Njena umetnost je provokativna i hrabra, a i život joj je bio takav – često se odevala kao muškarac i javno govorila kako upražnjava ménages à trois. Iako je takvo ponašanje za njene kolege nadrealiste poput Dalíja bilo plodonosno, Leonor Fini nepravedno je skrajnuta i gotovo izbrisana iz istorije umetnosti.
Leonor Fini ispred kamere umetnice Dore Maar, 1936. godina
Nadrealistkinje su među nama
Već nekoliko puta smo spominjali esej istoričarke umetnosti Linde Nochlin koji postavlja pitanje: Zašto nije bilo velikih umetnica? Zbog toga što za žene, jednostavno, nije bilo onoliko prostora koliko je ostavljano za muškarce. Uspeh za ženu u umetnosti sve do sedamdesetih godina 20. veka značio je ogroman trud i neretko predstavljanje pod muškim pseudonimom.
Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo
Međutim – nadrealizam, umetnički pokret nastao u prvoj polovini 20. veka, iako je bio mizoginistički nastrojen i fokus stavljao pre svega na ekscentrične muškarce, ponekad je među svojim umetničkim redovima isticao i žene. To ne iznenađuje budući da su se nadrealisti zanimali za modu i pop kulturu tog vremena – Dalí je ilustrovao Vogue, aranžirao izloge robnih kuća i sarađivao sa italijanskom dizajnerkom Elsom Schiaparelli (baš tako je nastala čuvena Lobster haljina); reklame za beauty brendove tog vremena radili su gotovo svi nadrealisti.
Jedna žena, Leonor Fini, bila je kreatorka flašice za parfem Shocking Else Schiaparelli, a ušla je u istoriju dizajna i kasnije inspirisala savremene dizajnere (bočice najpoznatijih parfema Jean-Paula Gaultiera rađeni su po ugledu na parfem Schocking). Iako se ovakvim komercijalnim projektima „probila“ i došla do šire publike, ova pariska „It devojka“ dvadesetih godina prošlog veka bila je majstorka nadrealističkog slikarstva i libertina. A ipak, ako danas nekom pomenete njeno ime, pa čak i u Parizu, gradu u kom je živela i gde je vladala dominantno muškom umetničkom scenom, retko ko će ga znati.
U slavu ženske seksualnosti
Odmalena je znala da će postati umetnica. Više puta je pokušala da završi art škole, ali je svaki put bila izbačena zbog nedoličnog ponašanja i sve lošijeg vida. Nije imala zvanično umetničko obrazovanje već problema sa očima zbog kog je često nosila povez. Kada je zavoj sa očiju uklonjen, a vid joj se popravio, imala je ogroman poriv da se kreativno izrazi i oživi na platnu svoje unutrašnje vizije koje je doživljavala u periodu slepila.
Ona je prva žena u istoriji umetnosti koja je naslikala muški akt (1942)
Sa 24 godine u vozu za Pariz upoznala je italijanskog slikara Filippea de Pisia, koji ju je uveo u café society. Šarmirala je parisku scenu svojim bezrezervnim izražavanjem erotike, a njena dela izlagana su pored velikih suralističkih imena. Slikala je žene na pozicijama moći i slavila žensku seksualnost. Nikada nije bila robinja sistema, te je prva žena u istoriji koja je naslikala muški akt (1942).
Smatrali su je ženskim Dalíjem, iako se nama više dopada da je zovemo pariskom Fridom Kahlo. Ali sigurni smo da se njoj ni to ne bi dopalo – jer mrzela je etiketiranje, upoređivanje i pripadanje bilo kakvoj grupi. Prezirala je nadrealistički pokret koji je u Francuskoj proslavio André Breton, nepokolebljivi mizogini muškarac koji je verovao u to da žena nikako ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu. Čak je i sam Dalí snishodljivo govorio o njenoj umetnosti opisujući je kao osrednje talentovanu, jer vrhunski talenat ne može imati neko ko „nema muda“.
Smrt autsajderke
Nezavisna i svojeglava, nije se obazirala na komentare i sama je sebi krčila stazu. Volela je da bude autsajderka. Nažalost, upravo zbog tih komentara koje je zanemarivala danas je češće prepoznaju kao „It devojku“ nego kao umetnicu zbog, tada, skandaloznog života koji je vodila; bila je otvorene seksualnosti, praktikovala „trojke“, protivila se braku i volela da živi u komunama.
Posebno je mrzela nadrealistički pokret jer ga je u francuskoj proslavio André Breton; on je otvoreno govorio da žena ne može biti na visokoj poziciji u umetničkom svetu
Godine 1965. u Belgiji je imala retrospektivu, praćenu jednom u Japanu (1972) i na kraju Parizu (1986). Međutim, nakon smrti 1996. godine popularnost joj je toliko opala da je francuska vlada odbila da prihvati njene slike umesto poreza na imovinu. Upravo su kritike ostalih surealističkih umetnika doprinele tome – poštujući stereotipe, društvo je kreativnost pripisalo muškarcima čija su se dela vrednovala i ušla u istoriju.
Od tada se Fini nalazi u fusnotama umetničkih knjiga, rame uz rame s mnogim svojim savremenicama. Priča je poznata: žena se snagom svoje ličnosti bori sa svetom, ali, čak iako uspe da se izbori za neko značajnije mesto, briše se iz istorije čim umre.
Nova struja
Ipak, deluje da se stvari menjaju. Prošle godine organizovana je veoma važna i vrlo uspešna izložba Dreamers Awake postavljena u galerijama White Cube u Londonu i Hongkongu, a prikazivala je radove nadrealističkih umetnica od tridesetih godina do danas, uključujući i nekoliko značajnih slika Leonor Fini. Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma na koje svet, jednostavno, nije obraćao pažnju daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola.
Izlaganjem i slavljenjem dela slikarki nadrealizma koje istorija umetnosti zaboravlja daje se jasan statement da umetnost pripada svima podjednako i da kreativnost nikako ne zavisi od pola
Pored toga, couture kolekcija za proleće/leto 2018. brenda Dior, prikazana prošle godine, kao inspiraciono jezgro navodi slike Leonor Fini, ali i radove njenih zaboravljenih koleginica – Lee Miller, Mérete Oppenheim, Dore Maar i Dorothee Tanning.
Nadamo se da će neke surealistkinje ovakvim akcijama ipak biti spašene od opskurnosti, jer – njihov stvaralački opus zaista jeste fascinantan.
https://www.youtube.com/watch?v=5Ignr_w6ql4
.justified-gallery > a, .justified-gallery > div {
opacity: 1!important;
}