Nova serija mladih domaćih autora privlači ovih dana veliku pažnju javnosti, a o tome šta će promeniti Jutro za 42 magazin govore njegovi kreatori
Jutro će promeniti sve nova je igrana serija RTS-a, koja definitivno pomera standarde televizijske produkcije. Ovo je priča o mladim ljudima u Srbiji, generaciji na razmeđu mladosti i zrelog doba, koji tragajući za sobom preispituju sopstveni identitet i smeštaju se u univerzum hemingvejske izgubljene generacije 21. veka. U takvoj životnoj tranziciji nameće se pitanje da li postoji nada da će jutro promeniti sve.
Kreatori i režiseri serije su Goran Stanković i Vladimir Tagić. Osim njih dvojice, režiju potpisuje i Milica Tomović. Dramaturzi serije su Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Filip Vujošević, Milan Marković i Boris Grgurović, dok je glavni producent Snežana van Hauvelingen. Glavne uloge poverene su Nikoli Rakočeviću, Jovani Stojiljković, Andriji Kuzmanoviću i Isidori Simijonović. Serija je snimana na više od 270 lokacija u Beogradu, a sastoji se od 40 epizoda u trajanju od 25 minuta. Emituje se na Prvom programu RTS-a četiri dana nedeljno: ponedeljkom, utorkom, sredom i četvrtkom od 22 časa. Reprizu možete gledati nedeljom na RTS 3 od 17 časova i radnim danima od 12.20 sati, a seriju online potražite na RTS planeti. Ja ne znam da li će jutro promeniti sve, ali će vreme ovu kreaciju zasigurno označiti kao antologijsko delo novog talasa srpske režije i produkcije.
Jutro će promeniti sve jeste svakako serija koja govori o jednoj u biti perspektivnoj generaciji (ili pak generacijama) koja nije u potpunosti realizovala svoj potencijal i nalazi se u životnom limbu.
Vladimir: Postoji mali problem sa ovim delom „perspektivni“ jer publika njih tako doživljava. Oni su svi mladi ljudi, ali ne dolaze svi iz istih pozicija – u socijalnom smislu. Imamo Sašu koja je iz manje-više bogate dorćolske porodice, koja nije završila fakultet i koja trenutno drži kafić. Taj kafić iznajmljuje, nije to njen prostor. Sa jedne strane imamo nju, a sa druge strane imamo Filipa i Anđelu koji su odrasli na Mirijevu – to je drugačiji socijalni stalež. Međutim, oni su dosta radili na sebi, oboje su bili i užasno ambiciozni i uslovno rečeno perspektivni i želeli su mnogo od sebe, te se može reći da su u tom nekom smislu ostvarili jedan nivo svojih očekivanja i onda je došlo do tačke kada su to što su ostvarili počeli da preispituju. Sa treće strane imamo Ljubu koji dolazi iz provincije, koji teško živi, koji se bori za preživljavanje i koji se suočava sa vrlo velikim i jakim egzistencijalnim problemima i kome život nimalo nije lak, već preživljava i radi u teretani.
Bili smo dovoljno nenormalni da u seriji imamo 270 realnih lokacija, ništa nije snimljeno u studiju, snimali smo na filmski način, jednom kamerom, i po kiši i po suncu, i na 40 i na 5 stepeni, i noću i danju, i velike scene žurki i slične komplikovane stvari… To je težak, ali sjajan proces
Ipak, u seriji se, pored svih poteškoća sa kojima se likovi susreću, nazire i nada. Kao i u istoimenom tekstu pesme Indeksa?
Goran: Ta dualnost naslova nam je i bila zanimljiva od početka, pa smo tako koncipirali seriju – da svaka epizoda počinje sa nekim jutrom, a da se završava obično uveče. Ideja je bila da nada za sledeći dan donese razrešenje nečeg što se zakomplikovalo u toj prethodnoj noći, odnosno epizodi. Tih 40 epizoda predstavlja period od godinu dana, to je vreme kroz koje pratimo te junake. To je godina u kojoj se njima uglavnom dešavaju bitne stvari i prekretnice u životu u kojima moraju doneti teške odluke. Određeni likovi u seriji su već doneli odluku pre nego što smo ušli u njihove živote – kao Filip, koga glumi Nikola Rakočević. On je odlučio da se vrati iz Amerike i sad se bori sa tom odlukom i sa posledicama koje ona povlači. Ostalim likovima će se dešavati kompleksne stvari, a onda će morati i da se nose sa njima.
Emotivno sirov, ali i poetični dramski narativ serije savršeno se uklapa u vizuelni. Koliko je zapravo bilo izazovno uklopiti ih?
Vladimir: To je nešto što meni i Goranu predstavlja najveće uživanje, kada dođeš u fazu da razmišljaš o rediteljskom, odnosno vizuelnom konceptu serije. Nakon faze pisanja i faza obezbeđivanja novca, usledila je faza u kojoj smo krenuli da razmišljamo o koloru, o bojama, o načinu na koji ćemo da snimamo tu seriju, o načinu na koji ćemo da je kadriramo, i tu sam bar nekako ja najsrećniji. Ono što je nama bilo bitno jeste da u potpunosti sledimo unutrašnji osećaj koji smo imali, a to je da ova serija treba da se radi beskompromisno, da treba da se radi filmskim jezikom, kao da je u pitanju naš autorski film. Ja sam ubeđen i verujem da nijedna scena te serije nije snimljena samo da bi se neka informacija zabeležila, već da je to stvarno bio pokušaj da se taj jezik koji postoji u scenariju prenese u vizuelni jezik.
Goran: Ljudi su uglavnom navikli da gledaju serije tako što uključe TV, da slušaju šta ljudi pričaju, da mogu da prate tad nešto drugo, a Jutro će promeniti sve zahteva jedan malo veći angažman, zato što nisu sva sredstva koja pričaju priču u tom tekstu i dijalogu. Zato ponekad ima malo dijaloga, a ostala sredstva koja su na raspolaganju u tom filmskom izražaju pričaju tu priču. Serija zahteva da se malo više udubiš u nju jer ima dosta stvari koje su u podtekstu, koje nisu samo u tim izgovorenim rečima. Tu dolazi vizuelni pristup izražaja.
Pokušali smo da napravimo seriju koja stvarno referiše na život naših prijatelja, poznanika, ljudi iz našeg okruženja i na naš život. Nismo kopirali život, već smo uzimali delove i pravili mozaik
Da li ste inkorporirali i određene autobiografske elemente prilikom osmišljavanja priče?
Goran: Mi smo krenuli od toga, od nas, ali onda se to zakomplikovalo i onda je otišlo malo dalje od nas. Osnova je nešto što nam je jako blisko, suština tih likova je negde u nama, blizu nas, ali onda kako smo stvorili te ljude, stavili ih u razne kontekste, situacije, oformili tu ekipu, tada su ti ljudi otišli od nas. Više nismo mi u tim situacijama, to su postali svoji ljudi koji su negde preneli naše probleme sa kojima se suočavamo. Lik Filipa koji se vraća iz Amerike je negde inspirisan mojim povratkom iz Amerike. To se desilo pre dve godine i ta situacija da svima objašnjavaš zašto si se vratio, da li se vraćaš tamo ili si sad ovde i objašnjavanje ljudima da nije sve kako su oni zamislili i da Amerika nije ono što su oni mislili da jeste, kao i odlazak iz zemlje. Njegov lik upravo pokušava da objasni i da se time bavi.
Vladimir: Goran i ja smo sedeli i pričali o tome kakvu seriju želimo da napravimo i kroz taj konstantan dijalog smo se prisećali stvari iz njegovog i mog života, stvari iz života ljudi koje mi poznajemo. Onda su jednostavno ideje krenule da naviru i krenuli smo da ih beležimo. Naša osnovna ideja bila je da napravimo seriju koja će biti istinita i autentična i bilo nam je bitno da pobegnemo od nečeg što bi bio lažni koncept. Pokušali smo da napravimo seriju koja stvarno referiše na život naših prijatelja, poznanika, ljudi iz našeg okruženja i na naš život. Nismo ni u kom smislu direktno kopirali život, već smo uzimali delove i pravili jednu vrstu mozaika.
Da li postoji određena razlika snimanja serija/filmova koji su inspirisani realnim situacijama u odnosu na one koji su čista fikcija?
Goran: Mislim da si samo osetljiviji na nijanse kada su u pitanju te scene, emocija je bliska i u samom načinu u kom pristupaš tome što pišeš, razgovaraš sa glumcima i sklapaš scene. Imaš tu svest jer ti je poznatije – nemaš tu distancu, pokušavaš ponovo da je oživiš, da bi bila što realističnija.
Na pretpremijeri serije na Sarajevo film festivalu dobili ste pohvale. Kakve su reakcije publike u Srbiji?
Vladimir: Ono što mene raduje jeste to da je premijera bila izuzetno gledana. Ljudi to prihvataju, čak sam se ja lično iznenadio jer sam mislio da će reakcije biti podeljenije ili da će čak manje ljudi gledati. Reakcije su bile skoro pa jednoglasno pozitivne. Naravno, uvek ima ljudi koji će reagovati negativno, ali svačije je to pravo. Imam osećaj da sada kada kreće emitovanje, a emitovano je prvih pet epizoda, da se ljudi polako privikavaju na format koji mislim da je trenutno glavna prepreka. Ljudi nisu navikli da gledaju dramsku seriju u formatu od 25 minuta, ali je to prosto stvar navike. Postoji veliki broj serija u Americi koje su tog formata, poput Girls, How to Make It in America itd. To su serije koje nisu sitkomi, komedije, to su serije koje su žanrovski dramedy, a to je ono što smo i mi napravili.
Nama je bilo bitno da u potpunosti sledimo unutrašnji osećaj koji smo imali, a to je da ova serija treba da se radi beskompromisno, da treba da se radi filmskim jezikom, kao da je u pitanju naš autorski film
Kako ste postizali balans prilikom snimanja, s obzirom na to da je psihofizički bilo vrlo naporno?
Vladimir: Balansa nije bilo (smeh). Ovo je bio jedan mukotrpan rad u ekstremno napornim i izazovnim uslovima. Mi smo budžetski tretirani kao sitkom, kao serija koja se snima u studiju, koja se snima na dve ili tri lokacije, gde je non-stop udobno, nema kiše, nema vetra. U uslovima gde radi klima i grejanje, gde kada snimaš, imaš tri kamere i već postavljeno svetlo – glumci samo dođu i ispričaju tekst. Mi smo bili dovoljno nenormalni da u seriji imamo 270 lokacija, gde je svaka lokacija realna, gde se apsolutno ništa nije snimilo u studiju. Snimali smo na filmski način, jednom kamerom, a ne sa tri – i po kiši i po suncu, i na 40 stepeni i na 5 stepeni, i noću i danju, i velike scene žurki i slične komplikovane stvari. Upustili smo se u to jer smo veliki entuzijasti. To je bio težak proces, ali istovremeno i sjajan.
Goran: Pre samog snimanja, mi smo godinu i po dana radili na scenariju koji je važan deo procesa, zato što smo u toj fazi najviše stvari utvrdili i ustanovili šta će to biti i kako će izgledati. Onda smo to pripremali nekoliko meseci i snimali ukupno šest meseci, a paralelno i montirali. Evo sad još dok se emituju epizode mi i dalje završavamo, montiramo epizode koje idu za mesec-dva, tako da smo još uvek u pogonu.