Od ponedeljka držim dijetu, prestajem da pušim, krećem na fitnes… To što je nekada bio ponedeljak to vam je sada prvi januar naredne godine. A prvi dan 2018. je, gle čuda, ponedeljak
Ima jedna reč od koje mi se poslednjih godina naježi celo biće. Ne zna se tačno kada se „rezolucija“ (nlat. resolutio, fr. resolution – pismeni zaključak, odluka rešenje; odlučnost, rešenost…) uselila u svakodnevnu leksiku većine ljudi, a sigurno je njenoj široj upotrebi doprineo tzv. politički diskurs na koji smo osuđeni.
Čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustaje od svojih planova, a za šest meseci posustaje više od 50 odsto njih
Nije lako osvestiti trenutak kad neka reč uđe u naš rečnik, jezik je živa stvar, a mi smo živi ljudi i živimo u vreme rezolucija koje su proterale odluke, rešenost, želje, težnje, htenja, stremljenja… u vreme kada je mera i imperativ da stvarnost vidimo što detaljnije, u što više boja, što oštrije u ramovima. Neko će pomisliti da „miksam grendmeders end frogs“, no trenutak mi ide naruku da značenja tih homonima malo izmešam.
U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči bude toliko često da već 2. januara ona samu sebe pojede, kao i revolucija.
Hmmm, rezolucija se čak i rimuje sa revolucijom, koja posle sumiranja, listanja, evaluacije… ima, čini mi se, mnogo više smisla. Uz osvrt na to da se i okretanje Zemlje oko Sunca naziva revolucijom, pa mu godina dođe kao parče revolucije, pun krug, zatvaranje krive… Bla, bla…
Izlet u revoluciju opet me vraća na rezoluciju, izoštrenu i usitnjenu u ovo praznično vreme. Svačiju reč koja bombastično okupira našu pažnju, reč u koju staje nesavršenost i nezadovoljstvo ljudi širom planete, ljudi koji su „čvrsto“ odlučili da nešto promene od ponedeljka, tj. 1. januara, da na drugačiji način, u drugim patikama (kao neko drugi?) istrče od novog 1. januara do onog tamo novog 1. januara.
U decembru, oko Nove godine, ponavljanje te reči stigne do tačke zbog koje ona već 2. januara samu sebe pojede, kao i revolucija
Pre nekoliko godina istraživači sa University of Scranton prikupili su podatke o novogodišnjim rezolucijama ili odlukama Amerikanaca i pokazali da ubedljivo najviše ljudi u novoj godini želi da smrša, drugo mesto pripada boljem organizovanju, onda da pažljivije troše novac, da više uživaju u životu, da se bolje hrane, da nauče nešto novo; na sedmom mestu je ostavljanje cigareta, a potom slede pomoći drugima, ili humanizam, zaljubiti se i više vremena provoditi sa porodicom, renesansa ili romantika.
To istraživanje pokazalo je da čak 45 odsto ispitanika redovno donosi tzv. novogodišnje rezolucije, a naučnici kažu da oni koji osmisle ciljeve za novu godinu imaju 10 puta veće šanse da ih i ostvare od onih koji to ne čine. Kako stare, ljudi imaju manje šanse za uspeh, tako da 39 odsto ljudi u dvadesetim ostvari planove za sledeću godinu, a kod starijih od 50 godina samo 14 odsto njih.
Ono što ovu statistiku čini zanimljivom jeste da će čak 25 procenata ljudi već u toku prve nedelje odustati od svojih planova, te da će za šest meseci posustati više od 50 odsto, a da od ukupnog broja onih koji prave planove samo osam (8) odsto njih zaista istraje i realizuje odlučeno.
Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi
Nije teško upasti u tih „podlih osam procenata“, a sigurno, onako laički, neostvarivost kao da stiže od te, čini se, kolektivne liste američkih rezolucija. Koje su postale i naše. Kao da postoji globalna lista rezolucija koja ometa revoluciju.
Ja nemam listu. Dosad je nisam imala. Realno, a i mala anketa među poznanicima je to pokazala – koliko ljudi znate da u decembru sedne i ispiše ili iskuca svoju listu potencijalnih odluka, potreba, želja za samog sebe od samog sebe? Uglavnom su to neka opšta mesta smeštena u nekom klaudu, da ne kažem oblaku, u sajber-sferi, iznad glave, rekla sam, kazala sam u magli da mogu, da moram, da sam rešena… I da se lečim od prokrastinacije.
Kažu psiholozi sa pomenutog univerziteta da uspeh u ostvarenju ciljeva ume da pojede i njihovo uopšteno formulisanje, te da će decidiranost pospešiti istrajnost, realizaciju… Svakojake savete daju lajfkoučevi i neurolingvistički programeri. I nema razloga da ih ne posluša svako ko to želi.
A rezolucije teško mogu biti put do ličnog preokreta od ponedeljka ili od prvog.
Evo, imam i ja neku listu, sastavljam je tako cele godine, prepisujem sve kad nekoj stavci dodam više fusnota. Lični razvoj, potrebe, ostvarenost, ambicije…
Na vrhu te liste je prva stavka svih lista:
Naći psihoterapeuta
Spisak je na papiru, uveliko prelazimo moje potrebe i težnje, zacrtavam ciljeve i baš me briga da li je sutradan ponedeljak ili prvi januar. Ja volim sredu.
A ovako bi nekako glasile opšte rezolucije kad bi bile moje:
Sećanje na dim
Ranije sam pri pomisli da ostavljam cigarete palila odmah pet. Sad palim dve. Do kraja godine jednu. Skromno, lepo, fino, polako.
Usporeno sagorevanje
Da li će 2018. biti godina u kojoj ću se spremati za polumaraton? Nikako. Đipanje na nekom jakom kardio-aerobnom treningu? Jok. Osim misli, usporava mi se i telo. Joga.
Ne uštedeti više para
Hm. Ovde. Možda je bolje planirati koliko mogu da ne zaradim i ne uštedim, finansije kod nas uvek idu u kontrasmeru.
Rezistencija na gojenje
Umesto dijete – svakoga jutra stati na vagu i sprečiti kazaljku da ide udesno.
Samoljubljem do ljubavi
Nije mi jasno kako se ljubav može projektovati kao cilj. Možda bi bolje bilo početi negovati ljubav sa samim sobom –
često se dogodi da, kada prestanemo da tražimo nekog drugog i počnemo da negujemo taj najvažniji odnos sa sobom – neko će se već srdačno isprečiti na našem putu samoljublja.
Mentalni detoks
Umesto nutribulita kupiti sva dela omiljenog pisca, ići u bioskop, pozorište, proširiti prostor mentalnog leksikona i vizuelnog sećanja.
I nikada ne zaboraviti prošlost, čak ni u ponedeljak 1. januara
Umesto da se trudim da zaboravim, setiću se intenziteta i položaja svojih koraka i proceniti kako su me zakucavali u mestu ili terali da marširam napred.
