Poznata kao apstraktna ekspresionistkinja drugog talasa, gospođa Frankenthaler bila je udata za slikara Roberta Motherwella, jednog od vodećih umetnika prvog talasa ovog umetničkog pokreta. Međutim, ubrzo se odvojila od ovakvog artističkog izraza i krenula svojim putem.
Helen Frankenthaler
Preoblikujući tehniku koju je razvio Jackson Pollok – prosipanje pigmenta direktno na platno položeno na podu, Frankenthaler je razvila metodu slikanja poznatu kao color field (slikarstvo polja boje). Neki kritičari su ovu tehniku zvali i postslikarska apstrakcija. Tamo gde je Pollock koristio guste farbe kojima je premazivao platno, Frankenthaler je sipala boje razređene terpentinom, tako da ih platno sasvim upije, čime one postaju deo njega. Iako je bila pionirka ovog pravca, češće ćete naići na umetnike Clyfforda Stilla, Rhotka ili Barnetta Newmana kao njegove najistaknutije predstavnike.
Podrška od kolega umetnika
Rođena na Menhetnu 1928. godine, Helen Frankenthaler nije rasla na isti način kao većina njenih kolega, koji su mahom došli iz srednje klase. Ona je odrasla u bogatoj porodici. Njen otac Alfred Frankenthaler bio je renomirani sudija njujorškog vrhovnog suda, zbog čega je imala dosta privilegija tokom života. Pre svega u školovanju.
Nije cenila umetnike koji su pokušavali da usavrše tehniku nanošenja boja četkicom jer je smatrala da slikanje treba da reflektuje ono što se nalazi u mislima, srcu i rukama simultano
Pohađala je neke od najboljih škola kao što su Dalton i Bennington koledž. Razvija prijateljstvo s modernističkim slikarom Clementom Greenbergom, koje je trajalo pet godina. U ovom periodu, i pod njegovim uticajem, usmerava svoja umetnička nastojanja. Upravo ovo prijateljstvo dovelo ju je u kontakt s umetnicima kao što su Jackson Pollock i David Smith. Upravo oni su je podstakli da prikaže svoje radove tako što će ući u grupu slikara koji izlažu u galeriji Tibor de Nagy. Poslušala ih je i upravo tamo organizovala svoju prvu solo izložbu.
Kasnije se udala za Roberta Motherwella, koji je, takođe, bio umetnik iz uticajne familije. Zajedno bili su poznati kao „zlatni par“ koji se družio sa slavnim ličnostima i dostojanstvenicima. Iako su slikarke tog vremena često vezivali za supružnike, s Robertom i Hellen to nije bio slučaj – oni su već od starta imali zasebne karijere i odvojen imidž. Zajedno su ostali do 1971, nakon čega se ona udaje za Stephena M. DuBrula, bankara Ford korporacije, sa kojim ostaje do kraja života.
https://www.youtube.com/watch?v=h35AJ2cn72Y
Stil i tehnika
Jedan od Heleninih najvećih doprinosa impresionističkom slikarstvu jeste unapređenje tehnike koju je originalno patentirao Pollock. On je bio prvi koji je slikao prosipanjem slojeva boje direktno na platno. Ovaj metod Helen je nadogradila tako što je boju razređivala terpentinom do te mere da se upijala u sirovo platno i postajala deo njega. Bez ikakve teksture, osim one od samog platna. Ovako nastale slike davale su utisak akvarela.
Ona je eksperimentisala s tehnikom na velikim, impozantnim formatima. Nije cenila umetnike koji su konstantno pokušavali da usavrše tehniku slikanja četkicom jer je smatrala da slikanje treba da reflektuje ono što se nalazi u mislima, srcu i rukama simultano. S verom u to da je dobra slika ona koja se u sekundi projektuje na posmatrača, stvorila je svoje možda najpoznatije delo – Planine i more 1952. godine.
• Planina i more (Mountain and the Sea) 1952.
Kada se vratila iz Nove Škotske, naslikala je svoje najčuvenije delo – Planina i more. Delikatan balans između crteža i slike, isprani tonovi, predominantna plava i roze boja, prikazuju tehniku koju je osmislila u najboljem svetlu
Reakcije kritike
Iako je većina umetničkih kritičara veoma cenila njen rad, nisu baš svi bili oduševljeni metodom koju je Frankenthaler praktikovala. Neki su njene slike nazivali previše poetičnim ili smatrali da im nedostaje suština. Bilo je i komentara na to da razređena boja uništava neobrađena platna, što dovodi do njihovog propadanja.
Bila je pionirka color field pravca, ali češće ćete naići na umetnike poput Clyfforda Stilla, Rhotka ili Barnetta Newmana kao njegove najistaknutije predstavnike
Ipak, bez obzira na kritike, njen rad je globalno bio veoma cenjen. Proglašen je za spontan, neočekivan i s mogućnošću da poput kamere uhvati, prikaže i u neku ruku analizira kompleksnost ljudskog uma.
• Nature Abhors a Vacuum, 1973.
Spontanost kao slikarska metoda
Kasnije godine života provodi s drugim mužem na Long Ajlendu. U tom periodu njeni radovi većinski prikazuju igru vode, svetla i zvuka. Iako je ponegde pokušala da definiše temu i pravac, njena čuvena spontanost isplivavala je i dovodila do krajnje neočekivanih rezultata.
U intervjuu koji je 2003. godine dala za New York Times rekla da ne postoji specifična formula kada je njen stil u pitanju i da dopušta platnu i bojama da je vode. Nikad nema unapred isplaniranu završnu sliku u glavi.
• Jacob’s Ladder, 1957.
Iako je retko pričala o inspiraciji i izvorima koji stoje iza njenih apstraktnih slika, one su često reflektovale impresije pejzaža, meditacionih saznanja i ličnih utisaka. Svako njeno delo bilo je vizuelno sasvim različito od prethodnog, nikada nije stvarala serije ili radila po određenoj temi
U ovom periodu eksperimentisala je sa skulpturom. Za ove radove dobila je više pohvala od umetničkih kritičara. Iako se zabavljala kao skulptorka, vratila se na slikarstvo, u čemu je istrajala do same smrti, 2011. godine.
Bila je jedna od retkih popularnih slikarki tog vremena, potpuno nezavisna od bilo koje muške figure, ali – nije se izjašnjavala kao feministkinja. „Za mene biti žena slikar nikada nije bila tema, niti sam se osećala kao izuzetak“, rekla je u knjizi Johna Gruena Party’s Over Now (1972). „Ja svakako volim što sam i žena i slikarka, ali to nisam potencirala. Uvek sam, jednostavno, slikala.“
https://www.youtube.com/watch?v=i9kfufFMRvg