Iako postoji već sedamdeset godina, imala je poente na svetskoj modnoj sceni samo dve decenije – 60-ih i 70-ih. Danas, kada gotovo svaki glavni grad ima svoju nedelju mode, pitamo se – zašto NYFW zaslužuje da bude u glavne četiri, uz parisku, milansku i londonsku nedelju mode?
Njujorška nedelja mode se završila, ostavljajući samo jedan utisak u formi pitanja – koliko zapravo i dalje zaslužuje reputaciju jednog od glavna četiri fashion weeka? Šta je inovativno prikazano? Po čemu se izdvaja, po čemu je prepoznatljiva i koliko je uticajna u diktiranju trendova danas? Ili, možda, još bolje – u poslednih pedeset godina?
Pariska nedelja moda bila je i ostala suverena modna vladarka, a Pariz prestonica koja diktira trendove iz sezone u sezonu, bilo da govorimo o visokoj modi ili ready-to-wear kolekcijama. Sa listom tradicionalnih modnih kuća Chanel, Louis Vuitton, Dior, Saint Laurent, Balenciaga ili Celine, preko inovatora kao što su Rei Kawakubo, Yohji Yammamoto i Haider Ackerman, pa sve do novih dizajnera – Jacquemusa ili Glenna Martensa (Y Project) svaka revija potencijalno će vas oboriti s nogu. Ili bar podsvesno se urezati u vaše pamćenje. Konzervativan i strog kada je reč o visokoj modi, ovaj grad, u isto vreme, uvek je bio otvoren za nove i revolucionarne ideje. Čuvena šestorka – Antwerpen Six, sa genijalnim Martinom Margielom na čelu, unela je tektonske promene na celu svetsku scenu i vratila ideju da moda zaista jeste umetnost, da ne mora i ne treba da bude komercijalna.
Nedelja mode u Njujorku je uvek morala da se dokazuje, a nije ni čudo – jer je od samog starta negovala copycat filozofiju
Londonska nedelja mode je plodno zemljište iz kog se rađaju novi modni talenti. Za to su pre svega zaslužni prestižni modni koledži Central Saint Martins, Art and Design i Royal College of Art u kombinaciji za živom i veoma raznolikom street style kulturom. Ova nedelja mode, iako je imala svoje krizne periode, uspela je da se održi i dobije epitet scene za punk i underground, zahvaljujući modnoj kraljici (jer svi znaju da Britanija ima dve kraljice) Vivienne Westwood. Pored nje, koja je bila i ostala na prvom mestu, ne smemo da zaboravimo Paula Smitha, Betty Jackson ili Nicole Farhi, koji su i te kako doprineli gradnji britanskog stila. Devedesetih su Alexander McQueen i Hussein Chalayan bukvalno ostavljali publiku bez teksta svojim spektakularnim revijama koje su više ličile na teatar nego na modni event, jer samo je LFW mogao tako nešto da podnese. Danas su simboli ove modne nedelje Stella McCartney, čija je karijera baš na njoj lansirana, zatim, Burberry, Christopher Kane i Gareth Pugh.
A kako izgleda Milanska nedelja mode? Italijanski dizajneri su godinama uspevali da se profilišu i postanu ikone za sebe – Giorgio Armani i Valentino svakako su jedna od najvažnijih i najrespektabilnijih imena u istoriji mode. Miuccia Prada, modni matrijarh, svakom novom kolekcijom pomera granice u modnoj industriji i postavlja trendove. Da li je to uvek po našem ukusu ili ne (sećate se prozivke u našoj prošloj kolumni?), moramo da priznamo da je svake godine drugačija, što ne možemo a da ne cenimo. Modna kuća Gucci, pod kreativnom direkcijom Toma Forda, obeležila je devedesete, a sada je opet u fokusu sa hippie eklektičnom estetikom Alessandra Michaela.
Svoj modni hajlajt NYFW imao je 60-ih i 70-ih, kada je Brigitte Bardot, francuska lepotica, izjavila da je Chanel za bakice. Kul gospođice želele su mini-suknje iz Londona, ali i džins i disko haljine koje je potpisivao američki dizajner Halston
A gde je tu NY?
Nedelja mode u Njujorku je uvek morala da se dokazuje, a nije ni čudo – jer je od samog starta negovala copycat filozofiju.
Neke od prvih revija u Americi organizovala je modna novinarka Eleanor Lambert kada je lansirala prvu nedelju mode za štampu, 1943. u hotelu Plaza. Na tom eventu pojavili su se dizajneri Norman Norell, Claire McCardell i Valentina, uglavnom kopirajući francusku modu. No, u Americi je to bio ogroman uspeh podržan od uticajnih glosi magazina Vogue i Harper’s Bazaar. I upravo tako, uz medijsku podršku, malo-pomalo, ovaj događaj dobijao je status modne nedelje poput onih u Parizu ili Rimu, gde su Italijani održavali svoju nedelju mode pre Milana.
I šta se dogodilo značajno u Njujorku od tada do danas? Svoj modni hajlajt NYFW imao je 60-ih i 70-ih, kada je Brigitte Bardot, francuska lepotica, izjavila da je Chanel za bakice. Kul gospođice želele su mini-suknje iz Londona, ali i džins i disko haljine koje je potpisivao američki dizajner Halston. Pored toga, Amerika se dičila svojim diverzitetom – među novim modnim zvezdama bio je Afroamerikanac Stephen Burroughs, Amerikanac dominikanskog porekla Oscar de la Renta i žena – Anne Klein. A s tim se dizajnerska grupica belih muškaraca u Francuskoj teško takmičila jer govorimo o vremenu građanskog pokreta, ženskog pokreta i solidarisanja.
Dizajner Roy Halston Frowick, poznatiji samo kao HALSTON
To je svakako revolucionarno, ali se ta revolucija na tom mestu i završila. I vratila nazad u svoju mašinu za kopiranje.
NYFW se u svojoj današnjoj formi i konceptu održava od 1993. godine i otvara modnu sezonu dva puta godišnje. Od tada bi hajlajti bile revije Calvina Kleina, čiji se minimalizam profilisao ’90. ili grunge stil Marca Jacobsa. Od 1997 do njegovog povlačenja 2005. godine, Helmut Lang revija bila je jedna od najiščekivanijih u celoj modnoj sezoni. Zatim, tu su Donna Karan i party diva Diane von Furstenberg. Međutim, istina je da su Donna Karan i Mr. Klein izgradili svoja imena kopirajući evropske dizajnere i njihov rad iz 80-ih, prvenstveno Armanija. CK je uz pomoć Glenna O’Briena, kroz vešt marketing i kampanje koje su u to vreme bile kontroverzne, ipak uspeo da se profiliše i izgradi prepoznatljiv stil.
Dakle, šta NYFW nudi danas? Koji je kreativni doprinos američkih dizajnera modnoj industriji u skorijem periodu? (Ne računajući Ricka Owensa koji je odavno emigrirao u Pariz i upravo tamo izgradio svoju karijeru.)
Javna je tajna da bi većina evropskih modnih urednika, da može, preskočila ovaj događaj vrlo rado, kao i to da NYFW već neko vreme ima reputaciju kreativno uspavane fešte na kojoj dominiraju sportska garderoba i koktel haljine sa odsustvom novih i inovativnih ideja. Da stvar bude još gora, Thom Browne, Proenza Schouler, Rodarte i Altuzarra odlučili su da premeste svoje revije na Paris Fashion Week. I svakako će biti zanimljivo videti kako će upravo ove, glavne zvezde njujorške scene (pre svih Rodarte i Proenza Schouler), da prodju u Parizu – jer jak si onoliko koliko ti je konkurencija dobra ili loša.
Donna Karan i Mr. Klein izgradili su svoja imena kopirajući evropske dizajnere i njihov rad iz 80-ih, prvenstveno Armanija
I šta je ostalo?
Tom Ford koji se nakon lutanja po svetu vratio u Njujork. Iako je po internetu nova kolekcija hvaljena kao njegov comeback, utisak je poprilično razočaravajući. Marc Jacobs živi na svojoj staroj slavi, a zapravo ništa novo i kreativno ne nudi. Da li uopšte treba da spomenemo Michaela Korsa, dizajnera za skorojevićke?
Kada je Belgijanac Raf Simons, jedan od najvoljenijih i najuticajnijih svetskih dizajnera, nakon kuća Dior i Jil Sander prešao u Calvin Klein, mislilo se da će dati boost NYFW-u i podići igru na nov nivo. U teoriji bi ostali dizajneri, u takmičarskom duhu, radili na svojim kolekcijama i tako unapredili celokupnu scenu. Iako je ovaj prelazak svetla tačka za modnu nedelju i revija koju, maltene, jedino i želimo da vidimo, nikakav uticaj nije imao na status NYFW-a.
Javna je tajna da bi većina evropskih modnih urednika, da može, preskočila ovaj događaj vrlo rado, kao i to da NYFW već neko vreme ima reputaciju kreativno uspavane fešte
Američki wunderkind Alexander Wang je nakon par sezona u kući Balenciaga malo izgubio kompas i kada je reč o njegovoj liniji. Kada smo kod mladih dizajnera, ono što je bila potencijalna prednost američkog tržišta jeste finansijska podrška upravo za njih. Po inicijativi Anne Wintour, CFDA (Council of Fashion Designers of America) osnovan je Fashion Fund iz kog su finansirani mladi talenti. I gorepomenuti dizajneri koji su emigrirali na Paris Fashion Week neki su od dobitnika ove nagrade. Ali upravo ova moguća prednost pretvorila se u promašaj u kreativnom smislu, jer kada se sagleda lista dobitnika Fashion Funda, dolazi se do zaključka da su podršku dobijali oni koji su imali najviše komercijalnog potencijala. Zahvaljujući Instagramu ipak uspemo da otkrijemo neko novo, zanimljivo ime, koje ipak postoji na njujorškoj sceni – poput Maryam Nassir Zadeh ili dua Eckhaus Latta, ali je činjenica da oni još uvek nemaju značajniju finansijsku, kao ni medijsku podršku. A tu je i tridesetogodišnji Michael Halpern, jedini američki mladi dizajner koji je potencijalno mogao da vrati 70’s glitz and glam after-dark stil na njujoršku pistu, ali i on je izabrao da svoje kolekcije prikazuje u Londonu.
Halpern, jesen-zima 2018
U članku na NY Times sajtu, nazvanom Da li je Njujorška nedelja mode došla do kraja piste?, modni novinar Eric Wilson rekao je da „spoljnjem svetu“ NYFW deluje kao najbolja žurka na planeti, ali insajderi su umorni „puno priče ni oko čega“ situacije. Njujorkom vladaju reprodukcije trendova viđenih prošle sezone na pistama Pariza, Milana i Londona.
Najveći problem NYFW jeste utemeljeni stav da je moda prvenstveno biznis. Što čak i vrlo transparentno organizator događaja, kompanija IMG, priča o NYFW-u kao mega-marketing eventu (da, baš tim rečima ga opisuje) i novim luksuznim uslugama koje planiraju da uvedu za korporativne klijente u okviru manifestacije kao npr. – bekstejdž ture, upoznavanje sa dizajnerima i modelima, usluge stilizovanja itd.
U svakom slučaju, Njujork mora mnogo više da se potrudi. Da dâ validne razloge zbog kojih bi horde eminentnih urednika, novinara, kolumnista, ritejlera, fotografa, videografa i blogera MORALE DA BUDU TAMO.
Ili da ispadne iz TOP 4 fashion week grupe.