Realnost koju izbegavate ili ne vidite srešćete na njegovim slikama, iluzije koje gajite raspršiće vam se pred njegovim delima i nateraće vas da padnete u svest. Aleksandar Todorović opominje da život i ono što vidite svakodnevno uvek treba gledati novim očima
Kritički promišlja i realno oslikava društvo i sistem u kojem živimo. Aleksandar Todorović to radi na originalan način zbog čega se našao u knjizi 100 slikara budućnosti (100 Painters of Tomorrow) u izdanju engleske kuće Thames & Hudson. Odsustvo morala i slobode u društvu istovremeno ga boli ali i inspiriše. Sistem koji ga tišti postao je njegov glavni izvor inspiracije. System is more important than you, Murdering for peace, In money we must trust neki su od napisa koji se mogu videti na njegovim ikonostasima. Aleksandar je deo umetničke grupe C-4, koja okuplja autore koji se bave angažovanom umetnošću. U toku je njihova izložba Nikad viđeno – padanje u svest u Kulturnom centru Srbije u Parizu, a trajaće do kraja juna. Na prvoj inostranoj izložbi grupe C-4, osim Aleksandra, izlažu još i Aleksandar V. Branković, Marko Stajić, Mihael Milunović, Milan Nenezić i Miloš Đorđević, te dva gostujuća umetnika Nevena Prijić i Miloš Rajković. Izložba surovo, precizno i realno predlaže naprasno suočavanje sa društvenom realnošću. Sa Aleksandrom smo razgovarali o izložbi, društvu, položaju običnog čoveka i o njegovim umetničkim iskustvima. A o takozvanom srbizmu, fašizmu, nacizmu, komunizmu, kapitalizmu, dovoljno govore njegove slike.
Zanimljiv naziv izložbe, šta je to nikad neviđeno i kako to da padamo u svest?
Koncept, ideju i naziv trenutne pariske izložbe osmislio je moj kolega Miloš Đorđević, takođe jedan od osnivača i član grupe C-4. Miloš je napravio takav koncept da svako od nas ima tu vrstu slobode izbora radova, da nismo strogo ograničeni nekom tematikom. Postoji izraz u francuskom déjà vu za nešto što je već viđeno, ali postoji i kontrafenomen jamais vu, tj. nikad neviđeno – nešto što svaki dan možeš da viđaš, ali ti najednom ostavlja utisak kao da ga vidiš prvi put, pa, iako si ga video hiljadu puta, sada ga vidiš novim očima. Padanje u svest podrazumevalo bi jedno takvo gledanje radova na ovoj izložbi, koje bi nateralo posmatrače da poznate probleme i fenomene posmatraju iz drugog ugla, ne bi li se na kraju tog procesa osoba „padom“ iz te „nestvarnosti“ osvestila, tj. ne bi li konačno uspela da sagleda predstavljen problem na jedan nov, svež i više istinit, tj. stvaran način.
Iconostasis of serbism
Čije i kakve radove možemo videti na izložbi Nikad viđeno – padanje u svest?
Ceo koncept izložbe je tako sklopljen da prezentujemo ono što inače radimo po kompilacijskom sistemu, praveći pažljiv izbor radova koji treba dobro da funkcionišu kao celina. Glavna tematika u mojim radovima je društvena angažovanost prezentovana kroz arhetipske likove političara, birokrata i naroda. Kolega Miloš na svojim crtežima predstavlja mračne figure koje asociraju na političare i moćnike i koji zrače određenim zlom i mrakom. Milan Nenezić izlaže rad iz nove serije koji se bave nasiljem nad ženama, ženskim telom, feminizmom. Aleksandar Branković je izložio seriju radova koji se bave fenomenima pretrpanosti društva medijskim slikama viđenim kroz protok vremena i obeleženim pečatom datumara kao glavnog medijuma izvođenja slike. Miloš Rajković radi atraktivne i duhovite GIF animacije na razne socijalno-društvene teme. Nevena Prijić izlaže seriju crteža iz serijala koji već dugo razvija, u kojima se bavi tematikama kao što su opsesija telom, plastičnim operacijama i veštačkim savršenstvom selebriti kulture. Mihael Milunović izlaže radove u kojima se kroz nadrealnu prizmu nalik Neo Rauhu pojavljuju simboli za neka tajna društva, politiku i mistične rituale moći. Marko Stajić izlaže seriju limografija na kojima prikazuje jednim veštim i plemenitim crtežom razne medijski eksploatisane scene uništenja, genocida i ljudskog stradanja uopšte, kroz jednu monohromatsku, maltene zemljanu matricu. Ono što nas povezuje jeste ta društvena angažovanost, ništa prikazano nije lapurlartizam, apstraktno i dekorativno.
Kontrafenomen francuskom izrazu déjà vu za nešto što je već viđeno jeste jamais vu, tj. nikad neviđeno – nešto što svakog dana možeš da viđaš, ali ti najednom ostavlja utisak kao da ga vidiš prvi put, pa, iako si ga video hiljadu puta, sada ga vidiš novim očima
U kom momentu je počela da te tišti, pritiska, situacija u društvu, koja je uticala na to da postaneš društveno angažovan umetnik?
Mi smo generacija koja je odrastala tokom devedesetih, tada smo stasavali i prelazili u taj svet odraslih. Oko mene se stalno analiziralo i pričalo o tome šta se dešava u društvu. Naročito je moj otac pratio i analizirao društvena dešavanja i situaciju u zemlji. Zahvaljujući njemu, ali i majci, mnogo sam čitao o različitim stvarima i okružio sam se ljudima sa kojima mogu da razgovaram o ozbiljnim temama koje su me interesovale. Izbegavao sam razgovore o nekim banalnim stvarima ili su se takvi razgovori nekako retko vodili.
Serija slika Ikonostas izmi predstavlja ikone političkih sistema, kako bi naslikao ili predstavio običnog čoveka koji je posledica tih sistema?
Na tim i drugim mojim radovima mogu se videti obični ljudi vizuelizovani kao kreš test lutke (crash test dolls). To je upravo iz razloga da se pokaže kako su ljudi u jednom društvu zapravo potrošna roba. A ima li potrošnije robe od one koju ćeš da spakuješ u kola i zakucaš u zid pri 300 km/h da vidiš šta će da se desi? Za mene je to bila najbolja metafora koju sam mogao da nađem. Zaista vidim da oni koji su na vrhu hijerarhije ljude posmatraju ili kao neke apstraktne, nepostojeće brojeve ili kao te lutke koje su nalik nekim robotima ili vrećama od mesa, koje šalju u ratove kao potrošno topovsko mesto. Dokle god su ovakvi sistemi upravljanja aktuelni, sudbina nekog običnog, normalnog čoveka biće ovakva. Ja verujem u mogućnost promene i postoje realne šanse da se napravi društvo koje je bolje ili pravednije od ovoga, a da li će se to desiti, to je pitanje.
Watchman
Na mojim radovima mogu se videti obični ljudi vizuelizovani kao kreš test lutke, što treba da pokaže kako su ljudi u jednom društvu zapravo potrošna roba
Kakav čovek treba da bude da bi društvo bilo bolje?
Čovek nikada ne bi trebalo da bude skroz zadovoljan sobom ili da kaže „eto, ja sam takav kakav sam i šta da se radi“. Svaki čovek je skoro kao neka bašta na kojoj svakodnevno treba da radimo, korov non-stop niče, moraš stalno da radiš da bi ti bašta bila lepa i zelena. Da svako od nas ulaže u sebe onoliko vremena koliko bi trebalo, svako od nas bio bi mnogo bolja ličnost. Stvaran život je prepun obaveza i možda nam ne omogućava da radimo na sebi koliko bi trebalo, ali i to je izgovor. Ako dnevno imaš slobodnih pet minuta, bolje uradi seriju nekih vežbi ili pročitaj nešto pametno, nego da se zavališ i pasivno gledaš TV. Te male stvari znače, kroz te male promene kumulativno se dolazi do većih i značajnih promena u društvu.
U svojim radovima kritikuješ kapitalizam, potrošačko društvo, u jednom intervjuu si ironično izjavio da je „konzumerizam sveta građanska dužnost“. Kako čovek i u takvom vremenu da sačuva tu svoju duhovnost i plemenitost?
Jednostavno da zamisli da ih nema. Tu su sada i sledećeg trenutka ih više nema – nestali su, umrli, nema ih više i zauvek. Pitanje je isto za sve – svaka stvar koju smo kupili, kome to ostaje, kome to treba, jer nama na kraju ništa više ne treba. Iz ove perspektive meni je više nego dovoljno to da zamislim i ja lično kupujem samo ono što mi treba da bih obavio ono što mi je neophodno. Meni predstavljaju gušt i plezir moja lična iskustva, i ako će mi neka stvar pružiti neko posebno iskustvo, u tom slučaju, ona za mene ima smisao, a ako ću kupiti da bih time dokazao neki status, meni to zaista nema smisla. Mnogi ljudi kupuju i troše stvari koje im suštinski nisu potrebne i koje ih ne ispunjavaju. Povode se za nekim modelima ponašanja koje im se serviraju u društvu, a koji nisu dobri.
Padanje u svest podrazumeva gledanje radova na ovoj izložbi koje bi nateralo posmatrače da poznate probleme i fenomene posmatraju iz drugog ugla, ne bi li se na kraju tog procesa osoba padom iz te nestvarnosti osvestila
Da ne bude da samo kritikujemo, šta bi izdvojio kao pozitivno i dobro u našoj zemlji?
Mislim da su ljudi pozitivna strana ove naše zemlje, naravno, mislim na one koji su uspeli da sačuvaju tu neku dobrotu u sebi. Naši ljudi često imaju tu neku dubinu posmatranja i sagledavanja života. Na Zapadu toga često nema jer ljudi tamo neke stvari nisu proživeli kao mi ovde. Smatram da se ta neka apstraktna dubina jedino može dostići u nekom ljudskom smislu kroz tugu, patnju, bol i uopšte gubitak. Dakle, kroz gomilu stvari koje smo mi, nažalost, kolektivno doživeli ovde. Dubina se ne stiče kroz takozvane probleme prvog sveta. Tu se ne stiče dubina, već pre frustracija i površnost. Zapadni razvijeni svet još uvek nije doživeo gubitak iluzija, a mislim da on počiva na daleko više iluzija i zabluda nego mi. Mi smo, pored svega, najviše izgubili iluzije, a izgubiti iluzije nije loše, iako je najčešće bolno. Loše je što smo kao društvo u tom bolnom procesu izgubili i određene ideale.
Protector
Uvršten si u knjigu 100 slikara budućnosti (100 Painters of Tomorrow) u izdanju engleske kuće Thames & Hudson, gde se prijavilo preko 4.000 umetnika iz celog sveta, a The Guardian te uvrstio u njihovu listu top 10, koliko ti je značila ta nagrade u karijeri?
Ja i dalje ne mogu da procenim koliko je to značajno dostignuće . Proći će još vremena da bih video pun značaj toga. Nesumnjivo je da su se neke pozitivne stvari koje se dešavaju sada posledica tog uspeha.
U nekim periodima radio si druge poslove radi egzistencije, a 2012. odlučuješ da prestaneš sa tim i potpuno se posvetio slikarstvu po cenu da ne zarađuješ od toga. Šta te je ohrabrilo da doneseš takvu odluku?
Jedan od prelomnih momenata bio je kada me je Gabrijela Vasić pozvala da izlažem u Galeriji Alt. Ta izložba je bila dobro posećena, dolazili su i novinari i drugi umetnici, a posledica toga bili su pozivi za druga izlaganja. Takođe, ono na šta još mogu da joj zahvalim jeste što je pozvala Mihaila Milunovića, koji je tada došao na izložbu. Meni se on svideo kao pojava, bio je vrlo otvoren i kao osoba i kao umetnik. Značilo mi je da mi neko kao on kaže da je po njegovoj proceni to što radim kvalitetno, da nastavim i da ne odustajem. To, kao i njegovi pozivi na izlaganja, dali su mi taj neki preko potrebni impuls da uložim više energije u slikarstvo, a da druge akcije i angažovanja smanjim. Kada sam posle susreta sa njim gledao šta je on radio, shvatio sam da sam ja još na Oktobarcu video njegove radove, da su mi se baš ti radovi svideli i ostali u pamćenju kao nešto originalno, zabavno i posebno.
Da bi opstao u svom umetničkom radu, moraš izdržati neizvesnost i anksioznost, i to se dešava periodično. Značilo bi mi da je tada postojao neko da mi kaže „nemoj da se brineš, to je sasvim normalno, to je poput talasa“
Nisi imao baš sjajne uslove za rad, soba ti je bila i atelje, i mesto za vežbanje i spavanje, a ipak si sve vreme istrajavao…
Kod mene se sve zasniva na upornosti, da umetnik ne klone duhom, što je jako teško. Treba čovek da se pomiri sa tim da će se više puta osetiti jako loše i da je sasvim prirodno da se obeshrabri, da pomišlja o odustajanju i da je to sasvim normalno. Tome nas niko ne uči, nisu nas učili na toj akademiji ničemu što je zaista vezano za pravi život ako izabereš umetnost kao profesiju. Niko nas ne upozori na to, šta ćemo onim danima kada ti ništa ne ide od ruke, kada ti se čini da ti se sve lomi, a takvi dani neminovno dođu, i mogu da se pretvore u nedelje, mesece. Izdržati neizvesnost i anksioznost je nešto što čovek mora da prođe, a to se dešava periodično, poput talasa. Značilo bi mi da je tada postojao neko da mi kaže „nemoj da se brineš, to je sasvim normalno“. Baš mi je kolega Mihael Milunović rekao: u jednom momentu si na vrhu talasa, ali kao i svaki talas on ima i svoje donje i gornje amplitude, neminovno će krenuti da se spušta, očekuj to, i kada se nađeš na tom dnu, nemoj da misliš da si pao na dno i da ne možeš dalje, nego se odalji malo, sagledaj to svoje dno sa neke distance, i razmisli – možda je to dno zapravo mnogo veći vrh od onog na kojem si bio godinama pre. Opet nije to toliko loše, sačekaj, radi, plivaj, održi se na površini i talas će te neminovno opet poneti ka vrhu.
Saint isms politicus perfectus