Virtuelna realnost je definitivno najčešći pojam novog doba. Hoće li milenijumska generacija izgubiti osećaj šta je realno, da li će izabrati robota za stalnog seksualnog partnera i da li je sledeći VR korak čip u mozgu
Nekada je to bilo tako lako i bezbolno. Kada vas zatrpaju brige i nadviju se nad vama neki teški oblaci, pobegnete od realnosti u neku dobru knjigu, film s odrednicom limunade ili u svet omiljene muzike. Danas, milenijumske generacije imaju tu privilegiju (da li je?) da pobegnu u virtuelnu realnost. I kako stoje stvari i mnogobrojne najave stručnjaka, do kraja veka više nećemo znati koja je realnost prava. Od video-igara, preko interneta i VR naočara, ušli smo u intrigantnu crvenu zonu. Paralelno sa njom pojavili su se i roboti, koji su nas zamenili u mnogim praktičnim stvarima, ali i zapretili da nam otmu neke životne privilegije, pa čak i zadovoljstva. Skeptici tvrde da će do 2050. godine svaka treća osoba imati seksualno iskustvo sa personalizovanim lutkama, koje su se, navodno, već posle prvih testiranja pokazale više nego poželjnim. Za početak ne džangrizaju, ne pokazuju ljubomoru i odlično uzdišu. Šta je virtuelna stvarnost učinila sa našim emotivnim i duševnim životima, pričamo sa dr sci. med Danijelom Tiosavljević, psihijatrom.
Kako biste vi definisali virtuelnu stvarnost?
Ja bih, na početku, krenula od toga kakva je naša postojeća stvarnost i kako je nekome, uopšte, palo na pamet da razmišlja o virtuelnoj, i to na način rekonstrukcije bića koje izaziva i zadovoljava određena osećanja. Počela bih od isticanja globalizacionih procesa koji karakterišu ovo, postmoderno društvo, a koji su rezultirali produbljivanjem individualizacije čoveka. A ona ima svoje pozitivne i negativne aspekte. Naime, tokom vremena posvećenog samorealizaciji i samoaktuelizaciji, čovek je upao u zamku otuđenja, „zaboravljanja“ drugoga. Time, zapravo, proces globalizacije ne samo da, po mnogim šavovima, u konačnom odvaja ljudska bića jedno od drugog, već i ljudska bića od sopstvene prirode. Česti su mi dani ispunjeni pričama ljudi gladnih osećanja i osećaja, a za čim potrebe dolaze koliko iz socijalnog, toliko i biološkog im dela bića. Čovek jeste i biće svojih nagona. Deo njegovih vitalnih nagona, tačnije deo nagona za održanje vrste je seksualni nagon. On u čoveku traži drugoga. Deo njegovih socijalnih nagona, proizašlih iz njegovog života u zajednici, taj nagon čopora takođe traži drugoga. Upravo kompromitovanost ovog poslednjeg rezultira usamljenošću čoveka, tim psihopatološkim fenomenom tako čestim ovde i sada. Mislim da se virtuelna realnost kao ideja najviše pojavila kao komercijalni odgovor na usamljenost. Kao pokušaj kompenzacije izgubljenog značajnog drugog na putu rada na sebi.
Virtualna stvarnost u nekim segmentima i ponekad može da dopuni, ali ne može da zameni realnost. Kao i svaka predstava, i ova prestaje u jednom određenom momentu
Kakav je profil osoba koje isključivo u virtuelnoj realnosti traže seksualne partnere?
Poklonici ideje virtualne stvarnosti seksualnog sadržaja iznose da ona može koristiti osobama koje su na bilo koji način značajno i trajno ograničene u mogućnosti uspostavljanja erotskog odnosa sa drugima. Za njom čovek može posegnuti i radi pukog zadovoljenja motiva radoznalosti i saznanja ili pak potrebe za igrom i razonodom. Može, privremeno i povremeno, služiti i zadovoljenju nagonskih potreba ljudi koji se nalaze u fazi apstinencije od seksualnog partnera ili se nalaze u vremenu izolacije od značajnog drugoga, kada je u službi masturbacije. No, ukoliko upotreba virtuelne realnosti predstavlja preferirani ili isključivi način postizanja seksualnog zadovoljstva ljudi i čini i deo njihovih seksualnih fantazija, tada se takva pojava može posmatrati kao poremećaj polne sklonosti, a osoba seksualno devijantnom ličnošću. Ona može postati i polje za pražnjenje i razbuktavanje različitih neurotičnih konflikata i drugih psihopatoloških stanja. U potonjima virtuelna realnost postaje polje za stvaranje, razvijanje, pa zarobljavanje osobe kojoj je potrebna pomoć sopstvenom psihopatologijom. Dakle, vrsta motiva i mera u upotrebi i virtuelne realnosti jeste ono što je odvaja od zloupotrebe ili štetne upotrebe, mišljenja sam. Pa ako je i namera izumitelja ideje bila dobra, korisna i moralna, ona se, tako, dotakla i puteva do pakla Dantea Aligijerija, onih popločanih dobrim namerama.
Mešanje virtualne realnosti i objektivne stvarnosti i nemogućnost stvaranja jasnih granica verovatno je najveća opasnost koja nas očekuje u budućnosti?
Čovek nije rođen da živi sam i bez zadovoljenja svojih vitalnih i socijalnih nagona on pati, frustriran je. Sa druge strane, normalno, zrelo biće za virtuelnim svetom može posegnuti samo povremeno i privremeno i pri tome očuvava svoj pozitivan sud realnosti i potvrđuje veličinu i kvalitet razlike između realnog i imaginarnog. Kao takav, ukoliko se ne igra, potvrđuje svoju usamljenost. A usamljenost je čest psihopatološki fenomen savremenog doba, doba raspada patrijarhalne zajednice, raspada porodice kao jezgra društva i snage bića, doba rastajanja ljudi i individualizacije… Život po principu egoizma i hedonizma gotovo je njegova odrednica. Usamljenost se odnosi na doživljaj izolovanosti i sopstvene praznine na socijalnom, emocionalnom ili saznajnom planu. Na socijalnom planu označava gašenje značajnih interpersonalnih kontakata. Na emocionalnom planu znači gubitak voljene osobe. Na planu kognicije znači odsustvo ideja, smisla življenja, kreativnosti. Svi ovi oblici usamljenosti mogu biti razlozi za posezanjem i na ovakav način kompenzacije insuficijentne realnosti. Ali čemu ona vodi? Vodi doživljavanju prijatnih osećanja koje čoveka, u nepromenjenim okolnostima, često ponovo motivišu za posezanjem za istim ponašanjem. Jer čovek ima tendenciju da ponovi aktivnost koja mu je proizvela prijatna osećanja. Ako su osobe specifično organizovane strukture ličnosti, takve koja je sklona zavisničkom ponašanju, postoji velika verovatnoća da će se i zaglaviti unutar virtualnog sveta koji im nudi trenutno zadovoljstvo. Umesto konfrontiranjem razrešenja spoljnih ili unutrašnjih okolnosti koje su čoveka dovele u osećanje usamljenosti, čovek usamljenost tako produbljuje. A kada se čovek odvaja od realnosti do mere njenog negativnog testiranja, izlazi i iz granica normalnosti.
Da li to znači da virtualna stvarnost nema budućnost?
Ne, ne mislim tako. Mislim da virtualna stvarnost ima svoj put i mesto u budućnosti zato što će uvek biti usamljenih i ljudi manje zrelih, koji će i na ovakav način pokušavati da savladaju svoju frustraciju ili razreše svoj konflikt. Ona će se moći nuditi i kao ono „privremeno rešenje“ u određenim fazama života. Ili, jednostavno, kao polje za homo ludensa, čoveka koji se igra.
Na tržištu je sve više personalizovanih lutaka koje simuliraju realne osobe. Reaguju na dodir, struktura kože im je veoma slična pravoj, čak učestvuju u nekom vidu ograničene komunikacije. U toku je pravljenje telefonskih aplikacija…
Da, one su napravljene tako da, na neki način, imaju za cilj da čoveka potpunije zadovolje, koketirajući i sa čovekovim kapacitetom za intimnost. Osoba ulazi u pseudobliske odnose sa iracionalnim bićem koje zadovoljava i neke njegove intelektualne i karakterne potrebe, a ne samo erotske. Konstruiše se robot koji se višesferno adaptira na potrebe čoveka, čineći mu život lakšim, jednostavnijim. U kontaktu sa realnim ljudskim bićem javljaju se krize. U kontaktu sa adaptiranim za vas robotom toga nema, potrebe koje on zadovoljava po meri su vaših zahteva. Nema adaptacije, nema stresa. No nema ni optimalne frustracije, nema sazrevanja. Ovaj fenomen posmatram i kao primer kako čovek pokušava da ode i korak dalje u tzv. kognitivnoj transformaciji primarnih nagona u „zadovoljstvo sebe radi“. Pri tome je, u ovom slučaju, radikalno zaboravio na bitnost još jednog njegovog, jednako bitnog, vitalnog nagona – nagona reprodukcije.
Šta se dešava sa emocijama? Da li je ljubomora upućena virtuelnom biću apsurdna stvar?
Bitno je reći da virtualna stvarnost u nekim segmentima i ponekad može da dopuni, ali ne može da zameni realnost. Kao i svaka predstava, i ova prestaje u jednom određenom momentu. Treba se podsetiti da nema istinske radosti bez dodira sa ljudskim bićem. Jedino živi dodir, posebno onaj kojim se prenose poruke bliskosti, jeste onaj koji budi biće, razbuđuje osećanja svake vrste i afirmiše život. Sve ostalo su oseti, posledice zadovoljenja naših čula, a ne i osećanja. Činjenica je da će ona naći svoje mesto i potrošače u budućnosti. Ali mišljenja sam da u odnosu društva i pojedinca prema ovoj pojavi novoga doba treba da jedna od glavnih odrednica bude svesnost i mogućnosti štete koju njena upotreba može pojedincu napraviti. U konačnom i društvu.
Ono što je intrigantno jeste mogućnost da kroz virtuelnu stvarnost uradite stvari koje vam možda nikada u realnom životu neće biti moguće – posetite daleka mesta, letite između planeta ili atoma hemijske formule.
Naravno da virtuelna realnost u tom aspektu zanima ljudsko biće. Već sam govorila o motivima radoznalosti, saznanja, igre, razonode, homo ludensu… Ali je korisno podsetiti se mudrosti starih Latina koja kaže: ništa suviše. Mnogo je toga, pa mnogi misle i pitanje normalnosti, pitanje mere.
Normalno, zrelo biće za virtuelnim svetom može posegnuti samo povremeno i privremeno i pri tome očuvava svoj pozitivan sud realnosti i potvrđuje veličinu i kvalitet razlike između realnog i imaginarnog
Kada biste vi bili u prilici da stavite VR naočare, gde biste voleli da odete i šta biste iskusili?
Mmmm. Svakako ne bi podrazumevalo erotski susret sa virtuelnim bićem. Jer toplina živog dodira, težina slatkoće tog mirisa, bogatstvo i suptilnost osećanja… jesu nezamenljivi. Doživeti kompatibilnost, držati partnera za ruku, gledati ga u oči, razgovarati tišinom nešto je što možemo samo mi, ljudska bića. Jer čovek, za razliku od životinje, nije osuđen na instinkte. Instinkti su puki biološki automatizmi, a nagoni su instinkti obogaćeni emocionalnom i razumskom komponentom. Ne bih se odrekla niti jednog dela svesti ka svom cilju, oličenom u doživljavanju emocija po kojima pamtim život. Ne želim da mi se ikada desi da pritiskom na dugme ugasim sebe.