Sada je dobar povod da se prisetimo umetnika koji je bio fatalni spoj genijalnog poete ulice i geta, eksplozivnog talenta i gneva, žrtva univerzalnog principa slave i neizbežne poročnosti. Sagoreo je u 27. godini, ali učinio dovoljno da postane besmrtan
Ima tome godina, više se i ne sećam povoda, kada mi je jedan prijatelj, ljubitelj džeza, poklonio reprodukciju slike Žan-Mišela Baskijata na kojoj se ovaj oprašta od jednog od svojih idola, neprevaziđenog saksofoniste Čarlija Parkera. Ako se to, zapravo, uopšte može nazvati slikom. Pre će biti da je reč o odocneloj čitulji iz 1982, na kojoj nema nijednog crteža izuzev grubo sklepane krune i krsta i nezgrapno ispisanih slova „Stanhope hotel, 2. april 1955. godine“. Nikada nisam dokučio otkud ovaj datum, s obzirom na to da je Parker zaista umro te godine u tom njujorškom hotelu na Petoj aveniji, u apartmanu svoje prijateljice Panonike Kenigsvarter, u 34. godini, ali 12. marta. Zašto pominjem to, osim zbog činjenice da nikada nisam video ekspersivniju čitulju? Odgovor je prilično jednostavan – zato što su obojica bili fatalni spoj genijalnih poeta ulice i geta, eksplozivnog talenta i gneva, žrtve univerzalnog principa slave i neizbežne poročnosti, koja je neminovno došla po svoje. S tom razlikom da je Baskijat sagoreo u svojoj 27. godini, ali su obojica u svojim kratkim životima učinili dovoljno da postanu besmrtni.
Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene osamdesetih
Šest decenija od Baskijatovog rođenja dobar je povod da se prisetimo da je i pored neverovatne slave koju je stekao još za života, bio često omalovažavan, a nakon smrti usiljeno i neprilično veličan upravo od onih koji su ga osporavali. Tako je Herbertu Šolu, njegovom kolekcionaru, odbijen zahtev da radovi Žan-Mišela budu deo postavke u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, uz prilično uvredljivo objašnjenje – „bez ulične umetnosti“. Iz tog ugla posmatrano, bilo bi zanimljivo videti šta bi Baskijat rekao na činjenicu da ga danas svrstavaju među najznačajnije neoekspresioniste. Verovatno bi se kiselo osmehnuo, kao što je to često činio u neprijatnim situacijama, okrenuo se i u nekoliko poteza od najbližeg njujorškog zida napravio nesputanu i divlju sliku na kojoj se obračunava sa licemerjem današnjeg sveta.
Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke. Ili bi možda kao Endi Vorhol, s kojim se intenzivno družio i radio, želeo da postane živa pop ikona…
Anegdota kaže da ga je Vorhol čekao nekoliko sati u jednom njujorškom restoranu gde je trebalo zajedno da ručaju. Kada se već vidno iznervirani mesija pop arta spremao da krene, Baskijat se pojavio sa ogromnim platnom na kome je naslikao portrete njih dvojice. Njihova saradnja pomogla je Baskijatovom vrtoglavom rastu popularnosti, ali i Vorholovom poslu. Nije to bilo bezuslovno prijateljstvo, ali je mladi umetnik svakako u starijem kolegi video očinsku figuru koja mu je nedostajala još od tinejdžerskih dana.
Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku
U svakom slučaju, Njujork sedamdesetih godina, kada je Baskijat kao tinejdžer odlučio da napusti nasilnog oca i prepusti se beskućništvu i lutanju, bio je idealan mizanscen za njegov temperament i senzibilitet. Paralelno s danima najvećeg nasilja, koje je tako maestralno ovekovečio Martin Skorseze u Taksisti, bujao je jedan sasvim drugi svet. U CBGB-iju i klubu Mudd The Ramones i Peti Smit ispisivali su prve stranice panka, Tom Verlejn i The Television pretili su da oduvaju sa scene orkestrirani i okoštali simfo-rok, hip-hop je provirivao i nosio nepatvoreni ritam života. Istovremeno, Baskijat je baš u to vreme s prijateljem Al Dijazom počeo da ostavlja poruke po uštogljenom Menhetnu pod pseudonimom SAMO (same old shit).
Bile su to socijalne i političke parole, ali su se mogli čitati i kao fragmenti nadrealističke poezije. Iz današnje perspektive gledano, čini se da se oko mladog umetnika isuviše brzo rađao mit. U samo nekoliko godina od gradskih parkova stigao je do naslovne strane New York Times. Jedan od njegovih prvih kupaca bila je legendarna pevačica grupe Blondie Debi Hari, koja je za 200 dolara kupila sliku Cadillac Moon. Treba li uopšte govoriti da danas vredi desetine miliona dolara. Redovna mušterija i veliki ljubitelj njegovog rada bio je Dejvid Bouvi. Već dovoljno bogat, Baskijat se šetao u Armanijevim odelima umrljanim slikarskim bojama iz čijih su džepova virili svežnjevi dolara, svedočila je Madona, s kojom je bio u kratkoj i burnoj vezi. Bio je apsolutni simbol njujorške art scene tog vremena. A to, složićemo se, nije bilo nimalo lako pored već pobrojanih imena. Uostalom, o njemu je snimljeno nekoliko filmova, ali je do današnjih dana najuverljiviji ostao dokumentarac iz 1996. Baskijat, koji je režirao slikar Džulijan Šnabel sa sjajnim ostvarenjima Džefrija Rajta u naslovnoj ulozi i Dejvida Bouvija, koji je igrao Endija Vorhola.
U vremenu kada se samo minimalizam smatrao umetnošću, Baskijat se okrenuo grubim figurama i sopstvenim herojima slikajući boksere Muhameda Alija i Šugar Reja Robinosona, džez muzičare Majlsa Dejvisa i Luja Armstronga, ali i biblijske likove poput Samsona. Njegov jedinstveni narativ i primitivni elementi rezultirali su magijskom simbiozom. Možete to nazvati i besmislenom improvizacijom nesvesnog, ali se niko nije usudio da ospori sirovu snagu Baskijatovog izraza. Uostalom, u jednom od intervjua, ljut zbog rasnih predrasuda i u umetničkim krugovima, kazao je da je 80 odsto njegovih slika nastalo iz čistog besa. Otvoreno i bez zazora, na svojim platnima obračunavao se s rasizmom, segregacijom, Vijetnamskim ratom, pohlepom bogatih i narastajućim socijalnim razlikama. Crtao je neprekidno i crtao je svuda. Na drvenim vratima, starim frižiderima, praktično na svemu što bi mu palo pod ruku. Na pitanje zašto su ljudi na njegovim radovima toliko kruti, govorio je da je to zbog toga što odveć nemaju rafinman.
Iako sa zavidnim poznavanjem istorije umetnosti, Baskijat je autentični produkt njujorških ulica, beskućnik i milioner, vrisak i bes obespravljenih Afroamerikanaca, ekscentrični i harizmatični izdanak vudu nasleđa, imajući u vidu njegovu kreolsku krv od oca Haićanina i majke Portorikanke
Untitled (Bez naslova) iz 1982.
Crni Pikaso, kako ga je krstila likovna kritika zbog stilskih sličnosti, ali i meteorskog uspona, ostavio je iza sebe više od 1.000 slika i 2.000 crteža, a na jednoj aukciji 2017. godine njegovo bezimeno platno Untitled (Bez naslova) iz 1982. prodato je za 110,5 miliona dolara, što je najveća suma isplaćena ikada za delo jednog američkog umetnika.
Čarli Parker i Žan-Mišel Baskijat imaju još jednu zajedničku stvar. Otišli su s ovog sveta mirno, ne praveći galamu, umorni od života. Lekar koji je konstatovao Parkerovu smrt procenio je da je telo staro između 55 i 60 godina iako je imao samo 34. Baskijat je uoči smrti avgusta 1988. jednostavno odbacio svoja platna i četke, otuđen i dalek od sve te vreve i slave koju je tako brzo stekao i izgustirao. Obojica verovatno nesvesni uticaja koji su ostavili, a koji se neće sagledavati u samo jednoj generaciji.