„Staklar je ubio pekara.“
Tabloidi su napokon dobili dva konkretna zanimanja za bombastične naslovne strane.
Spaljivaće se na lomači čovek, a mi ćemo bosi i štrokavi stajati u masi, gladni ali uzbuđeni, gledajući kako se ubica bori u areni srpskog pravosuđa sa mitskom bićem pravde.
Šta bi bilo, na primer, samo na primer, da je cela priča izašla pod naslovom:
„Krenulo je klanje po stanovima“.
Jer ako je čovek ubio čoveka zbog 20.000 evra u kešu, onda to tô znači.
Onda to znači, pazi kad menjaš pare da bi na primer platio porez, jer možda te neko prati, da te opauči, bilo kako.
Onda su pijace veoma opasno i nesigurno mesto, jer tu ne primaju kartice, a tvoj keš tog dana je nečiji fiks. Nečiji dugić kod zelenaša, nečija flaša votke ili rakije, šta ko pije.
Onda su banke dobile na besplatnoj reklami jer je kartica sa pinom tvoj čarobni nevidljivi plašt koji će ti možda spasiti život, a čije održavanje plaćaš mesečno, doživotno sa svim pogodnostima da si u njenoj službi.
Pozicija iz koje krećem u ovu priču nije prosuditeljska, time zaista verujem da će se baviti advokati i sudije. Ja se inače trudim, kao i većina mojih sunarodnika, da živim u sopstvenom mehuru i da me ne dotiču ovakve priče, ali, nažalost, još davnih devedesetih godina prošlog veka, dok sam trošila noći po klubovima a Bosna plivala u krvi, naučila sam svoju lekciju – sve što se dešava drugim ljudima, sve što misliš da je daleko od tebe, stići će te.
Sve te se tiče.
Kada je onaj čovek iz Velike Ivanče pobio pola sela a komšije pričale da je bio baš fin samo što je povremeno tukao ženu mokrim kanapom… mi iz kruga dvojke smo se malo čudili šta je sa tim ljudima, i kako su uopšte mogli da komuniciraju na dnevnoj osnovi sa nekim ko natapa kanap vodom da bi njime tukao svoju ženu… ok-ok… možda je to neki retro primitivno-meditativan srpski običaj, to natapanje kanapa, za koji ne znamo jer živimo u razvijenom emancipovanom društvu, pa to možda i nije bio baš pokazatelj da će ih jednog jutra sve skokati. Ali generalno, šta se nas to tiče, kad u našoj okolini niko ni nema tako debeli zgodni kanap u kući. Kod nas se žene biju pesnicama, imaju te firmirane velike naočare za sunce. U tom smislu stvarno smo odmakli od čudnih rituala, pre batinanja. Šta se desi u kući, ostane u kući, mi znamo šta je intima…
Nije bilo puno priče o tom slučaju kod nas. Lako je odbrati stranu kada ne poznaješ počinioca, a ni žrtve. Bilo je daleko.
Ova dvojica, ta dva drugara, jesu likovi koje smo svakodnevno viđali u ulici kako zajedno piju kafu. Dva velika muškarca od po dva metra. Staklar je nasledio radnju od oca koji je umro rano, dok je staklar još bio dečak, a pekar je iznajmljivao lokal preko puta ulice. Pili su kafu u poslastičarnici, koja se nekada, davnih osamdesetih, interno zvala „kod trovača“ jer je bilo neko trovanje još davnije od mog sećanja. Vodili su je Albanci, koje su komšije oduvek zvale „Šiptari“ i oni su se pokupili i otišli devedesetih, logično, i zaista ne znam ništa o njima. Ovi novi ljudi sa svojom poslastičarnicom su samo mesto na kome se ovo drugarstvo viđalo svakog jutra, popodneva, večeri…
Za razliku od tabloidnih naslova, koje sam pratila prvi put posle puno godina, jer da, sada je ubistvo stiglo do mog praga, mi u kraju smo potpuno zbunjeni ovim događajem. I ne možemo lako da bacimo kamen.
Po kraju se na primer priča da su bili jezivo pijani tog dana, da je došlo do svađe, da je staklar gurnuo pekara i da se ovaj nabo na neki ram ili staklo… možda baš moj ram, tvoj ram, komšija?… jer da, mi smo svi uglavnom preramljivali nasleđena ulja na platnu i fotografije dece kod njega. Kao što smo voleli vruće pogačice kod pekara, tj. vlasnika pekare.
Kod nas u kraju ima raznih psiholoških profila, i nije baš da ne bismo umeli da prepoznamo psihopatu, ali ovaj čovek, taj staklar u taj ram nekako baš teško može da stane.
Osećanje da imaš potrebu da odbraniš ubicu je prilično uzdrmalo sve stanovnike našeg kvarta. Ali za početak, tom čoveku se nije sudilo, niko nije čuo njegovu priču, pa ako je kriv, naravno, treba da odsluži svoju kaznu, ako nije… kako god. Dve porodice su unakažene, te noći u toj radnji obojica su umrli.
Tragedija se dogodila. Prava, starinska, tragedija sa velikim „t“.
Pričao nam je drugar iz Kanade da je pratio suđenje O Džeju Simpsonu i da se iz nedelje u nedelju vozio od „ubica, majku mu njegovu“ do „jadan čovek šta ga je zadesilo“.
Gledajući tuđe nesreće zaboravljamo sopstvene probleme, a to je ozbiljno oružje kojima nas vojnici vlasti drže mirne. Planetarno.
Sve što se dešava tamo negde jednoga dana napraviće čireve na našoj koži.
O tome treba da mislimo.
I da, ovih dana, dok hodate prokopanim okićenim gradom, zaobilazite pijace. One su definitivno opasno mesto