Na njegove fotke ste sigurno naleteli – ako ne u vidu publikacija It’s All Good, A Wah Do Dem ili Belgrade Guide (a to su samo tri od ukupno osam naslova koliko ima iza sebe) ili u New York Timesu, magazinu Time i The Huffington Postu, najizvesnije je da ste zadržali na njegovoj Instagram galeriji koju prati oko 73.000 ljudi. Nakon otvaranja izložbe Demons u galeriji Laufer || Eugster, smeštenoj u Luci Beograd, čuveni Boogie svraća do nas i, kao da se znamo sto godina, otvoreno priča o svojim fotografskim avanturama.
Boogie, prepoznatljiv si po sirovim street fotkama.
Mislim da se konstantno menjam, mislim da je poenta u promeni. Ako se menjaš kao čovek, menjaće se i tvoj stil i interesovanja. Ali nikada neću bežati od tog, nazovisirovog sadržaja. Agresivne i ekstremne situacije me privlače, ranije sam baš jurio za njima, praktično živeo nekim, recimo, čudnim životnim stilom kako bih napravio dobru sliku. Sada sam dosta opušteniji – čekam da fotografija dođe k meni.
Kada sam završio It’s All Good projekat, bilo mi je veoma teško da pronađem inspiraciju u bilo čemu što nema „ekstremni“ element – oružje, drogu ili nasilje
Kako se to desi?
Dobre fotke su svuda, samo ih treba videti. Znaš, mladi fotografi žele da se dokažu. Kada je u pitanju dokumentarna fotografija, svi žele da odu na ratište da tamo slikaju… Međutim, ako nisi sposoban da napraviš dobre fotke tamo gde živiš, gde znaš svaku ulicu, svaku zgradu, ratište ti neće pomoći.
Jesi li se i ti dokazivao?
Naravno da jesam. Na početku sam želeo da prikažem neke šokantne ili agresivne situacije. Tako je i nastao moj projekat It’s All Good u okviru kog sam slikao njujorške bande, narkomansku scenu… To je sve prošlo sjajno, ali kada sam ga završio, bilo mi je veoma teško da pronađem inspiraciju u bilo čemu što nema „ekstremni“ element – oružje, drogu ili nasilje.
Jednostavno, ograničio sam samog sebe i ništa drugo nisam video. Vremenom sam naučio da, ako si dobar fotograf, ako dobro VIDIŠ, možeš da napraviš super fotku gde god da si. Evo, čak i u ovoj kancelariji u kojoj se sad nalazimo. Gde god. Samo treba otvoriti oči i – gledati.
Rad sa starim kamerama mi se svideo, pa sam odlučio da, kad već koristim stare objektive, koristim i tehniku stvaranja fotografije koja je tad bila aktuelna, a to je mokri kolodijumski proces koji datira još iz 1851. godine
Koja je najbizarnija situacija u kojoj si se našao zbog fotografije?
Meni se bizarne stvari dešavaju non-stop! S jedne strane, često se nađem u društvu nekih čudaka. Mislim da i sam nekako podstičem ljude na ludilo… da mi se pokažu onakvima kakvi stvarno jesu. Nekako mi se otvore i rade šta god im padne na pamet. Svake godine idem u Bangkok, ove godine sam recimo naleteo na nekog pijanog thai boxera, koji je krenuo da skida pantalone kako bi mi pokazao svoj muay thai šorts, pa je stao da mi pozira sa poluspuštenim pantalonama… Takve idiotske situacije mi se non-stop dešavaju.
Upravo takve fotke su te dovele do karijere u advertajzingu.
Živeo sam u Njujorku te neke 2004. godine i slikao bande o kojima sam malopre pričao – bio sam bukvalno u grotlu pakla. Usred tog ludila sa mnom kontaktira neki tip iz Italije da slikam The Cage, teren na kom crnci igraju street basket, a sve za izložbu u okviru Paris Fashion Weeka koja je zapravo Nike promo-događaj. To je nastalo spontano, hteli su moj fotografski stil u okviru svojih reklama, a saradnja se nastavila. Evo, sad sam završio jedan projekat za Nike, pre deset dana sam se vratio – bili smo tri nedelje u Seulu, Melburnu i Bangkoku.
Klijenti ti nisu diktirali ništa?
Uvek postoje kompromisi, ali ne preterani. Mene su unajmili zbog mog stila, ja, sve i da hoću, ne umem da ulepšavam stvari. Da su želeli nešto drugo, unajmili bi drugog fotografa.
Tvoja izložba Demons nedavno je otvorena u galeriji Laufer || Eugster u Beogradu. Te fotografije su potpuno različite od onih po kojima si prepoznatljiv.
To se sve dogodilo spontano. Kupio sam relativno stare foto-aparate od nekog lika u Americi preko oglasa. Jedan od njih je bio velikoformatni. Na njega sam počeo da kačim stare objektive i slikao portrete nekih poznanika i prijatelja u studiju. Rad sa tim starim kamerama mi se svideo, pa sam odlučio da, kad već koristim stare objektive, koristim i tehniku stvaranja fotografije koja je tad bila aktuelna, a to je mokri kolodijumski proces koji datira još iz 1851. godine. Karakteriše ga rad s pločama na koje se nanosi rastvor kolodijuma, pa se onda one umaču u srebro-nitrat… Rezultati su bili potpuno neočekivani. Prvo zato što ja nisam ekspert u ovoj tehnici, niti pokušavam da budem. Mislim da je poenta u nesavršenosti, u tome je lepota. Druga stvar je to što sam ploče nalivao i razvijao u klasičnom beogradskom podrumu punom prašine, nikada neočišćenom, pa je tu bilo i paučine, ko zna čega… Sve u svemu, nikada ne znaš kakav će biti rezultat, nekad ga ni nema, ali kad je dobar, onda je WOOOOOOW, ludilo!
Fotografije imaju i neki gotovo spiritualni efekat.
Pa da, primetio sam da se dešava neko ludilo. Ekspozicije su pri ovom procesu duge, desi se da idu i do dva minuta. Ljudi zure u kameru dugo, dešava se nešto… mislim da ovaj proces u najmanju ruku beleži auru, a i nešto onostrano, nešto demonsko. Zato sam i nazvao seriju DEMONI. Ponekad se desi da se i sam uplašim rezultata, hahaha.
Ploče sam nalivao i razvijao u klasičnom beogradskom podrumu punom prašine, nikada neočišćenom, pa je tu bilo i paučine, ko zna čega… Sve u svemu, nikada ne znaš kakav će biti rezultat, nekad ga ni nema, ali kad je dobar, onda je ludilo!
Koliko si dugo radio na ovoj seriji?
Krenuo sam 2011, kada sam radio s manjim formatima. Sa njima sam imao par izložbi u Njukaslu i u Londonu. Nakon toga je jedan moj drugar rešio da mi napravi veliku kameru.
Onu koja je izložena u galeriji?
Da, da, pa eto, ako nekog zanima, može da prošeta i vidi. Pravio ju je dve godine. Nakon toga sam počeo da radim veće formate. To me je toliko inspirisalo, radio sam kao manijak! Počeo sam neke 2015, 2016… ne znam ni sam tačno kada.
Kako ljudi reaguju na tu promenu stila?
Fidbek je super, ali ja se time ne opterećujem u smislu – eto, prepoznaju me po jednom fazonu, šta će biti sada? Ja pratim svoje srce i radim ono što me inspiriše. Jedan je život, zašto bih se bavio stvarima koje ljudi očekuju od mene? Ne izlazim iz kuće bez kamere, svakodnevno slikam, pa sad šta će biti sa tim materijalom, u kom obliku će on biti publikovan – nemam pojma. Izašla mi je knjiga Belgrade Guide, prva štampana ovde u Beogradu, i to mi je osma knjiga po redu. Hej, čoveče, koje ludilo – imam osam knjiga iza sebe! OPAAAAAAA!