Slušala sam Nicka Cavea dok sam smišljala pitanja i spremala se za Simonidu. Osećam i vidim veliku sličnost između to dvoje umetnika. Širinu, lepotu, mrak, emociju, dostojanstvo, kreativnu raznolikost, jedinstvenost, grandioznost. Svaka njena izložba i slika pogađa duboko u srce bez obzira na to da li je inspirisana lepotom ili surovom realnošću. Ostavlja nas bez daha, zapravo bez reči, svakim svojim ostvarenjem.
Njena aktuelna izložba otvorena je u Galeriji Zvono 26. decembra 2016. i još traje.
Čudni talasi pričaju o otuđenosti na apstraktan, a opet jasan način. Intenzivne i jake boje ne dozvoljavaju da slike savlada mrak i izazivaju jaku emociju i empatiju sa osobom na platnima. Šta te je tačno inspirisalo da oslikaš ovako tešku, osećajnu i istinitu temu.
Tema otuđenosti pojedinca u odnosu na zajednicu i na sebe samog nije nova. U savremenom društvu izolacija i samoizolacija pojedinca često se tumače kao znak slabosti i povlačenja od stvarnosti, a pasivnost i nedelanje kao individualna stanja često prouzrokovana psihičkim oboljenjima. Međutim, prema nekim drugim tumačenjima, otuđenost je daleko opštije društveno i političko pitanje koje se tiče svakog savremenog čoveka i čitavih nacija. Nisam želela da kroz izložbu Čudni talasi dam bilo kakve konačne odgovore, ali sam pokušala da kroz formu i narativ ovih slika postavim pitanje o tome gde danas počinju ili gde se završavaju slobodna akcija i volja mislećeg pojedinca i čitave zajednice.
Znam koliko voliš muziku i koliko ona utiče na tebe. Da li ti se vrzmala neka muzika, neki album, po glavi dok su nastajali Čudni talasi?
Dok sam radila na ovoj izložbi, nisam mogla da slušam muziku. Pokušala sam, ali u suštini radila sam u tišini. Osećala sam prisustvo te tišine vrlo jasno i ona je imala za mene energetsko značenje o kome ću tek razmišljati.
Foto: Milica Kolarić
Izložba odlično prolazi kod publike. Znam da je ovo davno izlizano pitanje, ali kako ti preživljavaš odlazak tvojih slika i dela u ruke i domove drugih ljudi?
Umetnici se ovde svakodnevno bore da prodaju svoja dela i stvore ponovo umetničko tržište zajedno sa galeristima i kulturnim radnicima, taj posao je veoma naporan, podrazumeva mnogo rada, ali i puno komunikacije i strategije, tako da je među njima vrlo redak razgovor koji se bavi ovom temom. Umetnici ovde, pa i ja svakako, pokušavaju da budu racionalni, realni, radni i trude se da ih drugi radni ljudi iz raznih branši prihvate i dožive kao sebi jednake. Pokušavaju da budu sasvim obični ljudi.
Da bi se pojavile nove stvari, stare moraju da odu. Divno je kad odu negde gde ih neko želi i uvažava. Umetnici vole svoju publiku i neguju je, ta razmena je suština posla kojim se bavimo i ulažemo cele živote u njega.
Ja sam studirala kad je počeo rat, studenti sad studiraju dok je kriza. Ovde je uvek neka vanredna i neprijatna situacija koja se tiče grejanja i kulture
Svaka od ovih slika izaziva sjajne reakcije i emociju kod ljudi. Je l’ osećaš to kao razumevanje i komunikaciju s publikom? Koliko ti znači taj pozitivni vajb sa ljudima?
Puno mi to znači. S obzirom na to, da bi nešto napravio, moraš dugo da boraviš sam, ovakva vrsta razmene je za tebe najveći oblik komunikacije sa drugim ljudima. Toplina i podrška koju ti ljudi upute ostaje dugo sa tobom.
Počela si da izlažeš još davne ’95. godine, a evo sada 16. put. Na izložbi Tamna zvezda gost ti je bila čudesna Patti Smith. Tu čast retko ko zasluži na celom svetu. Skromnog sam mišljenja da si ti baš osoba kojoj je pravično udeljena ta privilegija, a posebno znajući koliko voliš ovu izuzetnu umetnicu. Podseti nas kako je do toga došlo.
To je jedna od onih čarolija koje, kada se prepričavaju, uvek zvuče dosadno i previše racionalno. To je bio sticaj okolnosti, ali i rezultat truda mojih prijatelja koji su hteli da me iznenade i beskrajno obraduju. Sve je uspelo u potpunosti i ja sam imala priliku da sretnem i razmenim ponešto sa tako divnom i posebnom umetnicom i osobom.
Foto: Bojana Janjić
Kako si spoznala da je slikarstvo, uopšte umetnost, tvoje životno putešestvije? Šta sve utiče na tebe dok stvaraš, od ideje do realizacije? Muzika, film, životne situacije…?
Kao dete puno sam putovala sa roditeljima, imala sam prilike da vidim celu Italiju, Pariz, Mađarsku, Češku, London. Često smo obilazili muzeje i išli u operu. Takođe, videla sam sve naše manastire jer je moj otac pisao knjige koje su se bavile kroz ratove ubijenim monasima slikarima. Ta količina lepote i uzvišenih civilizacijskih ideja koje umetnost nosi me je oduvek zanimala.
Nije mi bilo teško da se odlučim čime želim da se bavim. Svirala sam violinu, ali shvatila sam da nisam za to, onda sam razmislila i opet shvatila šta me stvarno zanima.
Utiče sve pomenuto, ali, naravno, i dela drugih umetnika. To je ono što ti ponovo i ponovo govori: pa da, to sam ja, ili evo me među svojima.
Dok sam radila na ovoj izložbi, nisam mogla da slušam muziku. Pokušala sam, ali u suštini radila sam u tišini
Pre više od godinu dana si doktorirala, a predaješ na Fakultetu likovnih umetnosti već 17 godina. Šta za tebe znači rad sa mladim ljudima i kako ti se čini njihov pogled na umetnost i život? Da li ova surova sadašnjost utiče na kreativnost i entuzijazam kod tvojih studenata?
Sada sam već po godinama dosta udaljena od svojih studenata. Kada sam počinjala, imala sam 25, a oni često i preko 30. Sada imam 42, a vodim prvu godinu, gde su studenti od 19 godina. Veoma mi se sviđa moj posao i volim sve te promene koje se unutar njega dešavaju.
Ja sam studirala kad je počeo rat, studenti sad studiraju dok je kriza. Ovde je uvek neka vanredna i neprijatna situacija koja se tiče grejanja i kulture. Suštinski se uvek tiče siromaštva za većinu. Mislim da to ne utiče na kreativnost, ali ubija entuzijazam.
Aktuelnu izložbu Čudni talasi možete posetiti u Galeriji Zvono do 26. januara.
Sve što treba da znate o Simonidi Rajčević stoji na www.simonidasimonida.com