U susret predstavi Carstvo nebesko Jerneja Lorencija na 51. Bitefu, pričali smo sa glumcem Milutinom Miloševićem, koji u ovom komadu ima jednu od glavnih uloga
Nije mala stvar glumiti u predstavi Jerneja Lorencija, pozorišnog reditelja i dobitnika Gran prija, ali deluje mi da Milutin celoj situaciji prilazi vrlo nevino i nepretenciozno. Zato i ne sumnjam da će sve biti baš kako treba i da će nas oduševiti. Bukvalno nema sumnje jer ovaj glumac već godinama upravo to i radi – oduševljava predstavama i van pozorišta, brojnim filmskim ulogama, ali i jednom knjigom koju potpisuje. A sve tako, nepretenciozno.
Jernej Lorenci gostovao je nekoliko godina sa predstavama na Bitefu. Da li si gledao neku od njih?
Ne. Nažalost.
Nisi?
Nisam gledao, sticajem okolnosti, nisam ga poznavao, nisam ni znao ko je, kako izgleda, zamišljao sam da je neki stariji čovek. Čuo sam da on dolazi ovde da radi, ali nisam pretpostavljao da ću učestovati. Mislio sam da su uloge podeljene kad su me pozvali.
Kakav je Jernej? Pretpostavljam da, ako ga već nisi znao, nisi imao ni neka očekivanja?
Baš tako, nisam imao nikakva očekivanja, ušao sam u celu tu priču – iznenada. Moj dosadašnji utisak je da je on jedan veoma senzibilan tip, ekspresivne mašte i svakako nesvakidašnjeg načina rada.
Ovogodišnji Bitef će zaista biti doživljaj. Imam osećaj da pop kultura danas ima tendenciju da izazove pre neki doživljaj uznemirenosti, u skladu s vremenom, ali doživljaj o kome govorimo u kontekstu ovog Bitefa je, nadam se, nešto drugo
A šta bi bio taj nesvakidašnji način rada?
Sve je prilično otvoreno, a opet postoji neka čudna struktura unutra. Struktura komada se stvara i crpi iz materijala podjednako i iz nas, glumaca. To je, zapravo, jedini način i da se stvori nešto autentično. On ima iskustva u praćenju svog impulsa, unutrašnje logike, i to poverenje prebacuje sada i na nas. Mislim da će svako od nas pre svega sebe iznenaditi u Carstvu nebeskom.
Koliko si se ti ranije susretao sa tom tematikom i srpskom epskom književnošću srednjeg veka?
Susretao sam se, mislim verovatno, kao i svi ostali – u školama. Posle toga ne baš. Ali znaš šta, kada smo počeli s probama za predstavu, sad u junu, kad god me neko pita šta radim, i ja kažem – srpska epska poezija, ljudi super reaguju. Zanimljivo im je. Deluje mi da je dobar trenutak za povratak na mitove ili bajke, pogotovo ove koje su ipak utkane u nas.
Koliko ta epika može da se transkribuje na neki današnji trenutak?
Svakako da može. Za početak, mislim da neke od tih epskih pesama zaista čine naš identitet. Nosimo ih u sebi, u podsvesnom. Samo podsećanje na neke od situacija iz prošlosti, kada su ljudi bili ugnjetavani, a bili jedinstveni, kada su birali između čežnje i časti, i tada, pa i sada ljudima znači da se vežu za nešto ili nekog kroz koga mogu da prožive, identifikuju se. Pogotovu što su to bila vremena koja su imala tekovinu, koja jeste bila derivat tog doba, a koja se ispoljavala kroz verovanje čoveka da postoji nešto veće od njega. Ne znam, meni se tako čini.
Znači, trebalo bi da se svidi publici.
Predstava se dešava na dva mesta, u Narodnom pozorištu i u Bitef teatru, što je dosta zanimljivo. U sadržajnom smislu moglo bi da se poveže s publikom. Voleo bih da se oslobodim ambicije i želje da sad tu moram nešto da pokidam, da predstava bogzna kako uspe od starta, meni se više sviđa taj princip ulaženja u nešto bez očekivanja i priželjkivanja jer onda ne znaš šta će tu sve da se dogodi. Da budem tu i da budem dovoljno opušten da zajedno sa kolegama hrabro stvorimo slike i prizore.
Jernej Lorenci ima iskustva u praćenju svog impulsa, unutrašnje logike, i to poverenje prebacuje sada i na nas. Mislim da će svako od nas pre svega sebe iznenaditi u Carstvu nebeskom
Ja dosta toga očekujem od ove predstave, ali i od svih ostalih. Pogotovo onih koje traju 5+ sati. Ovaj Bitef deluje kao doživljaj.
Znaš kako, u pozorištu ne važe nikakva pravila. Pozorišno vreme ne postoji, sklono je transformaciji. Nekada se desi da gledaš predstavu od sat vremena, a da deluje kao da ona traje milion godina, isto predstava od pet sati može da prođe brzo jer je interesantna, uzbudljiva, nešto ti se događa i drži pažnju. A kad su ove baš duge u pitanju, mislim da je to trans za sebe, to „beskrajno“ trajanje, zaboraviš i na sebe i na vreme. A meni, koji imam mogućnost da nekome pružim doživljaj, to je ultimativna pobeda. Radost i svrha za sebe.
Eskapizam u predstavu.
Pa zanimljivo je svakako pobeći iz nečeg što je tvoja svakodnevica i biti tu neko duže vreme. Mislim da možeš da dobiješ samo neko novo iskustvo, ali si u istoj ravni, sve i svuda si to ti.
Gde te možemo gledati posle Bitefa?
Snimao sam seriju u režiji Balše Đoga, radni naziv je Pet. Pored toga ima još jedna zabavna stvar, a to je da statiram u filmu Ralpha Fiennesa.
Ceo taj koncept i kompletan doživljaj za publiku, gde se jasne granice pojavljuju i nestaju, to mi je zanimljivo, to bih još istraživao
Šta bi želeo da ti se sledeće dogodi kada je reč o pozorištu?
Znaš šta, Carstvo nebesko je super ekskurzija u institucionalno pozorište. Ne mislim da je nužno da ostanem u pozorištu. Ono što sam radio i što bih voleo da nastavim da radim jeste da pravimo upravo te doživljaje za publiku i van pozorišta.
Ti si sa kolegama prvi organizovao ozbiljne predstave van pozorišne scene, a sada je to gotovo trend.
Meni je to super. Mi smo se samo podsetili i te mogućnosti. To se dešavalo i pre, nismo mi to izmislili, ali tada kada smo krenuli, uboli smo dobar tajming. Krenula je kriza, nije bilo love za pozorišta, smanjivani su budžeti, a iz te neopuštenosti nije nastajalo ništa dobro. Mi smo imali potrebu da radimo i pričamo o nečemu što nas dira, što nas se tiče. Za to je potrebno dosta snage, entuzijazma, energije. U pozorištu ti je sve organizovano, a u ovakvim projektima ti moraš sve sam. Ali publika se zainteresovala, našla je nešto za sebe i to je profunkcionisalo. Ceo taj koncept i kompletan doživljaj za publiku, gde se jasne granice pojavljuju i nestaju, to mi je zanimljivo, to bih još istraživao.
