčanu, prevagu nad smrću. U ovoj grupi se nalazi i film o Cicciolini, koji, deluje mi, publika jedva čeka.
Ona je zvezda festivala, dolazi na Beldocs.
Jeste, ona je senzacija, ali je i film stvarno zanimljiv – analizira njenu karijeru, pa ćemo gledati sociologe, istoričare umetnosti, sve do njenih kolega političara (pošto je ona završila u parlamentu na kraju) koji pričaju o fenomenu zvanom Cicciolina. Posle projekcije publika će imati priliku da joj postavi nekoliko pitanja, a to je super stvar. Mene zanima kako je ona uspela pre toliko godina da pređe put od porno-zvezde do političarke, i kako ona na taj fenomen gleda danas – kad starlete i porno-glumice u politici postaju sasvim normalna pojava, samo mnogo negativnija nego u njenom slučaju. Ona je tada zapravo bila osveženje, pogotovo ako znamo istoriju italijanskog parlamentarizma koja je puna ekscesa među kojima je Cicciolina kao poslanica bila najmanji problem.
Koja tri Feel Good filma publika ne sme da propusti, bilo da su Eros i tanatos, Ekološki ili Društvo i priroda?
Uh, tri mi je baš ograničavajuće, ima puno dobrih filmova. Meni je zanimljiv Venus, bavi se ženskom seksualnošću na jedan potpuno nov i zanimljiv način. Zatim, tu je film Sveta vodica, radnja je smeštena u Ruandi, koju znamo eventualno po genocidu, a sad pratimo priču o ženskom orgazmu. Meni je bilo neverovatno, kada sam prvi put gledao, kako su oni otvoreni po pitanju seksa, koliko se šale na taj račun…
Obeležila sam taj film u Beldocs programu, moram da ga pogledam.
Obavezno, on ti spada u Eros i tanatos. Naravno, i film o Cicciolini, koji sam već spomenuo u okviru te sekcije, ne bi trebalo promašiti. Zatim, iz slow&ekologije (koji su sporijeg ritma, zahtevaju ozbiljnije udubljivanje i bave se odnosom čoveka i prirode u današnjem svetu) izdvojio bih film Baobabi između zemlje i mora. Vizuelno je predivan, a bavi se i važnom temom. I na kraju, zanemarismo segment Društvo i priroda, a tu su filmovi koji se bave porodičnim odnosima i društvenim pojavama, gde se analiziraju predrasude u društvu u kojem danas živimo. Super film je FC Roma, deluje kao da priča o nekom domaćem fudbalskom klubu, mnogo zanimljivo! Takav je i rumunski Kupus, krompiri i drugi demoni, sudbine protagonista se mogu preslikati na domaća seoska gazdinstva.
Cicciolina je kao poslanica zapravo bila osveženje, pogotovo ako znamo istoriju italijanskog parlamentarizma
Kako si birao filmove, šta ti je bilo zanimljivo – estetika, narativ…
Igranim filmom bavim se celog svog života, a u svetu dokumentarnog filma, koji je sasvim drugačiji, jedini kriterijum mi je – kako i da li me priča radi. Imao sam zadatak da pogledam dosta filmova i to je uživanje, jer volim filmove. Oni koji nisu prošli selekciju su takođe sjajni naslovi koji su se prikazivali na brojnim svetskim festivalima, pa taj zadatak i nije tako lak kao što deluje. Birao sam bukvalno na osnovu intuicije, filmove koji me rade – intelektualno, emotivno… kako god, samo da te nekako pokrene.
Koliko često ideš u bioskop?
Često.
Je l’ ti se desilo da izađeš sa nekog filma?
Jeste, nekoliko puta, ali ti filmovi moraju da budu nepodnošljivo dosadni… Ili da me baš iznerviraju politički, a i pride budu loši filmovi. Neku fašističku propagandu na primer, to ne želim da gledam.
Filmovi nesporno utiču na kulturu, da li te nervira kada se ta moć zloupotrebljava? Akcija bez pokrića postaje novi cirkus.
Mislim da vreme određuje kvalitet. Kada se vratimo unazad, film poput Totalnog opoziva s Arnoldom Schwarzeneggerom danas deluje kao ozbiljan, angažovani arthouse, u poređenju sa onim što je sad mainstream. E sad, pitanje je kako će ti današnji filmovi izgledati za dvadesetak godina. Da li će na primer popcorn entertainment tipa Hunger Games sutra isplivati kao angažovan film sa pričom koja je predvidela nekakvu budućnost, ili će potonuti u zaborav. Inače, ne volim da delim filmove na art i pop, ukoliko postoji neka doza uverenja ili iskrenosti sa kojom je rađen, pakovanje je najmanje bitno. Meni je važan taj politički ugao, samo da postoji, neovisno od žanra.
Igranim filmom bavim se celog svog života, a u svetu dokumentarnog filma, koji je sasvim drugačiji, jedini kriterijum mi je – kako i da li me priča radi
A strip filmovi?
To isto može da bude fenomenalan poligon za političku priču. Nažalost, to gotovo nikada nije slučaj, 80 odsto strip filmova bude besmisleno i dosadno do izlaženja. Marvel filmovi su nekad bili sveži, ali se danas pretvaraju u potpuno bezumnu pulpu gde je 90% sadržaja šibanje, a to je kontraproduktivno, zaista se se svode na nivo pornića. Zato je film Deadpul dobro prošao na primer.
Junak nije savršen, ironičan je, komedija je…
Zanimljiv je, ima taj cinični otklon, deskonstrukciju četvrtog zida… Malo je drugačije, zeza se sa žanrom, doduše na mnogo nižem nivou nego Last Action Hero devedesetih, ali je ipak osveženje. Svaka akcija može da prođe, ali samo ako smo prethodno zavoleli likove i ako nam je bitno da li će preživeti ili neće, a to se danas retko sreće, loši su scenariji, a samim tim i filmovi.
U kakvom scenariju mi danas živimo?
Petparačkom. Moj kum je jednom rekao da su naši političari kao statisti u mojim filmovima. A ja bih rekao da su ti statisti mnogo bolji glumci nego naši političari. Eto, kad već pričamo o i o najglupljim američkim blokbasterima, svaki od njih je pametnije i konsekventnije napisan od ovih naših života.
Mislim da ljudima nije toliko teško da skapiraju količinu laži koje se plasiraju, ali strašno je teško napraviti filter
Čitala sam tvoju kolumnu za Peščanik koja se zove Post-truth. Hajde mi pričaj malo o tome – eri desničarskih populističkih diktatora koji kontrolišu medije i samim tim i realnost u kojoj živimo.
Mislim da ljudima nije toliko teško da skapiraju količinu laži koje se plasiraju, ali strašno je teško napraviti filter. Ja sam 2008. godine izbacio TV jer sam sakpirao da mi ne treba, a onda sam robovao aplikacijama nekih medija kako bih se informisao, da bih se na kraju okrenuo društvenim mrežama jer je sve ostalo postalo diskutabilno. Eto, danas preko interpretacije nekog statusa na Twitteru saznajem za događaje umesto preko informativnih kanala. Moraš baš da vodiš računa o filtraciji – šta usvajaš, a šta ne.
A da li onda idemo ka normalizaciji i prihvatanja te Post-truth situacije?
Već jeste normalizovano. Na Zapadu imamo cirkus sa Trampom, s druge strane Evropska unija toleriše sve i svašta – od Orbana, preko Poljske, Srbije, Hrvatske, Turske… Niko nije osporio rezultate Erdoganovog referenduma, na primer. Kada već pričamo o osporavanju rezultata, a to je i naša priča, smešno je da jedini kriterijum bude – da li je bilo neke nezamislive krađe. Kriterijum bi trebalo da bude i koje su medijske slobode ili koje su bile šanse za predstavljanje opozicije čitavoj zemlji pre izbora. To je ogroman test za Evropsku uniju. U krajnjem slučaju Brexit je najprimitivniji populistički i nacionalistički pokret koji je dobio na mufte. Dan posle Brexita je Nigel Farage otvoreno rekao da je lagao u okviru predizborne kampanje. I nikom ništa. I šta sad? Jedno što možemo da uradimo, a proces je spor, jeste da obrazujemo glasače i demistifikujemo ceo proces.
