Verovatno su vam već rekli da je prilično zajebano biti roditelj. Ili ste to već sami shvatili. Mada i jedno i drugo najčešće dolazi kasno. Kad ste to već obavili. I… zajebali se
banksy.co.uk
Ukoliko me već posle ove prve rečenice ne uhapsi neka od mnogobrojnih komunalnih policija (kladim se da ćemo uskoro i za cinizam plaćati kazne, a za cinizam na temu roditeljstva podižem opkladu), verovatno će me u širokom luku zaobilaziti svi roditelji iz škole moje dece (i ovako im baš nisam simpatična), otac moje dece će me opet danima mrko gledati što „teram šegu sa stvarima s kojima se ne valja zezati“, prijateljice će me zagledati u fazonu „koji je tebi k… što stalno izazivaš đavola“ (da moje prijateljice tako pričaju), a majka… majka će me se odreći preko novina (prećutno je već odavno digla ruke od mene).
Nego… da se vratim na temu.
Roditeljstvo je zajebana stvar.
I to ne samo po sebi. Savremeno društvo, to jest MI smo ga takvim napravili.
Samo po sebi ono je divno – nađeš čoveka s kojim želiš da ukrstiš gen jer želiš da se to čudesno biće multiplicira (a malo si i ego, OK), radite lepu stvar iz koje posle devet meseci (ne baš tako lepih kako žene vole da predstavljaju, ali ajd sad) na svet dođe jedno novo biće. Ej BIĆE! Ti ga stvorio!
Zajeb dolazi posle.
I to u formi o jebekevu prisutnog glasa koji besomučno ponavlja: „Ti si najgori roditelj na svetu. Ti ćeš upropastiti svoje dete! Svi drugi to rade bolje!“
Krivica. Krivica. Krivica.
Bilo bi previše za ovaj tekst da nabrajam sve situacije u kojima ceo taj niz (i još mnogo sličnih pride) bruji u napaćenom roditeljskom mozgu. Zvanična medicina ili homeopatija? Vegetarijanstvo, veganstvo ili jedi dete šta god da svi oko tebe jedu.? Pelene iz supermarketa ili pelene sa polja pamuka? Igračka koju žele sva deca ili edukativna igračka? TV ili ne TV. … Od jedne od tih „uzmi ili ostavi kajaćeš se“ varijante – vakcine – napravljena je giljotina modernog doba za roditelje. Deca bre umiru od nekih virusa od kojih ih vakcina štiti. Ali, deca, bre, umiru i od vakcine. Ajd, sad, stisni… pa odluči. Mada, osećaj krivice ti je zagarantovan, pa možda i nije tako teško.
Ipak, pravi zajeb o kojem želim da pričam dolazi tek kasnije. Kad izađete iz pelena.
Ako ga kažnjavaš lupanjem po guzi, postaće agresivac ili će se na svoju štetu kloniti svake konfrontacije. Ako ga stalno opominješ da nešto uradi, razvićeš sindrom previše odgovorne ili, možda suprotno, apsolutno neodgovorne osobe. Ako ga porediš sa sestrom ili bratom, može postati ego manijak čije potrebe u svakom momentu moraju biti iznad potreba drugih ili, suprotno, premalo davati sebi na značaju i time umanjiti šansu da iskaže svoje kvalitete. Ako mu dozvoljavaš da te prekine u razgovoru, razviće osobine osoba koje misle da je ono što one misle i osećaju najvažnije, ili će očekivati da ga i drugi tako slušaju, pa će se razočarati i iskompleksirati jer drugima nije zanimljiv. Ako mu ograničiš izlazak, stvorićeš bunt koji može da ga odvede u vrlo opasne situacije ili osobu koja neće imati iskustvo neophodno za naredne odluke u životu. Ako mu prerano objasniš „ono o seksu“, možeš učiniti da postane promiskuitetno, ako to uradiš previše kasno, onda je… pa, jebiga, kasno.
Malo-pomalo, priča o roditeljstvu i vaspitanju došla je u tu fazu da roditelji, umesto da vaspitavaju svoju decu, hodaju po jajima upozorenja da svaki njihov potez može (ali ne mora, eto ti ga opet) kod deteta izazvati određene emocionalne, psihološke, socijalne i ine posledice, koje će trajno uticati na formiranje njegove ličnosti, način života, životne odluke, izbore, sreću…
Imate li vi strpljenja da nastavim? Ja ne… A imala bih da ispišem strane i strane svega što sam čula i načula u tom smislu, i kada sam htela da slušam i kada nisam. Samovoljno čitala nisam nikada. Nijedno slovo bilo čega napisanog na tu temu.
Jer, da vas podsetim, ne postoji nijedna profesija koja ima toliko stručnjaka kao roditeljstvo. U to se svi razumeju. Naravno kad svaka budala može da napravi dete. Štaviše, pre nego neko pametan, ko prvo postavi niz pitanja pred sebe, od onog da li ja to zaista želim, da li ću umeti da budem dobar roditelj, do onoga šta ako ostanem bez posla i kuda ide ova planeta.
(Ovo poslednje zaboravite. I to je neka boleština – misliti o planeti kao kanti za smeće, dok od majke zemlje dobijamo toliko toga… Šta reći!).
Elem, kad se već zajebete i postanete roditelj, minsko polje dilema vam ne gine. Ali ne bilo kakvo minsko polje, nego minsko polje po kome gazi jedan do bola umoran čovek, što će reći emocionalnim pucanjima i nervnim slomovima sklon čovek. Zaraditi, odraditi, prineti, spremiti, izdržati, podržati, obrisati, skuvati, pripremiti, prineti, doneti, uspavati, zabaviti, skloniti, obrisati, namazati, očešljati, oprati, ispeglati, pitati, odgovoriti, ispričati, upozoriti… I onda još dečju psihologiju diplomirati. Ma daj…
Živim tu priču već osam godina. I ne pada mi napamet da vam opisujem (ako ste roditelji, već znate, ako niste, ne možete ni da skapirate) kako je divno što ta mala bića postoje. Ali hoću da vam kažem (i znam da ćete u obe varijante razumeti) da razmišljam da organizujem protest protiv ubeđenja kojim nas kljukaju, teorija o kojima pišu knjige, komentara kojim nas teraju na rub provalija krivice… a sve u smislu da sve što radite ostavlja trajnog traga na sudbini i sreći vaše dece.
To je bre zatvor. Ne roditeljstvo. Ne jedna od najlepših ljubavi i veza koje ćete imati u životu.
I zato, da baš zato, deca sada sve više postaju gospodari života svojih roditelja, mali begovi koji ne znaju granice, koji se penju na glavu svima bez pardona, neartikulisana, nekontrolisana… bezgranični gospodari!
Dižem glas (a uskoro ću bogami i ruku) protiv te torture i predlažem zakon o roditeljstvu sa tri člana i celom brigadom kontrolora koji će garantovati primenu:
1) Decu mogu imati samo normalni ljudi
2) Roditelji se imaju ponašati prema svojoj deci onako kako se osećaju
3) Roditelji nikada nisu krivi ako se ponašaju normalno (čitaj: ponekad i pogrešno)
Pa šta im bog da. I jednima i drugima. A daće.
P.S. Nego ako se pitate odkud ovaj naslov – tako mi s vremena na vreme na neku molbu, naredbu ili uputstvo odgovori sin. A nije Zemunac. I lepo smo ga vaspitali (svi kažu). Biće da smo ipak negde pogrešili?