Ona se zove Ana Đurić i po profesiji je arhitektkinja, ali kada vam je ovako predstavimo, verovatno nemate ideju o kome se radi
Međutim, poput Klarka Kenta, i Ana ima svoju moć – kad stupi na scenu ona postaje Konstrakta, gruvi diva genijalnog glasa i još genijalnijeg talenta za pisanje tekstova. Za Konstraktu ste 100 odsto čuli – s bendom Zemlja gruva se ona, i zaista kao Supermen, bori za bolju muziku koja odašilje jake poruke.
Kako vaš gruv preživljava u zemlji koja sistemski uništava svaku vrstu muzike koja ne spada u domaći mejnstrim?
Izgleda da je u pitanju čista ljubav i ezoterija. Ako se računa u evrima, nije neka sreća, ali postoji prepoznavanje i priznanje od publike i satisfakcija je kada znaš da si na neki način doprineo zajednici.
Više ne postoje top-liste – kako radijske, tako ni televizijske, a na kraju – ni one onlajn, za sve što nije neki folk hibrid. Na koji način dolazite do šire publike?
Postoje neke top-liste, na primer na sajtu tegla.rs, ali, nažalost, dopiru do malog broja ljudi. Ono što se desilo sa velikim/slušanim radio-stanicama jeste da ne postoji uredništvo. Nadam se da će doći opet vreme da se ta kategorija uspostavi na vidljivijim medijima. Umesto uredništva imamo agencije koje određuju košuljice radio-stanicama u skladu s tržištem, i imamo nešto što se zove „test“. Dođeš sa novom pesmom, a ona onda ode na test kod reprezentativnog uzorka slušalaca koji kažu lajk/dislajk. A da se razumemo, nije lako napraviti hit. Sve je, dakle, usmereno na potrošače/slušaoce, zapravo na tržište. To je opšta situacija u medijima. A onda dolazi ono staro pitanje – da li nismo vidljivi jer realno ne postoji potreba za nama – ili nas nema jer nema uredništva? Odgovor je verovatno između. U toj situaciji onda koristiš dostupne kanale i metode za promociju – društvene mreže, i sviraš koliko možeš. Takođe, Zemlja gruva se ne koristi nekim šok-metodama, pravljenjem gafova i sličnim instant alatima, tako da do šire publike dolazimo sporo i teško. Srećna okolnost je što dužina trajanja na sceni ide nekako u prilog nama, u prilog širenju publike.
Na velikim radio-stanicama više ne postoji uredništvo. Umesto uredništva imamo agencije koje određuju košuljice radio-stanicama u skladu s tržištem
Kako uopšte sada izgleda domaća pop/rok/džez scena – na koji način se ona transformiše i koji muzičari ili bendovi, po tvom mišljenju, uspešno opstaju?
Naša pop/rok/džez scena je dosta živa, rekla bih. Ipak, to se ne vidi u mas-medijima. Mas-mediji se danas njom ne bave i to je recimo bitna transformacija koja se desila. Dakle, pop i rok, a pogotovu džez scena/publika nije masovna i možda bi nam bilo lakše da se oslobodimo fantazije o masovnosti nego da gledamo kako da delujemo u realnim okvirima. Svakako opstaju oni uporni i oni koji uspevaju da sagledaju svoju poziciju te svoje okruženje. Opstaju oni koji su sposobni da uoče i prihvate nova pravila igre. A face su oni koji ta nova pravila nameću. Koliko god smešno zvučalo, u Srbiji je bitan i faktor podrške sredine i porodice. Jer biti muzičar – zna se kuda to vodi… I sad, ako ne postoji razumevanje tvog posla u tvojoj bliskoj okolini, onda stvar postaje izuzetno teška, a ti moraš da budeš izuzetno uveren u ono što radiš.
Vaša muzika je generalno zabavna, pozitivna, ali nosi i neke zaista važne poruke. Deluje mi da su reakcije na tu dihtomiju veoma dobre. Da li je kod nas opšti trend da ozbiljne stvari možemo komunicirati isključivo kroz neki, nazovi, neozbiljan filter?
Kod Zemlje gruva to nije tendenciozno tako, nije planirano da budemo zabavni – a pričamo ozbiljno. To je nekako organski nastalo, i zato je i prepoznato.
Na alternativnoj sceni opstaju oni koji su sposobni da uoče i prihvate nova pravila igre. A face su oni koji ta nova pravila nameću
Ana, najnoviji spot Plodni dani izbacili ste pre otprilike mesec dana, i kroz komentare vidim oduševljenost, ali i donekle povezivanje s novonastalom dramom vezanom za državnu politiku povećanja priraštaja u zemlji. Šta misliš o tome i šta je zapravo vaša poruka iza ove pesme – i spota?
Ta državna, iznenadna, odbojna i nerazrađena kampanja u pritiskajućem stilu, sa sve ekonomskim merama u koje se aktivno uključuje i vojska, sasvim slučajno se poklopila sa objavljivanjem naše pesme Plodni dani. Ideja pesme je daleko od krilatice rađaj, ne odgađaj. Zapravo, ja samo govorim o fenomenu hormona, i to kako oni utiču na ponašanje ženke. I to ima veze samo sa prirodom, a ne sa društvom, i pogotovo ne sa državom. E sad, nije da ne bismo bili veliki magovi da zavaljamo pesmu i zgrnemo neku lovu.
I do sada ste imali tekstove koji se bave nekim važnim društvenim pitanjima, poput teksta za numeru Sudopera, gde opisujete položaj žene. Da li ste i kakav fidbek dobile ti i Zoe Kidah, kao autorke teksta, od ženske publike?
Tekst za Sudoperu pisala je Zoe Kidah. Svaka piše onu pesmu koju peva. I sve pesme su nastale iz nekih naših iskustava, tako da se žene u nekima od njih prepoznaju. Ja nisam posebno koncentrisana na pitanje položaja žena.
Imamo dosta ženskih autorki na sceni, ali koliko njih se dotiče bilo kakvog angažmana u vezi sa položajem žena u Srbiji? I namerno kažem u Srbiji.
Malo ih je da ja znam.
Koliku dozu hrabrosti takav angažman iziskuje?
Hrabrost je izdvojiti vreme da razmisliš. Hrabrost je da misliš svojom glavom, da nisi papagaj. A ispostavlja se da je to dosta teško.
Zapravo, ja samo govorim o fenomenu hormona, i to kako oni utiču na ponašanje ženke. I to ima veze samo sa prirodom, a ne sa društvom, i pogotovo ne sa državom
Da li planirate aktivnije širenje vaše muzike i poruka koje ona sa sobom nosi – po regionu? S kojim susednim umetnicima biste rado sarađivali?
Oduvek smo razmišljali o prostoru Jugoslavije kao o našoj zemlji. Tu postoji razumevanje i neka posebna vrsta bliskosti. A opet ima malo i egzotike, ipak smo mi sada neki izvođači iz druge zemlje. Mi već dosta sviramo u Hrvatskoj, Bosni i Crnoj Gori. I planiramo da budemo još prisutniji na njihovim scenama. Zemlja gruva je i potpisala ugovor sa Croatia Recordsom, pa se plan, zasada, razvija kako treba. Što se saradnji tiče, nemam konkretan odgovor, ali mladi smo 😊 biće nešto.
Na kraju, jedno off-topic pitanje – zašto Konstrakta?
Ah. Već sam i zaboravila. Sa jedne strane, nešto sam mnogo brojala slogove, stihove i pravila neke nove reči, konstruisala, to mi je bilo interesantno. To više ne radim. A sa druge, u to vreme sam studirala arhitekturu i na predmetu Istorija umetnosti, koji je predavao profesor Šuvaković, pričalo se o konstruktima, pre svega društvenim. Pa sam ceo svet i sve fenomene gledala kao konstrukt. I sebe i pesme. Eto, nema misterije.