Moram da se zahvalim nama jer smo odali poverenje umetnosti i u domove vratili nedeljno okupljanje pred „kutijom“, koja nam pripoveda jednu daleku, a blisku priču o ljudima iz mitskog sela Prerova. A imam i jedan poduži spisak zahvalnosti…
Druga epizoda dugo najavljivane serije Koreni, po istoimenom romanu Dobrice Ćosića koji je 1954. godine dobio i NIN-ovu nagradu, emitovana je u nedelju 28. oktobra, a koliko je našem usnulom umetničkom oku bila nasušna, pokušaću da opišem u nastavku.
Scenario je adaptirao Đorđe Milosavljević, režiserska palica pripala je Ivanu Živkoviću, dok se kao producent potpisuje Goran Šušljik.
Nakon ove kratke uvertire posvete, želja nam je da to bude i posveta nama samima, jer koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo ovo čekali, nismo ni bili svesni koliko nam je bilo potrebno, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, u koju često kao omađijani gledamo, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja. S dozom bojazni da će tekst imati nekritički zvuk pun grčkog pathosa, ne strahujemo da kažemo – hvala vam.
Jasno, sasvim je očekivano bilo od naše televizijske publike da budnim okom zloslutnog kritičara čeka omaške, možda na njih naviknuta, pa je nakon prve epizode usledila i kratka drama na društvenim mrežama, takoreći polemika oko verodostojnosti jedne reči iz romana, koja se, na koncu, svodi na jalovu političku bitku, a koju nikako da sa samima sobom izbijemo. Da li je Tošić bio naprednjak ili liberal? Nakon silovitog napada, bura se stišala kada su ljudi sa prašnjavih polica počeli da vade svoja zaboravljena izdanja Ćosićevog teksta, te su uočene diskrepancije u izdanjima, a možda ne u namerama autora. Stoga je viši sud svetine zaključio da: u BIGZ-ovom izdanju iz 1962. godine stoji samo „Tošić“, u izdanju Zavoda za udžbenike piše „naprednjak“, a u BIGZ-ovom izdanju iz 1984. godine Tošić slovi za liberala. Summa summarum: zatrovani sličnim ideologijama, kao svetina iz Korena, dopustili smo da nam pažnju odvuče reč, a ova serija pružila nam je mnogo više reči: pružila nam je glumu i sposobnost uživljavanja, tačnije uosećavanja.
Koliko god se po medijima govorilo o tome kako smo čekali Korene, nismo ni bili svesni koliko su nam oni bili potrebni, no tek kad nam je, nakon teškog umetničkog znoja, isceđena esencija i stavljena u tu „kutiju“, kao da smo doživeli blagi oblik epifanije i kolektivnog buđenja
Iako neka glumačka mesta mogu biti sporna, na momente upitna, toliko su sitna, da bi od nas bilo sitno spominjati ih, jer dobili smo nesporno više. Kao što je režiser istakao, estetski je bilo najzahvalnije Korene adaptirati u ovom formatu, a nakon drame iz 1965. godine, ovo je prvi put da televizijska publika može da gleda ovo ostvarenje. A ostvarenje je – nesuvislo bi bilo reći drugačije – ostvarilo i, verovatno, premašilo očekivanja recipijenata i kritike. Uprkos tome što deluje da radnja prve epizode ima manjkavu dinamiku, u drugoj epizodi je bilo sasvim jasno da je to bilo elegantno zavođenje i parcijalno uvođenje u fabulu. U drugoj epizodi dinamika je dobila na ubrzanju i počela da vezuje veliki okean odnosa i mikroodnosa, a koji će, nadajmo se, do kraja razviti motive porodično-patrijarhalnih odnosa, političkih sukoba koji dovode do svekolikih raskola, onih spolja, ali i onih iznutra.
Na stranu kakvo je mišljenje čitalačke, a potom i kritičko-političke elite u odnosu na Ćosića, možemo reći da nam je ovako nešto bilo potrebno, a koreni te potrebe su brojni.
Stoga:
Hvala šminkerima, kostimografima, montažerima, ton-majstorima, kamermanima, scenografima, majstorima fotografije. Hvala svima ovima koji su iza, jer bez tog iza – ovo ispred ne bi postojalo.
Hvala Ivanu Živkoviću zato što se odvažio na ovaj poduhvat i uspeo da napravi estetsku sinesteziju.
Hvala Đorđu Milosavljeviću što je znao da je tekst vezivno tkivo svega.
Hvala Goranu Šušljiku za sve.
Hvala Slobodi Mićalović što je ipak „umela“ da kaže da je i on nju upropastio.
Hvala Mini Sovtić što je govorila jezikom nekadašnjeg vračarskog okruga.
Hvala Dari Džokić što je zabrinuta Milunka do srži.
Hvala Milošu Samolovu za odmerenost.
Hvala Radovanu Vujoviću što je istaknuto drugačiji i sličan ovima iz mitske postojbine.
Hvala Bojanu Žiroviću što je kao Mijat znao da treba brzo da tera konje, ali i da pred grobljem stane.
Hvala Radoju Čupiću što unosi slovesnost.
Hvala Dubravki Kovjanić za onaj krik.
Hvala Nenadu Jezdiću što smo pomislili da je prekardašio, ali nas je nasamario.
Hvala Igoru Đorđeviću što zna kako pijan čovek govori i misli.
I za kraj:
Hvala Žarku Lauševiću što je skrojio lik kao da ga je sam Stanislavski stesao. Hvala mu što mu je i znoj glumački verodostojan.
Ostalima ću se zahvaliti kad ih „vidim“. A ove smo umetnike stvarno videli.
Na koncu:
Hvala nama jer smo odali poverenje umetnosti i u domove vratili nedeljno okupljanje pred tom „kutijom“, koja nam pripoveda jednu daleku, a blisku priču o ljudima iz mitskog sela Prerova.