Irina je pijanistkinja i kompozitorka koja je, nedavno, domaću pozorišnu scenu u svakom smislu ulepšala komadom Ljubav i smrt – muzičko-scenskom predstavom čiji je koncept sama osmislila, a potom i realizovala 
Predstava se bavi temom ženske sudbine i ženskog principa u ljubavi i smrti. Reč je o retkoj scenskoj formi u kojoj je Irina ujedno naratorka i muzička interpretatorka. Kroz tri priče, triptiha u formi scensko-muzičko-likovnog izraza, tema se istražuje kroz tri različita ženska lika iz evropske literature i iz različitih epoha u rasponu od tri veka.
Upravo nas je komad podstakao da o neraskidivim vezama ljubavi i smrti, porodice i inspiracije, te jednog naroda i kulture koju (ne)neguje, razgovaramo s Irinom, veoma talentovanom damom.
Irina, u čemu ili kome pronalazite inspiraciju – ovde u Beogradu, u Srbiji?
Inspiraciju pronalazim verovatno u svemu što čini jedan ljudski život. U mom slučaju, u ljubavi prema umetnosti različitih formi, a koja je građena od ranog detinjstva – zahvaljujući mojoj familiji. Emocionalni doživljaji, ljubav prema bliskim osobama. Takođe, obrazovanje koje sam stekla u inostranstvu. Zaista, ne bih mogla inspiraciju da vežem samo za mesto u kome boravim, na sreću, ali za voljene osobe – da, neizostavno.
Zanimljivo mi je da se vaš multimedijalni projekat Ljubav i smrt, a zbog kog ste u fokusu, zasniva reinterpretaciji poezije – koja je ovde kod nas (nažalost) posebno nepopularna. Rekla bih da i samom formom, a i inspiracijom, tematikom koja stoji iza komada prkosite domaćem mejnstrimu. Kakve su reakcije, obzirom na to da se premijera dogodila početkom meseca?
Reč „prkos“ zvuči kao kompliment. Hvala na tome. Ali ja, nažalost, ne bih mogla da opišem šta to tačno čini mejnstrim u našoj zemlji, i da li on uopšte postoji. Kakve su reakcije na predstavu? Kako odgovoriti, a da ne zvuči kao samohvala? Ali – pokušaću: reakcije su takve da sam srećna što sam ipak samu sebe ipak poslušala i nisam odustala u procesu stvaranja takvog projekta.
Ne bih mogla inspiraciju da vežem samo za mesto u kome boravim, na sreću, ali za voljene osobe – da, neizostavno
Odabrali ste dela poznate pesnikinje i dvojice pesnika – Marine Cvetajeve, Džona Kitsa i G. A. Burgera na kojima dalje razvijate priču vašeg performansa. Zašto baš njih?
Potraga za „baš njima“ bila je duga i pomalo neobjašnjiva. Vodi vas ideja, osećanje, želja da ispričate priču i tražite, skoro bih rekla dokaze, veze, da je ljubav upravo ta nit sa „onostranim“, „natprirodnim“. Putem ljubavi zauzimate mesto u večnosti… Izabrane balade poseduju upravo to.
Komad Ljubav i smrt bavi se ženama i ljubavlju – važnim, ali često zanemarenim temama u nas patrijarhalnih Srba. Koliko je ljubav, kao iskrena i duboka emocija, zanimljiva insta generacijama? Kako se ona prilagođava, menja i percipira?
Mislim da ne mogu da govorim u ime drugih generacija, i njihovih osećanja i doživljaja ljubavi. To je veoma kompleksna tema i zahtevala bi opširnu i stručnu analizu. Moje osećanje je da smo kao ljudska bića, bilo koje generacije i bilo kog nacionalnog identiteta, željni istih emocija. Međusobne harmonije, razumevanja, poverenja i, naravno, strasti. Strast je možda najviše zbunjujuće osećanje, insta ili ne, od strasti se ne može pobeći, ni u virtuelnoj formi. Tako se bar meni čini. A što se tiče „nas Srba“, sve je zanemareno. Kakvog divnog sveta (ljudi) hoda u nas, ali koji, eto, svaka vlast uporno želi da poništi, da ne kažem onako prosto – zgazi. Da ne govorim o našem mladom, pametnom, vrednom, divnom svetu, našoj deci. Sramota.
Kakvog divnog sveta hoda u nas, ali koji, eto, svaka vlast uporno želi da poništi, da ne kažem onako prosto – zgazi
U odnosu na trenutak u kojem živimo, na kom nivou se ukrštaju eros i tanatos i zašto su ljubav i smrt tako često i realno u vezi?
Ljubav kao put do onostranog, nadrealnog, kao put do večnosti u kojoj se spajamo sa kosmosom, i sa svojim voljenima, neopozivo. Smrt kao neminovnost, možda i oslobađanje „ovostranih“ stega na tom putu od ljubavi do večnosti. U tom je i njihova veza.
Pričate i o sudbini žena iz tri različita veka: 18, 19. i 20. Rekli ste da sve tri predstavljaju arhetipski lik žene, ali se istovremeno bore da razbiju sliku o tome ko je žena i šta je žena. Kako? Ko je, dakle, ta žena?
Ukratko, ta žena, ona, koja je spremna na odricanja, žrtvu u ime svojih osećanja, u ime ljubavi. Kod Marine Cvetajeve, u ime svoje ljubavi prema poeziji.
Gde je ona danas, u 21. veku?
Ne bih znala zasigurno da kažem. Možda izgubljena u obavezama, sopstvenim očekivanjima i zadacima koje joj je donelo ovo, naše, moderno doba.
Ko za vas piše ultimativnu poeziju?
Toliko ima pesnika i pesnikinja koji pišu „ultimativnu“ poeziju. Nemoguće je odgovoriti na to pitanje.
Pišete li je, možda, i sami?
Jesam malo improvizovala pisanje poezije, ali zato bih se pohvalila da je moj brat, iako arhitekta po profesiji, napisao zbirku pesama na engleskom jeziku (i u šali poslao) Minerva Pressu, koji je jedna od uglednih izdavačkih kuća u Engleskoj. Ta ista kuća je objavila njegovu zbirku poezije koja je dobila neverovatne kritike. Tada je imao dvadesetak godina.
Postoje li neki domaći mladi pisci/spisateljice i pesnici/pesnikinje koje ste otkrili i čiji rad pratite?
Zlata Kocić. Kakva divna pesnikinja, i kakvu sam sreću imala što je Zlata prihvatila taj izazov da prepeva poemu Marine Cvetajeve Na crvenom konju!
Nedostaje nam država koja bi smatrala važnim zadatkom da neguje talente i pamet jer joj je to od nacionalnog interesa
Vaš otac bio je poznati glumac. Koliko se vrednovanje profesije razlikuje danas od onog vremena kada je on vladao scenom?
U doba mog oca pozorište je bilo, moglo bi se reći, srce kulturnog, društvenog života. Odlazak u pozorište bilo je kao svetkovina življenja. Sećam se kako je govorio da nema ništa lepše od toga da si nekome potreban. Mislio je i na lični život i na život glumca, glumice, koji je potreban svojoj publici, i društvu u kome živi.
Često imam utisak da se kod nas umetnička profesija smatra gotovo nevažnom, a naši daroviti muzičari ne čuju. Kao neko ko je dugo živeo u Parizu, a sada je u Beogradu – šta mislite o tome? Možemo li ih uporediti?
Da, i ja imam isti utisak, samo što, nažalost – to nije samo utisak, već i činjenica. Taj značaj je urušen pogrešnom, poražavajućom politikom koja se vodi decenijama, decenijama, i urušavanjem građanske klase. Mada, u drugim zemljama umetnost je dostupna svima, a pritom ne govorim o novcu, mislim na interesovanje. Umetnost je prisutna. Umetnost kao deo svakodnevice svih građana. Živela sam dugo i u Londonu i u Parizu. Evo jednog malog primera iz Londona od pre nekoliko meseci: vozila sam se autobusom i slušala razgovor oca i sina koji, bilo je očigledno, nisu profesionalni muzičari, ali su sa takvim žarom i emocijom pričali o Bahu i da li bolje zvuči određeno delo na gitari ili klaviru kao da je ta muzika njihov poziv. Mi nemamo, na primer, dovoljno muzičara amatera, koji nalaze vreme da se bave muzikom jer ih ona čini srećnim, ispunjenim. Takva publika nam nedostaje. Nedostaje nam država koja bi smatrala važnim zadatkom da neguje talente i pamet jer joj je to od nacionalnog interesa. Ne postoji nešto što bi moglo da se nazove „duh naroda“ u pravom plemenitom smislu, već samo u nekom ružnom, banalnom. Šta hrani duh ovog naroda? Sigurno ne umetnost. Čak su i mrvice višak.
Hoće li Ljubav i smrt imati život i posle izvođenja koje je pred nama?
Imaće francusku interpretaciju i život u Francuskoj. Za Srbiju… ne znam odgovor na to pitanje. Verovatno je rano proceniti.