Svi su onlajn i sve je onlajn, da li je onda čudno što u bespućima sajber-prostora živi i sam Bog?
U virtuelnoj trci za duše vernika danas postoji nekoliko stotina miliona veb-stranica koje se bave religijom, crkvama ili sadrže reč „bog“.
Pitanje je samo šta je za čoveka duhovna vertikala i da li je spreman da o sopstvenim gresima sa Svevišnjim porazgovara onlajn
Kada je 1994. godine u Americi osnovana prva onlajn crkva pod imenom First Church of Cyberspace, a samo nekoliko meseci kasnije najugledniji svetski magazin Time objavio specijalno izdanje pod nazivom Jesus Online, sve je zaličilo na igrariju ekscentrika, u najboljem slučaju eksperiment onih koji su u to vreme uopšte imali taj luksuz da poseduju kompjuter. Četvrt veka kasnije ispostaviće se da je to bio vizionarski potez koji će jednom zasvagda promeniti lice ne samo hrišćanske zajednice nego gotovo svih verskih zajednica na planeti. Naime, poslednje istraživanje urađeno u SAD pokazuje da čak 73 odsto tamošnjih vernika očekuje da sveštenici sa pastvom komuniciraju onlajn.
Paradoksalno, verskim zajednicama koje u osnovi imaju tradiciju i teško menjaju vekovima ustaljene navike, za razliku od nekih drugih, čak i naučnih organizacija, nisu bili potrebni vekovi da prepoznaju šansu za širenje učenja i uticaja na vernike, pa se tako prvi hrišćanski elektronski njuzleter United Methodist Information pojavio još krajem osamdesetih godina prošlog veka. Sasvim očekivano je bilo da Rimokatolička crkva, u skladu sa svojim prilično fleksibilnim pogledom na religiju, najbrže i najdalje ode u upotrebi interneta. Tako je papa Jovan Pavle II govorio „da internet izvlači ono najbolje i najgore iz ljudi, da može da proširi informacijski i komunikacijski jaz između klasa, ali da je crkva rešena da iskoristi ovaj fantastični instrument kako bi svetom širila poruke iz jevanđelja“. Kako je tada preneo Reuters, pontif je pozvao „celokupnu crkvu da hrabro pređe preko novog praga i zaroni u dubine interneta“.
Katolička crkva najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. A internet kompanije prepoznale su i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira ’grešnika’
U skladu sa tako proklamovanom doktrinom, već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije. Ovakav razvoj događaja neminovno je izazvao reakciju patrijarha moskovskog i cele Rusije Alekseja Drugog, koji u saopštenju, iste godine, podstiče pravoslavne vernike na korišćenje interneta. Čitava situacija ličila je na neku vrstu religijskog hladnog rata.
Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu
Nije ni čudo što je počela virtuelna trka „za duše vernika“, ako se ima u vidu da je već 2004. na svetu bilo 51 milion veb-stranica koje se odnose na religiju, 65 miliona koje se bave crkvama i čak 83 miliona stranica koje sadrže reč „bog“. Iako nema pouzdanih istraživanja, nije teško zaključiti da je danas, 15 godina kasnije, taj broj mnogostruko uvećan. I ništa tu nisu pomogle ni podele ni rasprave da li su duhovnost i sajber-prostor saveznici ili neprijatelji, pa čak ni tragedija iz 1997. godine, kada je verska sekta Nebeska kapija (Heaven’s Gate) iz Kalifornije, koristeći internet navela svoje pripadnike na kolektivno samoubistvo. Argumentacija da internet podstiče destruktivno ponašanje nije bila dovoljno ubedljiva jer su verske sekte ionako već dobro odmakle u destrukciji i zloupotrebi tumačenja Biblije. Jednostavno, čak i tradicionalne konfesije shvatile su vrlo brzo da je internet ubedljivije, brže i naposletku jeftinije sredstvo za regrutovanje novih vernika.
Helmut Makvort, nekad glavni urednik nemačkog Fokusa, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra
Kako smo već pomenuli, Katolička crkva, sa istančanim osećajem da prepozna duh vremena, najdalje je odmakla u digitalizaciji. To se naročito odnosi na mogućnost interaktivnosti, brojne forume za duhovno savetovanje, pa sve do onlajn molitvi i elektronske ispovesti. Istovremeno, internet kompanije su nepogrešivo prepoznale i sopstveni interes, pa je na španskom tržištu pojavila aplikacija Ispovednik GO, koja nepogrešivo locira „grešnika“, a potom mu nudi mapu gde u najbližem okruženju može pronaći sveštenika pred kojim će se pokajati.
S druge strane, pravoslavna crkva, koja već vekovima teže prihvata promene, uglavnom se zadržala na jednosmernoj komunikaciji s vernicima kojima se prenosi duhovna poruka. To nikako ne znači da nema izuzetaka, pa za razliku od sajta Srpske pravoslavne crkve (SPC), aktivnost manastira mnogo je elastičnija i prilagođenija vernicima. Mogućnost međusobne komunikacije ili razgovora sa sveštenikom uvek je dostupna, uključujući i molbu svešteniku da se za njih pomoli. Možda najbolji primer jeste manastir Studenica koji je nedavno realizovao projekat Digitalizovana Studenica, gde u interaktivnom centru posetioci većinu sadržaja mogu da aktiviraju pomoću mobilne AR aplikacije, i to na sedam stranih jezika, razume se, pored srpskog.
Ali tu se veze religije i interneta ne završavaju. Pokušajte samo da se setite koliko ste puta u poslednje vreme za nečiji odlazak s ovog sveta saznali na Facebooku. Očigledno da čitulje u novinama više nisu dovoljne i ma kako to blasfemično zvučalo, dolaze vremena u kojima će se nečija smrt uzimati kao konačnost samo ako je objavljena na internetu. Kako god posmatrali stvari, one takođe pripadaju duhu vremena u kome živimo. Mobilni telefon i aplikacije na njemu svakako su vam pri ruci pre bilo kojeg drugog izvora informisanja. Osim toga žal ili pijetet zbog nečijeg odlaska možete iskazati za samo nekoliko sekundi.
Ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine
Naravno, kada smo već kod ove teme, nije neka mudrost zaključiti da je strah od smrti jedan od primalnih ljudskih strahova. Upravo vođen ovom činjenicom, Helmut Makvort, nekadašnji glavni urednik nemačkog magazina Fokus, pokrenuo je portal Ostani živ (Stayalive), na kome se za života može kreirati sopstvena besmrtnost. Naravno, kreiranje „večnog života“ nije besplatno, pa za godinu dana besmrtnosti treba izdvojiti oko 20 evra, za deset godina 100 evra, a za „večni život“ celih 500 evra. Svako, takođe, može da izgradi sopstveni spomenik, napiše sopstvenu čitulju, postavi omiljenu pesmu, pa čak i jednim klikom odredi ko i kada to može da pročita. Sam osnivač Makvort smatra da je njegova zamisao – virtuelno groblje na internetu – velika, svetska ideja. „Ja to zovem besmrtni portal, a mladi radije koriste izraz ’Facebook za mrtve’.“ preneo je Makvortovu izjavu Deutsche Welle. Ono što je očigledno jeste da portali ovu vrstu objava više nikako ne žele da prepuste štampanim medijima. Razume se da ni u ovom slučaju nisu izostale polemike i primedbe da je reč o skarednim ritualima i pukoj želji da se zaradi, ali ako već raspravljamo o tome pitanje za sve je – zna li neko štampani medij koji umrlice objavljuje besplatno?
Već 1997. godine ustoličen je prvi katolički internet svetac – Sveti Isidor Seviljski i upravo ga je papa Jovan Pavle II proglasio zaštitnikom nove tehnološke komunikacije
Na ovom mestu možemo se unedogled upuštati u rasprave da li je sajber-prostor kao neograničeno polje za najrazličitija mišljenja pogodan za verske sadržaje i kolika je mogućnost zloupotrebe. Ali ako nećemo da budemo licemerni, pošteno je reći da su vekovima pre interneta stotine hiljada svoja verska uverenja ispovedanja plaćali glavama. I to na najbrutalnije načine.
I da, kada već razglabamo o ovakvim stvarima, ostaje pitanje zašto nam je tako teško da razumemo percepciju sveta pokolenja koja dolaze i pokažemo da imati duhovnu vertikalu i sistem vrednosti ne znači nužno padanje ničice i ljubljenje crkvenih pragova.