Autori kako istorijskih, tako i naučnofantastičnih romana, neretko razvijaju fabule svojih dela do te mere da ona svojim obimom mogu da pariraju Bibliji. Do takvih slučajeva obično dolazi kada pisci odmeravaju svoj stvaralački talenat sa Tvorcem i na papiru kreiraju alternativne svetove. Avaj, nijedan literata neće taj alternativni svet stvoriti za sedam dana, ali će se čitalac dotad verovatno oprostiti sa knjigom
Krajem prošle godine, na policama većine knjižara pojavio se „Led“ Jaceka Dukaja. Njime se ovaj pisac priključio – nazovimo ga tako – elitnom krugu autora velikih romana. Doduše, ako je suduti po „Slavi i hvali“ Jaroslava Ivaškjeviča, velikim romanima nije uvek suđen uspeh, iako je narod već dao svoj glas i izrekao sud. Prvi tiraž je rasprodat, a čitaoci su knjigu proglasili najvažnijim literarnim događajem 2007. godine. Dukajev roman je doživeo uspeh, barem onaj komercijalan.
Radnja dela Jaceka Dukaja počinje u julu 1924. godine, u Varšavi. Pa ipak, čitalac neće u romanu naići na opise poteškoća i nemira sa kojima su se suočavali građani mlade poljske države. A neće ih naći jer ih u kreiranoj stvarnosti… naprosto nema. Nema, uostalom, ni slobodne Poljske. Štaviše, u imaginarnoj Varšavi nema čak ni leta. No zato su se na ulicama carskog grada pojavili „ljuti“, organizmi koji snižavaju temperaturu, hladeći sve oko sebe toliko da je čitav grad prekriven večitim snegom i ledom. Ljuti ne samo da utiču na prirodu, nego i na ponašanje ljudi, a samim tim i na razvoj istorije.
Istorija je, naime, „zamrznuta“ usled do dan-danas nerazjašnjene katastrofe u blizini reke Potkamena Tunguska (okolina Bajkala, 1908. godine), gde je navodno pao tzv. tunguski meteorit. To je – po autoru – dovelo ne samo do aktiviranja glacijalnih promena u prirodi, nego je uz to „sprečilo“ nastanak balkanskog konflikta. Shodno tome, nije došlo ni do izbijanja Prvog svetskog rata, koji pak nije doveo do pada carizma, niti su boljševici preuzeli vlast u Rusiji, u Nemačkoj se nije izrodio nacizam, a Austrougarskom milostivo vlada Franc Ferdinand, naslednik Franca Jozefa…
Drugim rečima, dvadesetih godina prošlog veka i dalje vlada duh devetnaestovekovne belle époque. Glavni junak romana, Benedikt Gjeroslavski, tipičan je njen predstavnik i proizvod – po obrazovanju matematičar, po sklonostima okoreli kockar. I sigurno bi upropastio sebi život do kraja da mu carske vlasti nisu poverile misiju da u Sibiru pronađe svog oca, političkog prognanika. Car, naravno, ne planira da zarobljeniku Filipu Gjeroslavskom ukine kaznu, već namerava da iskoristi njegovu (po svedocima) neobičnu sposobnost da razgovara sa ljutima.
Na više od hiljadu strana Dukajevog romana nije teško pronaći raznorazne zanimljive trope, počev od realizacije sižea tipičnih za masovnu književnost, na čelu sa motivom inicijacijskog junakovog putovanja, koji je, iako slab i nečastan, ipak predodređen da spase svet. Naići ćemo, međutim, i na trope koji se nadovezuju na narodnooslobodilačku književnost – veoma, pritom, interesantne i na svež način prikazane, kao i one – filozofske i verske – koji obrađuju probleme izbora vrednosti ili pitanja istine, suštine čovečanstva, slobode i dužnosti.
Jacek Dukaj žonglira sižeima, izvrćući na subverzivan način značenja arhetipova i dekonstruišući paradokse prisutne među dobro poznatim – reklo bi se – motivima. Kreirajući pak fiktivni svet romana, kreira i njegov jezik. Ovaj je autor, naime, odustao od uređenog, telegrafskog stila, karakterističnog za romane o alternativnim istorijama. Jer, pored ortografske arhaizacije teksta, uvodi i niz stilizacija, referenci i kritporeferenci na književna, filozofska i mistička dela.
Kao plod toga dobijamo delo koje je, s jedne strane, celovito i opojno, dok, sa druge, zahteva od čitalaca strpljenje i – recimo to otvoreno – literarnu spretnost i iskustvo. Ljubitelji književnosti, kojima tih odlika ne manjka, saznaće hoće li već životno poraženi, iako još mladi junak „Leda“, uspeti da spase svet.