Jana Oršolić je grafička dizajnerka koja zna da su tipografija i tekst najbolji prijatelji. Baš zato je izabrala da svojim radom, a koji podrazumeva kreiranje zanimljivih fontova, slovima daje emocije, zvuke i oblike
Jana se slovima bavi na nekoliko načina: dizajnira tipografska pisma za knjige i pakovanja, uz Oliveru Stojadinović i Oliveru Batajić Sretenović jedna je od osnivačica Udruženja Tipometar, docentkinja FPU na predmetu Pismo, autorka je prepoznatljivih familija fontova Lovely i Mermer, a njenu tipografiju možemo videti kroz razne kreativne saradnje sa domaćim pozorištima ili zanatlijkama – od kolekcije porcelanskih tanjira Love4eva, pa do najsvežijeg projekta – dizajniranja slova koja su pretvorena u kuhinjske daske za seckanje i serviranje.
Love4eva tanjiri
O svemu tome pomalo, ali i još nekim stvarima koje nisu uspele da stanu u uvod, pričali smo s Janom.
Zanimljivo mi je to što, bez obzira na sve što si tada radila, ljudi su te najpre otkrivali putem bloga Jana – koji si pokrenula 2008. godine? Ti si, u stvari, kraljica blogomanije (smeh).
Tad, bar kod nas, još nije zvanično bila era blogomanije, rekla bih da je to era pre – nekakav kenozoik blogosfere (smeh). Napravila sam blog jer mi je bilo zgodno da na jednom online prostoru čuvam sav grafički ili tipografski sadržaj koji sama proizvodim, ali i sve ono što me u tom procesu inspiriše. Međutim, zaista nisam razmišljala da je to, osim ličnog prostora, takođe platforma koju posećuju, gledaju i prate i neki drugi ljudi (smeh). Nisam baš najkomunikativnija osoba na svetu, a posebno ne na društvenim mrežama, ali, eto, ispade da je moj blog, ili možda bolje – neka vrsta online beleški ili dnevnika – otkrilo dosta ljudi.
Vrlo često mi i sada govore da im je blog bio značajan, inspirativan, da im je pomogao pri radu ili nešto sasvim treće
Tvoja inspiracija nastavila je da inspiriše druge.
Pa da. Tada sam prvi put doživela to jedno vrlo čudno osećanje – da sam potrebna ljudima koje ne poznajem. S jedne strane je to predivno, ali, s druge, imam odgovornost i obavezu da svaki dan nešto da postavim na taj blog. Suštinski bio je to dobar trening za mene, u smislu – postojao je deo dana kada sam se posvećivala tom sadržaju. Bilo mi je važno da nađem relevantnu temu, pokrijem je grafički pismeno i u svom stilu izražavanja tekstom i slikom.
Možda ti je to bio i mali trening za predavanja na fakultetu, gde sada radiš?
Možda, da. Vidiš, nije mi to palo na pamet. Ali jeste, niko me nije učio kako treba da se obraćam studentima i u kojoj formi. Zbog toga sam u početku bila u problemu da napravim koncizno predavanje. Volim strukturu i onda mi je taj blog baš pomogao da uredim svoje misli – smišljam sadržaj, oblikujem ga, ilustrujem slikama i na kraju vizuelno doteram formatiranjem. Kruna svega bilo je smišljanje naslova, to mi je bilo posebno zanimljivo.
Zašto si prestala?
U tom momentu radni dan mi je trajao šesnaest sati – predavala sam na faksu, radila za Fabriku knjiga, magazin Sensa, u brending studiju, držala jogu… I na kraju, kad sam dobila dete, nisam imala vremena da se bavim blogom. Nešto je moralo da izleti iz jednačine moje svakodnevice. Zamrzla sam blog jer nisam želela da ga radim tek onako, polovično.
A i sama blog forma postala je prevaziđena.
Nisam sebe smatrala blogerkom, pa nisam previše razmišljala u tom pravcu. U mojoj glavi su blogeri ljudi koji od blog forme zarađuju. Ali, eto, super mi je da je prošlo više od deset godina od kada sam ja pokrenula tu online Janu (smeh), a da i dalje o njoj pričamo. Dakle, moja blogerska karijera nije bila sasvim neuspešna (smeh).
Sada te ljudi mogu pratiti na Instagramu?
Da, ali on je sasvim drugačije koncipiran.
Na blog sam svakodnevno kačila uglavnom tuđ sadržaj, a na Instagram stavljam isključivo autorski materijal. Pa ko voli, nek izvoli (smeh)
Više se ne fokusiraš na to da neka svoja opažanja preneseš online pratiocima, sada radiš uživo – sa studentima na FPU.
Da, ljudi često pričaju kako je ta online komunikacija lošija, plića… Čini mi se da to sve zavisi od tebe, kako se postaviš. Meni su offline i online komunikacije bile identične, jer sam ja tako odredila. Tako da, ta Jana koju znate sa interneta, takva sam i na faksu sa studentima, ili bilo gde drugde.
Kakvi su studenti? Ti predaješ Pismo, koliko su zainteresovani za taj predmet?
Vrbujem ih tiho (smeh). Predmet koji predajem je baš strava jer evoluira drastično od početka osnovnog školovanja do doktorskih studija. Na prvoj godini je to osnovna, na drugoj eksperimentalna, a zatim i primenjena kaligrafija. Posle toga ide dizajn fontova. Ne vidim da se na bilo kom drugom predmetu jedan umetnički zanat na taj način grana, ali i profiliše u isto vreme. Slobodno mogu reći da smo na nivou svetskih fakulteta i ponosna sam na sve nas koji smo učestvovali u oblikovanju tog programa.
Šta je tebi važno kada je o savladavanju tipografije reč? Šta želiš da preneseš?
Važno mi je da u toku prve godine savladaju istoriju kaligrafije, nauče neke tehničke osnove, da barataju alatima. Zatim, da se oslobode i nauče da uživaju u istraživanju sklepanih analognih i custom digitalnih alata. Kasnije mi je važno da shvate koliko je truda potrebno da se napravi jedan font, da bi im u dizajnerskoj praksi bilo logično da font za komercijalni projekat plate tridesetak dolara. Mali broj ljudi posle studija nastavi da se bavi dizajnom fontova jer to je baš specifična oblast.
Ali rekla bih da je ima sve više – pre svega dizajnera fontova za prelome raznih online platformi, knjiga i tekstova.
Jeste. Sada je popriličan trend te krupne, bučne tipografije na internetu. Tekst se tretira kao slika. Dizajneri tipografskih fontova treba da znaju kako da odgovore na aktuelne potrebe – ne možeš pričati o modernoj temi kroz font iz 19. veka, osim ako to ne radiš tendenciozno. Prirodno, s vremenima koja dolaze potrebno je naći nove izraze, kako u muzici, filmu, grafičkom dizajnu, tako i u dizajnu fonta.
A tvoji fontovi? Nismo ih ni pomenuli! Meni je super, na primer, što su neki od njih bili inspirisani ženama iz prošlosti ili sadašnjosti koje ceniš.
Ti fontovi zovu se Lovely, oni su bili deo mog magistarskog rada i izašli su 2009. godine. Fontovi imaju latinični i ćirilični komplet znakova, što ih čini posebno vrednim za lokalnu upotrebu. U okviru akcije Tipometra i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije mogli su se besplatno skinuti i koristiti, a iznenadila sam se kada sam nedavno čula da su upravo Lovely fontovi najviše puta preuzimani od svih besplatnih fontova na Tipometru. Baš me je to začudilo jer se tamo nalazi mnoštvo utilitarnijih fontova, a ovi moji su vrlo karakteristični, mogu se koristiti za naslove, natpise… Ilustrativni su. Ali, da, sada ih već svuda viđam, što je lepo, ali malo su mi i dosadili.
Fontovi Lovely bili su pre svega posveta mojoj mami, pa su zato tako nežni i ženstveni
Možda sam se i ja tada tako osećala, ali danas mi se čini da sam potpuno druga osoba!
Eto vidiš, i kroz font možeš ući u deo svoje nekadašnje psihe.
Apsolutno! Apstraktno je u neku ruku, ali, s druge strane, sasvim mi je jasno da u njima očitam stanje svoga uma, neka razmišljanja ili estetske afinitete. Sada sam lansirala novi font – Mermer, koji je sasvim različit – robustniji je. Valjda tako volim da se izražavam sada, videćemo šta ću o njemu misliti za deset godina (smeh).
Font Mermer, ćirilični komplet
Pored fontova i faksa, ti uvek imaš i neki projekat sa strane.
E da, izašle su daske koje sam radila u saradnji sa devojkama brenda daskka. Moj deo posla bio je sam dizajn tih dasaka, a one, logično, imaju oblik slova. Nedavno smo promovisale tri slova iliti jednu reč – daske u obliku slova Ć, A i O, ali to nije sve. Iz kataloga možete naručiti neku od 147 različitih dasaka, odnosno različitih slova, u latinici i ćirilici i u tri težine: ima malih, visokih i debelih. Eto, poput fontova i ove daske su nalik ženama – visokim, niskim, tankim i debelim (smeh).
Hvala, Jano!