Kada je uspelo Mišku iz Ko to tamo peva da umetničkom igrom zavede stranu publiku, što ne bi mogli i roboti da odigraju svoju verziju klasika
Umetnička igra, nekada privilegija elite i poštovalaca lepih umetnosti, uspela je da dopre do običnih ljudi, pre svega zahvaljujući festivalima igre, ali i kampovima kojih je sve više i u unutrašnjosti Srbije. Koreograf Aleksandar Ilić postao je miljenik publike regiona zahvaljujući ulozi Miška iz predstave Ko to tamo peva, ali svojim projektima u koje je uključio ljude sa margine i stariju populaciju. Ove godine on je i umetnički direktor Belefa, a angažovan je i u Institutu za umetničku igru, koji je nastao zahvaljujući upornosti entuzijasta.
Da krenimo od Beogradskog festivala igre koji uskoro počinje.
Program Beogradskog festivala igre veoma je interesantan i ove godine. Za mene je posebno važan povratak koreografkinje Crystal Pite, koju zaista cenim, a takođe je veoma bitan i dolazak Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba sa novom predstavom koreografkinje Maše Kolar, tako da je to početak brisanja granica i pomirenje u umetničkom smislu.
Po ugledu na velike svetske metropole, a sa ciljem da se populariše umetnička igra, najavljena je mogućnost postavljanja video-bima u centru grada sa kojeg bi prolaznici mogli da prate neke programe na Festivalu.
To je zaista jedna sjajna ideja jer Beogradski festival igre, kao komercijalan festival, nije dostupan velikom broju građana. Takođe, našim đacima i studentima karte su dosta nepristupačne. Na ovaj način Festival će biti dostupan većem broju ljudi, izgubiće epitet elitističkog događaja i postaće bliži Beograđanima, ali i turistima. To je u stvari kreativni pristup umetnosti koji se primenjuje na Zapadu, recimo opera iz Londona organizuje razne programe van svog zdanja, na primer održavaju se časovi igre u parkovima, i na taj način se ljudi informišu, i različitim formama igre dočarava se ta strast i približava se običnom čoveku.
I vi imate formulu kako da se podvučete pod kožu običnim ljudima, pre svega mislim na predstavu Ko to tamo peva, koja je potpuno osvojila region.
Sad već nekako postaje kliše kada pričam o Ko to tamo peva. Velika je stvar kada vam se desi u karijeri, a nije često, da se predstava namenski pravi za vašu kompaniju i za vaše pozorište i da koreograf namenski odabere igrače i samim tim stvara uloge sa njima. Meni je dodeljena uloga Miška, koju sam odigrao skoro 200 puta, ajde da kažemo 180, sada više niko ni ne broji, i namenski je stvarana u sinergiji koreograf, igrač, kompozitor i ostale kolege. Nisam ni sumnjao u tom trenutku da će ta predstava doneti toliki uspeh, ne samo našoj kući nego i nama pojedincima, članovima te predstave, i ona je obeležila svakog od nas u karijerama. Mi je i dan-danas igramo, a posle nje više ništa nije bilo isto u Narodnom pozorištu. Promenila su se mišljenja, otvorila su se mnoga vrata i posle 12 godina ona i dalje traje, publika je voli, a svaki put je drugačija i nova, prosto je dobra.
Da li je film bio zaslužan za popularnost i spajanje dve publike?
Svakako je bila prednost da je naš mentalitet bio upoznat sa tematikom, pa je lakše konzumirao ideju Staše Zurovca i muziku Vokija Kostića. Ali ako je stavimo u okvire van naše zemlje, gde smo imali isti prijem kod publike, istu energiju smo slali i dobijali, onda ne mislim da je film bio taj uslov. Možda je u početku bio nametnut kao jedna od mogućih prepreka da li će koreograf sa kompozitorom i idejom i timom dostići uspeh kultnosti kao što je to napravio film. Mi sad govorimo o maloj vremenskoj distanci, 12 godina je od premijere, ali to su značajne godine za jednu predstavu jer je umetnička igra najbrža umetnost do sada koja se regeneriše i menja svake godine, ono što je bilo prošle ove je otišlo daleko ispred toga. Tako da smatram da su to i mane i prednosti u odnosu na film, kultni srpski film u koreografiji poznatog hrvatskog koreografa u to vreme bila je veoma osetljiva i problematična ideja.
Vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon
A vašim projektima u koje ste uključili ljude sa margine društva i starije od 60 godina privukli ste jednu drugu publiku.
Posle mog usavršavanja i specijalističkih studija promenila su se i moja koreografska razmišljanja u smislu prostor, vreme, ideja, tako da su me te marginalizovane grupe sve više pokretale kroz umetničku igru jer smatram da je igra univerzalan jezik koji može najlakše da dopre do ljudi i da igra bude jasan alat i poruka kroz neke druge određene teme i probleme. Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu. Nastavljam da radim sa plesnim teatrom Gospođe, jer njihova misija i energija zaslužuju da se bavim tematikom koja nije samo na nivou zabave, a koja je namenjena publici trećeg doba.
Šta trenutno radite?
Angažovan sam u Narodnom pozorištu u Sarajevu, premijera je zakazana za 24. maj, u pitanju je Alisa u zemlji čuda. Kada se pomene ovaj naslov, obično se misli da je u pitanju dečja bajka. Moj pristup je potpuno drugačiji, mislim da je zemlja čuda danas potpuno drugačija. Ova predstava pre je o odrastanju nego što je bajka namenjena deci.
Umetnička igra definitivno je zavladala ovim prostorima i festivali su mesta koja okupljaju mnoge sjajne umetnike.
Pored Beogradskog festivala igre, i druga dva festivala okupljaju sjajne plesne produkcije, Festival koreografskih minijatura, koji je prošle godine obeležio 20 godina postojanja i koji je iznedrio nekoliko velikih srpskih koreografa kao što su Isidora Stanišić, Bojana Mladenović i mlađa generacija Miloš Kecman, Miona Petrović. Drugi festival jeste Belef, čiji sam ove godine umetnički direktor, a koji će se svakako fokusirati na savremenu umetničku igru i domaće stvaraoce koji nemaju toliko prilika da se iskažu pred publikom.
https://www.youtube.com/watch?v=fI97yCcibB8
Da li već imate najave koja će se velika imena naći pred našom publikom?
Meni je jako žao što ne mogu da potvrdim dolaske pojedinih plesnih predstava jer sve zavisi od budžeta. Ono što je vrlo važno jeste da će fokus biti na domaćim stvaraocima.
Dobra stvar jeste da se festivali igre sve češće izmeštaju iz glavnog grada i približavaju i publici iz manjih sredina?
Da tako je, evo na primer Summer Dance Camp održava se treću godinu zaredom u Vranju. Ova manifestacija je već prve godine dobila nagradu grada Vranja, i to nam je veoma važno jer smo sa skromnim budžetom, ali važnim pedagozima, postigli to da je decentralizovana umetnička igra, tako da se deca edukuju van Beograda. Ove godine u njemu će učestvovati, između ostalih i Bahram Joldašev iz Slovačke uz asistenciju Lidije Pavličić Rakočević, Isidora Stanišić predavaće savremenu igru, a naši studenti predavaće hip-hop i mjuzikl.
Pričajući o tome koliko je bitno da umetnička igra, odnosno kultura dopre do najširih masa, ne mogu a da vas ne pitam šta vi kažete o nameri da se ugase, odnosno spoje SKC i Dom kulture Studentski grad, velika je pometnja bila i oko Kolarca. Šta se dešava sa ustanovama kulture poslednjih meseci?
Naše društvo kompletno prolazi kroz određenu tranziciju. Bojim se da modeli koji su nastali u prošlosti nisu adekvatno pripremljeni za ovu vrstu tranzicije, za budućnost. Nije samo slučaj kod nas, sredstava za kulturu, što smo puno puta ponovili u medijima, jako je malo. Ja sam u komisiji Ministarstva kulture i informisanja za savremeno stvaralaštvo, oblast umetnička igra i budžet sa kojim mi raspolažemo i odlučujemo, vi ste, dakle, predstavnici jednog ministarstva i velika je odgovornost na našim odlukama jer od naših odluka zavisi prosto egzistiranje umetnika, ljudi koji zavise isključivo od tih projekata, a budžet je toliko limitiran da se već na trećoj sednici vraćamo na početak jer radimo reviziju odluka i budžeta. Isto tako je i sa ustanovama kulture. Ne smatram da sve ustanove kulture treba da se privatizuju, ali mora da se nađe model koji su uradile naše kolege iz Hrvatske, konkretno govorim o Zagrebu, tog udruživanja, kao jedan od mogućih rešenja, nauštrb zaposlenih i repertoarske politike koja će biti uslovljena kada vam se udruže tri različite ustanove. Ne smatram da je odgovornost samo države, ali prosto pravilno treba razmišljati. Možda je rešenje u privatizaciji ustanova kulture koja, nažalost, nije prepoznata kod nas.
A šta je sa modelom o kojem se priča decenijama da se uvede porez na kič i šund, i da se taj novac usmeri na kulturu i umetnost?
Da vam kažem još jednu stvar, mi i dalje imamo neregulisane donacije, koje se isto tako oporezuju. Prema tome, vi danas ne možete da dobijete donaciju od preduzeća, sponzora ili donatora, a da ne prođete kroz sistem PDV-a. Smatram da pre svega treba ispoštovati zakon. Da, vrlo sam za to da se oporezuje šund i kič i da se prosto razdvoji to od profesionalnog savremenog stvaralaštva. Mislim da se još uvek usaglašavaju zakoni, nije netačno da imamo veliki tim stručnih ljudi, pa na kraju ne napravimo ništa. Komisije su zadužene za promenu i izmenu zakona, mislim da je na njima velika odgovornost i moramo da se bavimo stručnošću kapaciteta koji se bave rešavanjem tih stvari.
Ne bavim se političkim teatrom, ali ne kažem da me ne interesuje. Moji projekti su i dalje na nivou preispitivanja različitih grupa i njihovog položaja u društvu
Pored svih ovih angažmana, vi ste i osnivač Instituta za umetničku igru.
Posle usavršavanja u Londonu, gde sam bio kao stipendista naše zemlje, vratio sam se sa idejom da osnujemo institut za igru jer ste do tada posle završene baletske škole mogli da odete samo na neke srodne fakultete. To je izgledalo kao nemoguća misija zbog nedovoljnog broja stručnih ljudi, propozicija i na kraju sredstava. Umetnost je izuzetno skupa, kao i sport, samo što se u umetnost ulaže daleko manje. Ali zahvaljujući pre svega dekanu Tomaševiću i još nekim entuzijastima, mi smo se okupili, dobili vetar u leđa. Institut za umetničku igru za tri godine, koliko postoji, ne samo da je akreditivan za osnovne studije već i za master, a sada čekamo akreditaciju za doktorat. To je ogroman pomak, ne samo za našu zemlju već i za region. Postigli smo sporazum sa državnim fakultetom iz Skoplja, odsekom za umetničku igru, pokrenuli smo otvaranje sličnog studijskog projekta u Sarajevu i potpisali ugovor o saradnji sa Cetinjem u Crnoj Gori, kao i sporazum sa akademijom iz Ljubljane. U osnivanju je i kompanija za savremeni ples, koja će se predstaviti već u oktobru.
Kada smo pomenuli budućnost, hajdemo malo dalje. Sve više se govori o simbiozi ljudi sa robotima u različitim segmentima života. Da li vi vidite jednog dana robota na sceni?
Ja sam čovek budućnosti, uvek primam tehnologiju otvorenog srca. Smatram da su naše emocije, ljubav, osnovni pokretač svega u našem univerzumu. Mislim da nijedno tehnološko čudo zasada me nije toliko zasenilo da verujem da može na taj način da funkcioniše. Ali jako lepo pitanje, vrlo interesantan projekat za budućnost da se Labudovo jezero vidi u izvođenju robota. Što da ne.