Svake godine u ovo vreme isključujem se na nedelju dana i dopuštam sebi luksuz da gledam filmove u bioskopu – pre podne
Jeste, dok drugi zevaju po sastancima i jurcaju okolo sa fasciklama i pripremljenim projektima, ja sam udobno zavaljena u mekanu fotelju Doma omladine i uživam. Ali nije to ono – uživam i zadovoljno žmirkam jer mi je stomak pun a ego željan intelektualne satisfakcije namiren. Nije ni ono – šljokice koje obožavam i sudbine koje bih volela da su mojoj nalik. Naprotiv.
Često odjurim bez doručka i kafe, krmeljiva i zarozana, pitam se zašto sa više od četiri banke i dalje osećam to klinačko uzbuđenje kad zgasne svetlo a praznjikava bioskopska sala pređe u onostrano. Zašto obožavam kada krene projekcija i dobijem grč u želucu jer umesto ljupke zablude sedme umetnosti dobijam surove istine i sudbine koje će me proganjati narednih meseci. Neki kadrovi mi i dan-danas ubrzavaju puls: luda vožnja bicikala u iranskom Danu kada sam postala žena, prvih pola sata u Otpozadi koje sam jedva preživela navarena u prvom redu (eh, mladosti), Kožica iz kojeg sam saznala da postoji posebna grupa pank-naci gejeva koji su preseksi i mrze „obične pedere“, ples sina i majke na granici incestuoznog u Mamici, kadrovi bez reči u Hanekeovoj Ljubavi… Zapravo, kad malo bolje porazmislim, svi filmovi za koje mogu reći da ih volim ili želim da ih pomenem u bilo kom dobrom kontekstu imali su svoju premijeru u mom životu baš na Festivalu autorskog filma.
Ove godine na 23. Festivalu autorskog filma, koji traje od 24. novembra do 2. decembra, biće prikazano čak 91 filmsko ostvarenje u devet bioskopskih dvorana i ja, kao i svakog puta do sada, jedva čekam da pogledam šta ima novo kod kinematografskih genijalaca s raznih krajeva planete. Spisak je, naravno, podugačak, ali izdvojila sam pet filmova koje mislim da i vi ne biste smeli da propustite
1. Laki (Lucky)
Rediteljski debi Johna Carrolla Lyncha, glumca poznatog po ulogama u teatru i američkim TV serijama, kojim se Harry Dean Stanton na veličanstven način oprostio od svoje karijere i ovozemaljskog života, predstavlja duhovitu i grotesknu analizu ljudskih razmišljanja na temu bivstva. Radnja se odvija u malom gradiću u pustinji gde ostarelog američkog veterana, 90-godišnjeg kauboja Luckyja, telo počinje da izdaje i on, kao i većina nas kad zagusti, počinje da razmišlja o smrti i smislu postojanja na ovom svetu. Ili besmislu. Za nekog ko je ateista teško je da prihvati da onostrano može da postoji, ali kako je njegov kraj sve bliže, tako su i promisli na temu Boga sve češće, urnebesnije i zanimljivije.
2. Kaniba (Caniba)
Ako vas je, prestravljene i malčice zadivljene, intrigirao motiv čuvenog japanskog kanibala Isseija Sagawe koji je 1981. godine, zbog neuzvraćene ljubavi, smazao svoju nesuđenu žensku, simpatiju i školsku drugaricu Renée Hartevelt, onda vas film kreativnog dvojca – francuske rediteljke Véréne Paravel i Britanca Luciena Castaing-Taylora – mora držati prisutnima uprkos svojim dugim gro planovima i čudnovatoj estetici koja se opire zdravom razumu. Biti toliko blizu osobi koja smatra da je fiziološko izjedanje jedino rešenje za dobrobit sopstvene duše jednako je nerazumno kao i posmatranje dotičnog dok potanko objašnjava svoje porive za kanibalizmom i odnose sa sopstvenim bratom. Njegova opsednutost svežim, toliko voljenim mesom se zapravo proširuje ka transplantaciji sebe u nekog drugog. Jer mu je u svojoj koži tesno. I malo. I nedovoljno… Ali on vidi rešenje! I pristupa mu vrlo studiozno i ozbiljno. A sve dok ga sagledavam van okvira njegove i, o koncu, sopstvene skučene mentalne prizme, nameće mi se pitanje koliko svako od nas žudi da svoje praznine popuni tuđim prostorom… pa makar i mesnate prirode.
3. Hepiend (Happy end)
Prethodni film istog reditelja Ljubav me je toliko iskidao na komade da danima nisam mogla da se saberem. Valjda jer sam ga gledala u trenutku dok sam kao sveže verena, do neba i nazad zaljubljena, buduća mlada tripovala da mi je sve jasno jer osećam šta treba i nema dalje. A onda taj film, ti kadrovi, te pauze i ono što je između, ta pitanja „šta ako“ i odjek zaglušujuće tišine od koje sam mislila da ću da poludim dugo nakon što sam izašla iz sale Doma sindikata. Režiser Michael Haneke i ovog puta predstavlja buržujsku porodicu, raslojenu i anksioznu, praveći omaž sociopatiji od koje smo manje-više svi oboleli i ja zaista očekujem da opet budem oduševljena. I zamišljena, dakako.
4. Vojnici. Priča iz Ferentarija (Soliders. Story from Ferentari)
Najavljena kao „savremena gej verzija Romea i Julije“, ova priča me je pre svega zainteresovala zbog svoje rediteljke srpskog porekla, 33-godišnje Ivane Mladenović, koja je završila studije kinematografije u Bukureštu. Rađen u formi dokumentarca u nekoj vrsti rumunskog geta, nastao je na osnovu autobiografske knjige jednog od aktera filma. Iako autorka ističe da je njena želja bila isključivo da prikaže ljubavnu priču, verujem da će upliv u rumunske prilike biti vrlo otrežnjujući, budući da je lokacija snimanja, Ferentari, svega deset minuta udaljena od centra Bukurešta, a važi za opasnu i nepristupačnu lokaciju koju običan svet izbegava.
5. Felisite (Félicité)
Ne prođe dan a da nisam svedok neke od tragičnih priča ovdašnjih roditelja koji nemaju dovoljno novca da bi svojoj deci priuštili adekvatno lečenje od kojeg im neretko zavisi i život. Deca postanu humanitarni broj koji nekoga privuče, nekoga ne dotakne, ali definitivno ostavi knedlu u grlu. I to nije problem samo ove bedne države koja ne može da pomogne svim tim nedužnim klincima, već i svih nas koji smo toga nemi svedoci. Moćna pojava glavne protagonistkinje filma Felisite, njena facijalna ekspresija i dar da pogledom bude rečitija od svakog dijaloga ovaj film stavlja na moju must see listu. Véro Tshanda Beya Mputu tumači pevačicu noćnog kluba u Kinšasi (Kongo) koja mora da ujuri novac za operaciju svog 16-godišnjeg sina, a kao samohrana majka suočava se sa nizom opasnosti, nasiljem i nerazumevanjem. Naročito me intrigira i muzika u filmu, koja je, verujem, priča za sebe.