O društvenom i umetničkom eksperimentu koji je spontano nastao razgovaramo sa Kristinom i Sandrom koje su od dve individue stvorile jedinstvenu platformu kojom manipulišu
Kristina Jovanović i Sandra Stojanović su dve devojke koje liče, nisu BFF, bliznakinje, ni sestre, a njihove razlike su dijametralne, karakterno i vizuelno. Ista frizura, šminka i stajling u nekoliko dana naveli su okruženje da pažnju usmeri na pronalaženje novih sličnosti, zanemarujući sve očigledne razlike. I tako je nastao Identical kao društveno-umetnički eksperiment koji se, osim socijalnim mrežama i performansima, sada širi na YouTube kanal sa zadatkom da istraži svest publike i umetnika. Mogućnosti ove platforme su zasad nepregledne, a potiču od vrlo jednostavnog koncepta – dve devojke koje liče jedna na drugu.
Kako je nastao koncept Identical i šta je on zapravo?
Projekat je nastao spontano. S obzirom na to da sam ja krenula da radim za McCann pre godinu i po dana, a Kristina je već neko vreme tamo radila. Na prvi pogled nismo shvatale da postoji neka sličnost među nama, međutim, svi ljudi koji su radili s nama su se iščuđavali i često se dešavalo da nas pomešaju. Onda smo skapirale da postoje još neke sličnosti osim frizure i šminke, počele smo i isto da se oblačimo. Bilo je zanimljivo da se igramo tim slučajnostima i kako nas vide u tom kontekstu drugi ljudi. Tako da smo ukombinovale slučajnost i kreativni input ljudi koji su tu nešto videli. Nama je zanimljivo kako dve osobe koje su suštinski različite mogu da ima toliko sličnosti i da ih ljudi prepoznaju kao bitnije od razlika. Taj nadidentitet Identicala preuzima u mozgovima ljudi percepciju o nama kao pojedincima.
Bilo je zanimljivo kada smo napravile iste maske za Hallowin party u firmi i ušle u prostor, ljudi su se ponašali prema nama kao da smo neki rekviziti. Tako da pored toga što smo izbrisale te individualne razlike, oni su počeli da nas posmatraju kao objekte, što krši osnovna ljudska civilizacijska pravila koja se poštuju do tada. Tada vidiš kako Identical preuzima drugačije oblike. Nismo uložile nikakve resurse, a desilo se da, iako ničim nismo zaslužile da ličimo, taj resurs kada smo zajedno donosi benefite i postajemo prepoznatljive u sistemu. Kao kapital koji je lako stečen.
Nismo uložile nikakve resurse, a desilo se da, iako ničim nismo zaslužile da ličimo, taj resurs kada smo zajedno donosi benefite i postajemo prepoznatljive u sistemu. Kao kapital koji je lako stečen
Jeste li se upustile u to zabave radi ili planski?
Na početku nismo imale plan, pustile smo da se dešava. U početku se dešavalo slučajno da se obučemo, fotkamo se, objavimo na Instagramu i ljudi reaguju na to. A onda se povećao broj pratilaca, pa smo otvorile Identila_Identical Instagram profil i jako brzo skupile veći broj pratilaca. Onda smo krenule da radimo konkretne projekte u konkretnim prostorima. Imale smo nekoliko izložbi, jednu u Stokholmu, jednu u KC Gradu, dve u Parobrodu i performans u Galeriji Hub 12 i više grupnih izložbi.
Kako izgleda grupna, a kako samostalna izložba?
Identical se trudi da drži do svoje identičnosti. U KC Gradu predstavile smo se kroz naše razlike i to je bilo vrlo zanimljivo jer su ljudi dolazili na tu izložbu psihološki formatirani na to da smo mi identical. Cela postavka bila je u našim razlikama, ali svi su tražili sličnosti. Zanimljivo je to psihološko programiranje i kako ono nastaje, a nastaje kada ljudi počnu da se odriču svog identiteta i to je ono što je srž našeg eksperimenta. Koliko mi treba da se odreknemo sebe da bismo ličile i stvorile novi brend.
Kod samostalnih izložbi pokušavamo da napravimo ambijent gde ti nisi tačno siguran gde performans počinje, a gde se završava. Pa smo imali gomilu promoterki koje su ličile na nas i bile su svuda u prostoru obučene u crno, sa šiškama i crvenim karminom, i to je bila neka vrsta intervencije u prostoru koja se mešala sa fotografijama. Ljudi su imali utisak da ulaze u nov kreiran prostor sa čudnim pravilima. Taj bizar momenat nam je jako bitan kod ovoga. On upravo kreira prostor da ljudi mogu da projektuju šta žele. Meni lično je dosta autoironično jer mi ne vidimo sličnost koju ljudi potenciraju.
Foto: Anđela Grozdanić
Kakve su reakcije ljudi?
Ljudi različito reaguju. Neki su se ljutili baš tokom te izložbe jer su govorili: evo je, evo je, a shvatili su da to nije nijedna od nas zapravo. Nisu znali kakav će biti performans, iako smo nešto malo najavili, ali u principu nisu znali šta da očekuju. Jedna žena je u KC Gradu rekla: „Ovo je sve laž! Nemojte im ništa verovati!“
Je l’ možete da pretpostavite kako će ljudi reagovati na vaš performans? Da li vas nekad iznenade?
Iznenadimo mi njih. Oni ne znaju šta da očekuju od performansa.
Danas se svi individualno prezentuju kao one of a kind, a vi radite potpuno suprotno.
Ljudi teže da se profilišu kao brend, naročito u konzumističkom smislu, ljudi teže da taj proces ne razumeju i samim tim to je ono što privlači pažnju. Svaki novi projekat otvara neka pitanja koja nas lično interesuju iz ugla nečega što izgleda jednostavno.
Zanimljivo je to psihološko programiranje i kako ono nastaje, a nastaje kada ljudi počnu da se odriču svog identiteta, i to je ono što je srž našeg eksperimenta. Koliko mi treba da se odreknemo sebe da bismo ličile i stvorile novi brend
Koji kanal je najjači kada je reč o plasiranju vaše umetnosti – Instagram ili interakcija sa ljudima?
Ništa nije najjači kanal. Mi ovo posmatramo kao social experiment. Sve nam je podjednako bitno.
Performans u Parobrodu bio je sa psihologom, gde smo znale neka pitanja koja nam je postavljao, a neka ne, i pored toga što nas je on iznenadio, bile smo iznenađene svojim odgovorima. Ljudima je bilo zanimljivo da uđu u naš privatni prostor, gde mi odgovaramo na intimna pitanja i utisak je neka vrsta skandala i žute štampe. Oni nisu dobili ništa iz naših odgovora, nije se desio neki prosvetiteljski momenat, ali pomno su pratili. Postoji apsurd u tome kada te ljudi slušaju dok odgovaraš da ti je omiljena boja zelena, prosto nebitna informacija u bilo čijem životu. Taj performans je i finansijski podržalo više kuća. Ono što mi nudimo i ljudi upijaju jeste ono što je nama zanimljivo kako neko iz pozicije nemoći može da kreira sopstveni kontekst i da ima kontrolu.
Foto: Branko Starčević
Vaše fotografije na Instagramu idu pod anima dan 1, dan 2… do dana 17. Šta se desilo 17. dana? Koju poruku želite da pošaljete?
Desila se prva izložba i tada je napravljen presek s tom prvom fazom. Posle toga smo nastavile da objavljujemo fotografije, ali davale smo im konkretnije nazive, a taj prvi segment smo delile po danima jer su se tada dešavale slučajnosti kao npr. da se oblačimo isto. Bio je momenat kada nas je kolega pitao da se slikamo s njegovom knjigom kako bismo je promovisale, to je jedan od tih dana i tada smo shvatile da služimo kao alatka za različite stvari.
Gde je sledeće pojavljivanje?
Posle fizičkih izložbi, u pripremi je YouTube kanal. Kada smo imale prilike da ono što radimo formatiramo, koristile smo poznate formate, pa možda liče na radove drugih. Za sada je koncept YouTube kanala da imamo poznate forme – tutorijale i sl. Uviđamo paterne u formatima kanala drugih ljudi i brendiranje sebe i zanimljiv nam je taj reality momenat u okviru toga. Kao neorelity za klince. Oni se ističu time što rade obične stvari sa kojima možeš da se indentifikuješ i zanimljivi su nam takvi formati – how to, gaming tutorijali… To će biti u tim formatima, samo malo drugačije, da izgleda kao poznata forma, ali provučena kroz naš identitet Identical.
Kako planirate da razradite projekat?
Razmišljali smo o multiplikaciji, dosta ljudi nam šalje nama slične devojke. Ali ono što bismo želele zasad jeste da se fokusiramo na YouTube kanal jer to nosi novi set promotivnih aktivnosti koji to prati. To je nekako living social experiment.
Ljudi teže da se profilišu kao brend, naročito u konzumističkom smislu, ljudi teže da ustanove svoju jedinstvenost, a ono što mi radimo je zapravo kontraintuitivno
Rok trajanja projekta?
Nismo postavile rok trajanja.
Svaki eksperiment ima rezultat uspelog i neuspelog, šta je vama parametar da znate da li je vaš uspeo?
Ja to ne bih merila uspehom i neuspehom. Samo iznenađenje da su ljudi to primetili, a ako jesu, to znači da ih je zanimljivo, ako im je zanimljivo, znači da će ih nadalje interesovati šta će se dešavati. Ako je probudilo interesovanje kod ljudi, samim tim je verovatno uspešan. A to je i parametar.
Dok god nam se otvaraju nove mogućnosti da nastavimo eksperiment, one su parametar uspeha, kada se zatvore te mogućnosti, priča će biti gotova.
Foto: Branko Starčević