Umetnica Anni Albers (1899‒1994) bila je inovatorka kada je u pitanju rad na razboju. Svoj umetnički diskurs digla je na nov nivo, proizvodila nove vrste materijala i stvarala dela koja se danas svrstavaju u polje grafičkog dizajna. Bila je jedna od nekolicine umetnica koje su tokom 20. veka uspele da izađu iz kalupa – žena umetnika, kako je bila udata za slikara Josefa Albersa, i postane prepoznata i priznata samostalno.
Godine 1922, kada je studentkinja Annelise Fleischmann odabrala da se odrekne udobnosti buržoaskog života kako bi se upisala na vajmarski Bauhaus, ubrzo je shvatila da (iako je važilo da se škola zalaže za jednaka prava) ženama nije dozvoljeno da prisustvuju većini predavanja. Zbog toga je krenula na časove pletenja, gde su žene mogle da se usavršavaju. Iako je bila razočarana ovim prinudnim izborom, predmetna profesorka Gunta Stölzl ubedila ju je da je razboj odličan alat na kom može da razvija svoje umetničke veštine.
Za svoj diplomski rad napravila je eksperiment koristeći prirodna vlakna, fitilj za sveće i celofan. Rezultat je bio materijal koji se može koristiti kao zvučna izolacija, veoma otporan, a koji je bio preteča modernim tekstilima kakve danas upotrebljavamo u tehnološkoj industriji
Njen stil nastajao je pod uticajem nepredvidivih kompozicija Kandinskog i Kleeove polihromatike (obojica su predavali u Bauhausu) i razvijao se u ono po čemu je postala prepoznatljiva – dekonstrukcija, geometrija i racionalizam.
Anni Albers
Na njenim prvim radovima koji su nastali u laboratoriji pletenja elementi prepletanja nisu skriveni, već upravo suprotno – niti čine kompoziciju. Ideja da se materijal koristi kao platno na kom se prikazuju neki elementi prirode ili svakodnevnog života tada je već bila zastarela. Zato je Anni koristila same elemente materijala – vlakna, koja je uklapala geometrijski, a sve to uz pažljivu upotrebu boja. Na njenim muralnim panelima iz dvadesetih vidimo vertikalne linije od niti svile, vune i tafta koji se ponavljaju u istim intervalima; njih je presecala horizontalnim elementima i tako dizajnirala šaru.
Dok je još bila studentkinja, Annine kreacije pojavile su se u knjizi Tapis et Tissus (1929) umetnice i kolekcionarke Sonie Delaunay. Iste godine je za svoj diplomski rad napravila eksperiment koristeći prirodna vlakna, fitilj za sveće i celofan. Rezultat je bio materijal koji se može koristiti kao zvučna izolacija, veoma otporan, a koji je bio preteča modernim tekstilima kakve danas upotrebljavamo u tehničkoj industriji.
Iako nije radila direktno sa kreativcima iz fashion sveta, njene kompozicije i kombinacije boja koristili su mnogi dizajneri počevši od Yohjija Yammamotoa i Junye Watanabe, pa sve do komercijalnijih brendova kao što je Marni
Godine 1933. preselila se u SAD sa slikarom Josefom Albersom, koji je bio kolega student, ali kasnije i njen muž. Kada su došli u Ameriku, oboje su dobili profesorske pozicije na koledžu Black Mountain – jednom od retkih koji je u to vreme negovao studije evropske i američke avangarde. Često je putovala u Meksiko u potrazi za inspiracijom. Počela je da radi sa neobrađenim materijalima – lanom, sirovim pamukom i jutom; različite debljine i tekstura svakog materijala u kombinaciji stvarale su neverovatan kontrast. Iako je ovakav rad dosta zahtevan, kontrolisane greške su najfascinantniji elemenati pri procesu pletenja.
Od 1941. pravila je i nakit inspirisan drevnim južnoameričkim civilizacijama, a 1949. organizovana je njena prva velika izložba u MOMA. Nakon Drugog svetskog rata Anni dodaje grafičke elemente svojim pletivima, ali zadržavajući svoj apstraktni jezik i pečat. Geometrijski paterni i linije pod uglom pomalo podsećaju na njene početke rekonstrukcije materijala. Sve do 1994, kada je umrla, održala je mnoge prestižne izložbe, sarađivala sa poznatim arhitektama kao što su Walter Gropius i Philip Johnson, ali i eksperimentisala sa industrijskom proizvodnjom tekstila. Iako nije radila direktno sa kreativcima iz fashion sveta, njene kompozicije i kombinacije boja koristili su mnogi dizajneri počevši od Yohjija Yammamotoa i Junye Watanabe, pa sve do komercijalnijih brendova kao što je Marni.
Kolekcija Alexandera McQueena inspirisana je Bauhaus školom, a pre svega radovima Anni Albers iz dvadesetih godina prošlog veka
Ukoliko vam je ova umetnička disciplina interesantna, u utorak 19. septembra se u Domu omladine Beograda otvara izložba Eme Radojčić Travelling Without Moving, domaće vizuelne umetnice koja radi (između ostalog) na razboju.