Jupi, ove godine ne idem na more! A ni ne ide mi se. Nego, putuje mi se. Volim da zauzmem mesto i kroz prozor pustim da mi pogled klizi po liniji, beloj, punoj, isprekidanoj, žutoj. Kako je brzina animira, tako moje misli po njoj trče i iz džepova sećanja restauriraju sitnice skoro sasvim izbledele u dugotrajnoj memoriji
A ove godine neću na more. Ko da je more jedina destinacija. Ko da je vožnja jedini način da putuješ. Kao da žudnja za daljinama jedina ima veze s kretanjem duha.
Evo jutros, otvorim oči i znam da nisam u Kanzasu. Nisam sigurna gde sam. Negde jesam. Setim se Doroti koju sa kućom usisava tornado. Znam da ga je u Čarobnjaku iz Oza glumila veoma duga tkanina, a i sada, iako znam, vrte se moje misli u tom tornadu i verujem iluziji. Prepuštam se velikim iluzijama. Volim da me obmanjuju ubrzane slike. Prepustim se tako i onim malim varkama od svetlosti na Instagramu dok se budim uz kafu… I Instagram je kretanje, bekstvo od reči, puna ili isprekidana linija koja teče, živa linija… I tamo su more, i plaža, i vulkan, i brdo, i sunce, i insekti, i ljudi. Na Instagramu je sve – i to življe i jarkije. I mnogo je kadrova putnika, onih koji žele da zauvek ostanu na moru, onih koji neće na more i onih koji nikada nisu bili na moru. Tamo su i linije. Žute linije. Mnogo žutih linija koje zabranjuju, razdvajaju, skreću, krivudaju, nizovi odsjaja svetlosti, pruge, trake, štrafte…
Prepustim se tako i onim malim varkama od svetlosti na Instagramu dok se budim uz kafu… I Instagram je kretanje, bekstvo od reči, puna ili isprekidana linija koja teče, živa linija…
Kuda one vode, čemu toliko žutih linija, šta znače sve te linije? Trag sunca u konstantnom zalaženju, pravac izgubljenima, perspektiva koja se završava u kadru u kom i počinje. Sve to, svašta i svuda. Napuštanje zone komfora. Linija ambisa. Usmerenje. Čista estetika akcentovanja. Nešto biti mora.
Boja koju najpre opazi ljudsko oko u spektru drugih boja, povećana budnost. Možda ksantofobija kao strah od žute, nesvesni zaštitni mehanizam jer, piše za tu boju, ili samo za reč kojom je ona označena – da se veže s nekom emocionalnom traumom. Možda sa ograničenošću kretanja?
Šta je žuta linija, trag sunca u konstantnom zalaženju, pravac izgubljenima, perspektiva koja se završava u kadru u kom i počinje?
U tom mom budnom hodu po liniji jedino znam da nisam u Kanzasu, i da moram da se krećem, te žute linije postaju put od žutih cigala na čijem je kraju čarobnjak koji me može vratiti kući iako na put nisam ni krenula, dati mi izgubljenu hrabrost, još koju emociju i još malo pameti – nisam pametna.
Ove godine neću na more. Ni ne ide mi se. Imam Instagram i sve te žute linije koje nekuda sigurno vode.