Žao mi je što u jednom restoranu u Madridu pre petnaestak godina nisam uspela da priđem Pedru Almodovaru, koji je tada, okružen bodigardovima, uživao u svom tapasu i flaši Rioje.
I tada sam bila zaljubljena u njegove filmove, a verujem da bi se njemu svidela moja haljina, jarkocrvena. To jeste boja Španije, krvi, strasti, vina, boja koju je i sam Almodovar obilato koristio u svojim filmovima. Drugo, ipak sam bila u haljini, a ne u nekakvom šljampavom džemperu ili ne daj bože sportskoj opremi. Naime, Almodovar smatra da ženi ne priliči trenerka ni u jednoj situaciji, osim kada se nosi sa potpeticama, dobrom šminkom i sređenom frizurom. I možda se baš u ovoj triviji, koja zvuči kao kapric ovog osobenog reditelja, krije ključ za otvaranje njegovog sveta žena, na filmu, ali i izvan njega.
Paradoks je u tome da su Almodovarove žene žive, mesnate, prisutne, svesne sebe i svog delovanja, ali kao da ne mogu da predvide svoj sledeći korak, kao da i same sebe uvek iznenade zaljubljivanjem, ubistvom, tragedijom ili kakvim drugim ekscesom. A tu je drama, tu su strahoviti obrti i suze, mnogo suza. A za život, eksces, fatalnu ljubav, smrt, suze valja se odenuti.
Pedro Almodovar
Mama mi je sto puta govorila kad sam bila singl da se obučem lepo kad krenem da bacim đubre, jer možda baš tada pored kontejnera prođe ljubav mog života. Tako rezonuje i Almodovar, ili bolje reći oseća, demijurg zaljubljen u lepotu, u sklad nesklada i ruralnu La Manču, odakle i potiče. Koreni su veoma važni za Pedra, od prošlosti se ne može pobeći, od katoličkog obrazovanja i prizora majke koja dvori oca i seče mu nokte na nogama.
U filmu Sve o mojoj majci jednoj od svojih omiljenih glumica Marisi Paredes dodelio je ulogu koja je nastala po uzoru na mamu Almodovar, to je žena koja živeći u patrijarhalnom okruženju poštuje pravila igre, ali je ipak toliko živa i lucidna, da i u takvoj psihotičnoj sredini mora da iskoči iz zgloba. Lako je biti lud i divalj u Madridu, hajde to budi u selu u kome te svi znaju. Nije slučajno što autori koji dolaze iz krajnje ruralnog okruženja, gde je žena potlačena, o njima prave i najlepša filmska dela, kao kod nas Živko Nikolić. Stara žena zna tajnu, ona je i volela, i patila, i pevala, i plakala, a Almodovar kaže da jedino žene koje su isprale oči suzama mogu da vide stvari jasnije. Ima tu i srednjovekovnih moraliteta i antičke tragedije, ali i modernog života, u kome sve manje vremena imamo da osetimo da smo živi, da se setimo da dišemo, da osetimo svoje telo. A Almodovarove žene su neobično žive, one ulaze u život odvažno i vođene jakom intuicijom.
Onima koji ne vole filmski rukopis neurotičnog Španca smeta flambojantnost i artificijalnost njegovog sveta, zapleti koji vrlo često podsećaju na one iz sapunica, to obilje boja, koje kao da ne postoje u takvoj koncetraciji na jednom mestu u realnosti. Gledalac kreće od neverovanja ka verovanju, ali da, to je film i to je filmski svet, koji bi bio dosadan da je sastavljen samo iz niza običnih situacija iz života. Neki i od toga prave dobre filmove, ali to nije ono što zanima Pedra, koji nudi koncentrat, koji ne rastvara, u kome ste iznenađeni kako dobro primate to naizgled irealno i veštačko, kako vam se sviđa taj ružičasti broš na crvenom kaputu. Njegovi filmovi su praznik za oči, ali boje nisu tu samo da bi bilo zabavnije, već i da potcrtaju buru osećanja junakinja.
U Hulijeti Pedro ne može potpuno da napusti vrišteću paletu crvene i narandžaste, ali joj dodaje neočekivanu plavu, koja je katkad meditativna, katkad divlja, kao voda koja odmara, ali i ubija i davi. Njegovi uticaji su mnogi i on ih ne krije, uz opasku da ne treba pozajmljivati, nego krasti ono što vam se sviđa. Tu su Hitchcock, Pina Bausch, Tennessee Williams, sapunice, B filmovi, istorija španskog filma, koji su obeležile pojave kao što je jedna Sara Montiel, ali i ljubav za druge medije i metaprincip (novine, video-kasete, publikacije, setimo se samo da je glavna junakinja u Veži me TV voditeljka). On svaki put iznova pravi čudesnu nesvakidašnju emulziju svakojakih ekstrema, koloritnih, glumačkih, uvodeći u zaplet nasilje, seks, ali i mnogo, mnogo smeha. U najnovijem filmu Hulijeta smeha ima manje nego ikad, ovo je hladniji film, ali ništa manje lep, u njemu on ispituje odnos majke i ćerke, ali čini i nešto što je dirljivo i nagoni na plač, onaj katarzični – prati i prikazuje jednu mladost, jedan životni put jake i lepe žene, od njenih tinejdžerskih godina do šeste decenije.
Tu će svako od nas prepoznati i svoje mame, koje su i volele, i gubile, i patile, i bile prelepe i nesrećne, to će biti momenat u kome će se neki od nas zamisliti nad činjenicom da je i naša baka nekada bila devojka, luda i ishitrena kao i mi danas.
Zato je Almodovar ženski autor ili autor žene jer se bavi generacijama, polazeći intuitivno od svoje staramajke negde u La Manči, dolazeći do nove generacije, koja nije ništa manje senzibilna, samo to ponekad krije. Almodovar ima svoje omiljene glumice, ali otprilike na svakih deset godina dodaje još neku novu i mladu. Sve su lepe na drugačiji način, ne liče po tipu, samo po energiji. Prelepa krupnooka Adriana Ugarte najnovije je otkriće, kao što je nekad bila Penelope Cruz, koja je igrala i kod drugih svojih zemljaka, ali je Almodovar ljubomorno prisvaja, dodajući da je ona lepa jer je zdrava i ne mora mnogo da se sređuje kad izlazi, ali i da u sebi nosi nešto neobuzdano i blisko ludilu.
Svojim omiljenim glumicama pronašao je korelat van Španije, pa je jednom prilikom izjavio da ga Marisa Paredes najviše podseća na Bette Davis zbog surovosti i duvana, Cecilia Roth na Romy Schneider, Victoria Abril na Juliette Binoche, a pomenuta Penelope na Emmanuelle Beart. Pati od klaustrofobije i agorafobije, alergičan je na rasizam, nesolidarnost i masaže, kao i na kanonizovanje lepote. Misli da je Rossy de Palma, jedna od njegovih muza – prelepa žena, ma koliko drugi tvrdili suprotno. Podseća ga na Dalidu i Josephinu Baker, još uvek se nije odlučio. Ne znam na koga bih ga podsećala ja da me je upoznao te večeri pre petnaest godina u finom madridskom restoranu.
Možda Pedro Almodovar ne zna mene, ali ja znam njega i njegove filmove, koje mogu da gledam iznova i napajam svoje telo lepotom, kičom, Španijom, plačem i urlam od smeha. I da, još nešto, znam kako se pravilno akcentuje njegovo prezime i zato se nadam da će i među Srbima od Almodovaaara uskoro postati