Iako živi u delu sveta gde je upravo budućnost plodno tle, pisac Mirče Kartaresku se utaborio u prošlosti. I to ne u zvaničnoj prošlosti dosadnog i ukočenog komunizma, već u idealizovanoj, oniričkoj prošlosti, detinjstvu. Kartereskuova Nostalgijane boluje toliko od problema sa naslovom, koliko od njegove perverzije: “Ostalgija” je kovanica još iz bivše NDR, koja spaja Ost(istok) i nostalgiju u jedinstvenu žudnju, bilo to dobro ili zlo, za onim kako je sve bilo nekad, samo što nikad nije bilo tako
Ako je Moskva bila treći Rim, Bukurešt je ovde “Pariz istoka” – sa svetlucavim i nakinđurenim zgradama, ali ulica i dalje zaglibljenih u blatu. Po tom gradu, gde domaće životinje riču i kljucaju u betonskim dvorištima stambenih zgrada, Kartaresku (rođen 1956, a izgovaralo se Curtereskue) kreće se majstorski. Ovo je manje roman u pričama, više zbirka priča, manje zbirka od nekog istočnjačkog rečnika zabranjenih snova, Nostalgijapočinje napadom na predstavnika ovog duha, Franca Kafku od Praga. “Ruletista” obeležava završnu igru Kafkine umetnosti, njegov svet je čistilište u kojem Gladni Umetnik posti na mrvicama hrane čoveka majmuna; Odradek čeka na ivici bede sa K. Prema Kartaresku, beskućnici su često bili regrutovani za Ruski rulet (epitet „ruski“ jedva da je pomenut). Šestorica ljudi bi međusobno dodavala revolver koji je imao samo jedan metak; publika, bogataški polusvet Bukurešta, kladila bi se ko će da preživi. Bez sumnje, naš junak je najbolji: sam je u partijama sa po dva metka, tri, četiri, čak – sa neumoljivom logikom, obaveznom za umetnost spekulacije i spekulativne fikcije – sa pet. Dame i gospodo, pun pištolj sa šest metaka bi trebalo da je sledeći. Svaki put, dok povlači obarač, on pada u nesvest. Dok ga svaki njegov podvig unapređuje od sporednog nastupa u podrumu do zlokobne glavne predstave uz zakusku (prigušena svetla, mali snop svetla se probija kroz Gvozdenu zavesu), nijedan metak nije ispaljen. Dok se život igrača ruleta raspada, njegova glava ostaje na ramenima.
Nakon ovih partija sa Kafkom, lucidni autor, kao i njegov rulet, transcendira, kao da je dokazao svoj kredibilitet (primio svoje sopstveno „Evropsko obrazovanje“), i kao da je tek sad sertifikovan da se okuša u životu bliže domu. Ažurirajući poljskog Bruno Šultca, Kartaresku počinje da piše o mladosti, ne kao da je ona formativna, već kao da je sve. Na ovom svetu, sve iskustvo znači baš kao ono na prvom susretu: dečaku propale buržoazije, obična svakodnevica je puna čarolije. Ovde je, na primer, prva vožnja liftom, kao uzdizanje do samog Boga:
Dole, desetine metara pod našim nogama bio je Bukurešt, prostran i vijugav kao lavirint, udavljen u prašini. Bukurešt kao paukova mreža po čijim su nitima puzali tramvaji sa zvončićima i kamioni s prikolicama. Bukurešt pun skela i bagera, sa bolnicama i poštanskim zgradama i malim kioscima za novine. Sa sivim jezerima kao stomacima, međusobno povezanim. (…) Bukurešt, s ljudima u belim košuljama i kosom očešljanom unazad. Sa stadionima punim mladih radnika sa šapkama i mršavim licima, urlajući i skačući na noge kada bi neki fudbaler, isto očešljan, s kosom unazad i sa gaćama do kolena, kao Dinamo Moskva, pogodio poderanu mrežu gola kožnom loptom. Bukurešt, koji odzvanja od mobilizatorskih pesama: „Marinika, voljeni / Marinika, najlenjiji”
Čitave strane prolaze ovako – opremljeni krlilima, liftovi ili fudbalske lopte, lepršaju prema svetlu realnog, da bi onda bili žrtvovani, jer su prišli suviše blizu. Ove stilske fantazije, koje menjaju sadržaj i onog koji ih fantazira kroz svih pet poglavlja Nostalgije, prožete su kroz tekstove jednako začuđujuće. U Mendebilu(na rumunskom Mendebilul, kao kovanica od „mentalno“ i „debilno“) čisto i nejako, dete nalik Hristu postaje žrtva svog prijateja u dvorištu njegovog stambenog projekta; u Blizancimaprikaz transvestije degeneriše se u alhemijsko spajanje polova, mladić i devojka čije flertovanje ih vodi u gubitak identiteta zarad ljubavi. U REM-unajduže poglavlje u knjizi, takođe nazvano „Nostalgija“ (sastavljeno od tri dela između prologa Ruletista– za koji se kaže da je napisao odrasli protagonista Blizanaca– i epiloga Arhitekte) devojka je poslata na obode grada, gde uči da sanja pod mentorstvom džina, koji je možda i autor priče, izuzev činjenice da je reč „ne“ sve što ume da napiše (kao i „ne, ne, ne, ne, ne, ne […]“). Ako ignorišimo precinost, takva živahnost jezika – sav Kartareskuov pitak formalizam menja se u najimaginativniju književnost posle majstora koji su i sami imenovani u delu (Borhes, Garsia Markes, Kortazar, među ostalima).
Poslednje poglavlje Nostalgije dešava se sredinom osamdesetih, u deceniji tzv. Blue Jeansgeneracije. Arhitekta, poznat po svojim fabrikama za proizvodnju suncokretovog ulja, odlučuje se da kupi Dačiu – divan rumunski automobil, koji se često gasio, kada ne bi eksplodirao. Za divno čudo, mogao je da trubi, zvuk sirene opsedao je junaka, koji kao i mnoge arhitekte, oseća srodnost sa muzikom (Gete je jednom zapazio da je arhitektura „zamrznuta muzika“). Vrlo brzo skinuo je sve točkove automobilu i na kontrol tabli instalirao jednostavnu klavijaturu. Danju i noću, živeći u nepokretnoj Dačii, Arhitekta svira muzika kroz zvučnike te sirene. Zahvaljujući pomoći mladog, ambicionog muzikologa, postaje slavan. Njegove improvizacije čuju se kroz ceo Bukurešt, a vremenom, čuju se i na Zapadu. A onda, realnost se završava disonancom. Čovek se razluči u mašinu. Kao Univerzum, Arhitektin talenat se širi. „Veliki klavijaturista je sada unutrašnji deo znatno većeg tela“. To se, zapravo, u sred ove kode sama Kartareskuova emituje transformacija: detinjasti, kaže on, umesto da udrastu, moraju se usporotiviti i uraditi suprotno, uvek se još više podmlađivati, kao da se vraćaju u stanje večne mladosti, što je sama umetnost. Zagovarajući tek još jednu revoluciju, Kartaresku fikcionalizuje svoj manifesto: Umetnost ne sme tek da zabavlja život ili, pak, da utiče na njega; umetnost mora da odsanja sam život.