Godišnji program Velike galerije KC Grad formira se tako da, pored afirmisanih, uvek pruža šansu mladim umetnicima, pa i studentima da prikažu svoj projekat. Ni ova godina nije izuzetak, a u prilog tome govori izložba pod nazivom Dobro drvo, koja će uskoro biti otvorena. Ova lepa izložba je povod za razgovor sa Sonjom Lundin, veoma mladom samoukom slikarkom, o inicijalnim razlozima da odabere slikarstvo kao profesiju, zatim o narativu koji ova postavka otvara, ali i o razlikama između umetničke scene Beograda i Stokholma, u kom je donedavno živela
Kako si došla na ideju da se baviš slikarstvom s obzirom na to da studiraš filozofiju i istoriju umetnosti?
Želja za slikarstvom se kod mene pojavila još odmalena. Kako sam odrastala, shvatila sam da je to nešto čime želim da se bavim u svom životu, da sam to ja. Filozofiju i istoriju umetnosti upisala sam iz nekih drugih razloga, koji nemaju veze sa mojim izborom da budem umetnica.
Šta je iniciralo ovaj slikarski opus čiji nam deo predstavljaš na izložbi: privatni razlozi ili je istorija umetnosti odigrala presudnu ulogu da se oprobaš kao umetnica?
Ovu izložbu sam planirala već neko vreme i mislim da je sada pravi trenutak za to. Postoje neki privatni razlozi koji su me dovoljno jako motivisali da brže ostvarim ono što sam zamislila – a to je sama izložba.
Dobro drvo je priča iz tvog detinjstva koja u centru ima metaforu prijateljstva dečaka i drveta. Da li tvoje slike streme da ovu metaforu vizuelizuju ili su posledica neke melanholije zbog nemogućnosti nalaženja svog drveta?
To je jako dobro pitanje. I sama sam se pitala to isto tokom organizovanja ove izložbe. Od kada sam se vratila u Beograd, pokušavam da dočaram sam grad kao to drvo. Ali sam shvatila da je to nerealno, zato što se Beograd dosta promenio od kada sam otišla i zbog toga što sam se i ja kao osoba promenila takođe. Shvataš da ti taj grad možda i nije prijatelj kojeg si ti zamislila. Tako sam barem od početka racionalizovala moje dobro drvo. Kad sam počela da slikam radove, posle jedne slike shvatila sam da je, u stvari, jedina konstanta u mom hektičnom odrastanju – porodica. Da li je to neko dobro društvo ili rodbina, nije bitno, samo da su tu i da daju jabuke kada ti treba. I, naravno, postoji i neki cinizam u toj priči, kad na kraju dečko zloupotrebi dobro drvo, i tu se ja ponekad osećam krivom. Ja sam izabrala ovu temu baš zato što je toliko kompleksna. To je ipak moja omiljena knjiga iz detinjstva, pošto nema nikakvog heroja, niko ne pobeđuje na kraju. I to je realnost. Život nije crno-beli.
Dobro drvo je ipak moja omiljena knjiga iz detinjstva, a pošto nema nikakvog heroja, niko ne pobeđuje na kraju. I to je realnost. Život nije crno-beli
Koliko dugo si u Beogradu i da li si istraživala umetničku scenu? Kakvi su tvoji utisci?
U Beogradu sam ponovo od sredine prošle godine, ali je sada zapravo prvi put da sam istraživala umetničku scenu i to kako mlada kultura vlada u ovoj sredini. Možete da zamislite koja je razlika kada je poredite sa Stokholmom! Moram priznati da sama metodologija nije toliko različita, ali ipak mislim da je Beograd mnogo više ekspresivan i da ima više da kaže. Stokholm ume da bude suvišan.
Da li te je grad dodatno inspirisao u odnosu na slikarsku seriju koju izlažeš pa si zato odlučila da izložbu otvoriš ovde ili je to samo jedna etapa u procesu?
Na nekom nivou jeste sam grad inspirisao mene. Kao što sam pomenula, sam povratak je bio deo ovog procesa. Otkad sam u Beogradu, dobila sam dosta podrške vezane za slikarstvo, na primer od drugara iz Kulturforuma, što je meni puno značilo. Želela sam svakako da počnem ozbiljno da izlažem svoje radove jer, iako sam samouka, previše dugo se bavim slikarstvom da to ne bih probala. U ovom gradu nekako nemam čega da se plašim i više me privlači kao dom, stoga mi je ova tema prosto najlogičnija i najpogodnija za prvu izložbu. Jedno ponovno predstavljanje mene gradu.
Istoričar umetnosti ipak treba da analizira završen rad, a ne da ometa slikara, dok ekspresija treba da zaštiti ideju
Kao buduća istoričarka umetnosti, a trenutno slikarka, na koje slikarske elemente i fenomene obraćaš pažnju, da li istražuješ formu ili ona sama dolazi i prilagođava se motivima ili je proces drugačiji?
Ne bih volela da mi se mnogo mešaju te dve svrhe. Istoričar ipak treba da analizira završen rad, a ne da ometa slikara, dok ekspresija treba da zaštiti ideju. Ja umem da se opteretim takvim mišljenjem i to može da bude jako teško za rad. Sada učim da reflektujem tek kada je rad gotov. Ne pokušavam da kontrolišem formu previše, već je puštam da se sama snađe. Moje okoline i kulture me podsvesno vode do forme dok slikam.
Da li se ova serija slika nastavlja i u kom smeru? Koji su tvoji planovi za budućnost?
Trenutno nemam plan za budućnost. Volela bih prvo da vidim kako će ova izložba proći i da li ću biti zadovoljna kada sve bude gotovo. Mada, moram priznati da osećam kao da će biti i drugog dela. Krenula sam da pričam svoju priču, jedinu priču koja mi je sada bitna. Ova izložba je samo pola te priče, druga polovina me čeka u Švedskoj.
Izložbu Dobro drvo moći ćete da vidite od 20. februara – otvaranje je zakazano za 20 časova – pa sve do 3. marta.