Ukratko o Bašta festu pričala nam je Maja Šuša
Bašta fest je internacionalni festival kratkog igranog filma koji se već četvrtu godinu zaredom održava u Bajinoj Bašti. Sa ciljem da publici, a najviše mladima, u čitavoj Srbiji približe film, glumci Maja Šuša, Jovan Jelisavčić i scenaristkinja Maša Seničić uz pre svega puno entuzijazma rade na ovom festivalu, u okviru kog, osim projekcija filmova, organizuju radionice i muzički program
Realizacija jednog festivala u Srbiji nije lak posao, a još teže je održati ga. Međutim, Maja, Jovan i Maša uspevaju, i ne samo to – već od jedne male ideje prave ozbiljnu, perspektivnu priču, što dokazuje i broj ljudi na Bašti koji raste, i raste, i raste iz godine u godinu. I, kada ste poslednji put bili u Bajinoj Bašti?
Ti si glumica, ali već četvrtu godinu zaredom radiš i kao umetnička direktorka Bašta festa.
„Titulu“ umetničke direktorke spontano sam dobila kako je priča oko festivala rasla, a nama dodeljivane uloge u okviru organizacije.
Šta znači biti umetnička direktorka festivala?
Uh, pa stvarno mnogo toga. Radim program, kreativni deo posla, komuniciram sa svim sektorima… Jedino se ne bavim parama, što mi je veoma važno jer sam jako loša u tome (smeh).
Kako se desio prvi Bašta fest?
Festival je nastao na inicijativu mog kolege Jovana Jelisavčića koji je rođen u Bajinoj Bašti, gde se i održava. Mi smo studirali zajedno, a Jovan je stalno pričao kako je Bajina Bašta jedno divno mesto gde moramo da odemo. Iskreno, pojma nisam imala gde je uopšte taj grad, mislila sam da je negde u Bosni (smeh). Međutim, kada sam prvi put otišla, bila sam oduševljena – priroda je prelepa, reka Drina, planina Tara, jezera Perućac i Zaovine… I tako jednog leta, kada sam bila tamo, sedeli smo na reci i pomislili – kako bi bilo strava da sada imamo platno ispred sebe i gledamo film! Ta ideja – bioskop na otvorenom – prerasla je u organizovanje festivala u prirodi. Kako se koncept razvijao, sve više smo definisali i sam program, pa smo odlučili da to bude festival kratkog igranog filma. Pošto smo Jovan i ja glumci, fokus je stavljen na filmove koji se ističu zanimljivim glumačkim ostvarenjima i u kojima se oseća saradnja između reditelja i glumca. Bašta fest dodeljuje i glumačke nagrade, što je takođe retkost za festivale kratkog filma.
U Bajinoj Bašti ne postoji redovan bioskopski program, već im dolaze mobilni bioskopi koji mahom puštaju blokbastere. Ovo je retka prilika da se publika susretne sa autorskim kratkim filmom
Koliko je komplikovano bilo pokrenuti tako nešto?
Veoma. Prvo, ni sami nismo znali koliko je to teško, što možda i nije tako loše – jer kad kreneš, posle nema odustajanja. Prva godina je prošla super, nekako su se stvari same od sebe otvarale, a u tom procesu smo i učili, pripremali se za sledeća festivalska izdanja. Tek prošle godine, kada je održan treći Bašta fest, mogu da kažem da smo bili potpuno pripremljeni za sve. Neobično je i to da niko od nas nije producent, niti smo radili u organizaciji događaja, već smo učili u hodu. Kako festival raste, uključujemo u tim sve više ljudi – što se vidi i oseća.
Koliko se festival promenio od prve godine i šta je to najbitnije što ste naučili o samom razvoju?
Menja se i dalje. Od druge godine smo pored lokacije u parku Borići uveli projekcije na jezeru, što je bio veliki korak jer zahteva specifičnu tehničku organizaciju. Zatim, broj posetilaca se povećava, a samim tim i broj ljudi koji radi. Svake godine radimo na pratećim programima, pa smo i ove uveli Kritični kamp – radionicu filmske kritike za srednjoškolce. Mi puštamo festival da raste svojim prirodnim tokom i trudimo se da ga pratimo. Jedino je problem da to sve isprati i finansijska podrška.
Iako možda tako nešto deluje logično i lakše, nikada nisam razmišljala kao da je to prilika koju čekam. Svako ima svoje afinitete za bavljenje ovim poslom, a i svoju percepciju uspeha
A šta kaže publika?
Od prve godine posećenost je bila jako dobra, što je znak da se lokalna publika interesuje za ovakvu vrstu sadržaja. Prvih godina su sa strane dolazili ljudi iz struke ili oni koji imaju neke veze sa filmom, ali sada više nije tako, što mene veoma raduje. Čini mi se da posetioci festival doživljavaju kao jedno mini-letovanje, na kom imaš i filmski i muzički sadržaj. Zanimljivo je to što veliki broj dece dolazi da gleda filmove. Pošto projekcije kreću od 21 čas, prilagodili smo sadržaj projekcija satnici.
Kako reaguju na formu kratkog filma, koliko su uopšte upoznati s njom?
U Bajinoj Bašti ne postoji redovan bioskopski program, već im dolaze mobilni bioskopi i mahom puštaju blokbastere. Trudimo se da razvijamo i edukativni program i zato smo od prve godine organizovali filmske radionice za klince jer u Bajinoj Bašti takvih stvari nije bilo. Veliki broj osnovaca i srednjoškolaca, koji čine i naš volonterski tim, zainteresovan je da uči i istražuje o filmu. Samim tim njihovo interesovanje raste. Jedna devojka iz Bajine Bašte je u međuvremenu upisala produkciju, jedan momak glumu… Pre toga je Jovan bio jedini čovek koji je imao veze s filmom tamo, pa ga zato svi znaju kao Jovu Glumca (smeh).
Da li planirate da filmske radionice držite i mimo festivalskih dana?
Da. Planiramo da radimo Bašta karavan, fokusiran na nekoliko gradova u zapadnoj Srbiji, u okviru koga bismo puštali pobedničke filmove s Bašta festa, ali i, u saradnji s Jugoslovenskom kinotekom, kratke filmove poznatih reditelja koji su važni za domaću kinematografiju. Pored toga, organizovali bismo diskusije za srednjoškolce kako bismo im približili kratki film, a i način na koji Bašta fest funkcioniše. Možda će to u nekom od njih probuditi inicijativu da organizuje nove sadržaje u svojim gradovima. Mladi u Srbiji uglavnom žele da dođu u Beograd, a mislim da je jako važno bavljenje decentralizacijom.
Mora da postoji razlog zašto se predstava izvodi van pozorišta. To nikako ne sme da bude zarad senzacionalizma ili nedostatka scenskog prostora
Festival otvara film Maleš o kom smo već pisali. Kakvo je tvoje iskustvo tokom samog snimanja tog filma?
Bane Jevtić me je zvao i rekao kako ima ideju da radi film u kome bismo igrale Sonja Vukićević, Hristina Popović, Bebi Dol i ja. U međuvremenu priča se razvila, Ivan Bakrač je zajedno s Banetom radio na scenariju i režirao film. Pošto nismo dobili novac od Filmskog centra, skupljali smo ga preko Indiegogo platforme, a producirao ga je Cineplanet. U početku, imala sam ozbiljnu tremu od Sonje, Hristine i Bebi, ali čim su probe počele, mi smo se veoma zbližile. Bebi Dol je ovo prvi film, pa je, na moje iznenađenje, ona bila veoma stidljiva i spremna da nauči kako sve to na snimanju funkcioniše.
Sa rediteljem filma Maleš Ivanom Bakračem nastavljaš saradnju, pa spremate ostvarenje Posle zime?
To je njegov debitantski dugometražni film. Priča o petoro prijatelja iz detinjstva koji su se razdvojili u međuvremenu. Oni bi trebalo da znaju šta će sa svojim životima i da preuzmu odgovornost za svoje postupke, ali ponašaju se kao klinci. Priča je aktuelna, mislim da svaki mladi čovek može da se poveže s tom temom. Veoma je uzbudljivo i u ovom pripremnom periodu, ali ne mogu da dočekam početak snimanja.
Da li je za uspeh u Srbiji neophodno da se pojaviš u nekim komercijalnim projektima?
Iako možda tako nešto deluje logično i lakše, nikada nisam razmišljala kao da je to prilika koju čekam. Svako ima svoje afinitete za bavljenje ovim poslom, a i svoju percepciju uspeha.
Pre par godina predstave su počele da se izmeštaju s pozorišne scene – Krunska 8 se igrala u stanu, nedavno je, poslednji put u ovoj sezoni, izvedena predstava Izlaženje na Brodu 20/44, a i ti ćeš igrati predstavu Otvorena veza u kafeu Ljubičica.
To što se dešava je meni veoma inspirativno. Obožavam pozorište, ali van njega ponekad možeš da nađeš veću slobodu. Spomenula si Izlaženje – taj komad govori o klabingu, pa je sasvim logično da se dešava u nekom klubu. Publika se tako lakše poveže s pričom. Dakle, mora da postoji razlog zašto se predstava izvodi van pozorišta. To nikako ne sme da bude zarad senzacionalizma ili nedostatka scenskog prostora.
Nažalost, kod nas ne postoji pozorište u kom bi se igrale diplomske predstave. Kada bi tako nešto postojalo, dalo bi vetar u leđa mladim rediteljima, glumcima, dramaturzima
Takve stvari su neophodne pre svega za razvoj alternativne scene.
Da, mi se, nažalost, i dalje snalazimo. Kod nas ne postoji pozorište u kom bi se igrale, na primer, diplomske predstave. Gledala sam toliko dobrih koje nisu imale priliku da se igraju duže, već jednom ili dva-tri puta u najboljem slučaju. Kada bi tako nešto postojalo, dalo bi vetar u leđa mladim rediteljima, glumcima, dramaturzima…
Postoji li neka predstava u kojoj bi volela da igraš?
Ne bih nikom da kradem uloge (smeh). Predstave koje su na mene ostavile poseban utisak su Galeb Tomija Janežića, Novo doba Dina Mustafića i Hinkeman Igora Vuka Torbice. Radujem se Carstvu mraka i Ivanovu u Narodnom pozorištu, koje, nažalost, još uvek nisam imala priliku da pogledam. Iskren i posvećen istraživački proces, sa kolegama koje volim, poštujem i razmišljam na sličan način – e to je predstava koju priželjkujem.
Bašta fest se ove godine održava od 29. juna do 2. jula u Bajinoj Bašti, a svi programi su besplatni.
Više o festivalu otkrijte na zvaničnom sajtu www.bastafest.com