„Znaš, ja nekako stalno zaboravljam da ti imaš decu“, kaže mi prijatelj pre nekoliko dana uz treće pivo
„Možda zato što o njima obično ne pričam uz viski?“, odgovorim mu u letu i nastavimo dalje da vozimo iste priče (samo sa različitim akterima) koje smo vozili i onda. Kada nisam imala decu.
Te večeri nam se spavalo, pa smo stali na trećem pivu i četvrtom viskiju i otišli kući. Na putu do kreveta neoprezno sam stresla san sa sebe. Zato su mi sledećih sat, dva misli igrale tetris po plafonu spavaće sobe.
Jedna je bila posebno uporna.
Ti imaš decu!
Tadija i Nina u novembru, 18, na dan kada su rođeni i moj otac i moja sestra, pune devet godina.
Kada mislim da je sve besmisleno, kada padnem, kada mi je dosta svega… dovoljno je da u moj kadar zakorači Nina
Tadija je sav u očima i nogama. Kada ga zamišljam kao mladića, vidim samo te noge do vrata. Oči su druga i duga priča. Kada vas on zagrli ili se ušuška pored vas, ne kažem to samo ja već i drugi koji imaju tu „privilegiju“, osećate se kao opijeni. Budi se noću često. Sanja ružne snove, pa prelazi kod mene u krevet da traži sigurnu zonu. Tada mu je jako važno da prebaci ruku preko mene i da mu ne okrenem leđa. Ležimo tako, a ja plivam u toj opijenosti i borim se protiv sna da bih još samo koji trenutak mirisala njegov dah. Te ruke, taj dodir i taj dah poznajem iz prethodnog života.
Tadija često ne čuje šta mu pričate. Rukom u vazduhu crta neke svoje hijeroglife, koje posle na papiru osvanu kao Korto Malteze, Talični Tom, Hari Poter, košarkaš u skoku ili hokejaš u proklizavanju, a u koje svi buljimo otvorenih usta, jer, nekako, nije normalno da dečak njegovih godina takve stvari crta u tri poteza. Ranije je crtao i sebe. Tačnije crtao je ćebe ispod koga je on koji se sakrio od crvenih munja koje vidi u noći.
Shvatili ste. Tadija je sanjar, struna gitare koju želi da svira. Ali njegove frekvencije i amplitude veoma često emituju i previsoke tonove. I za njega i za okolinu. Kada celo leto nosi dvoje čarapa, tri puta menja pantalone pred školu jer ga grebu, a podmajicu vadi iz korpe za prljav veš sedam dana uzastopce (tačnije dok ga ne otkrijete), nema vam druge do da se pravite da ne primećujete, udahnete duboko, ili da, kada vam uprkos svemu proradi živac, zaurlate kao da se obraćate komšiji sa trećeg sprata. Naravno, garancije da će vas Tadija čuti ni tada nema.
Shvatili ste. Tadija je moje putovanje.
A Nina? Nina je moja kuća.
Mislim da se na prste mogu nabrojati trenuci kada se ona ne smeje ili ne pocupkuje. Od dana kada je došla kući ne mogu da prestanem da gledam to lice dok spava i oko sebe seje spokoj i mir. Ima najmanji nos i najgušću kosu na svetu, a misli koje teku iza tog lica su, čini mi se, stare milion godina. Nije imala ni pet kada je meni koja zamuckujem na Tadijino pitanje „Šta je sveti duh?“ oduzela reč odgovorom: „To smo ti svi mi na svetu ovakvi kakvi jesmo.“ Pre nekoliko dana drugarici je objasnila da „joj se obrati kada se popenje na prvi stepenik lepog vaspitanja“, a svakodnevno nas sve postrojava u frekvenciju normalnosti kada, recimo, na jedno od mnogobrojnih kašnjenja (koje ona inače ne podnosi) situaciju zakuca rečima: „Ne brini, mama, stići ćemo, znam da si samo pokušala da obaviš što više stvari pa ti je vreme pobeglo.“
Kada sam van sebe, smiri me pomisao na Ninu. Kada se brinem, brige otera sećanje na Ninu. Kada mislim da je sve besmisleno, kada padnem, kada mi je dosta svega… dovoljno je da u moj kadar zakorači Nina.
Kažu da liči na mene. Ja mislim da smo neuporedive. Ona je u svemu bolja. Živi dokaz da se neki ljudi jednostavno rađaju s lepotom koja iznutra toliko uporno nadire napolje da primora crte lica da i one budu lepe.
Ležimo tako, a ja plivam u toj opijenosti i borim se protiv sna da bih još samo koji trenutak mirisala njegov dah. Te ruke, taj dodir i taj dah poznajem iz prethodnog života
Zašto vam sve ovo uopšte pričam?
Zato što ja imam mladež iznad gornje usne. Imam i kolena koja ne podnosim, pesmaricu iz osnovne škole koju sam napisala, fotografiju iz Njujorka na kojoj grlim život, video-kasetu na kojoj sa 22 vodim sportski dnevnik (koje se stidim), dugove u banci koje godinama vučem kao tegove na nogama, ramenima, a bogami i duši…
Ali nemam ja decu.
Imaju oni mene.
I nekako mi se čini da će baš zbog toga sve nekako ipak izaći na dobro.
I za njih. I za mene.