Nov australijski dokumentarac Inside Human Zoos ponovo je otvorio najčuvaniju tajnu naše civilizacije – da je na stotine hiljada ljudi drugačije boje kože izlagano u kavezima u najvećim gradovima Evrope i Amerike
Šetnja kroz zoo-vrt svakom od nas budi određene emocije i sećanja. Kada smo mali, to je prvi stvaran kontakt sa junacima iz crtanih filmova i knjiga i jedan bezbrižan susret s onima koji su nam dragi. Kako odrastate i postajete svesni surovog sveta oko sebe, shvatate da većina životinja u ovakvim uslovima duboko pati i žudi za slobodom. Setite se slika razdraženih tigrova koji šetaju od zida do zida malenog ogoljenog kaveza s vidljivim tragovima ostataka sirovog mesa, ili medveda koji pod žestokim suncem besomučno traži hlad, ili olinjale lisice koja unezverenim pogledom pokazuje svu patnju ovog sveta. Primera je mnogo i sigurna sam da vam je već dosta tih ispričanih priča. Ali ukoliko ste pomislili da je to nešto najgore što je ostalo kao trag surovosti ljudske civilizacije, moram vas razočarati činjenicom da su do pedesetih godina prošlog veka postojali delovi zoo-vrtova u kojima su izlagani ljudi, takozvani human zoos, i to u najvećim evropskim i američkim gradovima. Eksponati su bile osobe iz dalekih delova Afrike, Azije, Australije, nekadašnjih kolonija, a ova poražavajuća činjenica često se opisuje kao najčuvanija tajna zapadne civilizacije.
Ovaj film bavi se pričom o sudbini 20 Aboridžina, koji su, kao i stotine hiljada ljudi bivših kolonija, završili izloženi u ljudskim zoo-vrtovima
Podsećanje na ove sramotne poteze inicirao je nov australijski dokumentarni film pod nazivom Inside Human Zoos autora Bruna Victora-Pujebeta i Pascala Blancharda, a premijerno će biti prikazan u junu u Francuskoj. Film se bavi pričom o sudbini 20 Aboridžina koji su završili, kao i stotine hiljada drugih ljudi, u ljudskim zoo-vrtovima, a ovu surovu istinu inicirao je stanovnik zajednice Palm Ajlenda (sa Severnog Kvinslanda) tvrdnjom da ima dokaza da je njegov ujak pokazivan u američkom cirkusu kao deo specijalnog programa. Njegovi navodi potkrepljeni su mnogobrojnim fotografijama i materijalnim dokazima koji potvrđuju da je sramotna istina stara čitav vek i te kako tačna, a da njeni tragovi dosežu, nećete verovati, do današnjih dana, samo u drugoj formi.
Priča o Aboridžinima koji su završili u kavezima zoo vrtova širom Evrope i Amerike u fokusu je ovog dokumentarnog filma
Dakle, zoo-vrtovi u kojima su bili izloženi ljudi postojali su u Parizu, Hamburgu, Berlinu, Barseloni, Londonu, Njujorku… Činjenica da je jedna takva „izložba“ organizovana u Parizu 1931. bila toliko uspešna – za šest meseci posetilo ju je na stotine hiljada posetilaca – ostavlja bez komentara. Krajem 19. veka, kada su ovakve manifestacije počele da se organizuju, uz divlje životinje izlagani su i ljudi sa određenim defektima (patuljastog rasta, albini i grbavci), a kasnije stanovnici dalekih predela, drugačije boje kože i kulturološki različitih navika. Drastičan primer ovog performansa jeste slučaj u njujorškom zoo-vrtu, u kojem je 1906. mesec dana u kavezu posutom kostima stajao Oto Benga, mladić iz Konga koji je verovao da je doveden kako bi brinuo o slonovima. Umesto toga, vreme je provodio najčešće u društvu majmuna, a mnogi posetioci su dolazili u Bronx Zoo samo zbog njega.
Umesto da brine o slonovima, kako mu je obećano, Oto Benga završio je u kavezu sa majmunima
Drugi primer iz tog perioda jeste Sara Bartmon koja je dovedena iz Kejptauna u London i koju su zbog izraženih oblina (u medicini objašnjenih pod pojmom steatopygia) tretirali kao eksponat, a oskudno obučena i zatvorena u kavezu godinama je uveseljavala britansku publiku. Nakon toga preselila se u Pariz, gde se odala alkoholu i prostituciji. Kada je umrla, njen skelet, mozak i genitalije bili su čuvani u Museumu of Mankind do 1974, a Nelson Mendela zatražio je 2002. godine premeštaj njenih posmrtnih ostataka u Južnoafričku Republiku i tek je tada dostojno sahranjena u svojoj postojbini.
Sara Bartmon dovedena je iz Kejptauna i izložena je u Londonu
Ukoliko ste pomislili da su ovi zastrašujući rituali iskorenjeni poslednjih decenija, opet vas moram razočarati. Nekadašnji ljudski zoo-vrtovi sada su pretvoreni u takozvane living village exibits. Jedan od degutantnih performansa organizovan je 1994. godine u blizini Nanta, gde su ljudi iz Obale Slonovače, bez ikakve nadoknade, simulirali život kod kuće (iz predostrožnosti im je oduzet pasoš), a 2005. godine u Londonu je oko 200 ljudi obmotano samo lišćem danima poziralo u kolibama koje su napravljene po ugledu na one gde žive njihovi sunarodnici.
Na otvorenim izložbama početkom dvadesetog veka bela publika je radoznalo posmatrala ljude druge boje kože dovedene iz Afrike
Savage people nisu ostavljeni na miru niti u svom prirodnom okruženju. Sa porastom interesovanja za posete egzotičnih, dalekih destinacija, osmišljavane su intrigantne safari ture, ali u fokusu nisu bile egzotične životinje. Šokantan snimak iz džungle Andamanskih ostrva koja su deo Bengalskog zaliva u Indijskom okeanu, koji je pre nekoliko godina objavio The Guardian, potvrdio je da ljudska nezajažljivost nema granica. Kada je ovo područje postalo top-destinacija, na stotine turista iz celog sveta svakoga dana organizovano dolazi u njihova sela i to s unapred pripremljenim scenariom za najnoviji safari. Na šokantnom snimku vide se oskudno obučene devojke od kojih se traži da plešu i pokazuju telo, uz podsećanje da su dobile hranu (najčešće banane, slatkiše i razne vrste oraha). Posle objavljivanja ovog snimka i dalje se organizuju slične ture na crnom tržištu.
Kako je raslo interesovanje za posete egzotičnih destinacija, osmišljavane su intrigantne safari ture, ali u fokusu nisu bile egzotične životinje
Australijski dokumentarac je još jedna opomena koliko je u prošlosti nepravde učinjeno stanovnicima takozvanog trećeg sveta, ali i potvrda da se ružne stranice koje je ispisala naša civilizacija ne mogu lako izbrisati. Već sam naziv Human Zoos zastrašuje, a jeziva je i činjenica da je takva ideja ikada ikome mogla pasti na pamet.
