Pre nekoliko dana umrla je Linda Nochlin, istoričarka umetnosti i profesorka, koja je svojim feminističkim esejima uzdrmala čitav art svet.
Godine 1971. Linda Nochlin objavila je esej nazvan Zašto nije bilo velikih umetnica?
Ovo pitanje koje Nochlin postavlja zapravo – nije pitanje. To je bio mamac za ljude kako bi istraživali dublje i razmišljali o problemu rodne neravnopravnosti u svetu umetnosti.
Mi smo već pisali o ovom eseju (kog u celosti možete pronaći na internetu) u kontekstu izložbe nadrealistkinja za koje gotovo niko ne zna, a bile su jednako dobre kao muški umetnici istog pravca koji su dobili status art legendi (Dali, Magritte, Miro, De Chirico).
Linda zaključuje da su žene sistematski kroz vekove namerno isključivane iz umetničke hijerarhije. One su uvek bile autsajderi. Međutim, Nochlin nam je pokazala kako se daju lako uzdrmati strukture koje su držale žene van stranica koje formiraju istoriju umetnosti – ona nije razmišljala o tome zbog čega je (na primer) Goya smatran za velikog umetničkog genija, već upravo suprotno – zašto nema „ženskog“ Goye? Ispitivala je nedostatak potencijala koji je ženama u startu bio onemogućen kako bi uopšte dospele do tog društvenog statusa. Zaključak eseja dobro kaže: institucije nisu dozvoljavale ženama da dostignu umetničku odličnost, bez obzira na njihov potencijal ili talenat. Uvek su opisivane kao „žene umetnici“, što bi automatski značilo – nedovoljno dobre.
Ona nije razmišljala o tome zbog čega je (na primer) Goya smatran za velikog umetničkog genija, već upravo suprotno – zašto nema „ženskog“ Goye?
Kada je ovaj esej prvi put objavljen u magazinu ARTnews 1971. godine, počeo je da mrda patrijarhalno umetničko društvo kom je bilo teško da prihvati da – nisu žene bile lošije, već im nije dozvoljeno da se obrazuju na pravi način i da njihov rad prosto nije vrednovan isto kao rad muških kolega.
Nakon toga, Linda je objavila nekoliko groundbreaking tekstova: Žene kao seksualni objekti: Studije o erotskim umetnostima (Woman as Sex Object: Studies in Erotic Art, 1973), ili Umetnost i moć (Art and Power, 1988), u kojima je komunicirala uticaj umetnosti na čitavo društvo.
Pored uspeha u pisanju, ona će biti upamćena i po tome što je pomagala mnogim mladim istoričarima/istoričarkama umetnosti, umetnicima/umetnicama i radnicima/radnicama u kulturi, kako je predavala na koledžu Vassar, Jejlu i Njujorškom institutu za lepe umetnosti.
Kako se vest o njenoj smrti širila, tako smo dobili uvid u to koliko je zapravo pomagala umetnicima, budući da svi stavljali statuse na svojim profilima na društvenim mrežama.
Marta Jovanović, performans umetnica, postavila je Lindinu sliku i napisala: „Počivaj u miru, moja učiteljice i muzo. Promenila si način na koji posmatramo žene u svetu umetnosti i ostaćeš sa mnom zauvek.“
Kako se vest o njenoj smrti širila, tako smo dobili uvid u to koliko je zapravo pomagala umetnicima jer svi su stavljali statuse na svojim profilima na društvenim mrežama
Istoričar umetnosti Matthew Israel, kome je Nochlin predavala na Njujorškom univerzitetu, rekao je: „Bila je tako velikodušna u deljenju svog znanja i vremena.“
Kao i kroz tekstove koji su gurali granice, pomeranje granica zahtevala je i od svojih studenata. Saznajemo da je bila zahtevna i temeljna.
„Rekao bih da je Linda kao profesorka uticala na mene da razmišljam o tome ko je i koliko zastupljen i vidljiv u svetu umetnosti – i zašto je to tako. Umetničke institucije imaju izbor da odluče čije priče će ispričati, a Lindin glas me je uvek bodrio da u tom smislu pokušam da napravim pozitivnu promenu i otvorim vrata onima za koja su bila zatvorena“, dodaje Israel.
Na sreću, Linda se nije sasvim oprostila sa nama. Njena najnovija knjiga (koju s nestrpljenjem čekamo) Misère: The Visual Representation of Misery in the 19th Century biće objavljena u martu sledeće godine. Radujemo se, još jednom, čitanju njenih misli.