Osnovala si PR i event agenciju PREVENTER, koja promoviše kulturu, modu i umetnost na najbolji način. Koliko dugo se baviš PR-om, kako si počela?
U PR vode ušla sam sasvim slučajno, pre skoro deset godina, mada sam diplomirala italijanski jezik i književnost. Ne znam šta sam tada mislila, ali sigurna sam bila da ne želim da budem profesorka italijanskog ili prevodilac, iako sam neko vreme prevodila italijanske stripove.
Stvarno, šta si prevodila?
Izdavačka kuća System Comics me je angažovala za prevodioca Bonellijevih izdanja. Prvo je to bio Ken Parker, pa Magični Vetar, pa Dilan Dog. Tako da imam lepu kolekciju stripova koji su mi sada draga uspomena. E pa, zahvaljujući toj saradnji počela sam da upoznajem ljude iz medija, a kasnije, sticajem čudnih okolnosti, dospela sam do kompanije Phillip Morris, koja mi je pružila značajno iskustvo, ali i saznanje da ne mogu baš da radim u korporativnom okruženju.
Kako si se snašla nakon tog iskustva?
Pošto sam oduvek volela da putujem, i tada imala mnogo više vremena za putovanja, a i vizu, dospela sam nekako na dodelu MTV nagrada 2006. godine u Kopenhagenu, kao novinar magazina GRAZIA, da pokrivam crveni tepih, gde sam srela Nebojšu Babića, koji me je pozvao da radim u galeriji O3one. Tu sam se konačno pronašla. Jelena Kanački i ja radile smo PR za galeriju, gde sam upoznala mnogo divnih ljudi i umetnika, i shvatila da mi, zapravo, taj ambijent najviše prija.
Posle si radila u Belefu?
Nakon toga sam upoznala Milenu Stojićević, tadašnju direktorku Belefa, koja je prepoznala moju energiju i pružila mi šansu da radim velike i ozbiljne projekte sa njom, između ostalog i da budem glavni PR Belefa tri godine zaredom. Mileni dugujem najviše. Ona je imala u mene poverenja i ona me je bacala u vatru i davala zadatke, primerom pokazujući kako je sve moguće. Ona mi je dala ideju da osnujem agenciju, tako je i nastao prvo PREVENT sa Goranom Miloševićem, koji je prerastao u PREVENTER, i sad je to ozbiljna priča. Sam svoj šef, a to je najgore.
Ko su bili prvi klijenti PREVENTER-a?
Željka Mićanović Miljković, Paja Skejter/ Skate Tekma, bend Naked…
Kad bi klijenti znali koliko je lepše kad poverenje postoji od starta i koliko se onda mi više iscimamo…
Ti si jedini PR kod nas koji se bavi isključivo modom i pop kulturom, je l’ to slučajno?
Od samog starta ideja mi je bila da pratim samo kulturu i zabavu, ali onoliko koliko je meni to zabavno. Kad radiš tri godine u Belefu, gde pratiš pozorište, muziku i vizuelne umetnosti, onda upoznaješ mnogo zanimljivih, pozitivnih i kreativnih ljudi, i ako sve to voliš, onda svakako uživaš u svemu tome. A meni je važno da uživam u poslu jer to je jedini način (bar u mom slučaju) da se zadatak uradi kako treba. Mislim da kad te privatno zanima određena stvar, onda to ispratiš kvalitetno. Stoga nije slučajno što sam se opredelila da pratim umetnost i kulturu. Cilj mi je negde bio da od zabave napravim posao jer sam svakako volela da idem na festivale, izložbe, predstave, revije, koncerte. Sad je taj posao toliko ozbiljan, da ponekad nemam vremena za sebe.
Zašto je PREVENTER drugačiji od ostalih agencija?
Moj pristup klijentima je drugačiji nego u agenciji, rekla bih da imam neposredan odnos, prijateljski i pre svega iskren. I iskreno mislim da to ljudi prepoznaju i uglavnom saradnje nam traju.
Koliko je rad u modnoj sferi uticao na tvoje odevanje?
Hmmm, nisam razmišljala o tome, ali sigurno da jeste. Dobro pitanje. Oduvek sam sakupljala modne magazine i svaki kupljeni časopis bio je kolekcionarski primerak, i sve ih čuvam. U principu, moram da se zaljubim u neku stvar, ona mora da liči na mene, da se mi prepoznamo. I nikada nisam pratila trendove. Čak me nervira ta uniformisanost ponekad. A svakako sam u tom poslovnom hodu kupila fazone i kopirala nešto što mi se dopadalo. Sad sam u fazi pokušaja da izađem iz crne. Uopšte nije lako.
Imaš li omiljeni projekat na kom si radila? Konkretno me zanimaju eventi, pošto ti osim organizacije i PR-a središ i čitav koncept, scenografiju, što je baš sjajno.
Jedan od omiljenih je sigurno festival Resonate. Ponosna sam na činjenicu da sam deo tima festivala Resonate od njegovog prvog izdanja, a sad će šesto. A u poslednje vreme evente radim sa studiom DesignBüro i baš smo super tim, tako da sam najponosnija na tih poslednjih nekoliko stvari koje smo zajedno radili, a koje su bile produkciono jako zahtevne: Adidas Tubular u Drugstoreu, revija Ines Janković – Bird in Space ispred Muzeja 25. maj, izložba Belgrade to Bowie u Kinoteci i revija Bojane Jovetić, opet u klubu Drugstore.
Vi ste prvi krenuli da pravite spektakl od revija.
Drago mi je ako smo prvi. Mada to uvek zavisi od želje dizajnera. Ja radim i za Belgrade Fashion Week i jako volim tu priču, ali tokom te manifestacije zbog timelinea nije moguće raditi scenografije za svakog dizajnera. Mislim, moglo bi, ali bi onda pauza između revija bila prevelika. Ipak, dizajneri vole zanimljive scenografije i drugačije koncepte. Ines Janković je prva koja je poželela da napravi nešto drugačije kod nas, a sa njom radim od samog početka i baš sam srećna zbog toga.
Je l’ to bila revija u Sava centru?
Ne, nego u Supermarketu, a pre toga je bila prezentacija Look Booka u onoj radnji Piere Premier u Kralja Petra, koja više ne postoji. Sava centar je bio treći.
Kako ste se vas dve našle?
Ines je organizovala sastanak, i potpuno je fenomenalno da se odlučila da radi sa mnom jer smo mi totalno različite. Međutim, koliko god smo različite, ona je ozbiljan profesionalac i odlično se razumemo, i zbog toga smo uspele za kratko vreme da dođemo do super rezultata. Slična mi je sada priča sa Bojanom Jovetić, na čiju reviju nisi došlaJ
Nisam!
Bojana je divna, pažljiva osoba, toliko zahvalna za saradnju, tako da smo zajedno veoma lako izneli ogroman i vrlo zahtevan projekat. Kad neko ima divnu energiju i dâ ti potpuno poverenje, onda je tvoj rad mnogo bolji i možeš samo da se trudiš da opravdaš to poverenje.
Kad ljudi s kojima radim imaju divnu energiju i ne prenose stres, postižemo mnogo bolje rezultate
Pa, retki su klijenti koji ti daju puno poverenje. Uglavnom oni vole da diriguju, bez obzira na to što te angažuju zbog tvog rada.
Uglavnom je tako. Ali to je razumno. Poverenje se ipak vremenom stiče. No, ipak, kad bi klijenti znali koliko je lepše kad ono postoji od starta i koliko se onda mi više iscimamo…
A izložba Belgrade to Bowie, koja je obeležila ovo leto u Beogradu, čiji si koautor i koju si producirala?
To je stvarno bio veliki i vrlo zahtevan projekat, koji je trajao tri meseca u Jugoslovenskoj kinoteci i koji je, osim postaviti, bilo potrebno konstanto održavati. Ali sigurna sam da će većina ljudi pamtiti otvaranje te izložbe. Mislim da smo oborili rekord te večeri, kada je otvaranju prisustvovalo preko 1.000 ljudi, većina zvanica.
Hajde pričaj mi malo o tome.
To je projekat koji je nastao 2013. godine, koji smo osmislili Sergej Trifunović i ja, kada smo dobili info od fotografa Briana Rašića da osim fotografija Stonesa ima i dosta Bowiea. Kasnije smo shvatili da to dosta znači 20 godina rada sa njim i momentalno se angažovali da postavimo izložbu.
Otkud Sergej u priči?
Sergej Trifunović je Bowijev najveći fan koga poznajem, mnogo je pomogao u osmišljavanju koncepta, angažovao je Jasminu Holbus za scenografiju. Zahvaljujući Skupštini grada Beograda dobili smo prostor prelepe Jugoslovenske kinoteke, a uz pomoć Raiffeisen banke, DesignBüroa i mnogih drugih divnih ljudi, ova izložba se desila i imala lepu posetu tokom celog leta.
A nisu bile samo Brianove fotografije na izložbi?
Osim Brianovih fotografija, bilo je tu još desetak radova beogradskih vizualnih umetnika, koji su mahom bili inspirisani Bowijevim fazom iz sedamdesetih godina. Moram ti priznati da sam se ozbiljno naradila i na taj projekat potrošila celih osam meseci. Komplet produkciju, koncept i PR radila je moja agencija, izložba je prošla sjajno i mogu samo da budem srećna i ponosna što smo uspeli da izvedemo toliki i tako lep projekat u Beogradu.
Gde ćeš biti za pet godina?
Ne znam gde ću biti ni za pet meseci :))
