Vest o smrti Leonarda Cohena porodica pesnika pustila je u javnost tek nakon sahrane, tj. tri dana po njegovoj smrti
Sve se dešava nekoliko dana pošto sam na kik starteru videla genijalan projekat da kad umreš, možeš da se spakuješ u saksiju i porasteš u drvo. Taman. Tako ću da tražim da mi reše ljušturicu (telo kao ljušturicu). Super.
Nije bilo super samo što me je ovo potencijalno rešenje povuklo u jedan davni razgovor koji sam imala sa drugaricom dok smo sedele u šumi i pušile, i pile, i kikotale se, na baš tu istu temu – koja koju kako da sahrani, kladile se koja će prva da menja oblik… pa mi je ona tom prilikom rekla da hoće da bude spaljena i prosuta po Egejskom moru. Dve godine kasnije izvela je nezaboravni performans i završila svoj ljudski život, a mogućnost da joj se ta varijanta posipanja po talasima ostvari bila je nikakva, pa nisam uspela da ispoštujem njeno zaveštanje koje je možda bilo potpuno neozbiljno jer smo bile pod raznim uticajima otežavajućim po razum dok smo to brbljale.
Ne poznajem nikog ko ima toliko mrtvih drugarica kao ja. I to sve neke strava žene. (Što ne znači da se ne treba družiti sa mnom.)
Život je surovo plivanje i uvek dolaze mlađi, lepši i zanimljiviji… a ja sam vešta da svako malo ulovim spektakularni primerak vrste „nova najbolja drugarica“, koja se brzo izlegne u stabilnu drugaricu.
U jednom trenutku napravila sam iskorak iz ustaljenih aktivnosti i otišla na jahanje, u želji da upoznam neki drugačiji svet i napravim kontakt sa konjima, završilo se sa tri nove najbolje drugarice i zaljubljenošću u dve kobile. Od skoro sam krenula na boks, gde sam apsolutno računala sa tim da ću biti u grupama sa muškarcima u njihovom najgorem obliku (znoj, zajapurenost, uftanje) i zamalo… da opet ulovim još jednu, srećom pa joj je drugačiji termin, a ja idem sa svojom već ustoličenom drugaricom, tako da sam zasad ipak sigurna. Mada je pretilo ozbiljno…
Osećam zaista veliko zadovoljstvo u ovoj svojoj strasti i slabosti koja se može povremeno podvesti i pod promiskuitet, ali naprosto više ne mogu… dnevnih obaveza je previše, još od kad sam na nekom režimu ishrane, mesim hleb svaki treći dan… što bi zvučalo idealno, kada bih ja na primer mogla da izmeditiram ko sav pristojan svet i budem u tišini, ili bar pustim muziku tokom ovog starinskog procesa pripreme bazične hrane za zajednicu – ali ne: meni je jedna drugarica poklonila USB zvučnik, a ja sam se u svojoj inače zavisničkoj prirodi navukla na potkaste, koje nije dovoljno da slušam, već moram i da ih razmenjujem…. sigurno moja dijagnoza ima lepo definisano ime i prezime.
– Hej, slušala sam jedan strava, da ti pošaljem? – pita me aktuelna drugarica koja je već duže vreme bivša „nova najbolja drugarica“.
Dakle, drveće ozbiljno komunicira. Ne samo ono iste vrste, cela šuma je uvezana. Postoje dirljiva pravila – ne razmenjuje se samo info.
Pa neću da budem drvo. Ne mogu više.
Tačno se vidim kako koketiram sa mladom brezom ili matorom smrekom i razmenjujem hranljive sastojke, kako plačem kroz koru zbog globalnog otopljavanja i krijem u krošnji majmuna koji je zalutao u Beograd kao kućni ljubimac nekog ekscentrika idiota, pa mu je pobegao kroz prozor i sakrio se kod mene jer mu ličnim na rodni baobab.
Na stranu to što mi je slušanjem ovog potkasta promenjena perspektiva sveta, ali ako to tačno znači da posle smrti moj pepeo „najbliži“ vrate u nešto što ima iole šanse da komunicira – nema sile. Moraću da smislim nov način da nestanem kada za to dođe vreme.
Da ne nabrajam ko je sve od velikana otputovao u drugu dimenziju ove godine, uključujući i Nobelovu nagradu Dylanu, koja je nekakva vrsta smrti sama po sebi. Nekako nije se moglo izbeći prisustvo senke plašta sa kosom. Možda sam i zato krenula na tajlandski boks kod mog druga Lakija, da je cepim cevanicom ako joj padne na pamet da mi zamahne negde blizu. Moraću samo da radim na tome da budem brža.
Pa ove zime na Kopu, kad mi neko koga ne poznajem priđe, da mogu da izvedem omiljeni dijalog iz Šarade, mirne duše… (u nekoj adaptiranoj srpskoj verziji, naravno)
– Do we know each other?
– Why? Do you think we’re going to?
– I dont’t know. How would I know?
– Because I already know an awful lot of people. Until one of them dies I couldn’t possibly meet anyone else.