Sećam se bilo je to pod kraj minulog veka. Radio sam u radnji za prodaju srebra u Pragu kod jednog našeg čoveka i pokušavao da preživim prve gastarbajterske mesece. Jednog dana u malu radnju u srcu turističke zone ušetao je čokoladni par. Bili su, za zapadne standarde, skromno obučeni. Nakon što su pogledali neke komade nakita, pažnju im je skrenula prigušena muzika sa razglasa. Ibrahim Ferer je režao Candelu, a Ruben Gonzales i Kompaj Segundo davali puls čitavoj stvari. Buena Vista Social Club bila je svetska senzacija koju je iz plesnjivih kubanskih sala izvukao Raj Kuder. Zaplesali su na uskom podijumu kao da su sami na ovom svetu. Bilo je jasno da nisu bili profesionalni igrači, ali nikada ni pre ni posle toga nisam video takav sklad. Kada su taktovi utihnuli, ispričali su da je to muzika iz njihove domovine i da su ponosni što su Kubanci. Nisam se usudio da pitam da li su pobegli od Kastra, imaju li nekog na ostrvu, otkud u Pragu, šta misle o revoluciji… Bojao sam se da ne pokvarim tu svedenu, decentnu lepotu.
Pre nekoliko dana, kada je Fidel odigrao svoju poslednju salsu, setio sam se ovog događaja i pomislio kako kubanska revolucija sliči praškom paru. Može vam se dopadati ili ne dopadati to što rade, ali joj ne možete odreći čistotu pravednosti i izvestan sklad. Čak i kada vam se Havana sa svojim trošnim fasadama učini nakaznom, a Kastrovi i Če Gevarini posteri kao omaž bilo kom diktatoru ovog sveta.
Uostalom, da nije tako, ne bi sav onaj svet na Fidelovom ispraćaju u Santjagu – baš tamo gde je pre skoro 60 godina držeći pobednički govor Kubancima obećao više pravde i više hleba, a oni mu do zadnjeg trenutka verovali iako, pošteno govoreći, ni jednog ni drugog nikada nije bilo dovoljno – delovao kao da je došao sudnji dan. O svemu drugom može se polemisati. Možemo se prepirati da li nam se Fidel danas čini tako bliskim samo zato što u odnosu na današnje lidere deluje kao nevino lice sveta ili je zaista bio monstrum kakvim su ga zapadni mediji predstavljali i da li je Če bio romantični heroj ili tek uspešni revolucionar i ubica, a neuspešni teoretičar i političar.
Ne sporeći zrno licemernog obzira koje će kasnije postati vidljivo kroz privilegije partijskih prvaka i strogo kontrolisanu estetiku neprolaznosti, na Kubi je, bar na početku, sve delovalo neusiljeno, kao slučajan susret istinskih pravednika i težaka kojima će Kastro i Če Gevara čak i fizički sličiti. Zato su brade Fidelovih barbudosa, zelene pogužvane uniforme, kojih se El Comandante do silaska sa vlasti nije odrekao, i njegova vojnička kapa, koja će decenijama kasnije postati modni imperativ, bili predodređeni da postanu ikone zapadne pop kulture. Pobunjenici protiv imperijalne pošasti koja je čitavu Latinsku Ameriku tretirala kao sopstvenu blatnjavu periferiju, u kojoj su latifundisti sejali, a američke bogate korporacije žnjele, bili su savršena najava nadolazeće epohe rokenrola, hipika, antiratnog, feminističkog i ekološkog pokreta.
Zato nikoga ne treba da čudi što je Če Gevara u datim okolnostima postao i ostao najprepoznatljiviji svetski brend. Nosili su ga na majicama opasno zaneseni levičari, mladi partijski džiberi na radnim akcijama, na kojima su dokazivali kako „pruga gradi njih“, ali i deideologizovani mamlazi, koji su sa istim uverenjem da je to moderno furali na teksas jaknama bez rukava i Džima Morisona, sigurni da između njega i Black Sabbatha nema nikakve razlike. Opet, Fidel, koji nije bio revolucionar po profesiji, potrudio se da Amerikancima otkine komad nacionalnog identiteta strasno forsirajući bejzbol, u kome Kubanci nemaju premca na svetu, i golf, koji je često igrao demonstrirajući da i socijalizam može pronaći rupe u tipično kapitalističkom svetu.
Razume se da je rigidni ideološki koncept imao i svoje naličje, pa tako pojedini, ali vrlo pouzdani izvori tvrde da je Kastrovo lično bogatstvo pri kraju života iznosilo oko 900 miliona dolara, a da je Fidel redovno nosio dva roleksa na istoj ruci. Ali to nije bila samo Fidelova privilegija. Prema svedočenju Garija Prada Salomona, tada mladog bolivijskog kapetana koji je nakon dugotrajne potrage uspeo da locira i uhvati Če Gevaru – u momentu hapšenja, 1967. godine, kod ovog revolucionara su takođe pronađena dva roleksa. Nije poznato da li su ih lideri kubanske revolucije tada, baš kao sada Srbi, tretirali kao statusne simbole, ali se znalo da najuža partijska vrhuška ima privilegiju da nosi ove luksuzne satove.
Baš onako nehajno kako je u zelenoj uniformi lako flertovao sa sopstvenim narodom postajući jedan od njih, Fidel je pred kraj života, kada je vlast prepustio bratu Raulu, sve češće viđan u trenerkama ideoloških neprijatelja, posebna adidasovim. Postoje neoborivi dokazi da se to dogodilo upravo onda kada je nemački sportski gigant postao sponzor kubanskog olimpijskog tima.
Istovremeno, pred Fidelovim očima događao se inverzibilan proces koji je sam aminovao. Nakon pada Berlinskog zida jedna cigla pogodila je i njega. Propast sovjetske imperije značio je da je ostao bez ključne ekonomske potpore. Kastro je bio prinuđen da na ostrvo pripusti horde turista koji su hrlili da Kubu vide u originalnoj verziji, pre nego što ponovo postane plen nezasitih korporacija. To je neminovno značilo i upliv američke pop kulture. Tako je slika mladih Kubanaca koji besomučno repuju postala uobičajen prizor. Bilo je jasno da moreuz dug 166 kilometara koji je razdvajao Kubu od Floride ima samo još simbolički značaj.
Sada kada je otišao, Kastro kao da je stavio katanac na istoriju 20. veka. Tačno je i to da njegovih skoro pet decenija na vlasti kroz istorijsku presu sabija dva vrlo udaljena datuma i ostavlja porazan utisak da je svet u kome nas je ostavio mnogo brutalniji, nepravedniji i gramziviji nego onaj protiv koga je ustao. Zato, paradoksalno, na Fidelovu diktaturu jednakih u siromaštvu, ali ipak jednakih, mnogi gledaju sa setom. I neskrivenom simpatijom.