Kažu naučnici da će za otprilike četiri decenije nestati kakaovca, odnosno kakaoa. I, kažu, klima je kriva, mi smo krivi. Nehotično, opet je ugroženo nešto za čim većina žudi. Čokolada
Sećate li se kada ste prvi put probali čokoladu? Šta je ona vama? Čista energija, sreća, žudnja, strast, sećanje, iskušenje… Eliksir ljubavi, afrodizijak, božanska hrana, piće bogova… to je nekima bila i danas jeste. Ljudi drevnih civilizacija, Asteci i Maje, koristili su je i kao novac.
Sigurno ste nedavno pročitali vest da je možda uskoro, za 30‒40 godina, što je koliko sutra u našoj brzoj stvarnosti, više biti neće. Probudiš se jednoga jutra 2051. i nema je. Odeš u špajz, ako takav prostor uopšte bude postojao, a tamo samo mrak. Prevrneš sve police, fioke, krevete, ormane, jakne, tašne koje čuvaš nekoliko decenija… Praznina. Rupa u stomaku i rupa u srcu.
Nemaš šta da staviš da nepcima titra topeći se dok se lepi za zube, slatkom gorčinom steže grlo i stvara privid sreće baš kad ti se hoće zato što ti se neće. Ukusan privid sreće.
Sve to ima veze sa čežnjom, žudnjom. Čak misao o čokoladi donosi trenutni spokoj, a pomisao da je možda uskoro, kroz tih par decenija, neće biti izaziva strah da i čokolada, nekad božanska hrana, ima ljudsku konačnost.
I onda dođe ono jutro. Nema ni pralina, ni crne ni mlečne, ni nutele ni crnog dela eurokrema. Ni krem bananica, ni galeba, braunija, tople čokolade, toblerona, menaža za kuvanje, torti, kolača, sladoleda… ni jednog jedinog oblika kakaoa pretvorenog u prah pa u oblog za posustale neurotransmitere u mozgu.
Tog turobnog dana, kaže američka Agencija za okeane i atmosferu (NOAA), možda više neće biti kakaovca, uništiće ga klima jer promena temperature, globalno otopljavanje, preti da ubije tu kulturu, a onda i kulturu u kojoj, zbog očiglednog nedostatka sreće, žudnja za čokoladom postaje sve veća.
Za nju supstitucija ne postoji. Bela čokolada nije čokolada. Rubi čokolada je pink, i to nije čokolada. Neće nas prevariti ružičasti prah. Jer teško da miris pink čokolade ubrzava teta moždane talase koji dovode u stanje totalnog opuštanja. A čokolada to može, kažu i nauka i iskustvo miliona čokoladoljubaca.
Možda uskoro, za 30‒40 godina, što je koliko sutra u našoj brzoj stvarnosti, više biti neće biti čokolade
Ne raste sreća na drvetu. Na njemu rastu plodovi, zrna kakaoa koja, da bi se razvila i dozrela, traže uslove – vlažno, toplo tlo, konstantnu temperaturu od oko 20 stepeni, kakva je južno i severno od ekvatora. Zapravo, kao što je donedavno bilo. No, baš je taj pojas priroda ostavila u nemilosti jer, kažu, tu oko ekvatora doći će do isušivanja tla, što će uzrokovati razna oboljenja kakaovca sa kojima se bore uzgajivači. Ta oboljenja su već odavno napala kakaovac u Kostariki i na Jamajki, i u ogromnom procentu smanjila njihov izvoz ovog magičnog zrnevlja.
Loše prognoze nagnale su proizvođače da preduzimaju preventivne mere kako ne bi došlo do najgoreg. Jedna od mogućnosti je da se plantaže kakaovca presele na veću nadmorsku visinu, a mnogi već uzgajaju hibridne sorte kakaoa i bore se protiv gljivičnih bolesti koje ga napadaju.
Ipak, sudeći po pisanju Reutersa, u jednom delu Južne Amerike čokoladna stvar još nije propala. Ljudi u Venecueli, usred velike ekonomske krize, okrenuli su se proizvodnji čokoladnih specijaliteta od svog čuvenog venecuelanskog kakaoa, jednog od najboljih na svetu, gde se godišnje proizvede oko 16.000 tona te biljke. Zato su čokoladne delicije od domaćeg kakaoa napravljene u skromnim kućnim uslovima, sa dodatkom voća ili začina, jedan od glavnih izvoznih proizvoda Venecuele.
To je žiteljima te države zlatna prilika kojoj na putu stoji samo birokratija, budući da ponekad na dozvolu za izvoz moraju da čekaju mesecima. Zato se čokolada iz Venecuele švercuje poput zlata ili dragog kamenja – do tržišta drugih zemalja i Evrope, do Belgije, Švajcarske (koje su po čokoladi poznate) stiže tako što je ljudi prenose u koferima na ekonomskim letovima. Pa kilogram venecuelanske čokolade u ekskluzivnim radnjama u Parizu ili Tokiju košta i gotovo 100 dolara.
Hm, ne znamo da li će venecuelanski paketići sreće stići i do nas, a uz pomenutu cenu, šta i da stignu. Do tada, svi treba da razmislimo kako možemo da doprinesemo očuvanju kakaoa, koji nas se, iako ne raste u našoj bašti, i te kako tiče, jer tiče nas se čokolada.
A o tome koliko je ona važna svedoči i veliki broj muzeja čokolade širom sveta. No, stvarno bi bilo tužno da neka deca 2051. ovu poslasticu gledaju u staklenim vitrinama. Ili da njihovi roditelji ne budu u prilici da im iz novogodišnjeg paketića uzmu čokoladicu uz izgovor da to čine da se deci ne pokvare zubi.
I da za kraj citiramo gurue sreće: Živela čokolada! Zauvek.