Wikipedia kaže: Šlager je zabavnomuzički izraz nastao u prvoj polovini 20. veka, zaslužan za veliku popularizaciju zabavne muzike širom evropskog kontinenta. Neki od najpoznatijih izvođača koji su obeležili ovu muzičku eru na domaćim prostorima bili su Marko Novosel, Ivo Robić, Dragan Stojnić, Nikica Kalogjera, Arsen Dedić ili Đorđe Novković
Sada šlager doživljava renesansu. Nakon nedavno objavljenog albuma prvenca VIS Limunade nazvanog jednostavno Limunada, srela sam se sa Miodragom Ninićem, pevačem ovog vokalno instrumentalnog sastava, koji mi je ispričao zašto su baš ta lepa muzika i možda zaboravljeni životni principi veoma bitni za nas danas
Ko sve čini VIS Limunadu i otkud šlageri u doba vladavine socijalnih mreža?
VIS Limunada je šestočlani sastav koji se zasniva na gitarskom jezgru, a čine ga bubnjevi, bas gitara, solo gitara, električna, havajska gitara… to je zapravo jedan prošireniji gitarski sastav. Tu je i ritam gitara, koja je nekad akustična, nekad električna.
Vi ste si zapravo došli iz različitih bendova?
Pa ne baš svi. Bubnjeve svira Stefan Pejatović iz benda Vent, dok su iz nekadašnjeg benda Krš tu Duška Rajković, koja svira bas gitaru, i Vlada Živković, na električnoj. Ja sviram ritam gitaru, akustičnu, električnu… kako kad. Ranije sam svirao po nekim bendovima, ali nekoliko godina pre Limunade nisam bio baš aktivan. Zatim, perkusije svira Marija Kovačina, a električne orgulje Borko Milojković.
Mislim da nas malo ljudi zaista razume. Smatraju nas blesavim bendićem koji je nostalgičan, zabavan i romantičan, ali ne šalje neku jaču poruku
Zanimljivo mi je da imate orguljaša.
Da, pa, mi smo prvo krenuli kao gitarski sastav, pa su se priključile perkusije i na kraju – klavijature, odnosno električne orgulje. Nabavili smo Farfisin model karakterističan za period pedeseti i šezdesetih godina prošlog veka.
Kako ste onda vi iz tih različitih priča našli u jednoj romantičnoj vrsti muzike?
Pre svega smo se našli Vlada i ja 2006. godine, na onim indie-go žurkama koje su se dešavale kod Zavoda za zaštitu spomenika. Nas dvojica smo tamo izlazili, pričali… Palo mi je na pamet da bismo mogli da sviramo šlagere, ali daleko od toga da sam mislio na ovo što je danas VIS Limunada. Zapravo, moja primarna ideja je da to izgleda kao neki kabare, muzika dvadesetih godina, nešto što je avangardno, ima elemente romantičarske muzike, ali može lako da se modernizuje.
A gde su tu šlageri?
Vlada je od tada krenuo da sluša američki rani rok, kao i italijanske festivalske pesme iz pedesetih. Ja tu muziku znam odranije, tata mi je uvek pričao kako je italijanska muzika mnogo kvalitetnija od američke i britanske rok scene. U nekom momentu meni Vlada pošalje legendarnu pesmu Ekspres kafa Đorđa Marjanovića, sa idejom da je snimimo u savremenijem fazonu. Tako su počele da se rađaju pesme i prepevi, tu je negde i nastao sastav VIS Limunada.
Pankeri koji sviraju romantične pesme.
Pa da, to je i štos. Vlada i ja smo bili u tome, slušali tu vrstu muzike, dok je Duška prava pankerka iz benda Krš, isto kao i Vlada. Ali bez obzira na to, već na prvom susretu sve smo izdefinisali i znali šta želimo da radimo. Valjda smo samo dovoljno ludi da danas sviramo šlagere.
Nikome ta vrsta muzike nije bliska, ali ste se svi našli u toj priči?
Dve stvari su nas zainteresovale. Prva stvar je muzika – melodije su razrađenije, muzika jeste repetitivna, ali na neki svež način, sviranje je rafiniranije. Ne traži toliko energiju, traži preciznost. Druga stvar je kompleksnost. Aranžman je složen, pa je samim tim i izazov. To je zanimljivo svakom muzičaru bio on panker ili bluzer. Savladavanje novog zvuka je interesantno.
Pa, iako ste različiti, svako je doneo u priču nešto svoje i drugačije. To je dobro za stvaranje muzike.
Mi smo u tu vrstu muzike, koja jeste muzika profesionalaca, uneli dozu amaterizma. Iako je Borko koji svira orgulje profesor u muzičkoj školi. Uspeli smo da unesemo tinejdž, garažni duh u te radijske, festivalske, salonske, viskoproducirane pesme, koje su u vreme kada su bile aktuelne bile i revolucionarne.
Da, ali niste vi samo vaša muzika. Vi ste oko benda stvorili ceo lifestyle – oblačite se karakteristično, spotovi su veoma retro…
Još jedna stvar koja nas je privukla celoj ovoj priči jeste karakterističan duh vremena kada je ta muzika bila aktuelna. Vrlo često kada se u medijima priča o šlagerima, spominju se plesne večeri, svi su veoma nostalgični, prizivaju duh prošlih vremena… VIS Limunada nije to. Mi živimo sada, ne u prošlosti, nismo čak ni rođeni tada, pa ne možemo da budemo nostalgični. Nismo ni preveliki romantičari. Druga stvar je – užasni smo plesači, a nije nam ni fazon da izađemo u grad i plešemo.
Izabrali smo put afirmativne kritike – umesto da nosimo pocepane majice i govorimo „mi ovako nećemo i borimo se protiv toga“, mi kažemo „ovo bi valjalo, mi bismo ovako želeli da živimo“
Ali često u vašim pesmama spominjete ples?
Ja ples sagledavam kao jednu veštinu života. Veštinu da se provučeš kroz sve moguće i nemoguće probleme, nevolje, a da ostaneš kul. Sposobnost kretanja kroz život vešto i harmonično – da, bukvalno otplešeš kroz život. Naša numera Pleši, pleši upravo o tome govori.
Dakle, vi kroz savremenu prizmu reinterpretirate retro muziku?
Mi sviramo muziku vremena kada je običan čovek, čovek iz srednjeg staleža bio srećan, školovan, sve mu je bilo dostupno – umetnost, kultura, muzika. Ljudi su bili emancipovani. Upravo je to ono što je za mene ključno iz tog perioda, a ne već spomenuta romantika ili nostalgija. Upravo zato prepevavamo pesme, evociramo jugoslovenski duh. Pokušavamo da se povežemo sa svetlim trenucima, kako u međunarodnoj, tako i u domaćoj kulturi. Da premotamo film unazad iz ovog razočaranja koje je nakon toga nastupilo i dođemo do momenta da dekonstruišemo tekst i stvorimo neku novu stvarnost. Bendovi se uglavnom protiv nezadovoljstva sadašnjeg vremena bore buntom, a mi ne. Mi sugerišemo jedan kultivisan odnos prema svakodnevici.
Ipak, često se od rokera ili umetnika očekuje da imaju buntovni, kritički stav.
Pa vidiš, postoje dve vrste kritike – ako nešto sagledavamo sa njegovih negativnih aspekata, onda je to negativna kritika. Ukoliko nešto sagledavamo sa pozitivne strane, onda sagledavamo šta je dobro i kako bi trebalo, i onda je to afirmativna kritika. E mi smo izabrali put afirmativne kritike – umesto da nosimo pocepane majice i govorimo „mi ovako nećemo i borimo se protiv toga“, mi kažemo „ovo bi valjalo, mi bismo ovako želeli da živimo“.
Kako ljudi reaguju na afirmativnu kritiku?
Mislim da je ljudi ne razumeju. Smatraju nas blesavim bendićem koji je nostalgičan, zabavan i romantičan, ali ne šalje neku jaču poruku.
Nikome ne gurate prst u oko.
Možda će jednim kontinuitetom, određenom količinom jednog lepog, ali sugestivnog sadržaja, naša vizija doći do nekoga. F.M. Dostojevski je u romanu Idiot napisao – Lepota će spasiti svet. Lepota ispred nametanja mišljenja i bunta.
