Posetioci jednog sajta za ocenjivanje filmova ostavili su ovakve komentare na novo ostvarenje Jorgosa Lantimosa Ubistvo svetog jelena (The Killing of a Sacred Deer):
– Ma šta je ovo od filma? Svi su retardirani i bolesni, ako su ovi ljudi doktori, ja sam vanzemaljac.
– Kako ovaj psihotični dječak može utjecat na njihovu bolest i paralizu? Ovo je neki sektaški film, žali vremena utrošenog na gledanje ovog smeća.
– Ne zna se ko je doktor, a ko pacijent, svi su morbidni.
– Igranje ruskog ruleta nasred kuće puškom?!?! Još ne vjerujem ovom kaosu! 2/10
Bez spekulacije o analitičkim sposobnostima autora/ki ovih oštrih kritika, moramo se zapitati šta je ovoliko isprovociralo gledaoce ili gledateljke? Zašto su ovako burno odreagovali? Šta ih je toliko uznemirilo?
Manje-više, pretpostavljam da bi slične komentare imali u vezi sa bilo kojim filmom iz novog talasa grčke kinematografije koji je dobio neoficijelni naziv greek weird wave (pored Lantimosa, tu su i Panos Koutras, Atina Cangari, Ektoras Ligizoz, Aleksandros Avranas).
Ti čudni novi grčki filmovi prepoznatljivi su po insistiranju na specifičnoj glumi, minimalističkoj, automatizovanoj, sa ekspresijom koja je uvek ravna crta lišena bilo kakvog jasnijeg osećanja. Replike su po pravilu negde između emotivne utrnulosti i sociopatološke nesnađenosti. Izvitoperenost sistema vrednosti u okoštalom patrijarhalnom poretku počinje da puca po šavovima svog građanskog, licemernog tradicionalističkog kodeksa čim se u tom i takvom poretku pojavi događaj ili osoba koja dovodi u pitanje njenu autoritarnu poziciju. Tragičnost u ovim filmovima potiče od nesposobnosti i nemoći delegiranih čuvara tog poretka da ga odbrane i sačuvaju.
Ovde je već očigledno referisanje na antički mit koji se nalazi i u naslovu filma. Prema njemu, Agamemnon mora da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju boginji lova Artemidi zato što je ubio jednog od njenih svetih jelena
Ubistvo svetog jelena jeste priča o hirurgu Stivenu Marfiju (Kolin Farel) koji imbecilno uživa u idiličnosti svog porodičnog života veoma visoke srednje klase, sa suprugom, uspešnom oftalmološkinjom Anom (Nikol Kidman) i dvoje „divne i zlatne dece“ Kim (Rafi Kesidi) i Bobom (Soni Sujić). Stiven odaje utisak čoveka koji se oseća veoma sigurno i komotno u svom sledovanju luksuza i blagostanja. Žena nosi odeću koju on voli, kuva mu specijalitete koje on voli i samoinicijativno udovoljava njegovim seksualnim fantazijama. Tu Lantimos ne čeka zaplet da bi napravio atmosferu neizdržive teskobe i neizvesnosti, taj mehanizam se pokreće već u ekspoziciji kroz neprirodnu, dehumanizovanu komunikaciju. Tako će Ana tokom porodične večere poentirati na kraju ispraznog čavrljanja: „Mi svi imamo lepe kose“, a Stiven će se pohvaliti kolegi sa posla kako je njihova ćerka dobila prvu menstruaciju prošlog meseca.
Međutim, Stivenova gordost, koja je posledica njegovog lažnog utiska da drži sve konce svog života i života svoje porodice u rukama, biva iz temelja uzdrmana pojavom misterioznog dečaka Martina (Beri Keogan). Njegov i Stivenov odnos, kao i njihova predistorija, otkrivaju nam se polako, dozirano, precizno gradeći napetost. Nakon što saznamo da je Stiven pod dejstvom alkohola operisao njegovog oca, koji mu je umro na operacijskom stolu, i posle otvorenih pokušaja Marina da ga spoji sa svojom majkom udovicom, saznajemo zašto se ovaj dečak pojavio u životu uvaženog lekara. Martin mu saopštava da mora da odabere jednog člana svoje porodice kojeg će ubiti, kako bi se uspostavila ravnoteža narušena smrću koju je izazvao, inače će u suprotnom njegova žena i deca postati najpre paralizovani od struka nadole, zatim će odbijati hranu, krvariće im oči i na kraju će umreti.
Prema mom tumačenju, sa kojim se neki neće složiti, dečak Martin ne unosi ovu jezivu opciju kompenzacije u priču od samog početka, već tek kada Stiven odbije da postane njegov novi, surogat otac
Ovde je već očigledno referisanje na antički mit koji se nalazi i u naslovu filma. Prema njemu, Agamemnon mora da žrtvuje svoju kćer Ifigeniju boginji lova Artemidi zato što je ubio jednog od njenih svetih jelena, i bez ove žrtve boginja neće pustiti njegove brodove da stignu do Troje. Lantimos razrađuje svoju interpretaciju mita, uvodeći pitanje Stivenovog hibrisa kao glavnog pokretača radnje. Međutim, autor odbija da gledaocu otkrije kojom silom dečak kontroliše uslove protagonistinog iskupljenja. Poreklo njegovih moći nije tu da bi pružilo misteriju čije će razrešenje gledalac dobiti kada za to dođe vreme, nego da uvede dinamiku u psihologizaciju glavnog junaka. Kada u njegov realistični svet prodre nešto onostrano, njegovo negiranje metafizike i očajničko poverenje u nauku postaju elementi tragedije kojoj Stiven pokušava da utekne, sve vreme se saplićući o svoju prošlost i svoju nadmenost. Kada na kraju kidnapuje Martina i batinama pokušava da ga spreči u njegovom naumu, dečak ga do krvi ugrize za ruku, a odmah potom odgrize i sebi parče mesa sa podlaktice. „Da li razumeš? Metaforično je. Moj primer. To je metafora“, govori Martin usta oblivenih svojom krvlju, ali Stiven još uvek ne razume.
Naravno, tu postoji i klasno pitanje. Glavni junak je negiranjem nesposobnosti da obavlja svoj posao, koji mu je na prvom mestu i obezbedio poziciju unutar višeg društvenog sloja, oduzeo život pripadniku nižeg. Prema mom tumačenju, sa kojim se neki neće složiti, dečak Martin ne unosi ovu jezivu opciju kompenzacije u priču od samog početka, već tek kada Stiven odbije da postane njegov novi, surogat otac i kada odbije dečakovu ponudu njegove majke kao nove supruge i nove porodice (Ališa Silverstoun), koja takođe deluje voljno da prihvati novog muža. Kada odbije da prelaskom iz jedne porodice i klase uspostavi narušenu harmoniju, za šta je sam odgovoran, bogovi, kosmička pravda ili natprirodna moć dečaka – šta god da je u pitanju – ispostavljaju jedinu alternativnu opciju: da se oba sistema naruše na isti način i da se tako ponovo povrati ravnoteža.
Jorgos Lantimos ovim filmom još jačim zamahom ostavlja svoj režiserski pečat na dokumentu savremene evropske i svetske kinematografije. Lokalne okvire je davno prerastao
Ali „mercedes“ u garaži, zlatni retriver na skupocenom tepihu, izuzetna žena koja zaliva lepo zelenilo u bašti nisu nešto što se tek tako ostavlja. Ovaj film opisuje situaciju u kojoj u nasleđe takvog života spada i zataškavanje nepočinstava koja ostaju zakopana u temeljima uspona na društvenoj lestvici. Ili, pak, njihovog očiglednog negiranja, što možemo zaključiti iz pilatovskog skidanja krvavih rukavica, odmah nakon uznemiravajućeg kadra operacije na otvorenom srcu. Kako je već primećeno u osvrtima na ovaj film, tema zadovoljenja moralnog posrnuća buržoazije koja u vidu računa kad-tad dolazi na naplatu povezuje Ubistvo svetog jelena sa Hanekeovim Skrivenim (Caché, 2005) i Ostlundovim Turistom (Force Majure, 2014).
Filmovi kojima je Jorgos Lantimos stekao sebi ime u filmskom svetu, Kinodontas i Lobster, grade svetove koji, svaki na svoj način, ne referišu direktno na ovu našu stvarnost. Lobster postoji u paralelnoj stvarnosti, a Kinodontas prikazuje mikrozajednicu čija je rigidna izolovanost odstranjuje iz bilo kog sveta i stvarnosti. Međutim, u Ubistvu svetog jelena sve referiše na nečiju moguću svakodnevicu, koja je izvitoperena Lantimosovim režiserskim postupkom: neobičnim rakursima i pokretima kamere, dramatičnim zumovima, jezovitom muzičkom podlogom, insistiranjem na minimalizmu u glumi i tragikomičnoj banalnosti u replikama… Osim toga, jak dramski potencijal u narativu potiče od toga što je, kako to primećuje britanski filmski kritičar Robi Kolin, „Lantimos već dugo zaintrigiran komedijskom snagom oneobičenog i njenom bliskom vezom sa jezovitim“. Kolin Farel ubedljivo dočarava gradaciju sloma jedne ličnosti i vešto prikazuje čoveka koji se suštinski menja (nagore) kada situacija počne da izmiče kontroli. Nikol Kidman glumi u svom prepoznatljivom kjubrikovskom maniru, pa to, osim doprinosa atmosferi, dodatno asocira na velikog sineastu i njegov opus (Eyes Wide Shut naročito). Mladi Beri Keogan sa začuđujućom lakoćom dominira u svakom svom kadru, snažno nagoveštavajući svu dijaboličnost svog lika ispod sociopatološke smirenosti. Svaki segment filma je na svom mestu i besprekorno funkcioniše u sklopu celokupne zamisli.
Pa ipak, u korpusu novogrčkog filmskog talasa može se u većini slučajeva među njihovim likovima primetiti odsustvo bilo kakve prihvatljive moralne instance. Tačnije, ovi autori nikome u svojim filmovima ne dodeljuju etičku kompetenciju, zbog čega se svako doima manje ili više zlim, korumpiranim, sebeljubivim, posrnulim… Stivenovo negiranje svoje krivice manifestuje se i okrivljavanjem drugih, kao i nasilničkim i omalovažavajućim ophođenjem prema svom okruženju. Ana bojazan za svoj život očigledno stavlja ispred bojazni za život svoje dece i pokušava da ženskim čarima umilostivi supruga koji može postati njen dželat. Kim i Bob, koji su paralizovani od struka nadole, pa ipak verbalno provociraju jedno drugo onom tipičnom dečjom surovošću kojoj su još uvek nepoznate norme empatije. A Martin je samo hladni, bezizražajni polubog-poludemon koga malo šta interesuje, osim zadovoljenja nekog svog viđenja pravde. Iako bi uvođenje lika koji bi oličavao moralno uporište moglo da se protumači kao autorovo insistiranje na svom etičkom koordinatnom sistemu, svet u kome ne postoji niko bez ljudskih kvaliteta nemogućniji je od bilo kakve naučne ili epske fantastike, čime postaje u određenoj meri antipoetičan.
Jorgos Lantimos ovim filmom još jačim zamahom ostavlja svoj režiserski pečat na dokumentu savremene evropske i svetske kinematografije. Lokalne okvire je davno prerastao. Nespokoj koji nam donosi iskustvo gledanja Ubistva svetog jelena dokaz je krhkosti egzistencijalne uljuljkanosti današnjeg imućnijeg sloja društva, čiji modernizovani hibrisi vrebaju ispod tanke površine uspeha, kojim veruju da su se otcepili od sudbine obične radničke klase. Vidimo da moderni čovek nije utekao višim silama koje su mu krojile sudbinu i u Eshilovim i Euripidovim dramama, a katarza još uvek ima tako visoku cenu.