Srpski film početka novog milenijuma dobio je svoje kapitalno izdanje, napisali su ga Đorđe, Zoran i Ivan, a nas su pred promociju 23. marta u knjižari Delfi SKC zaintrigirali da ga poželimo prelistati, posedovati i, naravno, čitati natenane
Nedavno je u izdanju Filmskog centra Srbije izašao Kritički vodič kroz srpski film, 2000‒2017 iz pera trojice uglednih filmskih kritičara mlađe generacije – Đorđa Bajića, Zorana Jankovića i Ivana Velisavljevića.
Vodič je u tvrdom povezu, ima gotovo 500 stranica, tekstovi su bogato ilustrovani posterima i fotografijama iz filmova, koje je sakupila i pripremila Maja Medić, dok je za dizajn i prelom bio zadužen Borut Vild, jedan od vodećih beogradskih grafičkih dizajnera. Uz recenziju Nenada Polimca, reč je o posebno važnom, kapitalnom izdanju koje na najbolji način sumira i promoviše srpsku filmsku produkciju u poslednjih 18 godina.
Autore smo pitali kako nastaje jedno takvo delo, oni su nam rekli dosta važnih stvari, a najvažnije ćete ipak morati da potražite u vodiču.
Knjiga će se od 23. marta naći pred čitaocima. Šta je uopšte iniciralo da se vas trojica upustite u rad na jednom kapitalnom delu domaće kulture u ova teška, filmična vremena? Od koje ste ideje krenuli? I koliko dugo je trajala ova faza vaše misije?
Đorđe: Zapravo, knjiga je imalo svoje prvo predstavljanje 25. februara, u sklopu 46. FEST-a. Za tu priliku stigao je prvi deo tiraža, svega dvadesetak primeraka koji su dospeli u ruke gostiju iz regiona i članova žirija. Bilo nam je veoma važno da knjigu predstavimo upravo na najvećem srpskom filmskom festivalu, te da prvi primerci stignu do filmskih profesionalaca i naših kolega kritičara. Tokom protekle nedelje knjiga je stigla i u beogradske knjižare, uključujući Beopolis i Zepter, te lanac Delfi, što znači da je postala dostupna svima koji su zainteresovani za ovu tematiku. Promocija u knjižari Delfi SKC, zakazana za 23. mart u 19 časova, kruna je ove prve faze promocije i prilika da se sa našom knjigom upozna najšira publika. Što se ideje za nastanak Kritičkog vodiča kroz srpski film tiče, ona je dugo tinjala i proizašla je iz Zoranovih, Ivanovih i mojih razgovora i zaključka da na našoj kulturnoj sceni nedostaje baš jedna knjiga poput ove, knjiga u kojoj je će se naći detaljan i sistematičan osvrt na čitavu produkciju srpskih dugometražnih igranih filmova u ovom milenijumu. Nakon što smo dobili zeleno svetlo od Filmskog centra Srbije, rad na prikupljanju građe i tekstovima trajao je oko dve godine. Odužilo se, znam, ali drugačije nije moglo. Nismo se štedeli i nadam se da će taj naš trud biti očigledan svima koji uzmu knjigu u ruke...
Dali ste svojevrstan osvrt na domaću kinematografiju s početka 21. veka. Sve ste obuhvatili, potanko objasnili i saželi, te dali retrospektivu, a kada napravite otklon i pogledate sada vodič ucelo, kako vam izgleda presek i daje li on neke smernice kuda će ići srpska kinematografija u narednim godinama?
Zoran: Kao što će, kanda, i većina iole posvećenijih čitalaca Kritičkog vodiča… zaključiti, na prikazanom uzorku je zbilja teško naći ubedljive i referentne zajedničke sadržatelje, a slično stoje stvari i sa pomenutim smernicama kuda bi mogla da se kreće srpska kinematografija u godinama pred nama. Srpski film i dalje većim delom ostaje veran atmosferi, nazovimo je tako, funkcionalne anarhije, pritom uspevajući da zadrži svoju nepremostivu disperzivnost. U pomenutih osamnaest godina koje pokriva naš Kritički vodič… srpski film ponudio je dosta toga čak i neporecivo oprečnog – zrele i značajne autorske radove, pokušaje podilaženja pretpostavljenom ukusu belosvetskih festivalskih selektora, polemičke filmove, manje ili više komercijalne uspešne treš-radove, krpeže nastale brzpoteznim prekrajanjem serijskih/televizijskih radova, radikalniji art-house izraz, vrli mladi film, neuspela nastojanja pariranja svetskim nadahnućima, zbunjujuće i samosvrsishodne ekstravagance… A sva je prilika da će, i mimo lako uočljivih nastojanja (ponajpre Filmskog centra Srbije) na polju sistemske podrške i stvaranja zdravijeg, preglednijeg radnog, zakonskog i produkcijskog okruženja, i godine pred nama iznedriti slično šarenilo. A upravo ta varljivost (združena sa vitalnošću i neretko samoniklošću kao fatumom) i jeste jedan od razloga ako ne naše zajedničke, a onda barem samo moje vezanosti, pa i trajne fascinacije srpskim filmom i njegovim konkretnim plodovima.
Kritički vodič predstavlja iskren i nadasve promišljen i filmofilski strastven pokušaj da se za neke buduće/blisko buduće generacije trasira put ka eventualno novim vaganjima dometa i značaja srpskog filma danas i u bližoj nam prošlosti
Obradili ste sve filmove snimljene u Srbiji od 2000. do 2017. godine. Koliko je to filmova? Da li su to samo dugometražni igrani filmovi ili ste se pozabavili i nekim drugim žanrovima?
Zoran: Detaljno, kroz kritike i svu nužnu faktografiju i prateće delove teksta, pokrili smo oko 230 dugometražnih igranih filmova (uključujući i dva celovečernja animirana) koji su imali redovnu ili ograničenu bioskopsku distribuciju i/ili su prikazivani na zvaničnim filmskim festivalima u narečenom periodu. Akcenat je, što zbog brige oko krajnjeg obima i gabarita knjige, što zbog naših ličnih preferenci, bio na celovečernjim igranim ostvarenjima. Međutim, u propratnim tekstovima su u izvesnoj meri pokrivene i manjinske filmske koprodukcije, dokumentarni filmovi, doku-fikcija, granični slučajevi i nezavisni/off filmovi. Sve u svemu, ova knjiga je, ako ništa drugo, čvrst dokaz goleme filmofilske arheološke strasti svih uključenih u njen nastanak.
Šta sve možemo da saznamo o svakom predstavljenom filmu?
Zoran: Nastojali smo da (naravno, koliko god je to moguće) saobrazimo sve tekstove o pojedinačnim filmovima predstavljenima odrednicama i kritikama u ovoj našoj knjizi, te tako možemo da se podičimo da svaki tekst sadrži ama baš sve od sledećeg: izvorni i engleski naziv filma, faktografsku sliku (odnosno, ko je šta radio na filmu – reditelj, scenarista, direktor fotografije, montažer, uloge, muzika, scenografija, kostimografija), trajanje, distributer, datum prvog javnog prikazivanja), zatim sinopsis/kratki prikaz radnje, te glavni deo – kritiku samog filma, a, da to naglasimo – premda smo svi mi ranije dosta pisali o srpskim filmovima iz ove ere, sve kritike u ovoj knjizi pisane isključivo za potrebe ove naše knjige. Tu je i deo koji se tiče recepcije filma – na festivalima kao i po pitanju bioskopske distribucije. Tome smo pridodali i kratke navode iz tuđih kritika (kritika koje su pisali i objavljivali drugi kritičari, uglavnom mimo naše trojke), kao i par zanimljivosti u vezi sa filmovima o kojima je reč. I tako bezmalo 230 puta.
Čitaoci vole kontroverzu, vole da se nasmeju na tuđ račun. To je ljudski i ja to razumem. „Tranžiranje“ nekog lošeg filma može biti tako vraški zabavno…
Gde se nalazi domaća kritika kao takva i gde je u odnosu na film? Šta je danas uopšte filmska kritika? Koliko ona može da bude kontrolisana, a koliko je, s druge strane, demokratična, anarhična ili pak problematična s obzirom na široko web polje?
Ivan: Filmska kritika u Srbiji je prisutna tu i tamo: postoji na RTS-u, u nedeljnicima i u pojedinim dnevnim listovima, a neki kritičari iz Srbije objavljuju kritike na engleskom, u vrlo bitnim časopisima i na veb-portalima. Filmskih časopisa ili profilisanih magazina koji bi kontinuirano objavljivali nešto kompleksniju filmsku kritiku, osim niškog Filaža – nema. Kad se sve sabere, postojeće kritike su često veoma kratke, zbog prirode medija, a praktično svi koji pišu filmsku kritiku rade i nešto drugo – uglavnom druge novinarske poslove, pa se kritici posvećuju tek usput. Zbog svega toga je, nažalost, kritika najslabiji deo srpske kinematografije. Ona je neko vreme bila i kvantitativno i kvalitativno ispred filmske produkcije, ali mislim da više nije – sem toga, bitan fenomen je i kritičarska tranzicija, jer su mnogi koji su pisali kritiku između sredine osamdesetih i sredine dvehiljaditih postali filmski autori i autorke, i to je svakako odmoglo kritici, a u mnogim slučajevima nije baš dalo doprinos i novu vrednost filmskoj estetici. U poslednjih desetak godina novi, mladi kritičari i kritičarke od kalibra nisu dobili šansu da se razviju. Istini za volju, i dalje kod nas deluje par vrlo dobrih kritičara, ali ne postoji kritika kao kontinuirana, razvijena delatnost unutar kinematografije.
A šta je kritika „danas, uopšte“? Ona je, kao i uvek, kriza. Pre tri godine je u Amsterdamu objavljena vrlo dobra knjiga Matijasa Freja Permanentna kriza filmske kritike, koja u podnaslovu ima „anksioznost“ i „autoritet“. Autor u knjizi ubedljivo dokazuje da filmska kritika u stvari nije u krizi, da i dalje ima važnu socijalnu funkciju – procenjuje, preporučuje, analizira filmska dela i dokumentuje njihovu estetiku i prijem kod publike, podstiče razgovor o filmovima, a komunicira i sa filmskim autorima. Ali o njoj se mora govori kao da je u krizi – jer je to njen neodvojiv deo. Frej dokazuje tezu da je pitanje „ko i s kojim pravom procenjuje filmsko delo“, dakle, pitanje autoriteta kritičara i anksioznosti zbog tog autoriteta, oduvek bilo centar sukoba unutar filmskog polja. Preplitanje krize i kritike u tom smislu je često praćeno nostalgijom za „zlatnim dobom“, vremenom kada su kritičari imali autoritet a filmovi, navodno, bili bolji. Tako je i kod nas – zlatno doba šezdesetih smatra se dobom velikih autora (Petrović, Makavejev, Pavlović, Mimica, Puriša Đorđević), ali i velikih, autoritativnih kritičara, poput Ranka Munitića, Dušana Stojanovića, Slobodana Novakovića, Ante Peterlića… Sada je, navodno, doba digitalne anarhije i poglupljivanja, srozavanja cele stvari, jer „svako može“ da piše kritiku na internetu. Ipak, Frej dokazuje, koristeći primer sajta Rotten Tomatoes, da internet zapravo potvrđuje autoritet tzv. ozbiljnih kritičara, koji pišu na relevantnim mestima (najčešće u časopisima, nedeljnicima i uglednim dnevnim novinama), a ne da ih ruši.
Mnogi ljudi čija smo imena često pominjali u Vodiču… više nisu sa nama – Uroš Stojanović, Aleksandar D. Kostić, Ljubiša Samardžić, Irena Mičijević, Nebojša Glogovac… Ova knjiga je posveta svima njima i dokument je jednog vremena
Šta je bio najteži deo posla i šta su bili kriterijumu u kritičkom pristupu?
Đorđe: Nećete verovati, ali najteži deo posla, bar meni, bila je provera podataka. Kakav je to samo košmar bio! Ono što je trebalo da bude kopi-pejst situacija, pretvorilo se u višemesečnu borbu i potragu za pravim i konačnim podacima. Zaista smo se mnogo oko toga namučili, kako nas trojica, tako i Galina Maksimović koja je bila zadužena da nam pomogne u proveri faktografske građe. Protivurečnosti su ponekad postojale čak i u okviru uvodne i odjavne špice istog filma, a dešavalo se i da se autori više ne sećaju svih detalja u vezi sa saradnicima… Sve je to stvaralo pogodan teren za brojne greške, pa smo se trudili da ih svedemo na minimum. Što ne znači da nam poneka nije promakla. Jednostavno, baratali smo sa toliko puno podataka da je to ponekad bilo veoma teško sve sistematizovati na način na koji smo se dogovorili. Što se kriterijuma u kritičkom pristupu tiče, Ivan, Zoran i ja već godinama pišemo filmske kritike i izgradili smo svoje prepoznatljive stilove. Ipak, trudili smo se da tekstove stilski ujednačimo, barem onoliko koliko je to bilo moguće a da svako od nas ne izgubi svoju posebnost i lični pečat. Težili smo uravnoteženoj kombinaciji objektivnog filmološkog pristupa i subjektivnog kritičarskog pogleda, uz nastojanje da u što većoj meri očuvamo neutralnost i strogost filmološke analize, a da se, opet, u oceni mesta filma u istorijskom kontekstu srpske, postjugoslovenske i evropske kinematografije zadrži što veća objektivnost. Više o tome možete pročitati u uvodu naše knjige.
Ova knjiga je, ako ništa drugo, čvrst dokaz goleme filmofilske arheološke strasti svih uključenih u njen nastanak
Kome ste namenili ovu knjigu? A kome ste je posvetili?
Đorđe: Ideja je od početka bila da napišemo knjigu u kojoj će moći da uživa najšira filmofilska publika, a ne samo profesionalci. Da tekstovi budu zanimljivi i informativni, ali i da sadrže jasan kritičarski stav. Da materiji pristupimo dobronamerno, bez želje da bilo čiji rad nipodaštavamo, a opet da jasno i bez okolišanja iskažemo sve ono što u nekom filmu valja ili ne valja. Da čitaocu nakon pročitanog teksta bude jasno o kakvom se tu filmu radi i da li je to naslov koji ga može zainteresovati ili ne. Prema tome, knjiga je namenjena svima onima koji vole sedmu umetnost. Namenjena je onima koji pasionirano ili povremeno prate srpski film, ali i onima koji su od njega digli ruke. Želimo da svim pokažemo i dokažemo da je srpski film ima šta da ponudi i da zaslužuje da bude u fokusu. Knjiga nema klasičnu posvetu, ali ću ja iskoristiti ovu priliku da kažem nešto što mislim da je važno… Tokom dvogodišnjeg rada na knjizi do nas su stizale neke tužne vesti. Mnogi ljudi o čija smo imena često pominjali u Kritičkom vodiču… više nisu sa nama. Napustili su nas Uroš Stojanović, Aleksandar D. Kostić, Ljubiša Samardžić, Irena Mičijević, Nebojša Glogovac… Svi ti gubici su nenadoknadivi i još potresniji zbog činjenice da je većina njih otišla pre vremena, u naponu snage, kada su imali još toliko da ponude. Ova knjiga je posveta svima njima i predstavlja, u to čvrsto verujem, dokument jednog vremena i ljudi koji su u njemu živeli i stvarali.
Šta je iz vašeg ugla od ključne važnosti za jedno ovakvo izdanje danas kada je sve onlajn dostupno svima? Zašto je važno da imamo ovu knjigu?
Zoran: Onlajn izobilje i pouzdanost i postojanost onlajn ponude jeste jedna krupna varka, čemu smo i sami bili svedoci tokom priprema i konkretnog rada na upravo ovoj knjizi. O mnogim filmovima o kojima smo pisali na internetu može se pronaći veoma malo, gotovo ništa. Kritički vodič kroz srpski film, 2000–2017. potencijalno je važan i mimo zgodne priče o jedinstvenosti ovakvog izdanja u širem regionalnom smislu, jer ova knjiga predstavlja iskren i nadasve promišljen i filmofilski strastven pokušaj da se za neke buduće/blisko buduće generacije trasira put ka eventualno novim vaganjima dometa i značaja srpskog filma danas i u bližoj nam prošlosti. Da se zabeleži ono što bi, možda, bilo zaboravljeno. Ovo je i pokušaj uvođenja nekakvog sistema unutar sveopšte haotičnog okruženja, ali i ponovnog skretanja pažnje na osobenosti srpskog filma u ovom periodu i na pojedinačne vrednosti nekih filmova koji su bili skrajnuti u ovoj eri kada je, nakon kino-entuzijazma devedesetih i ranih dvehiljaditih, ovdašnje gledateljstvo krenulo da okreće leđa srpskom filmu, često sa debelim povodom, ali katkad i ishitreno i nepravično.
Kako ste se vas trojica dogovarali o tome ko će koji film da kritikuje?
Ivan: Postojale su neke preferencije, za koje smo svi znali – da je Đorđe stručnjak za krimić i da voli žanrovske filmove, da Zoran ceni i prati neke autore, poput, recimo, Žilnika i Gorana Radovanovića, da sam ja naklonjen adaptacijama književnih dela i niskobudžetnim art-filmovima… Ali postojao je i princip lutrije: imamo niz filmova iz neke godine, pa ih biramo redom, ali uvek sa svešću o preferencijama. Načelno smo se trudili da o filmu piše onaj ko ima najveću naklonost prema konkretnom filmu.
A šta je sa filmovima koji se nisu dopali nijednom od vas trojice?
Ivan: Tu je presudna, rekao bih, bila naklonost prema takvoj vrsti filma, dakle, prema žanru, stilu ili poetici. Ali, naravno, svakom od nas, zbog principa lutrije, zapali su i neki uistinu loši filmovi s kojima je morao da se uhvati ukoštac onako kako smo metodološki postavili stvar – da ih analizira kao i sve druge filmove i da se što objektivnije postavi prema njima.
Knjiga je namenjena svima onima koji vole sedmu umetnost. Namenjena je onima koji pasionirano ili povremeno prate srpski film, ali i onima koji su od njega digli ruke. Želimo da svim pokažemo i dokažemo da je srpski film ima šta da ponudi i da zaslužuje da bude u fokusu
I da li ste bili mnogo strogi prema ovoj kod nas krhkoj grani umetnosti?
Đorđe: Dosta ljudi meša iskrenost i strogost. Izneti stavovi su naši, potpisani imenom i prezimenom, i, nadam se, valjano argumentovani. Naravno da svaka ocena nekog filma sadrži određeni stepen subjektivnosti. To je normalno i neizbežno. Opet, trudili smo se da filmove o kojima smo pisali sagledamo u širem kontekstu, fenomenološki, kad god je to bilo moguće. Kad god bismo bili u mogućnosti, citirali smo delove iz tekstova kolega kritičara koji nisi imali isto mišljenje kao mi u tom konkretnom slučaju, a sve u želji da damo što je moguće slojevitiju sliku, da svaki film o kome smo pisali sagledamo iz što više uglova.
Kako vi tumačite činjenicu da uvek budu najzabavniji, a obično i najčitaniji, tekstovi o najslabijim filmovima?
Đorđe: Čitaoci vole kontroverzu, vole da se nasmeju na tuđ račun. To je ljudski i ja to razumem. „Tranžiranje“ nekog lošeg filma može biti tako vraški zabavno… Ali, ako mene pitate, kad negativno intoniranim tekstom počne da provejava zluradost, kada se izliju žuč i gorčina, to više govori o onome ko je taj tekst napisao nego o samom filmu. Pronaći odgovarajuću meru – to je istinska veština. Ta mera u Kritičkom vodiču… postoji, između ostalog i zbog toga što smo jedni drugima čitali tekstove, usaglašavali stavove i o svemu se dogovarali. Sa druge strane, siguran sam da će pojedini tekstovi zabaviti čitaoce, što nam je i bio jedan od ciljeva.
Detaljno, kroz kritike i svu nužnu faktografiju i prateće delove teksta, pokrili smo oko 230 dugometražnih igranih filmova (uključujući i dva celovečernja animirana) koji su imali redovnu ili ograničenu bioskopsku distribuciju i/ili su prikazivani na zvaničnim filmskim festivalima u narečenom periodu
Možete li nam, na osnovu rada i saradnje vas trojice kritičara, kao poznavaoci filmskih prilika reći koji je to najbolji srpski film na početku novog milenijuma? Ili bar najboljih pet ako je teško izdvojiti jedan?
Zoran: Ovde se u neku ruku i nas trojica (posebno izvan mogućih najboljih filmova, recimo) razilazimo, ali moj lični izbor bi mogao da izgleda ovako: Život i smrt porno bande, Klip, Ničije dete, Tilva Roš, Travelator, 1 na 1, Mali svet, Otvorena, Kenedi se ženi, Dnevnik mašinovođe, Technotise: Edit i ja, Stara škola kapitalizma, Na mlečnom putu, Jesen samuraja, Hitna pomoć, Beogradski fantom, Miloš Branković, Flešbek, Montevideo, Bog te video, Jesen u mojoj ulici, Varvari, Odbačen, Krugovi, Zemlja istine, ljubavi i slobode, Šejtanov ratnik, Čudna šuma, Mala noćna muzika, Neprijatelj, Jagoda u supermarketu… Naravno, ne nužno ovim redom. I uz mogućnost da sam neki valjani film u ovom nabrajanju smetnuo s uma.
Na nedavno završenom 46. FEST-u u okviru programa Srpski film premijerno je prikazano pet domaćih filmova: Banditi u potrazi za mamom Koste Ristića, Ederlezi Rising Lazara Bodrože, Horizonti Svetislava Dragomirovića, Izgrednici Dejana Zečevića i O bubicama i herojima Petra Pašića, koji će, nadamo se, ući u nastavak ili možda novo izdanje vodiča. Naučnofantastična melodrama Ederlezi Rising najbolji je film pomenutog programa – vaša kritika ovog filma ukratko?
Ivan: Nesvakidašnji film u srpskom kontekstu, ali relevantan i kada se uporedi sa evropskim i američkim primerima slične vrste. Intrigantno preispitivanje muško-ženskog odnosa u ruhu naučnofantastične priče, s nešto dramaturških nedorečenosti koje se mogu oprostiti. Uz upečatljivu glumu porno-zvezde Stoye, Ederlezi Rising odlikuje se izvanrednom scenografijom Aljoše Spajića i izuzetnim vizuelnim rafinmanom reditelja Lazara Bodrože.