Jednom prilikom dobili smo komentar na Facebooku za članak kojim smo preporučivali knjige kako smo preterali s naslovima koji se bave psihološkim problemima. Ovaj komentar nas je inspirisao da sastavimo novu listu preporuka. Filmskih.
Ilustracija: Rich Pellegrino
Iako je prvi april, i treba se šaliti, mi odlučujemo da fokus nanovo stavimo na različite probleme ljudske psihe. Oni, naravno, nisu šala, ali se, ponekad, upravo kroz humor neki od njih mogu lakše prevazići. Baš zato smo, umesto klasičnih komedija, koje bi imalo smisla objaviti baš danas, odlučili da sastavimo listu od nekoliko fenomenalnih naslova koji jesu komični, dramatični ili tragikomični – i svi se bave različitim psihičkim poremećajima.
Crevna napast (The Cable Guy, 1996)
Režija: Ben Stiller
Jim Carrey je Chip Douglas, TV majstor s disocijativnim poremećajem, koji uplivava u život arhitekte Stevena (Matthew Broderick) i rastura sve pred sobom.
Priča počinje sa Stevenom koji se seli u samački stan, nakon raskida s devojkom Robin, i nudi Chipu dodatnih 50 dolara kako bi mu na kvarno namestio dodatne kablovske TV kanale. Naravno, kako se radnja razvija, shvatamo da Chip nije tu zbog posla, već želi da Stevenu preotme čitav život.
U ulozi Chipa, kome je samoinicijativno dodelio govornu manu, Carrey je apsolutno manijakalan, a scena u kojoj ga gledamo dok peva karaoke verziju Somebody to Love, benda Jefferson Airplane, ušla je u filmsku istoriju. Crevna napast je neverovatno komičan, ali u isto vreme i uznemirujuć film, a takvu vrstu dualizama veoma volimo.
Umreti za (To Die For, 1995)
Režija: Gus van Sant
Suzzane je ubeđena da će postati poznata – veruje da je atraktivna, rečita i zamišlja da se inteligentna (zamišlja je ključna reč ovde), tako da po svaku cenu pokušava da postane TV voditeljka.
U ovoj satiri, ispričanoj tako da ismeva tabloidni novinarski stil, Nicole Kidman igra svoju najbolju ulogu u dosadašnjoj karijeri; ona je Suzzane – novinarka s narcisoidnim poremećajem ličnosti. Da, bolja je nego Virginia Woolf u filmu Sati za koju je dobila Oskara, verujte nam.
Dobro da bolje ne može biti (As Good as it Gets, 1997)
Režija: James L. Brooks
Jack Nicholsonov Melvin je šezdestogodišnji pisac mizantrop koji pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja. Zbog razvijenih fobija od drugih ljudi, često je usamljen i neprijatan, ali se sve polako menja kad se zaljubi u Carol (Helen Hunt), konobaricu koja radi u njegovom omiljenom restoranu.
As Good as it Gets je veoma pametna romantična komedija, puna eklektičnih likova, i kao takva bila je bioskopski hit i nominovana za mnoge prestižne nagrade – Oskara, Zlatni globus i nagradu Satelit.
Welcome to Me (2014)
Režija: James Leon
Šta se dogodi kada mlada žena s graničnim poremećajem ličnosti osvoji milione na lutriji? U slučaju Alice Klieg (Kirsten Wiig), ona prestaje da uzima prepisane lekove i producira sopstvenu TV emisiju. Inspirisana velikom Oprahom, ona širokom auditorijumu deli svoje začudne poglede na svet.
Wiig je sjajna u ulozi Alice – problematične devojke koja bi definitivno morala biti pod psihijatrijskim nadzorom. Njena Alice je zabavna i draga, ali u isto vreme je se pomalo plašimo jer ne možemo da predvidimo njene reakcije.
The Royal Tenenbaums (2014)
Režija: Wes Anderson
https://www.youtube.com/watch?v=W5AU78dqBgE
Likovi u gotovo svim filmovima Wesa Andersona su pomalo bizarni, ali u filmu The Royal Tenenbaums neki od njih pate od ozbiljnijih stvari do puke „andersonovske začudnosti“. Margot Tenenbaum (Gwyneth Paltrow) depresivna je i suicidna, Chas Tenenbaum (Ben Stiller) ima posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), dok Eli Cash (Owen Wilson) zloupotrebljava lekove i zavistan je od njih.
Veliki broj Andersonovih filmova priča priče o neskladnim porodicama (a znamo da dobar deo stresa koji sa sobom nosimo, potiče upravo s tog mesta) ispričane kroz pastelne prizme i komične situacije i kao takve pomogle su mnogim ljudima da prevaziđu svoje lične, a slične, situacije.